Thursday, 27 November 2008

reci mi šta si video?
















Napolju je savršeno vreme za nešto. Unutra je zagušljivo i dosadno. Stari, nekada skupi digitalni good-for-nothing foto-aparat skuplja prašinu u fioci. Sveščica u koju ništa nisam zapisao skoro 2 godine je na polici. Olovka koju sam izgubio. Aparat nema baterije, sveska nema olovku. Iskopao sam neki diktafon. Sve neka pomagala. Zazvonio mi je telefon. Napolju vetar, niska temperatura, taman dovoljno da se vidi dah. Nije li to pametno uhvatiti na kameri? Nije li to pametno zapisati? Zar ne bi bilo sjajno kada bih to snimio na diktafon?

Važne stvari. Bitne. Nekako su uvek tu. Smetaju. Važne žvažne. Opet, i ove manje bitne se nekako nameću. Stil. Dosada na koju su ljudi navikli. Kakav stil? Zašto bi mene trebalo da bude briga za tuđu zatucanost? Za tuđe nerazumevanje. Tuđe je tuđe. Tuđini. Ako se osećam bolje nazivajuće sebe jednim otuđenikom onda neka bude tako, ali mislim da mi ta titula ipak ne stoji najbolje.

Prijatelji. Ljudi koji su tu kada ti trebaju. Ljudi koje ne želiš da cimaš kada ti trebaju zato što su ti isuviše dragi. Prijatelji. Ponavljanje reči, kao da na neki način uvećam prvobitno značenje. 

Sestra mi se javila pre par sati. Kaže da je kupila one rukavice bez prstiju. Narandžasto crne šare bez vrhova prstiju. Kaže da se šetala ulicom, kada je išla da kupi rukavice, i da je naišla na jednu ženu koja je počela da joj govori te neke čudne stvari. Da joj priča kako je poznavala njenog, našeg, dedu, i kako su njih dvoje bili zajedno i kako je ona zapravo njena baka. Inače, "ludnica" (zvuči malo oštro) je na svega par stotina metara od njenog stana tako da su ta presretanja na ulici česta pojava, pošto se pacijenti sa blažim oblikom "bolesti" slobodno šetaju gde god žele da idu. Ali nebitno je to, meni je bila interesantna ta sposobnost da neka žena izmisli takvu priču. I motivi? Očigledno je da samo želi da popriča sa nekim.

Priče. Ti doživljaji koje želim da znam. Doživljaji mojih poznanika, doživljaji mojih prijatelja. Doživljaji koji mi znače, ni sam ne znam zašto. Naracija. Glupost. Inspiracija je jedna laž koju ljudi upotrebljavaju kada žele da budu lenji. Kišni dani. Hladni dani. Dobri dani.

Tramvaj. Uvek se nađe neki ljubitelj tramvaja. Priča o tramvajima, priča o papagajima, priča o ovome ili onome. Sve je to samo priča. Sve je jedna priča kojoj nema kraja. Priča bez realnog početka u vremenu i bez nekog bitnog cilja. Priča veća od zvuka, od sreće, od života. Priča koja služi tu kako bi sakrila stvarnost, kako bi potrošila vreme, kako bi nadoknadila čulo vida. Priča koja nema smisla.

Povedi me sa sobom napolje, želim da ti snimim topli dah po ledenom vremenu na diktafonu. Kladim se da je to neki sasvim novi oblik tišine. Snimiti zvuk slike toplog daha, koja besmislica. Gomila gluposti. 

Zbog čega ne volim stereotipe? Toliko je popularno mrzeti ih da mi je prosto neprijatno što ih ja ne volim. Ispričaj mi priču. Molim te. Želeo bih da čujem jednu. Tvoju. Ako želiš. 

Monday, 17 November 2008

4 na 4

-Ti shvataš da je ona u parvu?
-Pa to sam i ja skapirao, sad ću da ti kažem šta sam uradio sve. Rešio sam da umesto nekog restorana napravim kao piknik na reci. Postavio sam sto, Marta je sredila da sve bude kako treba, naručio da bude tačno na vreme gotovo i dostavljeno,  unajmio konobara.  
-Zadovoljan sam.
-Čak sam se setio i našao nekog violinistu na ulici, nije neki, ali računao sam da nije bitno kako svira, bitan je sam čin. Marta mi se stvarno našla, bila je tamo sve vreme i samo nestala kada je videla da dolazimo.
-I?
-Dovezao sam nas do obale, skinuo joj povez sa očiju, jeli smo, sve je bilo super, smejala se, vino, sećanja, čak smo i tebe pominjali...
-Carski.
-I onda ona meni kaže kako joj posvećujem premalo pažnje! Ej! Ne ide mi u glavu stvarno. Kada se trudim onda se ponašam veštački a kada se ne trudim onda sam stoka. 
-Veštački? Pobogu.
-Zna ona tačno šta me nervira i onda kada joj treba samo krene... Ali dobro.
-Žene.
-Da.
-Znaš... ja sam budala.
-Znam.
-Imam želju da pričam sa tobom, ali ne i da ti zapravo kažem bilo šta, razumeš?
-Pa...
-Pa? Pa razumeš?
-Mhm.
-Nije kao da ona ne vidi, nije kao da se ja pravim blesav, nego jednostavno sam budala.
-Pa šta želiš?
-Ne znam. Stvarno.
-Mislim, očigledno je da znam, ali razumeš, način na koji... Nijedan mi se scenario ne dopada. Hoću da je sve već gotovo, da to postoji već godinama, kao što bi i trebalo. Kao što bi i trebalo, jer to je ono što je trebalo da bude, zar ne?
-Da, svakako.
-Slušaš me ili te smaram?
-Slušam, slušam, a i smaraš me.
-Znaš da ne volim da pričam o ovim stvarima, ali zašto mi onda ona šalje sve te signale? Sve te proklete signale, te neke sitnice koje je počela da radi, kojih nije bilo ranije?
-Kao recimo?
-Pa nebitno je, kao način na koji me gleda u poslednje vreme. Kako me dodiruje, kako me hvata za ruku, kako mi prolazi rukom kroz kosu. ZAŠTO? Mislim, ona mora da zna, više puta je bilo očigledno sa moje strane, ali ja sam se bio pomirio... Ali ona je počela da me zove svaki dan, potpuno bezveze, onako iz dosade, da ćaska. Zove me napolje, svuda. To me ubija.
-Stani.
-Ne mogu da stanem, razumeš li ti šta ona meni radi? Ja sam to uspeo da zakopam, i onda je ona došla i samo oduvala sve, sve. Jednim potezom ruke. Go sam. Ne znam šta dalje, stvarno ne znam.
-Smiri se, popij čaj, ne razmem šta želiš. Pazi meni je sve jasno. Ti si pička. Brate, skupi hrabrosti i jebeno reci šta misliš, i kako stoje stvari i gotovo.
-Ja sam pička i stvarno ne znam kako da jebeno skupim jebenu hrabrost sa njom. Ona je ona. Ona nije neka tamo, ona je ona i nemoj mi sad sa tim mačo proseravanjima. 
-Ne znam šta da ti kažem. Mislim, rekao sam ti već.
-Ma...
-Pusti to sad, reci mi šta si uradio za salu?
-Ma ništa, kažu da može samo vikendom. Bio sam da je vidim, mala je, ali savršena.
-Pa šta da radimo? Vidim ja da neće biti ništa ove zime.
-Kako stoje stvari verovatno neće. 
-Šteta. Baš sam se naložio bio.
-Videćemo šta kažu ostali. Možda da tražimo drugu ekipu koja može vikendom? Sala je taman za 4 na 4 na dva koša.
-Ne znam. Možda. 
-Idemo večeras?
-Gde?
-Ma mislio sam bleja neka u parku, pa da vidimo da zovemo nekoga da upadnemo negde?
-Jebeš to, ajde bre na neki rejv, neko ludilo, malo da se naskačemo.
-Nisam raspoložen stvarno.
-Ti si rođen neraspoložen.
-Jebi se.
-Vidi ga. Ja se nudim da se žrtvujem za tebe, da te vodim da se malo iživiš, da skreneš misli, a ti tako.
-Ma nije potrebno, ok sam samo malo sluđen.
-OK, ja samo znam da te nikad nisam video ovakvog.
-Dobro de, ajde može glupi rejv.
-Aj sad ću da vidim sa ostalima...

Wednesday, 29 October 2008

Čudno

Tebi sve ima smisla.
Čini mi se da ti se možda samo čini.

Onda kada me kao baš briga šta radiš.
Onda kada me baš briga šta radiš.
Tada me je stvarno baš briga.
Baš me briga šta radiš.

Sećaš se poslednjeg puta?
Prvog puta.
Našeg.

Kako tebi ovo može da ima smisla?
Nemoguće je da ovo ima smisla.
Ovo stvarno nema smisla.

Izgleda kao da imaš toliko raznih načina,
načina na koje možeš da provodiš vreme.
Čini se kao da ja imam samo jedan.

Gde si večeras?
Hej!
Tebi sve ima smisla.
Čudno.

A opet i nije toliko.





Sunday, 26 October 2008

melanholija

Kao izgovor. Kao pogled. Kao tišina.
Gledao sam u tvoja stopala. Sitna, hladna stopala.

Nedostaju mi. 

Prekrštene ruke, lažna iskrenost, pogled u pod.
Udisao sam tvoj miris dok si prolazila pored mene,
praveći se da me ne poznaješ.
I dalje je isti. 

Očešao sam se o tebe, kao slučajno.
Juče, na žurci kod Darka.
Učinilo mi se kao da si zadrhtala, kao da si se izvila prema meni, leđima.
A onda si me ledeno pogledala i sela preko puta. 

Postavljanje pitanja mi je sada isuviše poznato.
Naročito zato što me odgovori ne interesuju.
Melanholija?
Laž.

Tuesday, 21 October 2008

Grad




Grad. Kao svaki. Sa ljudima i ulicama. Sa izlozima i pokretnim stepenicama. Sa poslastičarnicama. Sa svim ostalim što je grad.
I ljudi. Stranci. Robovi verovatnoće. Svi gaze istim asfaltom. Svi posećuju ista mesta. Niko nikoga ne poznaje. 
Svi slepi, gluvi i nemi. A grad odzvanja svakog trenutka. 
Lažna nezainteresovanost. Lažna zainteresovanost. Laž.

Da li si znala da nas dvoje možda svakog dana kupujemo u istoj pekari, ponekad i u istom trenutku? A? Nisam ni ja znao, ali je verovatnoća da barem nekoliko puta jesmo prevelika, a opet poprilično beskorisna pošto je možda čak i očigledno nepotrebna. Ali nije li to onda greh? Ta naša nesposobnost, čak i pored toliko uređenosti i mogućnosti?

Znaš, grad je veliki samo za dvoje. 
Pokušaj da ne odeš sutra u onu pekaru, možda ni ja neću biti tamo. 
Srešćemo se negde između. Između mene i tebe. U gradu.

Monday, 6 October 2008

Vetar prošlosti

Ranije, pokušavao sam da poletim i završavao na zemlji svaki put.
Onda sam pokušao da nateram drugaricu iz komšiluka da levitira i opet podbacio.
Drugovi su mislili da sam blesav. Dok su oni ganjali loptu ja sam pokušavao da napravim kućicu na drvetu kako bih bio gore. Oni su se izigrali, a moja kućica se srušila na prvom vetru.
Prošlost koja me prati, ta senka neuspeha koja je sve veća, kao da me vuče u rupu sopstvenog zaborava. Kako očekivati da te se neko seti ako sam sebe zaboraviš?
Ko sam ja? Jel moj nastanak bio isto toliko izvestan kao nestanak koji je nesumnjiv? Da li je moje postojanje samo po sebi značajnije od jednostavne činjenice mog prisustva i konstatnih pokušaja i promašaja?
Pucam ćorke. Blefiram samog sebe. Najgore od svega što to sve unapred znam.
Prošlost nikada ne duva u leđa, uvek me vraća nazad. Prošlost koja me definiše. Prošlost bez koje kao i da ne postojim.
Prošlost koja nikome više nije bitna, ali opet znači sve.

Friday, 5 September 2008

heroj (1)


Nije ništa planirao. Sve se desilo brzo, samo od sebe. Nije želeo da bude heroj. Želeo je da spasi svet.

-Marko! Telefon!
Mama je vikala iz kuhinje.
-Marko! Dušan te traži!
-Alo, mama spusti.
-E ćao.
-Šta radiš?
-Ništa, ti?
-Pravio sam plan.
-Nećemo preko telefona.
-Treba da ga razradimo, sve sam nacrtao, sve.
-Dolazim za pola sata, moram da jedem. Poneću štek.
-Da, trebaće nam. Idem i ja da jedem. Požuri.
-Važi.
-Aj ćao
-Ćaos.
-Mama kad će jelo!?!
-Evo, za pet minuta! Nemoj da se dereš, dođi ovamo pa pričaj samnom!
-Dobro!
-Zovi tatu!

Izvio se da dohvati telefon koji je ostavio na noćnom stočiću. Nije mogao da dohvati. Prsti samo što nisu dotakli glatke ivice telefona, ali bio je predaleko. Obazrivo je pogledao prvo levo pa desno, oslušnuo da neko ne dolazi i hitro se uz fijuk odbacio prema cilju. Za treptaj oka telefon mu je bio u šakama.

-Halo?
-E tata kad stižeš?
-Tu sam za pet minuta.
-Požuri, hladi se večera, e tata?
-Reci.
-Jel možeš posle da me odbaciš do Duleta?
-Spavaćeš tamo?
-Da, pričaću ti, ne mogu preko telefona.
-Važi, evo me stižem.
-Ćao.
-Ćao.

Wednesday, 3 September 2008

omiriši


Crna kola.
Sivu mrlju na kaputu.
Mirisao sam ovu lažnu slobodu i ranije.
Znaš, jel tako? Znaš?

Brda. Oblake. Pločnik.
Koraci odlaze.
Koraci prilaze.
Zvuci u prolazu.
Moja lažna sloboda.

Pipam zid. Vrhovima prstiju.
Ti to vidiš, zar ne?
Sve mi se čini kao da smo već bili ovde.
Ližemo suze. Slane su.

Uvek zakasnim.
Drhtaj.
A sve je tako jednostavno.
Uvek zakasnim.

Monday, 1 September 2008

Miloš osam ultra, revisited

-Znaš, sanjam te čudne snove.
-Kao?
-Pa recimo, sanjam da sam u Ivanovom detinjstvu, ali ja sam samo jedan od onih ruskih vojnika pored kojih prolaze kada idu čunom preko reke. Samo jedan od leševa.
-Stvarno?

Zainteresovano me je posmatrao, a pogled kao da je govorio kao da već ima jasnu predstavu šta ću reći sledeće. Nije imao pojma.

-Da, pored toga, često, ne baš često, ali relativno redovno vidim sebe unutar svoje glave, u snu, i ta prostorija je kao iz nekog crtanog filma. Skroz je kao roze i naborana, kao mozak u crtaćima, pa unutra. I tamo sam ja, u belom mantilu, samo delimično ćelav, imam zašiljenu kosu oko ušiju, u širinu, a potiljak mi je ćelav.
-Nije frizura toliko bitna, zamišljaš sebe kao naučnika unutar tvoje glave.

Znao sam da me ne prati. Uhvati se za poslednju rečenicu, on je klipan, zašto mmu pričam sve ovo? Zašto ovo radim?

-Ne verujem da je to poenta. Tu je i drugi lik, Miloš osam ultra. Nisam siguran da li je osam ultra prezime ili neki rank ili serijski broj, znaš, Miloš je potrošna roba. Kad nešto zabrlja dođe novi.
-U kom smislu zabrlja?
-Pa šta ja znam, to je dosta glupo, on mora da ima prazne džepove, pošto ima običaj da unosi razne gusenice i nekakve prašine i praške. Mora i da ima čiste uši. Ušni džem mi očigledno smeta u snu.
-Pa dobro, ali šta sanjaš?

Ne mogu jebeno verovati. Hoće li reći on nešto osim glupih pitanja. Šta sanjam? Zar ne pričam sve vreme o tome šta sanjam. HHHH. Štagod, bolje da smo lepo batalili ovo i radili nešto drugo.

-Zapravo ja sam to sve osmislio iz zezanja, celu tu priču, ali sam onda počeo da je sanjam. Ja na nekim mašinama upravljam sobom, a Miloš ultra mi pomaže. Ja sam meni u snovima kao neka pokretačka snaga za rad, razmišljanje... ideje uopšte.
-Ima li efekta?
-Nisam siguran, pošto to sve sanjam, a dok spavam, teško da mogu bilo šta od toga da iskoristim. Sve se svodi na to da ne dođe do nekog kratkog spoja, da mašina ne poblentavi, onda krenu neke varnice, Miloš trči u krug a ja čupam tu preostalu kosu koju imam.
-Da nemaš skriveni strah od gubljenja kose?
-Nemam čoveče, imam kose koliko hoćeš, nije kosa bitna, prati me.

Koja budala, ovo je dokaz da ne treba zalazitu u struku prijatelja. Samo se razočaraš neprofesionalizmom i količinom nadmenosti. Ili barem sad, najčešće je užasno dosadno, a i sada je.

-Ok, slušam.
-Jel te zanima? Nemoj da me slušaš samo kako bi mi ne znam šta dokazao...
-To misliš?

Da!

-Pa ne, ali šta ja znam, ako te smara...

Smara te sigurno. Kad bi se video u ogledalu, kad bi video sopstveni izraz lica.

-Ne smara me uopšte molim te nastavi, baš je nteresantno.
-Ništa, obično onda posle kvara ja zamneim tog Miloša novim Milošem, i onda krenemo sa usađivanjem snova. Snovi su u jednoj knjizi, kao foto-albumu, znaš sa onim zaštitnim folijama, a i sami snovi su neki pausi, sa nekim mapama, i smernicama, nikad ih nisam video izbliza, uvek ih ja držim u ruci, ali kad god to radimvidim sebe iz trećeg lica, zajedno sa Milošem osam ultra i tom mašinom u koju uvbacujem papire.
-Čekaj, ti vidiš boje u snu? nije ti crno belo?
-DA. I osećam mirise i dodire... nemoj da me smaraš, možda i ne vidim i ne osećam, ali sanjam prisustvo, a i nadražaj postoji, tako da čak i ako zapravo ne vidim, siguran sam da je tako kako ti kažem. Uostalom, ako znam kako je nešto, da li je bitno da li je stvarnoo tako?
-Pa jeste?

On mene pita?

-Ti to mene pitaš?

Zvoni mu telefon.

-Čekaj, čekaj sekund.

Ma ok, slobodno, idi u drugu sobu, da slučajno ne čujem šta pričaš i sa kim.

-Ko je to bio?
-Ivana.
-Šta kaže?
-Čeka nas već 15 minuta.
-Koliko je sati?
-Devet. Idemo?
-Ajde ajde...

Monday, 25 August 2008

male stvari 3

- kao sloboda, ona koja se najčešće izuma zdravo za gotovo, čak i pored čitave halabuke koja je stalno oko nje.
-kao konstanta nesigurnost pri iščekivanju nečega sigurnog. iako je uspeh gotovo zagarantovan, postoji iskra zebnje da nešto može poći naopako.

-kao rukopis. tako lako može biti pogrešno protumačen.

-neshvaćeni signali
-namerno isprljane patike
-baba sa mobilnim
-spontane akcije pri interakciji sa nepoznatim ljudima koje proživljavamo zajedno i magija rađenja nečeg drugačijeg sa potpunim strancima
-kao sitne usluge. važnije nego što se čine.
-nepotrebne drskosti
-kada se digitalni časovnik pomeri za 1 minut

-kao pokušaj, kao neuspeh
-zvuk cvrčka
-ljudi koji ne vole da pišu olovkom ili tehničkom ili hemijskom


-moram malo ozbiljnije da razmislim, i uskoro proberem ovo sve

Thursday, 24 July 2008

on the road again

kako god, tako je.
bolje je na putu, nego ne.
kilometraža je suština života.
 verovatno ne, 
ali opet.

i tako, posle nedelju dana,
sa ruksakom na leđima,
gasim bojlere u kupatilu i kuhinji,
čudno.
ali tako je.

i zagrcnem se svaki put,
 kada pokušam da kažem zbogom.
kad sam samo rob.
šakal gladan ega.
odoh.

Wednesday, 9 July 2008

male stvari (spisak2)

male stari kao kada:
*napipiava rukom prekidač kada želi da ugasi svetlo iz kreveta.
*se češka po potiljku kada nešto ne shvata u potpunosti. i grimasa koju pravi.
*hoda sama hodnikom i kako prolazi krajevima prstiju po ivicama zida.
*prolazi pored uličnih svirača i zapravo je zanima šta svaki od njih svira.
*se sklupča u neki ćošak kada se oseća izgubljeno. kada ne vidi nikoga osim praznine.
*mi stiska šakom košulju dok me grli ili dok mi plače na ramenu.

male stvari:
*kao kada žvaće sir, uvek pomalo mljacka, iako ne primećuje.
*kao što je omađijanost prilikom gledanja emisija o životinjama i prirodi uopšte.
*kako liže levi deo gornje usne kada piše nešto i unese se u to.

...

Monday, 7 July 2008

male stvari (spisak1)

koje radi. kao recimo način na koji pritiska tehničku olovku, ili kako se sklupča dok spava ako joj je hladno. kako viče kada pokušava da sakrije nešto što nije u stanju da sakrije. kako se ljuti na svaku glupost kada ne želi da prizna nešto. kako bira koju će maramicu uzeti, kao da se svaka razlikuje po nečemu. kako uvek mora da dobije povratnu reakciju. odmah. uvek želi da zna na čemu je. male stvari kao što su sitne pare koje uvek ima prisebi u slučaju da "zatreba" sitnine. male stvari.

one koje bi trebalo da budu osnova za novu kratku priču. male stvari koje su mi u poslednje vreme stalno u mislima.

Tuesday, 1 July 2008

o ometačima

Koliko je moguće postići singularnu harmoniju kada je prisustvo gomile ometača nepodnošljivo? Onda, kada se pojavi želja za potrebom, ometači delujuisuviše opuštajuće, umrtvljujuće na signalizatore želje za harmonizovanjem moždanih akcija. Odatle proizilazi potreba za kolevkom koja ljulja u sopstvenoj svakodnevici ustajale ometače koji ispunjavaju život sigurnim problemima i sitnim uživanjima.

Postizanje dulaizma, tj. kompromisa između sveprisutnih distrakcija i harmonijskih retkosti trebalo bi da predstavlja ono čemu svaki živi organizam treba da teži. Postizanje tog stanja svesti kod ljudi mnogo je komplikovanije nego kod ostalih jedinki pošto je količina ometača kod ove vrste mnogo veća nego kod ostalih.

Takođe prisutni su i dodatni faktori koji na prvi pogled deluju izuzetno komplikovano i bitno iako su u svojoj biti prilično periferni. Ljudi imaju potrebu da preuveličavaju sitnice koje se čine bitnim i prividno potpomažu efekat harmonizacije unutrašnjeg ja.

Količina zadovoljenja eksponencijalno opada sa rastom materijalnih primanja i posedovanja tih istih zadovoljenja. U početku te sitnice imaju efekat harmonije i dugotrajni efekat. Kako rastu primanja, rastu i potrebe, tako da je postizanje zadovoljenja mnogo teže i zahteva više "materijalnosti". Opet, sve su ovo ometači. Tek po odbacivanju potrebe za materijalnim može se doći u stanje duhovnog mira, ali nikako ako se misli na ovaj način. Nemoguće je biti zadovoljan ako razmišljaš u cilju zadovoljenja sopstvenih potreba. Nemoguće je odbaciti materijalno pomoću same želje. Ako želiš, onda treba odbaciti želju, ali polu svesno, pošto iz previše želje za postizanjem bilo čega nastaje isuviše ometača koji deluju kao prividni stvaraoci zadovoljstava.

bla...

Sunday, 29 June 2008

kiki ja ja BONUS

dakle, čini mi se da sam na neki način završio kiki i ja priču.

na starom papiru (link sa desne strane) sam nakačio celu priču sa malim izmenama.

Te izmene se ogledaju najviše u ubacivanju pesama sa cd-a za kola koji su oni slušali unutar samog teksta.
(za neupućene kiki i ja poseduje svoj set pesama bez koga nije potpuna. dakle može se nazvati i "multimedijalnom" kratkom priom :)

priča je takođe spojena u jednu celinu.

plejlista kao i link za download nalaze se na starom papiru...

Saturday, 28 June 2008

kiki i ja 11

Sedeli smo na nekoj livadi, Vršac se video sa desne strane. Osetio sam potrebu da ovaj dan, koji je trebalo da predstavlja nešto što nije, na neki način popravim. Mislim da se nikada nisam osećao toliko krivim. Osećao sam krivicu zato što iako je meni sve delovalo savršeno, uvideo sam da je njoj smetala gomila sitnica. Rekao sam joj da te sitnice smatram za veoma bitne i da ću dati sve od sebe da ispravim sve što mogu. Ona je rekla da nema poterbe, ali da ako bih hteo, ne bi bilo loše da pokušam. Pričali smo i procesu navikavanja, o tome da iako nismo, i ne radimo to, opet delujemo kao da smo u braku. To je ona rekla. I složili smo se da ne želimo to. Osnovna zamerka bila je proces zadovoljenja, i na neki način indirektno međusobno pasivno podnošenje, zato što smo navikli tako. Navikli smo na naše mirise, navike, potrebe, bubice... Ona je u jednom trenutku zaplakala, rekla mi kako me voli i kako ne želi da od "ovoga" napravimo neku glupost. Oboje smo bili prezadovoljni, a njene suze su samo pomogle. Potpuno mi se otvorila, rekla mi mnoge stvari koje nisam primećivao, iako sam bio ubeđen da sam pažljiv posmatrač. Zapanjila me je količina tih sitnica. Jednostavno ih je bilo previše. Složili smo se i da neki veštački pokušaj udisanja svežeg vazduha i reanimacija bilo čega ne dolazi u obzir.

Volim kada razgovaramo. Istina je da nikada nismo vodili ovoliko detaljan, iscrpan razgovor, ali opet, bilo je sličnih. Volim je zbog njene sposobnosti da sve predstavi baš kako treba. Ili se barem tako čini u trenutku. Ona je u stanju da sagleda situaciju u sekundi, dok sam ja poprilično spor. Obično se setim šta je trebalo da kažem par dana posle tog trenutka koji je odavno prošao. Onda se nerviram što sam rekao nešto što zapravo nisam mislio, samo zato što nisam znao šta tačno mislim u trenutku govora. Ona ume. I zna da ja ne umem, tako da mi je to sada nekako pošlo za rukom. Verovatno zato što me je znalački navodila, sve predstavljala crno belo, bez nekih ženskih poređenja, prenesenih značenja itd.

Počelo je da se smrkava i ona se stresla od neke jeze koja se iznenada pojavila. ustali smo i krenuli u grad.

Vršac je lep grad. Ima neku dušu koja nam je prijala. Seli smo u poslastičarnicu na trgu i jeli najlepšu tortu ikada. Da, bila je ppreukusna, a i mi smo bili prezadovoljni. Zapravo, bili smo srećni. A ta neka neodređenost koju smo postavili, koja nas je oslobađala svega, bila jeizuzetno prijatna i meni i njoj. U sred nekog, sada nebitnog, razgovora rekla mi je da nije sigurna da li smo mi zapravo raskinuli, ili nismo, da li smo prijatelji, da li smo ljubavnici. Rekao sam joj da smo samo dve osobe, koje sede zajedno u poslastičarnici. Rekao sam da ako ona poželi da me poljubi, to treba da uradi, a onda je ona rekla isto meni. Uhvatili smo se za ruke i krenuli prema kolima.

Sinoć je sve bilo u nekom stanju limba. Potpuno isto kao i pre 2 godine. Danas, posle nepunih 24 sata, stanje je potpuno drugačije. Zagrljeni šetali smo se do parkinga, koji je u meni izazivao neodređeni strah. Povratak kući mi je bio nestvarno daleko. Nisam želeo da mislim o tome, plašio sam se povratka.

Na putu nazad, pričao sam joj kako sam kupovao grickalice i sve to ostalo, i pričao sam kako sam zamišljao dan, detaljno. Onda smo se smejali par minuta pošto je ono što sam očekivao bilo toliko daleko od onoga što se zapravo desilo da je jednostavno bilo presmešno. Put je prošao izuzetno brzo, verovatno zato što smo pričali bez prestanka. Verovatno zato što smo na neki način gledali jedno na drugo kao na potpuno nove, zanimljive ljude, iako to nismo bili. Znali smo se onoliko koliko dvoje ljudi mogu da se znaju. Mesečina.

Parkirao sam se i pogledao i Kiki koja je već bila okrenuta prema meni. Njen pogled. Jedina stvar koju sam u stanju da gledam do kraja života. Smešila mi se, i osećao sam da i ona toga trenutka isto misli kao i ja. Tu je sve bilo jasno. Jasna je ta. I nijedna druga. I to je ljubav? Kada poželiš da taj trenutak traje večno. Kada bi ti bilo svejedno i da umreš odmah. Umro bi sa osmehom na licu. Ispunjen i srećan. Život. Imaginarna sila za koju nam ne treba potvrda da postoji. Poljubio sam je.

Kada sam zaključao vrata od stana, rekla mi je da ćeli da se pojebemo kao stranci. Kao da smo se tek upoznali. Kasnije te večeri, pitao sam je da li spava. Rekla je da spava. Rekao sam joj dami ne smeta da ona komanduje. Rekla je da je to i do sada radila. Složio sam se. Setio sam se da nije čitala knjigu večeras. Nisam joj rekao zato što sam znao da će otići u drugu sobu i nadokanditi propušteno. Ipak sam joj rekao.
"Nema veze", promrljala je šapatom.

Te noći buljio sam u plafon. Srećan. Zbunjen. Prezadovoljan. Ona je spavala. Glavom na mojim grudima, sa konstantnim osmehom na licu, i stvarno nisam mogao da poželim ništa više.


(verovatno kraj? a?)

Friday, 13 June 2008

Kiki i ja 10

-Koja budala. A i ja sam kreten što nisam vezala pojas.
-Ne razmišljaj o tome, znaš i sama da je ovako nešto moralo da nam se desi.
-Pa da, ali mislila sam...
-E slušaj...
Ispričao sam joj priču koju mi je deda pričao jedno pet hiljada puta. Naravno da je imala veze sa policijom i zaustavljanjem. U kratkim crtama, dedu je šezdesetih na nekom autoputu zaustavio policajac zbog prekoračenja brzine...
-Znaš kako imaš skretnje, recimo za pumpu, pa u tom delu nije recimo 120 nego 100 ili 80, 60 štagod.
-Da.
-E pa tu ga je zaustavio. Policajac mu je rekao kako je morao da uspori, zato štosu česte nesreće baš zbog tog uključenja/isključenja, i da ljudi ne paze i da ga neće kazniti nego ga je zamolio da ubuduće pazi.
-Baš dubokoumno...
-Slušaj, nije kraj. Fora je, barem deda tako kaže, fora je u tome što je to ne plaćanje kazne na njega ostavilo pozitivan utisak, i da po njegovim rečima, od onda on uvek uspori na takvim uključenjima i islkjučenjima. I najbolje od svega, bili nas dvojica u kolima, zaustave nas, i deda kaže da će platiti kaznu, ali je zamolio policajca prvod a ga ssasluša. I on tu ispriča njemu celu pričau, i još mu kaže kako nikoga ne bi trebalo da kažnajva, zato što ljudi samo plate kaznu, još više se iznerviraju zato što su izgubili pare, i ne razmišljaju o prekršaju, a ovako, kada se provuku, uz obrazloženje i upozorenje, sledeći put će paziti...
-Ma da, mnogo će paziti.
-Pa pazi, sigurno ima višee panse da obrate pažnju na prekršaj tada nego kada plate.
-Pa da.
-Poenta je što deda to svaki put ispriča kad ga zaustave, i nikad ne plati kaznu.
-Kralj.
-Da.
-A ja recimo ih baš nekako salbo podnosim. Uvek se uplašim i ponašam se kao da sam nešto skrivila, nešto, znaš, mnogo teže od običnog saobraćajnog prekršaja.
-Pa to sigurno ima dublje značenje.
-Sigurno. veroatno sam predodređena za ubicu.
-Da, ubicu koji se uplaši čak i kada nije kriv.
-Heh, kad sam dobrica.
-Nisi, gusko, to znači da osećaš krivicu.
Mrzim kad ovako započnem nešto što ne želim da započnem. Sada je sigurno povređena, iako to nije bila moja namera. Kako sam glup! Kako uvek kažem pogrešnu stvar? Evo Vršca.
-Stižemo, Eno ga tamo.
Naravno da ćuti. Baš sam uboo dan kada ću da idem. Videlo se da je nervozna, znao sam da sam begativan... budala. Znam i da će se ponašati kao da je sve u redu. Ako potegnem priču? Ufh...

Friday, 30 May 2008

Godine samoće

- Znam da ne želiš da pričaš o tome, baš zbog same želje.
- Misliš?
- Znam.
- Sećaš se kada sam ti rekao da ljudi često ne vide sebe od sopstvenih leđa? Uvek sam voleo da guram tako neke fore po sto puta, ali toliko retko da se niko ne bi setio da sam to ranije rekao. Sećaš se?
- Ne.
- Pa da...
- I?
- Pa želeo sam da kažem da često sam ne vidim sebe. Radim nelogične stvari i posle plačem.
- Plačeš? Ti?
- Pa da. Ne ridam, nego, znaš, plačem. Legnem na krevet i pojave se suze i... Ne znam zašto ti ovo govorim sada, mislim, znam, ali, razumeš?
- Ne baš. Pazi, nisam sigurna šta zapravo hoćeš.
- Sada bih ti to objasnio na nekom šarenom primeru, ali mi ni jedan ne deluje dovoljno dobro. Sada bih hteo da ti univerzalnim objašnjenjem kažem u čemu je problem, iako znam da je problem jedinstven. I ne pravim se sada, niti pametujem nešto, zapravo mi sve ovo što govorim deluje izuzetno nepovezano i glupo, ali nisam u stanju drugačije...
- U čemu je problem? Marko...
- Ne, slušaj, ne umem. Gomila psovki gomila pogrešnih izgovora, ne mogu da se smislim i kažem šta želim. Ćutim jer znam da ne žellim da zeznem nešto. A kad god pokušam, samo mi je "ZEZ" ispisan pred očima.
- Onako, kao u crtaćima, pali se i gasi?
- Da, tako nešto.
- :) . Kakve to nelogične stvari radiš?
- Molim?
- Pa rekao si...
- Da! Pa, sve što radim nema smisla. Ima smisla ali nema veze sa onim što želim. Bežim u sadašnjost iako ne prestajem da mislim o budućnosti. Prosipam "mudrosti" a ni sam nisam u stanju išta od toga da sprovedem u delo. Pravi sam tipični predstavnik onih ljudi koji uvek imaju rešenje za druge, anikada za sebe.
- Svi smo uglavnom takvi...
- Pa da, ali nekako mi svi delujete pronađeno. A ja sam izgubljen zato što ne dopuštam da budem pronađem, a to je posledica očiglednog straha.
- Strah od letenja?-
Ponovo se nasmejala, a meni se stomak prevrnuo po ko zna koji put. Gledala me je kao da zna sve, i razume sve, a ja sam zabezeknuto pokušava da shvatim šta zapravo želim da kažem.
- Tako nekako.
- Zbog čega misliš da si jedini? Imaš divne ideje, tako nežan pristup svemu, ali tvoja nadmenost je toliko očigledna, tvoja, tvoja... Uvek imam osećaj da ti non-stop sam sebe spuštaš kako bi te ostali razumeli, a to je nonsens. Zbog čega misliš da te drugi ne razumeju u originalu?
- Pa niko ne pokazuje znake razumevanja.
- Zato što su ti prohtevi nerazumni.
- Ali...
- Nema ali. I dalje si dečak koji želi da živi u svetu snova. Dečak koji misli da je novi Indijana Džons. Dečak pun sebe, onaj koji je kao mali "programirao" i snimao kamerom razne meteore u ulici. To si ti. Nikada nisi odrastao, verovatno zbog činjenice da ti se malo koja želja ispunila. Prava želja.
- Ali..
- Razmažen si. Imao si sve, sve. A opet ništa. Znao si šta ćeš i šta treba ali niakda ti "to" nije bilo omogućeno, a bio si ili isuviše mali, ili isuviše vezan i statičan da nešto bitnije promeniš.
- Nisam o tome hteo da razgovaramo, znaš i sama da smo več vodili ovaj razgovor.
- Znam. Ali moraš i ti da počneš da slušaš šta ti drugi govore. Nisi ti jedini sposoban nešto da kažeš. Ne slušaš. Slušaš ali ne razumeš. Kao što ja tebe nerazumem, ni ti mene ne razumeš.
- Ali ti se ponašaš kao da me razumeš.
- Da Marko, a ti si sav uvek tako zbunjen da ponekad mislim da si sa neke druge planete. Ponekad si toliko izgubljen, a najčešće samo slušaš, ćaslaš jednosmerno. Prodaješ mudrost i zauzvrat očekuješ odgovor koji je za tebe unapred otpisan kao bitan. Ti imaš ucrtano u glavi da te niko ne razume, pa se ni ne trudiš. A to je itekako nadmeno.
- Čoveče.
- Da, čoveče. Sve ti se čini kao da prolazi pored tebe samo zato što ti prolaziš pored svega. Nigde se zapravo stvarno ne zadržavaš.
- Ovo su neprijatni razgovori. Prijaju mi.
- Nemaš nameru da se otvoriš, jel tako?
- Imam, samo ne umem.
- Jel misliš da ljudi imaju vremena da te čekaju? Imaju. I čekaju te. Ali niko ne može da podnese da čeka toliko dugo koliko ti očekuješ. Toliko dugo koliko ti je potrebno da shvatiš neke stvari. Da čekaju da se ti prizoveš pameti.
- Sad ti govoriš univerzalno.
- U redu. Koliko dugo misliš da sam u stanju da te čekam?
- Nemam pojma.
- Šta znaš onda? Šta ti pa zapravo i znaš?
- Malo. Ali...
- Znaš ti mnogo više nego što govoriš, a jedina stvar koja te sprečava je strah. Ti si kukavica.
- Hvala ti. I šta da radim onda?
- Pa prestani da budeš.-
Čelo mi je bilo puno kaljica znoja, drhtale su mi ruke, a ona je i dalje bila savršena, iako vidno uzrujana, streljala me je pogledom u nadi da ću progovoriti. Da ću zapravo reći nešto bitno, za promenu.
- Što sam gledao dobar film sinoć...

Friday, 18 April 2008

Guess I'm doin' fine...

"It’s only lies that I’m livin'
It’s only tears that I’m cryin'
It’s only you that I’m losin'
Guess I’m doin' fine"

( beck )

--

Ljudi se trude da noću spavaju kako bi izbegli napade tuge, usamljenosti, nemoći...
Spavajte.
Ne mučite sebe.
Osim ako Mene več ne muči Tebe.
Ili ako je Vas već osetilo potrebu za Sobom.
I mrakom.
(markom)

--


"How could this love ever-turning
Never turn its eye on me?
How could this love ever-changing
Never change the way I feel?"

( beck )



Wednesday, 16 April 2008

leva šaka rezonantnih terasa

Bilo je i boljih dana. Kiša koja nije bila dovoljno privlačna. Vatra koje nije bilo. Sedeo sam na stolici. Sedeo u kolima. Sedeo u kornjači. Opalila me neka čudna krpa puna čokoloadnih kuglica. Razvalila me potpuno, oborila sa nogu. Ali nisam bio sposoban da je primetim. Samo je prošla. Nestala.

Setio sam se kada sam pre određenog vremena nešto bio odlučio. Setio sam se upravo i vremena kada sam mesecima pričao u aoristu. Nije to bilo doba kada su me ljudi voleli zbog toga, ali sam to i dalje činio. I sada mi ti razlozi deluju potpuno suludo.

Ljudi se menjaju. Uče nove stvari, shvataju životne začkoljice i otključavaju neke brave za koje nisu znali da postoje. Opet mi se čini da sam ranije bio kompletnija osoba. Imao sam tu neku iskru jebene jedinstvenosti. Radio sam neverovatno besmislene i beskorisne stvari, ali bile su moje, i ponosio sam se njima. Ponosim se i sada, samo što mi se ne dešavaju više. I sam sam kriv. Ili su mi svi drugi krivi?

Volim reči kao što su flaster, penkalo, grožđana mast, kosa, hijena, karlica, jabuka, zeleno, sneg. Ne volim ih, ali volim njihov zvuk kada ih izgovaraju ljudi. Volim i da naletim na strance i onda da se mimoilazimo bez aktivne saradnje razuma i tela. Levo, desno, desno, levo, levo...

Danas je bio loš dan. Ovaj mesec bio je loš mesec. Ova godina mi se uopšte ne dopada. Prošla je bila relativno fina, iako poprilično bolna. Ova je godina za sada mrtva, i potpuno utrnula. Kao da sve što pokušavam i radim nailazi na odbijanje. Imam potrebu da neko pokaže neko interesovanje, neko beznačajno interesovanje, i da se ne osećam kao da sam na iglama. Jer nisam, niti želim, niti ću.

I znam da se nikada neću prošetati pored tvoje zgrade, neću čuti zvuk tvojih slušalica sa vokmenom odvrnutim do daske, neću te više nikada videti. To nije obećanje. Ali ću itekako zamišljati i maštati. Sve dok me jebena prošlost celog ne pojede, a sadašnjost pretvori u plastičnu facu koja je konstantno dosadna.

Lomim se, a zapravo ništa konkretno nisam shvatio. I ko ste svi vi? Zbog čega vas je toliko?

Nijedna od vas nikada nije ni prestala da jede govna. Da izvinete na iskrenosti...

Monday, 14 April 2008

neka tuga

Koja se muvala tu, oko mene godinama. Sretao sam je često. Imala je divne pokrete.
Koliko god se ja trudio da pobegnem stizala me je, a onda kada sam je čekao nekako je uspevala da bude iza mene i ponovo me stigne, iako me je ranije bila prestigla.

Znao sam da je tu pošto mi se stomak uvek nekako prvo skupi, pa zgrči. I sav se stresem. Neka jeza. Češće me posećuje noću, zato što je tada čekam. Mesečevi zraci često su nosili njeno ime. Voleo sam njene osobine, pošto su bile baš onakve kakvima su ih ljudi opisivali. Tuga.

Jednom, bilo je neko srednje sivilo, došla mi je nasmejana. Legao sam na krevet ona je rukama uronila u moj stomak, a ja sam se skupio, sklupčao, stegao i grizao usne, onako jako.

Znao sam da je sve već rečeno, iako zapravo niko od nas nije ni progovorio. I to je ona. Tuga. Nestajuća senka moje nade za večnim propadanjem i uzdizanjem.

Tuga je lepota koja ispunjava utrnulu prazninu samoće.
Mislim da je mnogo volim.

Biće da je neka tuga...

Smešno je. Ubeđujem sebe kako je sve u redu. A nije.
Pošto ne mogu biti niko drugi, šta mi preostaje? Da budem neko prvi? Treći?
I kako da smislim ono što želim da kažem kada ni sam sebi ne dozvoljavam da saznam šta želim?
Bla. To je prava skupina slova koji iskazuju moje stanje u glavi. Bla. Besmislena reč koja toliko toga negativnog nosi u sebi, kada sam u pitanju ja koji je izgovaram. Zašto ne "blje"? Zašto "bla"?

Mislim da je moj pokušaj otvaranja od pre više od 6 meseci doživeo žestok poraz. Ponovo se osećam kao parče kamena. Samo što sam sada kamen koji se malo kotrljao i još više okrnjio... Kako jebeno glupo poređenje. Tipično. Ali koliko još moram dugo da trpim poraze? I zbog čega nikada nisam zadovoljan onim lepim što mi se dešava? Iskreno, dosta lepih stvari mi se dešava. Ali me apsolutno ne zanimaju. Tužan sam. Sjeban sam. I loše mi je. Koristim ovaj prostor kako bih pokušao malo da se pokrenem, ali problem je što to sigurno sebi neću dopustiti, a to se vidi verovatno iz ovog teksta. Muka.

Voleo bih kada bih umeo da na neki način imam delimično jasan opis mog problema pa da ljudi koji su mi bliski mogu da primete šta nije u redu. Ne mogu da očekujem razumevanje ako ni sam ne razumem.

Kako mi se gadi ovo neću više ovo sebi da radim idem da radim bilo šta drugo bilo šta bilo šta.

Saturday, 5 April 2008

prekini me!

danas sam spremao neki kolokvijum. glup je skroz. i onda si mi se motala po mislima. znaš baš onda kada treba da se po mislima motaju neke druge stvari. "važne" hehe. ne.

pisao sam programe. jednostavne uglavnom. i onda sam iz čista mira napravio jedan koji je bio toliko prost, kao što zapravo i treba da bude. posao mu je bio da, kada se pokrene ispisuje "volim te". u beskonačnost, neprekidna petlja koja se samo vrti i vrti i vrti. kako je to melodramatično i jebeno loše do besvesti? zar ne? baš je nekako jadno :)
ali jesam to radio.

i znaš šta je najsmešnije od svega? on ponavlja do besvesti. samo ponavlja te dve reči koje počinju da gube na težini već posle drugog ispisivanja. ne može da stane. ne postoji način, osim da se nasilno prekine. čoveče kako je to blesavo, toliko blesavo da mi se pričinjavaju neke sulude metafre povezane za nesavršenu jednostavnost svega toga. onda sam napravio da može da se prekine. i znaš šta? kad se prekine, isti je efekat kao i kada ga nasilno prekineš. on stane. a ja sam ga prekinuo. gde je ovde logika? prekinuo sam nešto što sam napravio kako bih sebi pokušao nešto...mnjah, suludo je. to mogu samo glupavi ljudi sami sebi da rade. ne razumem kako mogu da budem ovoliko ograničen. a samo priznanje situaciju čini još besmislenijom. čemu sve ovo? biće da je neka tuga.

Tuesday, 25 March 2008

Kiki i ja 9

- Utišaj malo. Sećaš se kada smo poslednji put bili kod Marine?
- Ne.
- E pa da, ali pazi, tada si mi rekao neke stvari, nisi ih ranije spominjao...
- Ja? Kakve stvari? Ne sećam se!
- Pa slušaj, logično je da se ne sećaš, ni ja se ne bih sećala da sam bila toliko...
- Da, da, znam. Jebiga, ali stvarno se ne sećam. Šta sam ti rekao?
- Nešto što nisam očekivala.
- Dobro? Loše?
- Pa, nešto baš onako tvoje.
- Moje?
- Da. I od onda mislim o tome, i teško mi je stvarno, a najgore je što znam da nisi svestan da si to pričao.
- Nisi svesna koliko sam zbunjen. Ali stvarno nemam ni najmanju predstavu šta sam mogao da kažem.
- Znam, znam, ne opterećuj se.
- Pa hoćeš li mi reći?
- Nisam sigurna.
- Što si mi onda pominjala?
- Pa, mislila sam... nemam pojma, ali plašim se da će pogrešno zvučati ako izgovorim sada, terba još malo da razmislim.
- OK. samo što se sad osećam kao neko zamorče, kao da posmatraš svaki moj pokret i svaka moja radnja može da utiče na tu tvoju odluku, kakva god ona bila...
- Nemaoj. Veruj mi nije to. Opusti se, hajde da nam bude lepo.
- Važi, pojačaj sada, sledeća je tvoja pesma...

Monday, 10 March 2008

Kiki i ja 8

Pošto sam znao da je Jasna sa drugaricom, i da joj nije dosadno, rešio sam da sam obavim još neke sitnice. Prvo, napunio sam benzin, pošto, naravno da je rezervoar bio skoro na nuli, posle toga, otišao sam do prodavnice i napunio gepek raznim "iznenađenjima". To su uglavnom bili sokići na slamčicu, Jasnin omiljeni keks, 2 flaše vode, toalet papir, nekoliko kiflica, nekakve grickalice... Ona nije volela čips tako da ga nisam kupovao, zapravo, ne sećam se ni kada sam ga poslednji put jeo. Kupio sam još i čokoladno mleko, žvake, bombone(one staklene i one gumene) i ne sećam se tačno šta još. Znao sam da se više od pola ove moje besmislene kupovine neće iskoristiti, naročito ne danas, ali neka, biće lepo iznenađenje. Inače, baš kada sam stavljao sve ovo u prtljažnik setio sam se prve stvari koju sam zaboravio. Pletena korpa, da se osećamo kao na pravom pikniku. Nema veze. Tada mi je zazvonio telefon, naravno da je bila ona. Rekao sam joj da izađe na ulicu, pošto dolazim za 3 minuta. Rekla je da će sići za 7. Znala je da sam na 10 minuta od nje, ali sam i ja isto tako znao da će od trenutka kada krene, njoj trebati još najmanje 5 dok izađe napolje. Sva sreća pa smo oboje znali da sam je lagao za još 5 minuta...
Kada sam stigao, ona je već čekala, tako da je samo utrčala u auto i mogli smo da krenemo...

- PUŠTAJ CD! - čulo se dok je uskakala unutra.

Kiki i ja 7

Oduvek sam se čudio stepeništu u našoj zgradi. Bilo je nekako i široko i usko i kao iskošeno. Zgrada je stara, ali stepenište to izgleda nije preterano primećivalo. Dok sam se spuštao do prizemlja bio sam zadovoljan zveckanjem raznoraznih predmeta u ruksaku. Bio sam uveren da će danas biti lep dan. Prijatan i jedan od onih koji ima baš onoliko sitnica koje ostanu u pamćenju, baš onoliko sitnica koje ti zapravo govore koliko je život lep. Najlepše su uspomene koje to postanu tek pošto prođe neko vreme. Stvari koje su zapravo iritirajuće na neki način u trenutku dešavanja, ali su baš lepe kada ih se setiš. Ne zbog njih samih, već zbog osobe sa kojom su proživljene. Znao sam, osećao sam, da će se gomila sranja dogoditi. Pokvariće se auto, Jasni će se povraćati, u drumskoj kafani naplatiće nam pet puta više nego što je u meniju, Jasna će naravno krenuti da se svađa sa njima, objašnjavajući osnovni red ili štagod, ja ću se nervirati pošto će mi biti važnije da nastavimo sa putem, pošto će mi biti važnije da se ona ne nervira, pošto ću se jednostavno nervirati. Onda će se jasna nadrkati na mene zato što ne umem da se branim i da držim do sebe. "Ne možeš da budeš tako indiferentan, ne možeš da budeš tako fin blablabla" sigurno će tako nešto govoriti. Ja ću onda krenuti da joj objašnjavam zbog čega sam takav, i zašto mislim da je to dobro. U tom trenutku će nam, recimo, nestati goriva pa ćemo stopirati ili zvati šlep službu ili moliti nekoga da nam nekako donese malo benzina da stignemo do sledeće benzinske pumpe. Naravno, tek tada shvatiću da nisam poneo saobraćajnu dozvolu ili tako nešto pa ću se još više iznervirati. Doćićemo u Vršac sa par sati kašnjenja, prošetaćemo se, u tušini, tenzija će opasti, neki komarci sisaće našu krv, Kiki će izvaditi autan iz tašnice i dati mi da se namažem. "Namaži i noge", reći će brižno. Onda ćemo izvaditi ćebe iz kola i sesti na neku travu koja će biti vlažna, toliko vlažna da će nam i kroz ćebe pozadine biti vlažne. Kiki će početi da paniči a ja ću je zagrliti i kotrljaćemo se po travi, skroz mokri i prljavi. Ona će ubrzo prestati da pruža otpor i prepustiće se uživanju. Ležaćemo na leđima i čekati zvezde. Verovatno će se tada osetiti jak smrad neke balege, što će biti smešno i neprijatno u isto vreme, tako da ćemo se smejati i smejati i smejati. Onda će Jasni biti hladno, pogledaćemo na sat i polako krenuti prema kolima. Otići ćemo u neku poslastičarnicu u centru Vršca i pojesti najbajatijui krempitu. Onda ćemo otići na piće u neki kafić koji deluje fino. Popićemo po tamno pivo, i onda će Jasna reći kako moramo da krenemo. Put do kuće biće tih. Pun gomile sitnica koje su nam kvarile plan, pun sitnica koje su nam ispunile dan, pun sitnica koje ćemo sa osmehom pamtiti do kraja života. Ući ćemo u stan oko 2, Jasna će promrljati nešto o tome kako mora da rano ustaje sutra, ja ću samo opipati stolicu da vidim da li se osušila, i zaspaćemo. Kada sam došao do kola shvatio sam da nisam zaboravio ključeve. Bilo mi je drago. Eto, nije sve počelo onako kako sam mislio. Kroz stomak prozujala mi je konfeta zadovoljstva.

Friday, 29 February 2008

kiki i ja 6

Činilo se kao da je prošla čitava večnost od kada sam seo za kompjuter i krenuo da biram muziku. Kao da sam čitavih nedelju dana kliktao po raznoraznim folderima birajući baš one .mp3 pesme ko je sam smatrao da mogu biti prave za jednokratnu namenu. Iako je delovalo prilično lako, ispostavilo se kao veoma mučan zadatak, i kada sam pogeldao na sat, shvatio sam da moram da požurim. Pored već odabranih pesama, na brzinu stavio sam još par nekih koje su mi se tada dopadale, kliknuo "burn" i otrčao na klozetsku šolju pokušavajući da se nateram da obavim te stvari na vreme, kako ne bih imao frku posle. Na pola govneta prošlo mi je kroz glavu "Sonic Youth!". Zbrzao sam ovo što sam trenutno radio, aljkavo se obrisao i potrčao za komp, vadeći stari stavljao sam novi disk, počeo ubacujem stare pesme i razmišljao za to vreme "KOJA PESMA?". Nisam stigao sve da završim, kada me je iznenada priroda ponovo priterala u kupatilo, da završim ono što sam na silu prekinuo. Kasnio sam, a onda, kao neki glas u pozadini, kroz moje neurone proleteo je signal koji mi je govorio da uzmem mobilni u ruke.

- Kiki, znaš kako...
- Kako?
- Moram da kenjam, ali sve sam zasrao tako da bi možda trebalo i da ponovo narežem disk, pošto sam sebi zaboravio da stavim neku pesmu...
- Zaboravio si da mi staviš Sonic?
- Da, jebiga, ali slušaj, moram id a se okupam pošto... Ma pričaću ti već.
- A šta ja da radim?
- Nemam pojma, ostani još malo na poslu, prošetaj se, bilo šta... Nećemo od ovoga da pravimo veću ludnicu nego što već jeste, mislim, ovo bi trebalo da nas opusti, a ja sam već toliko nervozan i mmmmm...
- Jel si se iskenjao? Ti kenjaš SADA?
- Pa da.
- O bože! Hajde čekam te ja kod Milice, a ti nemoj da ovo shvatiš kao signal za opuštanje, nego stvarno požuri. Ne želim da ostanem celu noć tamo.
- OK, ć!
- Hajde, hajde...

Obrisavši dupe, željan da se iskupim, skinuo sam se i pustio toplu vodu da mi bije u lice. Razmišljao sam o savršenoj plejlisti, muzici za "on the road"... I kako to obično biva, negde dok sam sapunjao prepone, došlo mi je iz dupeta u glavu tačno ono što je i trebalo, i kao da sam dpživeo prosvetljenje, brzo nasapunjao ostatak tela, okupao se i sav mokar, sa natopljenom kosom seo na stolicu, ubacio novi CD i počeo da ga punim pesmama. "HA!" Gotovo. "Burn!".
Kliknuvši to poslednje dugme, ustao sam da se osušim i obučem, ostavljajući mokar trag na stolici. Znao sam da će se osušiti dok se vratimo iz Vršca, tako da nisam brinuo. Našao sam neke gaće, jučerašnje farmerke i neku teget majcu, i pošto nisam imao čiste čarape, zgrabio sam Jasnine na pruge. Voelo sam njene čarape, bile su nekako bolje od mojih. Stalno sam joj ih krao, a ona se nije ljutila, i to mi je bilo lepo. Spreman, uzeo sam audio disk i zalupio vrata od stana. Onda sam se vratio da uzmem ključeve od kola, i polako, zaključavši vrata i silazeći niz stepenice razmišljao da nisam još nešto zaboravio...

Friday, 22 February 2008

k.i.j. 5

Vratio sam se u stan. Bio je to mali stan. Dovoljan za Jasnu i mene. Seo sam i upalio TV. Rešio sam da više ne razmišljam o stvarima koje se ne tiču Vršca i zadovoljstva. Barem ne danas. To je bilo teže učiniti nego rešiti, tako da sam samo blenuo u ekran, prevrćući svakakva pitanja kroz glavu. Zazvonio je telefon. Bila je to Kiki.

- Hej! Šta radiš?
- Evo, gledam TV...
- Budalo! Što ne radiš nešto korisno?
- Kao?
- Pa nareži nam cd za put! Nešto veselo, ali molim te, stavi mi malo sonic youth-a... Barem jednu pesmu...
- Šta će nam oni na cd-u za put?
- Samo nareži. I hoću da me iznenadiš sa pesmom. Ne želim da znam koja je.
- Dobro, dobro.
- Nisi oduševljen?
- Ma nije to, nego razmišljam šta sve da stavim...
- Pametnice moja. Samo misliš!
- Jebi se! Jel izlaziš u 3?
- Aha, evo već sam sve završila... imam još samo jedan sastanak sa Milenom, u pola 3... Neće dugo trajati.
- Kul. Ajde ćao, idem da pravim listu.
- Ć!

Upalio sam mašinu i počeo da preturam po cd-ovima, tražeći savršene pesme...

Wednesday, 20 February 2008

K. i ja 4

Toga dana sam se osećao kao pasivni posmatrač. Uostalom, to i nije bilo toliko čudno, pošto se tako najčešće osećam. Nisam mogao da se otmem utisku, da život kao celina, život kao neko jedinstvo koje predstavlja simbiozu svih pojedinačnih života, da taj globalni život, jednostavno prolazi pored mene, da je moje učešće izostavljeno. Moguće je da sam se tako osećao zato što sam to potajno i želeo. Možda je pak to samo moj način da iskažem nezadovoljstvo stanja duha.

Ostavivši Jasnu na poslu, odlučio sam da se malo provozam gradom. Nije bilo gužve, tako da je bilo prijatno i opuštajuće. Promenio sam CD i pustio bend koji sam u to vreme preslušavao. Utišao sam zvuk taman toliko da nazirem muziku, i drao se pošto sam znao sve reči. Prva pesma, druga pesma, peta, pa ponovo peta, pa ponovo peta, pa šesta, i tako dalje. Kada sam se umorio, pojačao sam zvuk i samo slušao. Mučile su me razne stvari, i nisam znao kako da se istrgnem iz mehanizma u koji sam zapao. Taj mehanizam, kako sam ga nazivao, bila je mašinerija koju sam stvorio u glavi i koja se sastojala iz neprekidnih radnji vezanih za sopstvene neuspehe. Što sam više mislio o njima, teže mi je bilo. Takođe, ne misliti, za mene značilo je isto što i predati se. Kako stereotipno. Ponekad sam se čudio koliko sam zapravo potpuno običan, iako sam znao da to nisam. Katkad bih čak žarko želeo da baš i budem taj običan neko, ko je u stanju da se prebacuje sa teme na temu po potrebi. I zašto uopšte idem do Vršca? Neko bi pomislio da je to prividan beg od problema. Problem je bio što sam mnogim stvarima isuviše pažljivo pristupao, a opet, nekim čudom za neke stvari bio sam potpuno blentav i nesvesan njihove važnosti.

I konstantni prekidi zainteresovanosti. Odvrnuo sam muziku na maksimum...

Monday, 18 February 2008

kiki tri

-Pazi ovaj crveni hoće da ti se ubaci!
-Pazim, pazim...
-E, sako se iznerviram kad vidim žene da voze... stvarno smo nesposobne.
-Kako lažeš, znam da misliš da si najpametnija, kao, zašto bi vozila, kad možeš da nađeš muškarca da te vozi, slušaj "konja".
-Stoko:)
-Njiiiiii, muuuu...
-Hehehe
-Jaco, koliko ostaješ?
-Pa standardno, mislim da možda mogu malo ranije da šmugnem.
-Kul.
-Što pitaš?
-Pa mislio sam možda da dođem po tebe oko 3, da se izvučeš malo ranije i da zapalimo za Vršac.
-Vršac? Zašto?
-Onako, da se prošetamo.
-Misliš?
-Aha.
-Ali ne dugo, treba da ustanem rano sutra, moram do opštine da vadim mami one proklete papire...
-Znam, znam.
-Sat, sat ipo do tamo, prošetamo se 2 sata i vratimo se nazad. Najkasnije do devet kod kuće.
-Može.
-Dogovoreno.
-I šta kažeš? Da se prošetamo? sigurno nema još nešto?
-Pa možemo i da pojedemo neki kolač u nekoj staroj poslastičarnici. nekoj sa šarenim zidovima.
-Stvarno?
-Da.
-Divan si.
-Dobro, dobro, ne moraš da mi se zahvaljuješ, ne moraš da me ljubiš i sve to...
-Đubre jedno, dođi.
(cccMook)
-Paaazii!!AAAAAA!!!
-Šta ti je?
-Vidi kako nas je presekao!
-U redu je, hej, u redu je...
-Ja stvarno ne razumem ove ljude! Niko više ne gleda kuda vozi, niko ne razmišlja šta radi i u kakve situacije dovodi druge vozače...
-Hej, hej, Kiki, u redu je...
-Ma nije u redu, nije u redu, razumeš. Jednostavno nije.
-Evo nas.
-Već? E pa dobro, hajde zvaću ja tebe kad budem mogla, pa se vidimo u 3 ako uspem da pobegnem!
-Ajde, ajde.
-Ćaos!
-Ć.

Sunday, 10 February 2008

Kiki i ja dva

Hej! Hej! Probudi se!

Mhmhmmmmmhfmpfffmmm...

Hajde, da te pitam nešto! Važno je.

Mmmmmm.

Jel se sećaš kada sam milovala talase?

Ahmm šta sa tim?

Pa... mislila sam o tome. Znaš, odavno nisam bila u stanju, nisam mogla da, mmm, pa tako nešto kao milovanje talasa.

Da... jeste.

Stvarno to misliš?

Šta?

Pa to, da odavno nisam bila u stanju...

Pa sama si rekla!

Da, ali, znaš, mislila sam, možda nije tako, možda mogu, možda manje... nije trebalo to da mi kažeš.

Šta? pa samo sam potvrdio.

Ne trebaju mi tvoje potvrde.

Ali šta onda? Zašto uvek završimo ovako, u nekom stanju semi-pizdenja...

Pa ti si kriv... ne razmišljaš.

Kad bih samo znao šta to radim?

E, molim te, ne počinji mi sada sa tim fazonima, kao pitaš se, zbunjen si i sve to...

Dobro, neću. Baš me briga, misli šta god hoćeš, i da znaš, ranije si mnogo lepše milovala talase. Sada isuviše obraćaš pažnju na samo milovanje da ti talasi samo prolaze ispod šaka. Promenila si se.

Nemoj o tome više, ne želim to da slušam.

Skuvaj mi kafu.

Skuvaj je sam, izležavaš se tu satima.

Da mi je samo znati kako da se ponašam da te zadovoljim...

Idi sam sebi skuvaj kafu, lezi ranije, ustani kasnije, prekini da mi stalno ukazuješ na mane, i sama sam ih svesna, pokušaj nežnije i sa više pažnje da prilaziš mojim problemima...

Vou... prerano mi je stvarnoovo da slušam. Idem da skuvam kafu. Hoeš ti?

Može.

Kej...

---

E, dođi!

Čekaj.

Hladi se!

Evo evo...

Kakva si čupava:)

Što se smeješ?

Onako, slatka si.

Mrš:):) treba da se kupam.

Da se sređuješ za druge, al za mene možeš i da smrdiš.

Da. Baš me briga za tebe.

Heh... Znaš, razbudio sam se.

Pa obuci se onda, evo ti čarape... Ma, ljuta sam na tebe!

Dobro, ok je to.

Samo da znaš. Neću da pričam.

:)

Prekini da se smeškaš. Ozbiljna sam. Razmisli malo o sebi i meni i svojim postupcima.

Dobro, dobro. Kad ideš?

Samo da se okupam i presvučem.

Da te odbacim?

Gde ti ideš?

Nigde, čisto da te odbacim, da se ne smaraš u prevozu.

Može, ali kad se vratiš uzmi i radi nešto.

Dobro.

Idem da se kupam...

---

Idemo?

Aha... Čekaj samo da odgledam ovo do kraja.

HEJ! Kasnim! Moraš da kreneš, neću stići sada ako idem sama...

Evo, evo! Samo da odem do klonje.

AAAAAAAAAA!!!!!! NAMERNO TO RADIŠ!!!

Dobro, evo, neću ići... idemo! Pa ako se ukakim u kolima ti ćeš biti kriva.

Obuci patike.

Ahhh da...

--

Wednesday, 6 February 2008

Kiki i ja

Došavši dograbio sam prvo parče torte koje sam mogao da dohvatim i celo ga stavio u usta. Mrvice koje su pale na pod nisu me zanimale, tako da sam samo produžio dalje. Seo sam. Koliko ljudi je potrebno da se ne osetim usamljeno? Ustima punim torte shvatio sam da sam prilično usamljen kada sam u društvu, a da mi vreme brže prolazi kada sam sedim i, recimo jedem. Ali to su sve gluposti. Nisam ja bio neki otuđenik koji mrzi ljude. Nisam bio društvenjak koji obožava nova lica. Nisam bio ni čudak koji analizira svaki pokret. Nisam bio pričljiv. Nisam bio ćutljiv. Umeo sam i da uzmem glavnu reč, kao što sam umeo i da ćutim i ne progovoram dok svi drugi aktivno razgovaraju. Umeo sam da se isključim i ne registrujem nikoga oko sebe, ali...

Pojeo sam toru. Bio sam žedan.

Čudno je kako su moje misli bile toliko razbacane, a opet, naravno da su bile savršeno složene za mene. I uopšte, kako je neko mogao i da pomisli da me optužuje za tako neke stvari?

Nisam ja kriv. Drugi su krivi. Moj otac voleo je da priča lovačke priče. Niko nije sumnjao da preuveličava ili izmišlja, ali su priče bile zanimljive i svi su ga rado slušali. Otac je umeo da govori i da ga drugi slušaju. Umeo je da održi pažnju iako se retko dešavalo da to što govori ima neki veći značaj. To su sve bile prazne priče i on je to znao, ali ih je ipak pričao, i ljudi su ga voleli.

Nikada nisam mogao da se ugledam na njega. Kako neko može da mašta o tome da bude kao njegov otac? Kako ako je recimo tata advokat, i sin ima žarku želju da upiše pravni fakultet i pomaže ocu... Ili radi na privatnoj klinici kao drugi zubar, ili nastavi porodični automehaničarski biznis.

Ta figura, ta veličina koju predstavlja OTAC, to neko poštovanje... Nejasno mi je to. Nisam ni pomišljao da krenem očevim stopama. Nije li to suludo? Ne postajem li ja tada samo klon?

Ali znao sam da verovatno grešim. Često sam prisustvovao situacijama kada se ispostavilo da sam od samog početka mislio loše. Svaka moja ideja bila je isuviše nadrealna, ne nemoguća, jednostavno čudna, netipična i samim tim teža za varenje.

Bio sam žedan.

Pogledao sam u nove zavese koje su već počele da smrde na duvanski dim i nasmejao se njihovom obliku. Mogao bih da radim kao dizajner zavesa. Verovatno bi me tamo razumeli. Čudno je kako neko može da smisli takvu konturu, čudan je onaj koji taj predlog prihvati, a još čudnija je moja majka koja se opredelila baš za taj oblik. Ali, sve je stvar ukusa. Nisam voleo kada su mi ljudi govorili da o ukusima ne treba raspravljati pošto sam bio poprilično ubeđen da je baš sam ukus ono što nas sve čini različitim i sličnim. Ja, recimo više volim čokoladnu tortu od voćne torte. Kada taj svoj ukus ne bih ispoljavao i u poslastičarnici naručio "tortu", a ne "čokoladnu tortu", postojala bi velika šansa da ne dobijem ono što želim. Ako želim da perem zube mekanom četkicom za zube, ne znači da nemogu to isto da uradim i sa srednje mekom ili tvrdom, jednostavno više volim sa mekom.

I uopšte čemu ta razmišljanja. Znao sam da često preterujem, i nikada nisam insistirao da me drugi razumeju. Bilo mu je bitno, ali vremenom sam sve više i više gubio interesovanje. Umorio sam se od pojašnjavanja svake moguće stvari tako da sam često bio pogrešno shvaćen. Kao da je bitno.

Voda je bila hladna i okrepljujuća. Svežina nije došla sama od sebe pošto je bila iz boce. Pre neku noć sanjao sam najčudniji san. Nasmejao sam se kada sam ga se setio.

-Što se smeješ? upitala je Jasna, koja je sve vreme sedela na kauču i čitala Hegela.
-Onako, bezveze.
-Ne moraš da mi kažeš.
-Nije da ne želim, čisto nebitno je, a kada bih krenuo da objašnjavam i ne bi bilo toliko smešno, više je bilo za mene... znaš sanjao sam nešto, pa sam se toga setio.
-Šta?
-Nebitno.
-Dobro.

Jasna je nastavila da čita. Estetika. Niko je nije terao, sama je želela. Shvatila je pre par nedelja da nikada nije čitala Hegela, i iskoristila je činjenicu da nema mnogo obaveza i posvetila se. Voleo sam Jasnu. Samo ona je mogla tako odjednom da reši da čita neku knjigu, neku koju "bi trebalo da je pročitala a nije". I kada bi čitala, radila je to sa velikom dozom posvećenosti.

Prijalo mi je njeno prisustvo. Imao sam osećaj da me ona razume. Naravno da nisam mislio da sve razume, već je razumela ono bitno, suštinu. Razumela je da samo nerazumevanje mene jeste ono što treba razumeti. Činjenica je da sam bio nerazumljiv i veoma težak sagovornik. Voleo sam Jasnu zato što je umela samnom. Nikada nisam morao da joj objašnjavam meni očigledne stvari, koje su, znao sam, bile veoma glupe i neprepoznatljive "normalnim" ljudima.

Kada bih govorio o "normalnim" ljudima, nisam to mislio pogrdno. Voleo sam ljude. I sam sam bio normalan. Isti kao i svi ostali. Isto tako i svi ti normalni ljudi bili su čudni sami za sebe, samo ja to kod većine nisam primećivao, isto kao što ni drugi verovatno to nisu primećivali kod mene. Takvo stanje stvari mi je odgovaralo.

-Hej Kiki, idem u krevet.
-mhm.
-Dolaziš?
-mhm.
-Kad?
-Evo sad ću, samo još malo da pročitam, ne mogu ovako na pola...

Jasna je zapravo imala glupu naviku da sebi određuje koliko će pročitati. Ako je zacrtala recimo da pričita do 245. strane, ona to mora da uradi. Nije mi to delovalo preterano praktično, ali ona je jednostavno bila takva. Ako bi baš želela da nastavi da čita, opet bi prestajala. Imala je pattern. To je održavalo u životu. Skinuo sam se u gaće i pokrio prekrivačem preko glave. Nadao se skorom snu.

Sunday, 3 February 2008

sed sed

lepo bi bilo kada bih mogao da se fokusiram ida sa poletom uradim bilo šta. kukati zbog nesposobnosti ili nedostatka ideja može svako. ideja je ta koja mi sigurno ne fali. samo kada bih mogao da je oblikujem u nešto vidljivo okom, nešto prepoznatiljivo i prihvatljiva. makar malo. toliko da ne bude samo nešto pored čega će se prolaziti bez ikakve emocije.

teško je izboriti se sa prirodom. instinkti nam govore jedno a mi pokušavamo drugo. ko je još rekao da nisamo životinje? vodi nas nagon, a oni koji se suzdržavaju su oni koji postavljaju pravila.

kada bi svi bili gliste, kada bih pokušao da recitujem bodlera glistama, teško da bih uspeo da privučem bilo čiju pažnju. a gliste su gliste. pa da. isto tako su i ljudi ljudi. a konstantno menjanje definicije onoga što čovek jeste, što je žena, dovodi do neverovatne konfuzije koju je veoma teško dešifrovati zdravim razumom.

pohrlimo li pak alternativnim metodama zakrivljenja istine i sveopšte promene konzervativnog pogleda na prirodu i sve što se u njoj dešava, rizikujemo prekid niti koja je veza sa samima nama. istina koja je verovatno pogrešna može biti važnija od proživljavanja? istina koja sa sobom nosi nepovrat? nemogućnost ponovne spoznaje neznanja!

kako se odlučiti?

na kome je da donese konačnu odluku?

na onima koji su spoznali izbor pa ga nude onima koji to nisu? oni koji to nisu ako prihvate tu za njih, neobrađenu misao, mogu zapasti u crnilo koje je verovatno kobno po nespremne jadnike.

oni koji su spoznali posojanje izbora, nemaju pravo da donesu takvu odluku, odluku otvaranja očiju onih koji ih drže zatvorene. ALI KO ĆE AKO NE ONI? i zašto bi uopšte?

mogao sam pokušati ali me jednostavnost sopstvene neopredeljenosti sputava u postizanju bilo čega smilenog, te moji pokušaji da nadjačam sebe i sopstvene slabosti duha, ostaju samo blagi tragovi u snegu. samo tragovi u travi.

sneg ponovo padne preko, i otopi se, trava izraste. ono što ostaje iza, u veremenu, je ono što ne bi trebalo da postoji.

sećanja su prokletstvo koje nikako ne mogu da odbacim. progone me a ni sam nisam siguran na koji način.

Monday, 14 January 2008

dan

okrenuo sam glavu. pogledi varaju kada pokušavaš da ih shvatiš.
na drugu stranu. sad na drugu stranu. obe su druge. vrtim glavom.
hladnoća dodira je često umela biti i nežnija.

levi zid je okrnjen. neko ga je udario nekada. trebalo mu je renoviranje. on to verovatno nije hteo, da ume da hoće.

kada sam pogledao na zid, desni zid... zgužvao sam još jedan list.
vlaga se osećala jače nego inače. moguće da je od ovog novopridošlog vetra.

sanjao sam hleb. krunio se i mrvio, a ja sam ga kupio sa poda.
prsti su mi bili crni, od ranije.

pucketanje prstima je delovalo kao dobra ideja. kao i lupkanje nogom o dotrajali brodski pod.

zviždukanje je došlo samo po sebi. prsti leve ruke bili su zauzeti, tako da sam se koristio desnom. uzeo olovku i na praznom list crta krugove. krugove i spirale. nepravilne. male, velike, krivudave i lelujave.

dobar je zvuk kada se prevuče nogom po prašnjavom drvenom podu. to sam i učinio. zvuk je bio savršen. povremeni pljesak rukama? da, to je odlično, samo ne prečesto, treba pisati terba pisati, treba pisati.

sve što vidim, sve što vidim, dve patke? plivaju u fontani. ljudi prolaze i bacaju im kokice. ovo im je verovatno poslednja slobodna vožnja.

usta su me zabolela od zviždukanja tako da sam prestao. pucketanje leve šake isto je postalo neprijatno. samo sam nogom povremeno prevlačio stopalo po podlozi, stvarajući zvuk i lomeći tišinu.

coktanje, kako god odvratno ta reč zvučala delovalo je primamljivo. manje naporno od zviždukanja. tapšanje šake o butinu je isto manje zahtevno od pucketanja prstima. O DA.

desna ruka pisala je sledeće:
"sedi, lezi, progovori.
prestani da sanjaš frule i klovnove sa tužnim liccima, belom ćelom i crvenim kovrdžavim uvojcima.
lalalalalalalala
saharoza koja povećava šanse za uspehom. odlično je prošlo po lošem vremenu.

jedan dva, dva jedan dva, koraci po kiši, jurnjava po kiši, pogledi na kiši, dodir na pljusku.
držanje za ruke. mokra kosa. vertikalne kapi. krupne kapi
drži se za ogradu. pašćeš ako pogledaš preko.

... ... . ........ .. ... ...
blah. nezadovoljan. prekini. da.s.t.alno radiš ovo kad.a pišeš
dosta. stani"


tišina je ponovo preuzela.
ruka je stala. noga takođe. suva su mi usta.
kosa gusta maštanja pusta.
dosta. skoči sa mosta.
rima prosta.
dosta dosta dosta dosta.

šta je ritam uopšte? može li se bilo šta bez njega?
verovatno ne.
sve ima svoj ritam.

Thursday, 10 January 2008

Ko si ti?

Ko si ti? Senka čiji miris sanjam svake noći?
Zašto me mučiš svojim tihim šapatom koji mi se kao privid već isuviše dugo prikrada iza leđa?

Ko si ti?

Iako menjaš obličje znam da si oduvek bila samo jedna. Kako je moguće da nemam hrabrosti sebi da priznam?

Tvoji udarci su hitri i bolni. Svaki pogađa pravo u metu. Sam ih sebi nanosim mnogo pre nego što možeš postati svesna njihovog prisustva.

Tvoje reči me bole, iako nisu zlonamerne. Tvoj pogled me ubija, davajući mi nadu koje se nikada do sada nisam ovoliko plašio.

Kontradikcija tvojih dela i mojih shvatanja nikada nije potvrđena. uvek sam između ja koji odlučujem o svemu. Vrelina koja me obuhvati kada i samo pomislim o tome. Znaš, ja zapravo ni sada ne znam o čemu se tu radi. Imam predstavu, ali sam osećaj dolazi mnogo pre spoznaje samog imena. A onda ime nije ni bitno.

Nisam ni sanjao koliko mogu biti sam, koliko mi ta samoća može biti divna i odvratna, u isto vreme.

Voleo bih da znam više, voleo bih da umem bolje, da smem dalje, bliže.

Nikada do sada nisam shvatao da sam sve vreme osećao, iako to nisam hteo da prihvatim. Mislio sam da sam lutka koja tupo prima udarce. Sada znam bolje. I znam veoma dobro da nisi prva, a u momentima očaja ili ekstremne radosti želim da budeš poslednja.

Monday, 7 January 2008

tup

već si to rekla, hiljadu puta.
na mnogo raznih načina, od kojih nijedan nije bio dobar.

a ja pričam. govorim ti. na hiljadu jezika, ali nijedan se ne čuje.
i to je ljubav. jel to ljubav? ovo je ljubav? ovo je ljubav. da, ljubav. ljubav?
kiša je padala glasno. zvuk mojih cipela se sakrio. kada sam otvorio vrata, bila si iznenađena, rekla si nešto, a ja sam pokušao, ali glasa nije bilo u meni.
znaš, pametnija si od mene. na pravi način. ti razumeš bolje.
ja shvatim tek kad se desi. nemoj me kriviti zbog toga.
moja noga.
a najgore od svega je što ne mogu da znam da li me čuješ.
mene niko ne čuje.
zašto onda ja slušam?
znaš kako glumci uvek deluju tako veseli, a kad ih upoznaš shvatiš da i oni imaju bore, noćne more...
moj dodir nestaje.
nisam u stanju da dodirnem. pipao sam zid. nije me osetio. moja šaka kao da je pipnula gomilu elektrona na površini.
tvoj dodir nije takav. ti razumeš. kako si naučila? kako umeš? kako naizgled nikada ne grešiš? kako i kada tuguješ, tuguješ onako kako samo glumci rade, ne veštački, već kao iz knjiga, nekako. sve što ti radiš je definicija toga.
ne osćaš moj dodir, ne čuješ moj glas, ali moje oči te sanjaju. danju. osetićeš ih na svojim ramenima možda za koji dan.

možda.


*inspirisano jednom pesmom jednog benda koji volim

Sunday, 6 January 2008

besmisleno povrće

ljudi se menjaju. nisam želeo da se i meni to desi, ali verovatno je bilo neizbežno. možda je besmisleno osvrtati se na već učinjene postupke, ali to ipak činim. često.
siromašni duhom su oni koji pronalaze siromaštvo u duhu siromašnih. i gde sam ja u svemu tome?

šta sam ja? ja zapravo i nisam ja, već ljuštura napunjena osećanjima koje prima od mnogo ljudi. kada bih bio sam, ovakav kakav jesam, sigurno bih bio nepostojan.

isuviše vremena provodim sam. zabrinjavajuća je činjenica da ja mnogo volim samoću. kada sam isuviše u prisustvu drugih ljudi, na neki način se zasitim. to je verovatno loše.

voleo bih da umem sa ljudima. bilo kako. kad god pokušam, u najmanju ruku zabrljam.

nemam to nešto u sebi što drugi imaju. nemam tu moć da sam po sebi budem dopadljiv. nisam sposoban da funkcionišem bez drugih, a opet sa njima nisam funkcionalan.

ono što bi zapravo trebalo da bude neto što želim ovime da kažem jeste da mi strahovito smeta činjenica da sam svestan grešaka, ali da ih i dalje pravim. strašno je što iako ne želim, i ne samo to, već i ne mislim neke stvari, ja ih izgovaram u datom trenutku, bez aktivne saradnje razuma sa ustima.

to je kao kada deca u prvom razredu čupaju devojčice za kikice. želeli bi nešto, a rade potpuno suprotno. još kada sam vukao za kike, nisam to želeo, i patio sam zbog sebe, na neki način koji mi je jasan ali sam nesposoban da ga izgovorim. naravno da je to delimično i strah.

strah je stvarno veoma jak u meni. to sam rekao isuvše često da bi sada moglo da ostavi neki jači utisak. strah je taj koji mi ne dopušta da se ponašam onako kako bih želeo.

nisam više siguran šta želim da napišem. čini mi se da se toliko bojim da sam sebi pismeno predstavim istinu da jednostavno samo grebem po površini nekog eventualnog otvaranja.

vređam ljude. razne, mnoge, na ovaj ili onaj način. uglavnom to radim nesvesno.ono što je zanimljivo je to što patim zbog toga. zbog najmanje psovke nekome ja bukvalno izjedem sebe iznutra. glupo je, ali takav sam. sa greškom. nekad je slučaj, jednom sam dobio i potvrdu pa sam siguran da sam barem u tom slučaju u pravu, da patim zbog nečega što zapravo toj osobi nije ni delovalo kao uvreda, ili kao nešto sitno, preko čega se lako prelazi.

problem je taj što mislim da me ljudi stalno slušaju, i ne samo to, konstatno imam osećaj da ljudi razumeju sve što govorim. realnost je drugačija. nije problem u tome što me ne slušaju. problem je u tome što ne čuju ono što govorim, ili barem jedan od problema...
činjenicu da razumem sebe u ovom trenutku neću pokušavati da osporim pošto mi se čini kao zdravorazumska. ne krivim ljude zbog njihovog razumevanja mene. i ja da sam neko drugi sebe verovatno sigurno ne bih razumeo. barem u određenim situacijama.

ono što me muči jeste da kada pokušam da nešto bitno objasnim na način koji mi se čini prikladan, to jest razumljiv, to uradim smotano i ili zvuči kao neka debilna priča koju su svi već znali, ili jednostavno isuviše otegnem pa izgubim poentu.

kao sada, na primer.
o ovome neki drugi put.