Mekana stvar

Ljubav je baš onako, mekana stvar.
Kao jastuk.
Uronim licem, potonem i smejem se.
Do tačke gušenja, pa se izvučem.

Ljubav je jedna jako mekana stvar.
preuzme mi respiratorne organe, do tačke gušenja,
pa me pusti.
Kao jastuk. Pa plačem.

Ljubav je dodir. Dodir suze na koži,
dodir nosa u kosi, dodir plesa na vetru,
zagrljaja u prolazu, snažno, ali mekano.
Kao jastuk. Pa me pusti.

Ljubav je teška. Krije se na otvorenom.
Kao kišni oblak opkoli mi dušu i čeka.
Pa nekad sruči bujicu čežnje i straha,
ili sedne na srce svom težinom
i pritiska sve jače i jače i jače i jače.
Ne znam ono što znam, a sve što znam je
da verovatno mislim da nisam siguran.
Postajem lažov koji meri relativnu sreću,
sortiram ljude, upoređujem poglede, prisećam se izgovora,
projektujem paralele i crtam grube skice odnosa.
Kao lažov.

Ljubav je baš onako, mekana stvar.
Krije se u slojevima. Kao jastuk.
Ako se posmatra odvojeno to je samo sunđer koji se troši i
platno koje se prlja. Požuti i ofuca se za čas.
Uronim licem, potonem i vrištim.
Do tačke ludila, pa se izvučem.

Pa se izvučem. Pa plačem. Pa me pusti. Kao jastuk.
Kao lažov.