znaš, sećaš se kada je flaša preletela zgradu
i ti si se okliznuo pošto ti se zavrtelo u glavi od jahanja koje te je omelo u izgovaranju pretećih misli...
razočarane klizaljke visile su okačene na zidu. senka je padala loše na njih i delovale su manje lepe od ostalih isto lepih klizaljki na koje je svetlo padalo baš kako treba.
klizaljke nisu mogle da pokažu svoju tugu pošto jednostavno nisu imale mogućnosti za to.
mogle su da vise, i da vise.
a tuga se gomilala u njima, toliko da možda više nije ni bilo mesta za nečije stopalo. možda neko malo stopalo. iskreno stopalo.
i nije ih ni bilo toliko briga koliko su se osećale loše zbog činjenice da nema baš nikoga ko bi ih poželeo na nogama. nisuni morale biti iskorišćene. barem da je neko pitao može li da ih proba. bilo ko. skupile bi svu tugu u najdublji deo sebe u nadi da će stopalo ući, ali znale su da jednostavno više nema mesta.
opet, bilo bi lepo kada bi neko barem pokušao.
a sve se dešava tako brzo. i dok se samo sete ko su dan bi prošao i desetine desetina ljudi prošlo bi okom preko njih i ubacivalo novčić tuge u njih. nisu oni krivi. nije senka kriva. nisu one krive. ne krive one nikoga. bile su zajedno. bile su par klizaljki. par. ali jedna bez druge nisu bile ništa.
nema vremena. vreme kojeg nemaju bilo je jedino čemu su mogle da se nadaju. bilo je to isto vreme ono što su mrzele pošto su samo njega osećale.
ali to je ve bila samo laž. te iste klizaljke zapravo i nisu mogle osećati ništa. oni su samo klizaljke. one služe za klizanje. kao što su i ljudi isto samo ljudi. oni ne služe za klizanje, oni klizaju. klizaljke vole kada je ljudska noga u njima, ali ljudi i nisu preterano oduševljeni kada svoju nogu pronađu u jednoj. ne razmišljaju o tome previše. a zašto? ljudi koji razmišljaju ne razmišljaju, a klizaljke koje bi želele nisu u stanju.
klizaljke.
ko još misli o njima?
ko još bira one u ćošku?
one u senci? one koje deluju lošije samo zato što ih je teže videti?
gde je granica kada snovi počinju da budu stvarnost? da menjaju stvarnost. stvarnost koja ostaje nedoirljiva.
sve se, na kraju svodi na jebeni periferni pogled.
a ove u ćošku sigurno najmanje smrde. najčistije su. nevine.
kako li je klizaljkama koje nove vise u senci do kraja vremena?
kako?
ko su voi monstrumi?
ovi sa 20 prstiju.
Thursday 29 November 2007
Friday 23 November 2007
prolivene misli
ležanje u postelji koje je oslobodilo sev moje porive koji su bili toliko gnječeni mislima predrasuda, rasturenih uzvišenih reči, smrvljenih. gonoreja, parasimpatikus, histerija, apstrakcija, metamorfoza.
jelovnik nikada nije bio pitanje bivstva. jestvo kao takvo pričinjavalo je izuzetnu sreću jednome meni koji se nadao eksponencijalno rastućim funkcijama zadovoljstva.
mišljenja da možda može da se misli dublje od same misli koja je bazična pomisao mozgovna začaran ležernim stavom koji je dublje razmatran možda šire. kada se misli na ručak, misli li se na hranu ili na sam obred?
dugačke reči obično potiču iz latinskog ili prastarogrčkog jezika... poneka je i ugrofinska.
sedeh tako u stolici koja je moje dupe obuhvatala svojim tapaciranim delovima predviđenim za tapacirana dupeta, te je ovo moje filovano dupe postalo malo tvrđe od želje da se uklopi sa ostalim tapaciranim stereotipnim dupetima. i spoznaja levoga mi guza bila je da se samo sreća koja se postiže osećajem pripadnosti bilo čemu može meriti sa relativnim osećajem postojanja i čekanja. čekanje koje nam na svojstven način ukazuje na zavisnost od trošenja vremena u nečijem prisustvu, i potreba za interpunkcijom kao neizostavnim alatom pri razumevanju dve jedinke u prirodi koje umeju da koriste istu interpunkciju zato što su samo pomoću iste sposobni da razaznaju lavirinte magije koju su storili čudnim vezama sinonimastih rečenica koje mogu biti svega samo nekoliko misli dugačke, a opet čine e kao takve i same.
prilagoditi misli razumevanju trenutno mi je veoma teško ali misli su ovo što se sada ispisuje ovde, a ne neke tamo lubenice ili žirafe. mogao sam i krušku pojesti pre spavanja, ali je spavanje to koje me je vuklo ka festivalskim pesmicama i kojekakvim crvenim ružama koje sam prodavao kao maglu zaljubljenim majkama.
jednjak koji se nalazi negde unutra i jede se jedenjem hrane koja je pojedena čudno odzvanja u mraku. mrak jede tišinu koja je samo jača u istom. senka koja je nepostojana odzvanja mnogo snažnije kada ne može da se vidi.
a čitava poenta recitala ovogoa koji je trebalo da predstavi jednu grančicu zelenkaste osti je kost koja je falsifikovala zamagljeni prozor zaleđene krčme u kojoj je i hitler razgovarao sa frojdom i hemingvejom za jednim vlažnim stolom uz kriglu domaćega piva. krigla koja je zelena i šolja koje je rumena i pivo koje samo po sebi ne predstavlja uživanje koliko pojam piva u ljudima izaziva hemijsku reakciju osećanja potreba da se isti osećaj asimilira osećaju zadovoljstva. rumeno pivo koje je kao tabu iostavljen kao simbol kao jebena aksioma nepopljuvanosti trgovine grejača i kamiondžija i nedoraslih adolescenata napaćenih bildera i znojavih fudbalera koji mislili su da je nešto ređe mišljenje o svačemu pojedinačno pomilovano grohotnim smehom i ispijanjem nečitljivih savršeno jednostavnih i razumljivih reči pojedinačno koje neorganizovane stvaraju celinu koja se razume ali se čini da i nema neko preterano značajno značanje u značaju samom falsifikata tuđih već preobraćenih misli. može li se zaustavit snop crvenih jarbola koji se frulaju na hondurasu i ljuljaška zaleđenih lanaca bez drške za koju se nikada nie moglo uhvatiti ranije ni kasnije od pređašnjih dečurlijastih vriski i gužve i želje za kolektivnom imovinom i deljenjem ali samo tako kako bi svi pokušali oteti sve kolektivno samo za sebe, baš zato što je namenjeno zajedniočkom korišćenju i baš zato šot ovo niko neće uspeti da pročita do kraja zato što na kraju neću staviti tačku tako da će kraj ostati neispisan. interpuinkcija je kraljevstvo koje vlada pravilima nama koji smo samo interpunkcijski zavisnici nerazumevanja maloređašnjeg
jelovnik nikada nije bio pitanje bivstva. jestvo kao takvo pričinjavalo je izuzetnu sreću jednome meni koji se nadao eksponencijalno rastućim funkcijama zadovoljstva.
mišljenja da možda može da se misli dublje od same misli koja je bazična pomisao mozgovna začaran ležernim stavom koji je dublje razmatran možda šire. kada se misli na ručak, misli li se na hranu ili na sam obred?
dugačke reči obično potiču iz latinskog ili prastarogrčkog jezika... poneka je i ugrofinska.
sedeh tako u stolici koja je moje dupe obuhvatala svojim tapaciranim delovima predviđenim za tapacirana dupeta, te je ovo moje filovano dupe postalo malo tvrđe od želje da se uklopi sa ostalim tapaciranim stereotipnim dupetima. i spoznaja levoga mi guza bila je da se samo sreća koja se postiže osećajem pripadnosti bilo čemu može meriti sa relativnim osećajem postojanja i čekanja. čekanje koje nam na svojstven način ukazuje na zavisnost od trošenja vremena u nečijem prisustvu, i potreba za interpunkcijom kao neizostavnim alatom pri razumevanju dve jedinke u prirodi koje umeju da koriste istu interpunkciju zato što su samo pomoću iste sposobni da razaznaju lavirinte magije koju su storili čudnim vezama sinonimastih rečenica koje mogu biti svega samo nekoliko misli dugačke, a opet čine e kao takve i same.
prilagoditi misli razumevanju trenutno mi je veoma teško ali misli su ovo što se sada ispisuje ovde, a ne neke tamo lubenice ili žirafe. mogao sam i krušku pojesti pre spavanja, ali je spavanje to koje me je vuklo ka festivalskim pesmicama i kojekakvim crvenim ružama koje sam prodavao kao maglu zaljubljenim majkama.
jednjak koji se nalazi negde unutra i jede se jedenjem hrane koja je pojedena čudno odzvanja u mraku. mrak jede tišinu koja je samo jača u istom. senka koja je nepostojana odzvanja mnogo snažnije kada ne može da se vidi.
a čitava poenta recitala ovogoa koji je trebalo da predstavi jednu grančicu zelenkaste osti je kost koja je falsifikovala zamagljeni prozor zaleđene krčme u kojoj je i hitler razgovarao sa frojdom i hemingvejom za jednim vlažnim stolom uz kriglu domaćega piva. krigla koja je zelena i šolja koje je rumena i pivo koje samo po sebi ne predstavlja uživanje koliko pojam piva u ljudima izaziva hemijsku reakciju osećanja potreba da se isti osećaj asimilira osećaju zadovoljstva. rumeno pivo koje je kao tabu iostavljen kao simbol kao jebena aksioma nepopljuvanosti trgovine grejača i kamiondžija i nedoraslih adolescenata napaćenih bildera i znojavih fudbalera koji mislili su da je nešto ređe mišljenje o svačemu pojedinačno pomilovano grohotnim smehom i ispijanjem nečitljivih savršeno jednostavnih i razumljivih reči pojedinačno koje neorganizovane stvaraju celinu koja se razume ali se čini da i nema neko preterano značajno značanje u značaju samom falsifikata tuđih već preobraćenih misli. može li se zaustavit snop crvenih jarbola koji se frulaju na hondurasu i ljuljaška zaleđenih lanaca bez drške za koju se nikada nie moglo uhvatiti ranije ni kasnije od pređašnjih dečurlijastih vriski i gužve i želje za kolektivnom imovinom i deljenjem ali samo tako kako bi svi pokušali oteti sve kolektivno samo za sebe, baš zato što je namenjeno zajedniočkom korišćenju i baš zato šot ovo niko neće uspeti da pročita do kraja zato što na kraju neću staviti tačku tako da će kraj ostati neispisan. interpuinkcija je kraljevstvo koje vlada pravilima nama koji smo samo interpunkcijski zavisnici nerazumevanja maloređašnjeg
Wednesday 21 November 2007
sama
i onda je pala na zemlju, toliko snažno da se ram na komodi pored oborio i poklopio staru sliku nje i sestre sa letovanja 1997. godine.
onda je ustala. pogledala oko sebe, podigla ram, namestila kosu brzim pokretima ruke, i onda se ponovo bacila na zemlju, pravo na nos.
ram je ponovo pao.
fleka krvi koja je počela da joj vuri iz nosa ostala je na smeđem tepihu koji je planirala da izbaci iz sobe.
uspravila se, rukama obrisala suzne oči i maramicom zaustavila krvarenje iz nosa.
sela je na krevet i zabacila glavu unazad, podigla levu ruku uspravno i tako nepomično mislila nepun minut.
minut se čini kao čitava dva minuta, možda i tr, ma pet, čini se kao večnost kada treba da se čeka. sklonila je maramicu i zagledala se u nju. krv je ponovo počela da curi pa se i ona vratila u staru pozu. onda se nasmejala i vratila glavu i ruku u normalan položaj, i nastavila da zaustavlja krvarenje maramicom.
...
u kupatilu je bilo hladno. posmatrala je pločice svoga kupatila i nasmejala se činjenici da su njene pločice crne, a kupatila uglavnom imaju neke bele ili tako neke. njeno kupatilo bilo je crno-žuto.
sela je na šolju. šolja? baš smešno. šolja bi trebalo da ima dršku. ili ne?
onda je prdnula. mali slatki prd. onaj koji ne smrdi, kratak je i smešan. pa se i nasmejala.
...
pogledala se u ogledalu i shvatila kako joj je lice umrljano krvlju. oprala je predeo oko nosa, osušila i ozbiljno se zagledala u svoj odraz. nervirala je činjenica da joj se grudi u odrazu čine manje nego što jesu, a stomak veći. baš je to nerviralo. nije znala da li je ona zapravo takva.
jel ogledalo uveličava ili umanjuje? ili prikazuje odraz koji mi ne želimo da vidimo zato što se baš toga plašimo. ma to su gluposti.
prošla je rukom kroz kosu. bila je sva zamršena. toga trenutka ništa joj se nije dopadalo na njoj, ali je znala da je baš onakva kakva bi trebala da bude, i ne bi želela da bude drugačija. ipak joj se nije dopadalo kako je izgledala tog trenutka.
...
bila je sama. gde su svi? zbog čega nema baš nikoga?
"hej svi! gde ste?" rekla je tiho.
onda se opustila i bacila na zemlju.
veoma nestandardno ponašanje jedne mlade osobe. tako je terala strah. znala je da izgleda kao slučaj za proučavanje.
"pa zašto onda neko ne dođe da me prouči?"
okrenula se na leđa, i ležeći pogledala plafon.
izgledao je nekako kao plafon.
nasmejala se.
setila se drugih značenja reči plafon. tačnije, plafona kao nekog maksimuma, nečega vrhunskog, nekoj granici, nečega super.
a onda je pogeldala u njen beli plafon i onda ispod, u ono što je mogla da dotakne svojim malenim telom i rukama. nameštaj, ukrase, slike, četkicu za zube, stvari...
a plafon nije imao ništa. nije li to čudno?
---
u frižideru bila je tegla sa kornišonima i malo senfa.
ljutog.
sela je za ovalni sto dok je čekala da jojj provri voda za čaj.
ko još pije čaj sa mlekom? samo britanci, i to samo zato što im je hrana očajna, pa ni čaj ne umeju da naprave, i zbog toga dodaju mleko.
setila se drugarice kojan je htela da bude "poš" pa je u čaj od šipka sipala mleko. ali bile su klinke. opet ona je znala da to nikako ne ide jedno sa drugim.
i uopšte, ko je ona da određuje šta ide sa čime? možda je baš volela tu kombinaciju? ne... samo je želela da se pokaže, ali joj očigledno nije baš pošlo za rukom. nije se videla sa njom sigurno kreće nego što je potrebno da joj nedostaje, a opet dovoljno dugo da može da kaže da bi možda bilo pristojno i lepo sa njene strane da je pozove. dođavola sa manirima.
...
čula je nekoga kako se smeje na ulici. svi su imali nekoga. čak i neko ko možda nije zaslužio nekoga, ili nikoga, imao je nekoga.
ona nije imala.
...
i običaji. i ponašanje. zbog čega je uvek izgledala kao šargarepa izgubljena u gomili peršuna?
kako su svi umeli stvari koje je ona prvi put videla onda kada su se i drugi prvi put susreli sa istim?
zar je moguće da su sve ostale roditelji pripremali za svaku priliku? zar je moguće da roditelji rade tako odvratne stvari tuđoj deci? njoj, tačnije...
kako je moguće da jedino ona ne zna šta treba da se kaže na sahrani, zašto je samo njoj izuzetno glupo i neiskreno da kaže "moje saučešće"? da se u crkvi krsti i ljubi neke slike koje su leglo zaraze? kako su drugi to znali? kako su drugi znali kako da se provode, kako da se ponašaju i da se vesele na isti način, na način koji je ona imala prvi put da vidi, u prvoj prilici kada je to isto videlo i ostatak dece koja su umela da se ponašaju?
jel stvorena ona za ovo društvo? jel su njeni roditelji drugačiji?
...
zbog čega svi mrze francuski jezik a ona voli, naježi se od neke topline kada čuje nekoga kako ga izgovara kako treba?
prsti su joj bili puni zanoktica, nokti izgriženi. sve ostale devojke imale su fine sjajne nokte. nije joj to bilo jasno.
bila je prilično tužna.
zbog čega nju niko ne voli?
zašto je ona sama?
...
sama.
...
tuga je grozan osećaj. pruža utehu u samoći i pomera ugao stvarnosti.
bila je tužna.
sama.
onda je ustala. pogledala oko sebe, podigla ram, namestila kosu brzim pokretima ruke, i onda se ponovo bacila na zemlju, pravo na nos.
ram je ponovo pao.
fleka krvi koja je počela da joj vuri iz nosa ostala je na smeđem tepihu koji je planirala da izbaci iz sobe.
uspravila se, rukama obrisala suzne oči i maramicom zaustavila krvarenje iz nosa.
sela je na krevet i zabacila glavu unazad, podigla levu ruku uspravno i tako nepomično mislila nepun minut.
minut se čini kao čitava dva minuta, možda i tr, ma pet, čini se kao večnost kada treba da se čeka. sklonila je maramicu i zagledala se u nju. krv je ponovo počela da curi pa se i ona vratila u staru pozu. onda se nasmejala i vratila glavu i ruku u normalan položaj, i nastavila da zaustavlja krvarenje maramicom.
...
u kupatilu je bilo hladno. posmatrala je pločice svoga kupatila i nasmejala se činjenici da su njene pločice crne, a kupatila uglavnom imaju neke bele ili tako neke. njeno kupatilo bilo je crno-žuto.
sela je na šolju. šolja? baš smešno. šolja bi trebalo da ima dršku. ili ne?
onda je prdnula. mali slatki prd. onaj koji ne smrdi, kratak je i smešan. pa se i nasmejala.
...
pogledala se u ogledalu i shvatila kako joj je lice umrljano krvlju. oprala je predeo oko nosa, osušila i ozbiljno se zagledala u svoj odraz. nervirala je činjenica da joj se grudi u odrazu čine manje nego što jesu, a stomak veći. baš je to nerviralo. nije znala da li je ona zapravo takva.
jel ogledalo uveličava ili umanjuje? ili prikazuje odraz koji mi ne želimo da vidimo zato što se baš toga plašimo. ma to su gluposti.
prošla je rukom kroz kosu. bila je sva zamršena. toga trenutka ništa joj se nije dopadalo na njoj, ali je znala da je baš onakva kakva bi trebala da bude, i ne bi želela da bude drugačija. ipak joj se nije dopadalo kako je izgledala tog trenutka.
...
bila je sama. gde su svi? zbog čega nema baš nikoga?
"hej svi! gde ste?" rekla je tiho.
onda se opustila i bacila na zemlju.
veoma nestandardno ponašanje jedne mlade osobe. tako je terala strah. znala je da izgleda kao slučaj za proučavanje.
"pa zašto onda neko ne dođe da me prouči?"
okrenula se na leđa, i ležeći pogledala plafon.
izgledao je nekako kao plafon.
nasmejala se.
setila se drugih značenja reči plafon. tačnije, plafona kao nekog maksimuma, nečega vrhunskog, nekoj granici, nečega super.
a onda je pogeldala u njen beli plafon i onda ispod, u ono što je mogla da dotakne svojim malenim telom i rukama. nameštaj, ukrase, slike, četkicu za zube, stvari...
a plafon nije imao ništa. nije li to čudno?
---
u frižideru bila je tegla sa kornišonima i malo senfa.
ljutog.
sela je za ovalni sto dok je čekala da jojj provri voda za čaj.
ko još pije čaj sa mlekom? samo britanci, i to samo zato što im je hrana očajna, pa ni čaj ne umeju da naprave, i zbog toga dodaju mleko.
setila se drugarice kojan je htela da bude "poš" pa je u čaj od šipka sipala mleko. ali bile su klinke. opet ona je znala da to nikako ne ide jedno sa drugim.
i uopšte, ko je ona da određuje šta ide sa čime? možda je baš volela tu kombinaciju? ne... samo je želela da se pokaže, ali joj očigledno nije baš pošlo za rukom. nije se videla sa njom sigurno kreće nego što je potrebno da joj nedostaje, a opet dovoljno dugo da može da kaže da bi možda bilo pristojno i lepo sa njene strane da je pozove. dođavola sa manirima.
...
čula je nekoga kako se smeje na ulici. svi su imali nekoga. čak i neko ko možda nije zaslužio nekoga, ili nikoga, imao je nekoga.
ona nije imala.
...
i običaji. i ponašanje. zbog čega je uvek izgledala kao šargarepa izgubljena u gomili peršuna?
kako su svi umeli stvari koje je ona prvi put videla onda kada su se i drugi prvi put susreli sa istim?
zar je moguće da su sve ostale roditelji pripremali za svaku priliku? zar je moguće da roditelji rade tako odvratne stvari tuđoj deci? njoj, tačnije...
kako je moguće da jedino ona ne zna šta treba da se kaže na sahrani, zašto je samo njoj izuzetno glupo i neiskreno da kaže "moje saučešće"? da se u crkvi krsti i ljubi neke slike koje su leglo zaraze? kako su drugi to znali? kako su drugi znali kako da se provode, kako da se ponašaju i da se vesele na isti način, na način koji je ona imala prvi put da vidi, u prvoj prilici kada je to isto videlo i ostatak dece koja su umela da se ponašaju?
jel stvorena ona za ovo društvo? jel su njeni roditelji drugačiji?
...
zbog čega svi mrze francuski jezik a ona voli, naježi se od neke topline kada čuje nekoga kako ga izgovara kako treba?
prsti su joj bili puni zanoktica, nokti izgriženi. sve ostale devojke imale su fine sjajne nokte. nije joj to bilo jasno.
bila je prilično tužna.
zbog čega nju niko ne voli?
zašto je ona sama?
...
sama.
...
tuga je grozan osećaj. pruža utehu u samoći i pomera ugao stvarnosti.
bila je tužna.
sama.
e, jel znaš trenutak kada misliš da znaš, a nemaš pojma?
trenutak kada je subjektivno idealno i onda dođe neko sporedan i ukaže ti na banalni propust?
tvoj savršen plan, ispostavi se kao pogrešan od samog početka. kao most koji samo izgleda kao most, ali nema funkciju mosta, a savršeno je ispravan dok ti strana sila ne pokaže da je računica pogrešna.
to je glupo.
i zbog čega je potrebna spoznaja realnih mana ako su subjektivne savršenosti apsolutno dovoljne da me zadovolje dok saam ne saznam drugačije?
ima li ovo smisla?
a?
šta misliš?
i zbog čega ovaj glupi blogger ne stavlja veliko slovo posle tačke pa 70% mojih tekstova izgleda dbilno?
trenutak kada je subjektivno idealno i onda dođe neko sporedan i ukaže ti na banalni propust?
tvoj savršen plan, ispostavi se kao pogrešan od samog početka. kao most koji samo izgleda kao most, ali nema funkciju mosta, a savršeno je ispravan dok ti strana sila ne pokaže da je računica pogrešna.
to je glupo.
i zbog čega je potrebna spoznaja realnih mana ako su subjektivne savršenosti apsolutno dovoljne da me zadovolje dok saam ne saznam drugačije?
ima li ovo smisla?
a?
šta misliš?
i zbog čega ovaj glupi blogger ne stavlja veliko slovo posle tačke pa 70% mojih tekstova izgleda dbilno?
bender
- danima me već progone postapokaliptične misli. a uvek su mračne. zbog čega je apokalipsa reč koja se pominje samo kada se misli na nešto loše?
bilo bi lepo da postoji recimo sladoled apokalipsa. nekako mi se čini da je to lepo ime za sladoled.
---
...
dugo sam držao oči pritisnute šakama, kako bih video zvezidice, tačkice, pruge, neograničene mogućnosti verovatnoće. to su verovatno odumirali moji štapići ili čepići ili tako neke stvari u očima.
volim to da radim. nemojte me pogrešno shvatiti,ne volim da ubijam, hehe, volim te boje i to.
- dok ste bili u civilu, niste nikada baratali pištoljem?
- ne! naravno da nisam. znate, ja ne mogu da podnesem ubijanje. verovatno je ovo i previše informacija, ali mislim da sam osoba koja je ubila izuzetno mali broj živih bića. nisam siguran koliko sam jednoćelijskih i tih ostalih mikroskopskih bića nesvesno ubio, ali znam da nikada nisam namerno gazio mrave, jurio gliste, gađao ptice, lovio miševe, šutirao pse i radio slične stvari. znate, vrlo je verovatno da sam pacifista, iako se nikada nisam opredeljivao. mrzim kada moram da se izjasnim za nešto tako. zbog čega moraš biti ili jedno ili drugo?- vi znate da vam je u opisu posla da izvršavate naređenja. ta naređenja često zahtevaju i ljudske žrtve. da li ste sigurni da i dalje želite da se prijavite?
- znate kako uvek ima ljudi na koncertima koji mašu nekim zastavama?
- da.
- pa, oduvek me je fasxinirala činjenica da oni imaju usađenu toliku ljubav prema zemlji, državi, naciji. da osećaju toliku pripadnost nečemu da imaju potrebu da mašu zastavom na nekom potpuno nevezanom događaju, kao što je, jelte, koncert. i recimo da je koncert u španiji, a da ste vi sa islanda. vi dođete na koncert da slušate neku popularnu muziku, i uživate i mislite samo o otme, a imate nacionalno obeležje, zastavu, koja se leprša na vetru, kojom mašete i njišete je kroz vazduh. i pored vas je devojka iz senegala koja je lice ofarbala u boje svoje zemlje... a muzička grupa je iz italije. razumete šta želim da kažem?
- pa i ne baš...
- vidite, želim da služim za državu zato štto želim da pokušam da osetim tu pripadnost, taj svojevrsni fanatizam. nikada nigde nisam pripadao...
- zašto baš želite da pripadnost pronađete ovde?
- ne znam. imam prijatelje koji su se vratili iz vojske kao potpuno drugi ljudi. čuo sam priče da se ljudi tamo menjaju.
- u pravu ste. ali, vi ste svesni da vi niste građanin naše države?
- ne, nisam.
- pa, vidite, u izvodu iz matične knjige rođenih piše da ste pripadnik druge nacionalnosti...
- ali to je nekada bilo ista vojska. znate, ja tamo niakda nisam živeo. mojda lična karta je ovde izvađena. ja tamo nemam prava da živim, a kamoli da se zaposlim u državnom organu nalik ovom.
- razumem. ali vi shvatate da ne možete, jednostavno, takvi su propisi...
- u redu je. navikao sam da budem odbacivan. hvala na vremenu.
- izvinite još jednom.
- ništa ništa, nema veze. doviđenja.
- doviđenja.
------
- kako ti se čini?
- čoveče...
- a?
- nisi ličio na sebe!
- pozitivno?
- pa, baš si bio blentav. klipan pravi.
- a tek gospodin koji me je ispitivao, hehe...
- panta je kralj. kako su mu dobro stojali lažni brkovi!
- da. jel snimljeno sve?
- naravno.
...
Sunday 18 November 2007
pogled torte
parče torte
koje gledaš
hteo bi malo
ali ne baš
siguran u sebe
ali ne toliko
pojeo bi malo
pojeo bi malo
posmatraš ga
čini ti se stari
želeo bi možda
al' i druge stvari
oh kada bi samo
mogao da biraš
uzeo bi sve
ali ne baš
koje gledaš
hteo bi malo
ali ne baš
siguran u sebe
ali ne toliko
pojeo bi malo
pojeo bi malo
posmatraš ga
čini ti se stari
želeo bi možda
al' i druge stvari
oh kada bi samo
mogao da biraš
uzeo bi sve
ali ne baš
Saturday 17 November 2007
dobar dan. jel slobodno? nastavak
3
Znaš, nisam razmišljao o tome na taj način. Nikada mi nije delovalo kao nešto što može da podnese taj pritisak.
I tebi? Meni se isto čini da se desilo tako iznenada, tako neočekivano, a uvek sam osećala neku napetost, kao da će se desiti svakog trenutka.
Da, i onda baš kada si se malo opustila, jednostavno je i ono popustilo...
Da.
Da.
Inače, vidim da se baviš muzikom. Jel sviraš negde?
Pa i ne baš, nosim violinu samo da bih prilazio devojkama i započinjao razgovor.
Započinješ razgovor sa violinom? Pa nisi tako započeo danas...
Danas? Misliš sa tobom? Pa jesam...
Kako? Znam da nisi, sigurna sam... pa desilo pre svega par minuta...
Ako te baš zanima, violinu nosim zato što znam da devojke vole muzičare. Uvek su im se dopadali takvi tipovi, znaš, sviram, pa ću možda postati poznat jednog dana...
Ali ti sviraš violinu... od kad se devojke primaju na momke sa violinama?
Pa računao sam, i violina je instrument, i to veoma lep. A, znaš, nije mi baš praktično da vucaram gitaru svuda sa sobom... violina je lakša, manja, a instrument je, tako da valjda obavlja posao...
Ne bih rekla. Isto tako si mogao da poneseš i zvečku. Ili usnu harmoniku!
Mogao sam, ali imam violinu pa mi je delovalo kao razuman izbor. A vidiš da je upalilo sa tobom.
Pa nije. Mi pričamo samo zato što sam te videla da sediš pored, sav tužan, i bilo mi je čudno što si poneo violinu ovde. Nije kao da je pritisak dotukao instrument. To bi bilo baš blesavo, da ti se to desilo, otišao bi kod nekog majstora za violine, sigurno ne ovde.
Ali, vidiš da je upalilo. Ja imam violinu, a ti pričaš sa mnom. Ti si devojka, a ja... razumeš?
Hehe, verovatno si u pravu. Opet, čudno mi je da nosimš baš nju, a ne nešto normalnije.
Oprosti, ali ona je savršeno normalna.
A zašto je braniš, ti je čak ni ne sviraš, samo je nosiš i koristiš da bi prilazio devojkama. Ne znam zbog čega nas dvoje i dalje razgovaramo. Da ne moram da čekam ovde, sigurno bih odavno otišla od tebe.
Verovatno. Zato ja idem samo na mesta gde ljudi nešto čekaju. Inače, ko ti je rekao da je ne sviram?
Pa ti.
Ne. To je bila šala. Kad si videla da nosim sa sobom violinu i pitala me da li se bavim muzikom, mislio sam da ti se sviđam i da želiš da započneš neki razgovor, pa sam se šalio i odgovorio da je nosim da bih prilazio devojkama... naravno da sviram violinu. Ko je još video violinistu koji prilazi svakoj devojci u čekaonicama...
Sad se vadiš. Ajde baš sviraj ako si pravi violinista.
Zar ti se ne čini da je malo čudan trenutak za mene da te poslušam?
Zašto? Nema nikoga, hajde!
Pa ne ćelim. Ti od mene tražiš da ti dokažem da umem da sviram samo da bi zadovoljila svoju sujetu. Ja smatram da je to nepravedno prema meni.
Baš nije.
Slušaj. Ako ja izvadim violinu i krenem da sviram, ako ti dokažem da umem, hoćeš li izaći na večeru sa mnom?
Molim?
Pa, pošto nisam siguran šta želiš, mislim, možda se nadaš da ne umem, kako bi se ispostavilo da sam ti stvarno prišao sa unapred osmišljenim namerama, i onda bi ti bilo drago, i poželela bi da izađemo zajedno , u tom slučaju, pošto ja umem da sviram, bilo bi glupo sa moje strane da ti sviram, zar ne? Tako da je bolje da unapred zakažemo sastanak, a kao poklon dobićeš kratki dokaz mojih muzičkih sposobnosti, pošto ipak nije prikladno svirati duže na ovakvom mestu. Ipak ti je razlog dolaska dobro popustio, visoki tonovi mogli bi da pogoršaju stvari... i? Jel se slažeš?
Dobro. Izaći ću sa tobom. Izaći ću u svakom slučaju. Nema pametnija posla večeras.
Ali, opet me bacaš u dilemu. Reci mi, iskreno, da li je bolje da ti nešto odsviram ili ne.
Pa zašto sad to?
Pa možda se ipak nadaš da ne umem, tako bih ti možda delovao kao opasan momak, i bilo bi ti uzbudljivo da izađeš sa mnom. Ako ja pak, umem onda ćeš se razočarati i osećati se pomalo neprijatno pošto sam ipak bio u pravu, i ispoštovaćeš dogovor i samo jednom izaći sa monom i nikada me više ne kontaktirati...
Ti si lud! Jel znaš? Umeo ili ne umeo da sviraš, volela bih da izađem na večeru s tobom večeras. Veoma si mi simpatičan i bilo bi mi drago da te bolje upoznam. Samo mi malo ideš na živce sa ovom pričom!
Pa dobro. Ako ti nije bitno moje umeće sviranja, možda je bolje da to samo preskočimo?
Molim? Jel si ti normalan?
Pa zašto? Zašto bih svirao ako ti je svejedno?
Pa zato.
Ali tij jeste svejedno?
Da.
Pa dobro. Onda i ne moram da sviram. Hajde uđi unutra, ti si na redu... čekaću te ispred...
....
PA TI SVIRAŠ?
Da.
Na ulici?
Pa da, od toga živim. A pošto treba večeras da izađemo, mislio sam da malo radim prekovremeno dok te čekam da izađeš.
Ti sviraš na ulici?
Pa ne, znaš, ovo mi je samo hobi, inače sviram u u jednom džez bendu, „crveni hodočasnik“, možda si čula za nas?
Ti sviraš u „crvenom hodočasniku“, a u slobodno vreme prosiš na ulici?
Ne prosim, sviram.
Ti stvarno želiš da poverujem u to?
Ne moraš. Inače, ako se premišljaš o večeri, ne brini, moji roditelji su dobrostojeći, imam obezbeđen život.
Ti si jedan lažov.
Zašto to kažeš? Vidiš da umem da sviram! A nisi verovala. Zašto i ostalo ne bi bilo istina?
Monday 12 November 2007
par lakih komada
trebalo je da bude zanimljivo. ali nije.
možda će postati? ali znam da neće.
želim da bude interesantno. zaista želim. voleo bih da može da te odnese baš u sam centar zbivanja, da ti dočara atmosferu i omogući ti da osetiš svakid elić. svaku sitnicu. da možeš da omirišeš sveže krastavce koji su se slučajno prosuli, istrčavši ispred ogromnog rteretnog kamiona koji ih je nenamerno izgazio. ljudi koji su to samo posmatrali i starija gospođa koja se od muke hvatala za glavu. i oni koji su se pravili kao da ih ne zanima. samo su prošli pored, ne nisu priznali ni da su omirisali taj zgnječeni krastavac. samo su produžili dalje, jer, oni imaju svoje brige, svoj svet.
voleo bih da sam u stanju da predstavim taj trenutak. da i ti budeš tamo. da shvatiš šta ćelim da kažem, da razumeš moje reči, baš onako kako sam ih i sam zamislio. da nemaš dilema. želeo bih da sakrijem tu neku očiglednost, tu sirovost i nedorađenost, da deluje uglačano, ali da ti budeš svesna te stvarne neuglačanosti, baš samom prividnom uglačanošću. razumeš? da iako znaš, vidiš da sam ipak uglačao, u pokušaju da sve napravim da bude kako treba. znaš o kome pišem. naravno da znaš. e pa ja sam jedan. verovatno jesam. biti jedan ne mora da znači pripadati njima. ne verujem čak ni da moram da radim iste stvari koje oni rade, niti da poštujem iste običaje. ali, razmisli malo, ja zapravo jesam jedan, zar ne? pored svega ostalog, svih nenamernih i namernih maski, pored situacije i spoljašnjih uticaja, ja sam verovatno jedan. a mouse. i sama znaš koliko su oni puta ismevani, koliko je neprilagođenost čudna stvar, koliko ljudima smeta, a opet intrigira, tajanstvenost, zatvorenost, povučenost.
da, on je igrao na sred ulice. koje je poreklo njegovog plesa? koji je poriv? zbog čega je to uradio? da li je trebalo? da li je morao? šta je želeo da postigne? znog čega? zašto to, a ne nešto drugo? zašto nešto drugo? čemu potreba za tako nečim?
da li se on ponosi time što je drugačiji. jedan miš? što on svira harmoniku na ulici, i hladno je, i ljudi prolaze i nemaju nameru da mu udele malo para. i oni koji to urade, samo u prolazu ostave sitniš i produže dalje. retki su oni koji zapravo ostanu da slušaju njega kako svira, oni koji zapravo žele da vide šta on ima da im ponudi, kojima je stalo i da ga ispoštuju kao ljudsko biće, a ne samo kao nekoga ko nešto moli, kao psa koji cvili za već oglođanom koskom. razumeš?
i arzmišljao sam, ali ne umem. pokušavam, ali svakim slovom sve više zapadam u zapetljane čvorove misli. i želim da kažem, ali ne umem. znaš, možda sam tek juče, u subotu, shvatio kako sam i ja jedan od njih. naravno, ne direktno, ali, kao da smo povezani istim tuđim pogledima. da li si razmišljala, ili možda znaš već, šta oni koriste kako bi očistili ono o čemu smo toliko besmisleno pričali. o onome što ja često pominjem iz meni nepoznatih razloga? šta oni koriste? seno? ne. ne ćelim to da pišem. znaš li kako sam se čudno osećao kada sam došao kući. legao sam u krevet, umoran, i nisam mogao da zaspim. a ljudi ne razumeju. jednostavno im nije jasno. i više ih interesuje zbog čega ja to radim nego ono što zapravo radim. uglavnom ih interesuje motiv. kao kad prolaze pored našeg harmonikaša i dobace mu kovanicu. njih nije briga šta on svira. krajnji cilj je da to radi u nadi da će nešto zaraditi, i oni mu daj pare i odlaze, i tako mu pljunuvši u facu ga ostavljaju da se jede u sebi. ovome fali forma. nije osmišljeno kako terba. počeo sam sa jednom idejom, ali sam ubrzo prešao na drugu, ali to i jeste ono što treba da bude, zar ne? to je ono što treba da uradim. ovo je deo mene trenutno. sada je 1,11am.
ljudi su ljudi. i harmonikaš, pored svega ostalog, ipak želi samo pare. teško je govoriti o nekom umetničkom naboju čoveka koji je u obavezi da dođe sa veknom hleba svojoj porodici sledećeg jutra. teško je govoriti o želji koja mora da bude sekundarna, zato što je preživljavanje uvek na prvom mestu. crne ovce su crne zato što su tako rođene. i one su ovce. i crna ovca je ista ko i bela. ali je crna. a sve ostale su bele. i da je bela niko je ne bi ni primećivao. bila bi samo još jedna bela, ali u stadu, uvek neko kaže:"one je crna ovca!" a potpuno nepravedno. od crne ovce se u startu očekuje da bude posebna, kao da je vuna čini drugačijom od ostalih. a šta radi crna ovca? pase travu. a opet je zanimljivija od ostalih belih koje isto pasu travu. i više ni sam nisam siguran ko sam ja, pošto mu je prilično teško da se izrazim. ne čitam dovoljno knjiga. koristim se prostim jezikom. neću reći feces ili fekalija. a nervira me što nisam sposoban da sve prikažem kako želim. a želim da prikažem kako treba. frka.
jedan miš, crna ovca, marko, ista stvar. stalno nešto pokušavam, i uvek mislim kako sve treba i zbog koga i zbog čega, a onda vidim da je samo cilj bitan. recimo primer: potrošim 3 dana da napravim baš lepu tortu, sa za ljude, prelepim šarama čudima, šlagom. sa nekim svećicama i nije bitno sa čim, shvataš poentu, i svi će reći:"JAO KAKO JE LEPA!" a onda će je pojesti i neće je biti. i biće bitna samo torta u stomacima. nikome zapravo nije stalo da samog izgleda torte. svi su došli da je pojedu? da li me razumeš? mislim da i dalje sam sebe razuimem. mislim.
i cela poenta koju oni, oni o kojima govorim, on o kome pišem. cela fora je u kontriranju. možeš li da zamisliš celokupnu njihovu zajednicuu, koja eli isto, i ne želi ništa novo? ja mogu. ja mislim da je i cela poenta i razlog zbog kojeg oni i dalje rade to što rade upravo primer torte. reimo, oni rteba da obrade neku zemlju kako bi posejali nešto što će da izraste i donese im hranu ili nešto što će im koristiti. to mogu da urade na njihov, ili na lakši način. oni će ga raditi na njihov način baš zbog samog procesa dobijanja rezultata. nije im bitan samo cilj. bitan im je i proces. oni to tako rade. ali, treba znati granicu. sigurno je to sad postalo toliko marketinško proseravanje da ni ne smem da pomislim...
ja nisam kao oni. ne želim da budem. u krajnjem slučaju, siguran sam da moj cilj, ono na kraju, neće biti isto kao nešto njihovo. imam druge želje.
bilo mi je izuzetno drago ne jedenje eklera sa tobom, i moram da priznam da sam prilično zadovoljan.
amiš.
možda će postati? ali znam da neće.
želim da bude interesantno. zaista želim. voleo bih da može da te odnese baš u sam centar zbivanja, da ti dočara atmosferu i omogući ti da osetiš svakid elić. svaku sitnicu. da možeš da omirišeš sveže krastavce koji su se slučajno prosuli, istrčavši ispred ogromnog rteretnog kamiona koji ih je nenamerno izgazio. ljudi koji su to samo posmatrali i starija gospođa koja se od muke hvatala za glavu. i oni koji su se pravili kao da ih ne zanima. samo su prošli pored, ne nisu priznali ni da su omirisali taj zgnječeni krastavac. samo su produžili dalje, jer, oni imaju svoje brige, svoj svet.
voleo bih da sam u stanju da predstavim taj trenutak. da i ti budeš tamo. da shvatiš šta ćelim da kažem, da razumeš moje reči, baš onako kako sam ih i sam zamislio. da nemaš dilema. želeo bih da sakrijem tu neku očiglednost, tu sirovost i nedorađenost, da deluje uglačano, ali da ti budeš svesna te stvarne neuglačanosti, baš samom prividnom uglačanošću. razumeš? da iako znaš, vidiš da sam ipak uglačao, u pokušaju da sve napravim da bude kako treba. znaš o kome pišem. naravno da znaš. e pa ja sam jedan. verovatno jesam. biti jedan ne mora da znači pripadati njima. ne verujem čak ni da moram da radim iste stvari koje oni rade, niti da poštujem iste običaje. ali, razmisli malo, ja zapravo jesam jedan, zar ne? pored svega ostalog, svih nenamernih i namernih maski, pored situacije i spoljašnjih uticaja, ja sam verovatno jedan. a mouse. i sama znaš koliko su oni puta ismevani, koliko je neprilagođenost čudna stvar, koliko ljudima smeta, a opet intrigira, tajanstvenost, zatvorenost, povučenost.
da, on je igrao na sred ulice. koje je poreklo njegovog plesa? koji je poriv? zbog čega je to uradio? da li je trebalo? da li je morao? šta je želeo da postigne? znog čega? zašto to, a ne nešto drugo? zašto nešto drugo? čemu potreba za tako nečim?
da li se on ponosi time što je drugačiji. jedan miš? što on svira harmoniku na ulici, i hladno je, i ljudi prolaze i nemaju nameru da mu udele malo para. i oni koji to urade, samo u prolazu ostave sitniš i produže dalje. retki su oni koji zapravo ostanu da slušaju njega kako svira, oni koji zapravo žele da vide šta on ima da im ponudi, kojima je stalo i da ga ispoštuju kao ljudsko biće, a ne samo kao nekoga ko nešto moli, kao psa koji cvili za već oglođanom koskom. razumeš?
i arzmišljao sam, ali ne umem. pokušavam, ali svakim slovom sve više zapadam u zapetljane čvorove misli. i želim da kažem, ali ne umem. znaš, možda sam tek juče, u subotu, shvatio kako sam i ja jedan od njih. naravno, ne direktno, ali, kao da smo povezani istim tuđim pogledima. da li si razmišljala, ili možda znaš već, šta oni koriste kako bi očistili ono o čemu smo toliko besmisleno pričali. o onome što ja često pominjem iz meni nepoznatih razloga? šta oni koriste? seno? ne. ne ćelim to da pišem. znaš li kako sam se čudno osećao kada sam došao kući. legao sam u krevet, umoran, i nisam mogao da zaspim. a ljudi ne razumeju. jednostavno im nije jasno. i više ih interesuje zbog čega ja to radim nego ono što zapravo radim. uglavnom ih interesuje motiv. kao kad prolaze pored našeg harmonikaša i dobace mu kovanicu. njih nije briga šta on svira. krajnji cilj je da to radi u nadi da će nešto zaraditi, i oni mu daj pare i odlaze, i tako mu pljunuvši u facu ga ostavljaju da se jede u sebi. ovome fali forma. nije osmišljeno kako terba. počeo sam sa jednom idejom, ali sam ubrzo prešao na drugu, ali to i jeste ono što treba da bude, zar ne? to je ono što treba da uradim. ovo je deo mene trenutno. sada je 1,11am.
ljudi su ljudi. i harmonikaš, pored svega ostalog, ipak želi samo pare. teško je govoriti o nekom umetničkom naboju čoveka koji je u obavezi da dođe sa veknom hleba svojoj porodici sledećeg jutra. teško je govoriti o želji koja mora da bude sekundarna, zato što je preživljavanje uvek na prvom mestu. crne ovce su crne zato što su tako rođene. i one su ovce. i crna ovca je ista ko i bela. ali je crna. a sve ostale su bele. i da je bela niko je ne bi ni primećivao. bila bi samo još jedna bela, ali u stadu, uvek neko kaže:"one je crna ovca!" a potpuno nepravedno. od crne ovce se u startu očekuje da bude posebna, kao da je vuna čini drugačijom od ostalih. a šta radi crna ovca? pase travu. a opet je zanimljivija od ostalih belih koje isto pasu travu. i više ni sam nisam siguran ko sam ja, pošto mu je prilično teško da se izrazim. ne čitam dovoljno knjiga. koristim se prostim jezikom. neću reći feces ili fekalija. a nervira me što nisam sposoban da sve prikažem kako želim. a želim da prikažem kako treba. frka.
jedan miš, crna ovca, marko, ista stvar. stalno nešto pokušavam, i uvek mislim kako sve treba i zbog koga i zbog čega, a onda vidim da je samo cilj bitan. recimo primer: potrošim 3 dana da napravim baš lepu tortu, sa za ljude, prelepim šarama čudima, šlagom. sa nekim svećicama i nije bitno sa čim, shvataš poentu, i svi će reći:"JAO KAKO JE LEPA!" a onda će je pojesti i neće je biti. i biće bitna samo torta u stomacima. nikome zapravo nije stalo da samog izgleda torte. svi su došli da je pojedu? da li me razumeš? mislim da i dalje sam sebe razuimem. mislim.
i cela poenta koju oni, oni o kojima govorim, on o kome pišem. cela fora je u kontriranju. možeš li da zamisliš celokupnu njihovu zajednicuu, koja eli isto, i ne želi ništa novo? ja mogu. ja mislim da je i cela poenta i razlog zbog kojeg oni i dalje rade to što rade upravo primer torte. reimo, oni rteba da obrade neku zemlju kako bi posejali nešto što će da izraste i donese im hranu ili nešto što će im koristiti. to mogu da urade na njihov, ili na lakši način. oni će ga raditi na njihov način baš zbog samog procesa dobijanja rezultata. nije im bitan samo cilj. bitan im je i proces. oni to tako rade. ali, treba znati granicu. sigurno je to sad postalo toliko marketinško proseravanje da ni ne smem da pomislim...
ja nisam kao oni. ne želim da budem. u krajnjem slučaju, siguran sam da moj cilj, ono na kraju, neće biti isto kao nešto njihovo. imam druge želje.
bilo mi je izuzetno drago ne jedenje eklera sa tobom, i moram da priznam da sam prilično zadovoljan.
amiš.
Tuesday 6 November 2007
pomoć
ljudima je u prirodi da traže prijatelje. u prirodi im je da im je prijatnokada pored sebe imaju nekoga. bilo koga. urođeni strah od samoće uvek je prisutan. sad, kod nekih manje, kod nekih više izraženo, ali strah od samoće svi mi imamo. zamisli, čitav život provesti sam, bez ikoga. ako bih tako završio, verovatno bih društvo tražio po nekim prodavnicama, pričao sa prodavcima čisto radi priče, zato što ne bih imao sa kim. a i šta će mi priča? pa mislim da mi treba. ili će mi trebati barem.
recimo. ovde ja pričam sam sa sobom. isto to radim i svakim sekundom dok smišljan šta ovde da napišem. nije li to duplo obraćanje sammom sebi? šta ja tačno želim da postignem ovim?
činjenica da ne znam šta ću sledeće napisati je super, ali opet, činjenica je da je to što ne znam da ću napisati već prošlo par krugova u mom mozgu i unutrašnji marko 1 je to već rekao unutrašnjem marku 2, koji je preneo dalje unutrašnjem marku 3. koliko je verodostojna originalna misao? koliko puta ja obrnem istu stvar u glavi pre nego što mi izađe kroz usta ili prste?
mnogo. ali to se dešava izuzetno brzo ako vreme posmatramo u nekim recimo sekundama.
samoća.
biti sam je paradoks.
svi smo mi sami. a opet nikada nisamo sasvim.
retki su oni koji imajui više ličnosti u jednoj glavi, a i to je diskutabilno, pošto je ta druga osoba možda samo čist plod imaginacije.
kad smo kod toga. imaginary friends. nikada nisam imao jednog, ali pretppostavljam da ih je većina usamljene i one manje usamljene dece imalo. ja sam oduvek imao brata, tako da nikada nisam bio apsolutno usamljen. ali, generalno, bio sam veoma povučeno i stidljivo dete.
nisam siguran da li sam zbog stida počeo da volim samoću, ili se stid pojavio sa mojom otuđenošću od okoline. naravno da nisam bio neki skroz čudak, igrao sam se ja sa drugarima na ulici, igrao sam neke glupe sportove kojima i dan danas ne vidim svrhu. igrao sam se sa ostalom decom, ali, glupo mi je da to kažem, ali, nikada ih zapravo nisam razumeo. vremenom se broj prijatelja, drugova, poznanika, kako god, povećavao, i moj stepen razumevanja, kao i moć uklapanja u sredinu, ali i dalje nekako mi je sve čudno i strano. nikada nisam odbacio činjenicu da svima sve deluje strano, ali, primećivao sam da sam ja uvek delovao drugačije. u negativnom smislu.
samoća. kako god sve bilo, na kraju uvek ostanemo sami. imali hiljadu lica, osmeha, pogleda pored nas, opet, smo sami.
a želja je prevelika, želja je izvan nadležnosti razuma. to je nagon. naravno da razumom odbijamo neke ljude ili bla, ali u mislima nam se stalno mota neko, nešto. uvek iznad nas lebdi neka nada, mogućnost ili želja za nekim, barem razgovorom, barem blizini.
marko, kasniš. ustani, stavi tačku. ovo je nedovršen tekst i nedovršena misao. zapravo samo je načeta, i sve što sam želeo da kažem nisam stigao. neću ovo nastavljati.
recimo. ovde ja pričam sam sa sobom. isto to radim i svakim sekundom dok smišljan šta ovde da napišem. nije li to duplo obraćanje sammom sebi? šta ja tačno želim da postignem ovim?
činjenica da ne znam šta ću sledeće napisati je super, ali opet, činjenica je da je to što ne znam da ću napisati već prošlo par krugova u mom mozgu i unutrašnji marko 1 je to već rekao unutrašnjem marku 2, koji je preneo dalje unutrašnjem marku 3. koliko je verodostojna originalna misao? koliko puta ja obrnem istu stvar u glavi pre nego što mi izađe kroz usta ili prste?
mnogo. ali to se dešava izuzetno brzo ako vreme posmatramo u nekim recimo sekundama.
samoća.
biti sam je paradoks.
svi smo mi sami. a opet nikada nisamo sasvim.
retki su oni koji imajui više ličnosti u jednoj glavi, a i to je diskutabilno, pošto je ta druga osoba možda samo čist plod imaginacije.
kad smo kod toga. imaginary friends. nikada nisam imao jednog, ali pretppostavljam da ih je većina usamljene i one manje usamljene dece imalo. ja sam oduvek imao brata, tako da nikada nisam bio apsolutno usamljen. ali, generalno, bio sam veoma povučeno i stidljivo dete.
nisam siguran da li sam zbog stida počeo da volim samoću, ili se stid pojavio sa mojom otuđenošću od okoline. naravno da nisam bio neki skroz čudak, igrao sam se ja sa drugarima na ulici, igrao sam neke glupe sportove kojima i dan danas ne vidim svrhu. igrao sam se sa ostalom decom, ali, glupo mi je da to kažem, ali, nikada ih zapravo nisam razumeo. vremenom se broj prijatelja, drugova, poznanika, kako god, povećavao, i moj stepen razumevanja, kao i moć uklapanja u sredinu, ali i dalje nekako mi je sve čudno i strano. nikada nisam odbacio činjenicu da svima sve deluje strano, ali, primećivao sam da sam ja uvek delovao drugačije. u negativnom smislu.
samoća. kako god sve bilo, na kraju uvek ostanemo sami. imali hiljadu lica, osmeha, pogleda pored nas, opet, smo sami.
a želja je prevelika, želja je izvan nadležnosti razuma. to je nagon. naravno da razumom odbijamo neke ljude ili bla, ali u mislima nam se stalno mota neko, nešto. uvek iznad nas lebdi neka nada, mogućnost ili želja za nekim, barem razgovorom, barem blizini.
marko, kasniš. ustani, stavi tačku. ovo je nedovršen tekst i nedovršena misao. zapravo samo je načeta, i sve što sam želeo da kažem nisam stigao. neću ovo nastavljati.
Subscribe to:
Posts (Atom)
Posts
