-proklete tapete. ko još voli tapete? dođavola sa njima!
kroz zube je mumlao navlačeći pocepanu trenerku i spremajući se za skidanje starih, odavno pocepanih tapeta u svojoj sobi.
ZUM!
skinuo je papirno sranje sa jednog dela zida. nikada ranije nije imao iskustva u uklanjanju ovakvog tipa obloga, ali je smatrao da ne može biti teško. ipak je to samo nalepljeno preko zida.
ZUM!
još jedan komad je pao na pod. sada nepravilno pocepan, jedan dobar deo ostao je prilepljen za zid koji je inače očajno izgledao. nije pretpostavljao da je lepak tako snažan.
-a i ja sam budala. pa kakav bi bio nego snažan? sigurno nije lepljeno da otpadne za par dana. jebene tapete stoje u sobi od kad znam za sebe. jebene dečije tapete, ne dečije, bebeće.
medvedići i neki polumeseci, zvezdice, magični štapići, jedan set fluorescentnih plastičnih zvezdica i kometa izlepljen sa njegove desne strane. setio se kada ih je lepio. raspravljao se sa bratom koliko komada ko dobija. tvrdio je da on trba da dobije višr, pošto je stariji, a brat je plakao zbog beravnopravne podele. vešto se izvukao iz problema tako što je bratu uvalio nekoliko većih kometa, a za sebe prigrabio gomilu zvezdica. setio se i kako je odmah posle toga otvorio neku veliku knjigu, gde je između ostalog bilo objašnjeno kretanje meseca u odnosu na zemlju i gde su bila nacrtana neka bitna sazvežđa. pokušao je da istovetno sazvežđe iz knjige, prebaci na sopstveni zid, ali se prevario na jednom mestu i odustao. ostatak zvezdica zalepio je nervozno i nasumično.
ZUM! ZUM! ZUM!
froncle tapeta visile su na sve strane, oguljen kreč i zaostali komadići ulepljenog materijala nervirali su ga.
ZUM!
- FILIPE! - prodrala se njegova majka sa vrata od sobe. - da li si ti normalan? šta radiš to? juče farmerke, danas zid,šta pokušavaš da uradiš? šta sad da radimo? ovo sad mora da se kreči!
- ovo je moja soba. moja. imam pravo da je sređujem kako ja hoću!
- dokle god si u ovoj kući, dok god ne budeš imao 18 godina možeš da se pozdraviš sa takvom slobodom. živimo zajedno i neka pravila se moraju poštovati. jednostavno moraju.
- e idem ja. - proškripa kroz zube, zgrabio je farmerke, koje je dan ranije bacio na ulicu i čekao da preko njih pređe 42 automobila.
zalupio je vrata sa sobom i u hodniku zgrade krenuo da ih navlači.
- jebene tapete. koji kurac sam ih cepao uopšte kad mora da mi sere za svaku jebenu stvar...
vremešna komšinica prolazila je pored i uhvatila ga polu golog kako izgovara 5 psovki u sekundi.
- dobar dan, Filipe...
- koji kurac!
zabezeknuta gospođa posmatrala ga je kako silazi niz steenice, uzimajući par trenutaka da se povrati iz šoka, a onda je i sama nastavila svojim poslom.
- kurva prokleta, šta mi se javlja koji moj? matora baba smrdljiva...
izašavši iz zgrade, ugleda druga. doviknu mu, i zajedno odšetaše negde tamo...
Wednesday 31 October 2007
Saturday 27 October 2007
kuda i odakle?
blagi šum vetra dolazio je iz daljine. sedeo je na klupi i posmatrao svoje ispucale cipele. sivo nebo, suvo polje iza njega. on sam, jedna klupa, ledeni vazduh. prešao je prilično kilometara. cipele su baš ispucale. sedeo je sada već duže vreme. kosa mu je upadala u oči, nije je sklanjao, samo je žmirkao. ruke su bile u džepovima. bolele su ga noge.
poželeo je da pogleda oko sebe, ali je unapred znao da nema ničega. nepregledne goleti bile su na sve strane, jedan put, zemljani, i klupa na kojoj je sedeo. nije se ni sećao kada je krenuo, nije ni pokušao da se seti, zapravo, retko je i mislio o samom uzroku kretanja. bolele su ga noge.
ledeni vetar probijao je njegovu jeftinu jaknu. trebalo bi da krene.
još malo.
vreme je prolazilo sporo. nije bio siguran da li je želeo da mu sekunde traju ili da se gube u svojoj monotonoj sigurnosti. sve su samo sekunde. sekunde su ono čega se sećao, što je mogao da uhvati, što je ostajalo, sekunde.
podigao je glavu. prašnjava kosa letela je na sve strane, prošao je rukom preko nje u pokupaju da je namesti. bez većeg uspeha. ustao je, polako, nesigurno. vetar mu je duvao svom snagom u lice. okrenuo se. put je vodio nekuda. to je sigurno. poželeo je da tako okrenut produži dalje, ali to bi bilo samo vraćanje nazad. nazad? nije znao gde je to nazad bilo. znao je samo da je odatle došao, i da bi trebalo da produži tamo gde treba da stigne. okrenuo se. pogledao levo. suve oranice i neko drveće u daljini. desno je bila poljana suve trave. u nju je gledao dok je sedeo na klupi. jedno drvo bilo je tamo, ne tako daleko. usamljeno, veliko, kao bedem. sekunde su prolazile. vreme je bilo njegov prijatelj. nije mu pomagalo, ali je barem uvek bilo tu. znao je da nije sam. ako je nešto sigurno, siguran je kraj, a taj kraj je samo pitanje vremena. osetio je potrebu da ode do drveta. onda je zakoračio. imao je dalek put pred sobom. nije video odredište, ali trebalo bi da je negde tamo. verovatno će ga prepoznati kada na njega bude naišao. kada bi samo vetar duvao u suprotnom pravcu. kada bi se malo utišao. kada bi ga ostavio na miru. skoro da je skroz zatvorio kapke na sasušenim očima i polako krenuo dalje. Noge su ga bolele. cipelama je gazio i mrvio džombastu suvu zemlju pod nogama. povio je glavu pod gospodinom koji nije prestajao. skupio se, zgrbio i što je bolje mogao koračao u nepoznato.
u daljini ugledao je konturu koja bi mogla biti čovek. odavno nije sreo nikoga. ispred bilo je raskršće. jedan putokaz, drveni, bez ikakvog teksta. kontura je sada već sigurno bila čovek. tačnije žena, ili muškarac sa veoma dugom kosom. žena. imala je crni kaput i veliki šal koji je obavila preko lica. vetar je svom silinom duvao suprotno od smera njenog kretanja da mu je bilo veoma čudno kako je i njemu vetar duvao u lice a bio je okrenut prema njoj. sačekao je. kako je kročila na raskrnicu vetar je stao. pogledi su im se na trnutak sreli i brzo razišli.
- vetar je stao. - rekla je.
- da. - odgovorio je.
stajali su blizu jedno drugog. prijalo im je odsustvo tog veoma dosadnog gospodina. gledali su u zemlji. izvadila je ruke iz džepova. imala je divne crvene kožne rukavice. onda je pogeldao u svoje pletene, sa odsečenim prstima, već ućebale i prljave. ona je gledala čas levo, čas desno, tražeći neki znak, tumačila putokaz. bilo mu je neprijatno. vetar je stao kada je ona došla. fino je. ali zbog čega ništa ne progovara. trebalo bi nešto da kaže. šta? lomio je prste na rukama. pogledao je krajičkom oka. nije ga videla. zakašljao se, time je skrenuo pažnju na sebe. okrenula se. rešen da joj kaže nešto, bilo šta, progovorio je:
- grozno vreme. - skrećući pogled prema nebu.
- da. - tužno je odgovorila mahinalno podižući glavu da vidi šta to on gleda.
- gde si krenula? - promuca.
- pa... tamo. - pokazujući kažiprstom desne ruke prema jednom od puteva. - ti?
- ja idem ovamo. - pokazujući na drugu stranu.
- imaš nekoga tamo? kod koga ideš? - brzo i tiho ga upita.
- nemam. nemam nikoga. - uperivši glavu u zemlju.
kožnim čizmicama premeštala je prašinu i crtala krugove na putu. on je posmatrao u krugove i znojio se. vratila je ruke u džepove i pogledala ga. mučno je napravila blagi smešak i rekla da bi trebala da krene.
- naravno, naravno, i ja isto moram. već sam izgubio isuviše vremena. - smotano i tužno joj odgovori.
- pa, bilo mi je drago da smo se upoznali, doviđenja! - reče.
- da, doviđenja.
ona produži dalje svojim putem, a on je i dalje stajao, posmatrajuću svoje cipele. onda naglo podiže glavu i povika:
- da li znaš odakle si krenula?
zastala je, sporo se okrenula i gotovo plačnim glasom rekla:
- NE! A ti?
- NI JA!
produžila je dalje, pod silovitim naletima vetra koji su joj mrsili dugu tamnu kosu i ledili žile.
on je posmatrao još nekoliko trenutaka i produžio svojim putem, i sam se suprotstavljajući tom oholom gospodinu koji je, izgleda, bio jednako neprijatan svima.
dve senke koračale su jedna od druge, iza sebe ostavljajući samo prošlost.
poželeo je da pogleda oko sebe, ali je unapred znao da nema ničega. nepregledne goleti bile su na sve strane, jedan put, zemljani, i klupa na kojoj je sedeo. nije se ni sećao kada je krenuo, nije ni pokušao da se seti, zapravo, retko je i mislio o samom uzroku kretanja. bolele su ga noge.
ledeni vetar probijao je njegovu jeftinu jaknu. trebalo bi da krene.
još malo.
vreme je prolazilo sporo. nije bio siguran da li je želeo da mu sekunde traju ili da se gube u svojoj monotonoj sigurnosti. sve su samo sekunde. sekunde su ono čega se sećao, što je mogao da uhvati, što je ostajalo, sekunde.
podigao je glavu. prašnjava kosa letela je na sve strane, prošao je rukom preko nje u pokupaju da je namesti. bez većeg uspeha. ustao je, polako, nesigurno. vetar mu je duvao svom snagom u lice. okrenuo se. put je vodio nekuda. to je sigurno. poželeo je da tako okrenut produži dalje, ali to bi bilo samo vraćanje nazad. nazad? nije znao gde je to nazad bilo. znao je samo da je odatle došao, i da bi trebalo da produži tamo gde treba da stigne. okrenuo se. pogledao levo. suve oranice i neko drveće u daljini. desno je bila poljana suve trave. u nju je gledao dok je sedeo na klupi. jedno drvo bilo je tamo, ne tako daleko. usamljeno, veliko, kao bedem. sekunde su prolazile. vreme je bilo njegov prijatelj. nije mu pomagalo, ali je barem uvek bilo tu. znao je da nije sam. ako je nešto sigurno, siguran je kraj, a taj kraj je samo pitanje vremena. osetio je potrebu da ode do drveta. onda je zakoračio. imao je dalek put pred sobom. nije video odredište, ali trebalo bi da je negde tamo. verovatno će ga prepoznati kada na njega bude naišao. kada bi samo vetar duvao u suprotnom pravcu. kada bi se malo utišao. kada bi ga ostavio na miru. skoro da je skroz zatvorio kapke na sasušenim očima i polako krenuo dalje. Noge su ga bolele. cipelama je gazio i mrvio džombastu suvu zemlju pod nogama. povio je glavu pod gospodinom koji nije prestajao. skupio se, zgrbio i što je bolje mogao koračao u nepoznato.
u daljini ugledao je konturu koja bi mogla biti čovek. odavno nije sreo nikoga. ispred bilo je raskršće. jedan putokaz, drveni, bez ikakvog teksta. kontura je sada već sigurno bila čovek. tačnije žena, ili muškarac sa veoma dugom kosom. žena. imala je crni kaput i veliki šal koji je obavila preko lica. vetar je svom silinom duvao suprotno od smera njenog kretanja da mu je bilo veoma čudno kako je i njemu vetar duvao u lice a bio je okrenut prema njoj. sačekao je. kako je kročila na raskrnicu vetar je stao. pogledi su im se na trnutak sreli i brzo razišli.
- vetar je stao. - rekla je.
- da. - odgovorio je.
stajali su blizu jedno drugog. prijalo im je odsustvo tog veoma dosadnog gospodina. gledali su u zemlji. izvadila je ruke iz džepova. imala je divne crvene kožne rukavice. onda je pogeldao u svoje pletene, sa odsečenim prstima, već ućebale i prljave. ona je gledala čas levo, čas desno, tražeći neki znak, tumačila putokaz. bilo mu je neprijatno. vetar je stao kada je ona došla. fino je. ali zbog čega ništa ne progovara. trebalo bi nešto da kaže. šta? lomio je prste na rukama. pogledao je krajičkom oka. nije ga videla. zakašljao se, time je skrenuo pažnju na sebe. okrenula se. rešen da joj kaže nešto, bilo šta, progovorio je:
- grozno vreme. - skrećući pogled prema nebu.
- da. - tužno je odgovorila mahinalno podižući glavu da vidi šta to on gleda.
- gde si krenula? - promuca.
- pa... tamo. - pokazujući kažiprstom desne ruke prema jednom od puteva. - ti?
- ja idem ovamo. - pokazujući na drugu stranu.
- imaš nekoga tamo? kod koga ideš? - brzo i tiho ga upita.
- nemam. nemam nikoga. - uperivši glavu u zemlju.
kožnim čizmicama premeštala je prašinu i crtala krugove na putu. on je posmatrao u krugove i znojio se. vratila je ruke u džepove i pogledala ga. mučno je napravila blagi smešak i rekla da bi trebala da krene.
- naravno, naravno, i ja isto moram. već sam izgubio isuviše vremena. - smotano i tužno joj odgovori.
- pa, bilo mi je drago da smo se upoznali, doviđenja! - reče.
- da, doviđenja.
ona produži dalje svojim putem, a on je i dalje stajao, posmatrajuću svoje cipele. onda naglo podiže glavu i povika:
- da li znaš odakle si krenula?
zastala je, sporo se okrenula i gotovo plačnim glasom rekla:
- NE! A ti?
- NI JA!
produžila je dalje, pod silovitim naletima vetra koji su joj mrsili dugu tamnu kosu i ledili žile.
on je posmatrao još nekoliko trenutaka i produžio svojim putem, i sam se suprotstavljajući tom oholom gospodinu koji je, izgleda, bio jednako neprijatan svima.
dve senke koračale su jedna od druge, iza sebe ostavljajući samo prošlost.
Thursday 25 October 2007
worth the effort
Ležiš na mom krevetu? Zašto? Mislio sam da si otišla. Ne? Pa dobro, ne smeta mi, samo sam mislio da ste otišli zajedno.
Znaš, pre neki dan, zaboravio sam da ti kažem, pre neki dan sam te se setio u tramvaju. Jel se sećaš prošlog leta kako si se ljuljala na onoj stolici na terasi iznad plaže? Znaš? Pa ono veče, kad sam se ja zagrcnuo u sred priče, a ti se zasmejala i pala sa terase u blato? Sećaš se?
E, i tako sam se lepo nasmejao na sred punog tramvaja. Ma daj, kakve veze ima što si ispala glupa, smotana... Baš nisi, baš je bilo nekako iskreno. Dobro, neću.
Molim? Ne, reci mi, reci mi molim te. A gde je on otišao? Zašto? Vas dvoje? E, stvarno ne želim da pričam o tome.
Jel si razmišljala nekada o nama? Kako šta o nama? Pa, vidi, znaš, poznajemo se evo već dosta dugo, 4-5 godina, i za to vreme nikada nismo vodili neki ozbiljan razgovor. Kako misliš to? Šta da pojasnim? Pa, hoću da kažem, znamo se dosta dugo, a zapravo nikada nismo razgovarali. Samo ti i ja, nikada nismo pričali o problemima, o željama, o nečemu što nisu zajednička sećanja ili neki planovi ili nešto što se desilo nekome ili što smo gledali na tv-u, ili možda ako smo neku knjigu prepričafvali, ili film... Ali nikada nismo pričali, baš pričali. Molim? Sad? Pa zar ne misliš da je malo glupo da sad pričamo o tako nečemu o čemu nismo do sada? Mislim da neću moći, nekako mi se čini kao da je isuviše usiljen, kao da hoćeš da ga "obavimo". Pa dobro, hajde, hajde ti počni...
---
Hajde, pokušaću...
Znaš zbog čega nas dvoje nismo nikada razgovarali? Sami, vodili pravi razgovor? Znaš zašto? Kako si samo blentav trenutno... Hoćeš da ti kažem šta sam radila na tvom krevetu pre nego što si ušao? Mirisala sam ga, nabila sam lice u tvoj jastuk i pokušavala da osetim svaki trag tebe. Nemoj tako da me gledaš. Želeo si otvoren razgovor. Evo, otvaram ti se. Jel znaš ti da sam ja sa njim samo da bih bila blizu tebe? Odavno je umrlo sve što je moglo biti među nama. A ti si uvek bio tu, uvek tu da me braniš kada ostali krenu da me zezaju, kada ispadnem glupa, kada ispadnem trapava, ti si jedini bio taj koji se nikada nije iskreno smejao, jedini koji je osmeh nabacivao samo ztbog drugih, i uvek si se nadao da ću ja primetiti, i svaki put si mislio da nisam, a veruj mi, jesam. I kada sam ovde, kada je on tu...
---
STANI! NE! Ovo je pogrešno, nisam ovo želeo. Sve je bilo dobro, sve je bilo dobro, razumi me, jednostavno ne mogu to da slušam. Nazovi me kako hoćeš, ali ja to njemu ne mogu da uradim. Zvučim kao neki lik iz latino sapunice, ali stvarno ne mogu da te slušam. Govoriš mi kao da sam blesav, kao da ne znam, kao da ne vidim. ZNAM, razumeš li, ja znam. A šta da radim? Izgleda da su nam suđeni plitki razgovori... Oprosti, moram da idem...
---
Dobro, idi! Pričaćemo ponovo na ovu temu za jedno 4-5 godina, možda se nešto promeni... Budalo!
Znaš, pre neki dan, zaboravio sam da ti kažem, pre neki dan sam te se setio u tramvaju. Jel se sećaš prošlog leta kako si se ljuljala na onoj stolici na terasi iznad plaže? Znaš? Pa ono veče, kad sam se ja zagrcnuo u sred priče, a ti se zasmejala i pala sa terase u blato? Sećaš se?
E, i tako sam se lepo nasmejao na sred punog tramvaja. Ma daj, kakve veze ima što si ispala glupa, smotana... Baš nisi, baš je bilo nekako iskreno. Dobro, neću.
Molim? Ne, reci mi, reci mi molim te. A gde je on otišao? Zašto? Vas dvoje? E, stvarno ne želim da pričam o tome.
Jel si razmišljala nekada o nama? Kako šta o nama? Pa, vidi, znaš, poznajemo se evo već dosta dugo, 4-5 godina, i za to vreme nikada nismo vodili neki ozbiljan razgovor. Kako misliš to? Šta da pojasnim? Pa, hoću da kažem, znamo se dosta dugo, a zapravo nikada nismo razgovarali. Samo ti i ja, nikada nismo pričali o problemima, o željama, o nečemu što nisu zajednička sećanja ili neki planovi ili nešto što se desilo nekome ili što smo gledali na tv-u, ili možda ako smo neku knjigu prepričafvali, ili film... Ali nikada nismo pričali, baš pričali. Molim? Sad? Pa zar ne misliš da je malo glupo da sad pričamo o tako nečemu o čemu nismo do sada? Mislim da neću moći, nekako mi se čini kao da je isuviše usiljen, kao da hoćeš da ga "obavimo". Pa dobro, hajde, hajde ti počni...
---
Hajde, pokušaću...
Znaš zbog čega nas dvoje nismo nikada razgovarali? Sami, vodili pravi razgovor? Znaš zašto? Kako si samo blentav trenutno... Hoćeš da ti kažem šta sam radila na tvom krevetu pre nego što si ušao? Mirisala sam ga, nabila sam lice u tvoj jastuk i pokušavala da osetim svaki trag tebe. Nemoj tako da me gledaš. Želeo si otvoren razgovor. Evo, otvaram ti se. Jel znaš ti da sam ja sa njim samo da bih bila blizu tebe? Odavno je umrlo sve što je moglo biti među nama. A ti si uvek bio tu, uvek tu da me braniš kada ostali krenu da me zezaju, kada ispadnem glupa, kada ispadnem trapava, ti si jedini bio taj koji se nikada nije iskreno smejao, jedini koji je osmeh nabacivao samo ztbog drugih, i uvek si se nadao da ću ja primetiti, i svaki put si mislio da nisam, a veruj mi, jesam. I kada sam ovde, kada je on tu...
---
STANI! NE! Ovo je pogrešno, nisam ovo želeo. Sve je bilo dobro, sve je bilo dobro, razumi me, jednostavno ne mogu to da slušam. Nazovi me kako hoćeš, ali ja to njemu ne mogu da uradim. Zvučim kao neki lik iz latino sapunice, ali stvarno ne mogu da te slušam. Govoriš mi kao da sam blesav, kao da ne znam, kao da ne vidim. ZNAM, razumeš li, ja znam. A šta da radim? Izgleda da su nam suđeni plitki razgovori... Oprosti, moram da idem...
---
Dobro, idi! Pričaćemo ponovo na ovu temu za jedno 4-5 godina, možda se nešto promeni... Budalo!
Sunday 21 October 2007
mr smarač
- izvinite, rekli ste da je počelopre svitanja...
- da, lagao sam!
- pa zar nije došlo vreme da se završava?
- tek je počelo!
- ...ali rekli ste...
- LAGAO SAM!
- ali...
- dosta! ćuti. gledaj. nastavlja se.
-----
mislio sam o poreklu žaba. govorio, a žuljevi na prstima pokazivali drugačije. krajnje nezadovoljno odnosio sam se prema svojoj odeći, sve dok nisam ponovo prestao da mislim na reprezentativnost i ta sranja.
hladnoća ume da bude baš neprijatna. stotine pokušaja koje nabacujem na leđa ne pomažu, niti doprinose nekom konačnom preokretu fizičke agresije nad mojim mislima. a ti? šta si ti radio? igrao fudbal? žvakao žvaku dok si posmatrao ptice selice, čiji je prirodni kompas poremećen zbog promenjenih naelektrisanja zemljinih polova, pa lete na severe-zapad, umesto na jug. dokle više?
razumem ja sve to, ali ko preduzima bilo šta? znam, svi treba malo, pa će onda sve kao da bude... budalo.
i da, a gusenice, i papirni avioni, i šarenilo koje se u vidu zraka prelama nebom, halucinacija koja je toliko stvarna da oči nisu u stanju da prepoznaju razliku. mogućnost letenja bez pomeranja, ili promene oblika usled pada kiše, rekreativnog razmišljanja na klupi pored neke balege, sveže. posmatranje procesa raspadanja iste, usled rađanja života miliona drugih potpuno drugačijih, a opet toliko povezanih.... leopard je životinja koja se mnogo ređe pominje od lava ili tigra... isus je toliko često ime. adolf je nepravedno izbačeno iz upotrebe... samo zbog prevelike važnosti koja je pridata tom imenu. zbog čega ima toliko puno isusa na planeti a tako malo adolfa? zbog čega ime povezivati sa delima? ko uopšte i zna šta je taj isus radio?
čestitka je toliko retka stvar u poslednje vreme. sms, email, poserem se. hoću jebeno pismo.
deset karata u špilu nije dovoljno ni za jednu igru. verovatno bi mi i tih 10 bilo dovoljno da već nešto smislim. a ti? gde si ti? šta si ti radila ovih dana? maštala o dijagonalnim skokovima, raketnom gorivu i jajastim plafonjerama. razmišljala o nastanku hlorofila i opuštala se uz zvuke uvek prisutnih vrabaca. čučala pored klupe, samo zato što ti je glupo da sedneš. možda neka baka naiđe. ako ne sediš, sešće, ako sediš, moraćeš da ustaneš, pošto ako ne ustaneš sraće ti kako si nevaspitana pa ćeš da se iznerviraš, a ako ustaneš pizdićeš zato što si tek sela... likovala si pored trafike zato što je baš tebe poprskao autobus koji je prošao kroz baru, baš tebe, a ne neke tamo druge...
šta radiš, šta si smislila? a ti? ti i dalje samo igraš fudbal? ne igraš? sad gledaš? a posle? posle ćeš opet da igraš? a ti? još uvek nisi skislila ništa što bi mogla sa ponosom da kažeš, a da budeš sigurna da ćeš moći da budeš shvaćena. da će to nešto bti na vreme, ni prerano ni prekasno za tuđe mozgove koji to isto moraju prihvatiti...
patke koje kljucaju semenke za ptice, verovatno kad tad moraju poleteti...
oh, gospodine mr smaraču, hoćete llli završiti više?
ne? šteta, čuo sam da se ranije gase svetla danas? juče ste skitali? sram vas bilo! prekinite sa upotrebo tih odvratnih sivih ćelija, ničemu ne doprinosite!
ali baš se lepo osećam!
to mene, uopšte, ali uopšte ne zanima. doviđenja mr smaraču...
- da, lagao sam!
- pa zar nije došlo vreme da se završava?
- tek je počelo!
- ...ali rekli ste...
- LAGAO SAM!
- ali...
- dosta! ćuti. gledaj. nastavlja se.
-----
mislio sam o poreklu žaba. govorio, a žuljevi na prstima pokazivali drugačije. krajnje nezadovoljno odnosio sam se prema svojoj odeći, sve dok nisam ponovo prestao da mislim na reprezentativnost i ta sranja.
hladnoća ume da bude baš neprijatna. stotine pokušaja koje nabacujem na leđa ne pomažu, niti doprinose nekom konačnom preokretu fizičke agresije nad mojim mislima. a ti? šta si ti radio? igrao fudbal? žvakao žvaku dok si posmatrao ptice selice, čiji je prirodni kompas poremećen zbog promenjenih naelektrisanja zemljinih polova, pa lete na severe-zapad, umesto na jug. dokle više?
razumem ja sve to, ali ko preduzima bilo šta? znam, svi treba malo, pa će onda sve kao da bude... budalo.
i da, a gusenice, i papirni avioni, i šarenilo koje se u vidu zraka prelama nebom, halucinacija koja je toliko stvarna da oči nisu u stanju da prepoznaju razliku. mogućnost letenja bez pomeranja, ili promene oblika usled pada kiše, rekreativnog razmišljanja na klupi pored neke balege, sveže. posmatranje procesa raspadanja iste, usled rađanja života miliona drugih potpuno drugačijih, a opet toliko povezanih.... leopard je životinja koja se mnogo ređe pominje od lava ili tigra... isus je toliko često ime. adolf je nepravedno izbačeno iz upotrebe... samo zbog prevelike važnosti koja je pridata tom imenu. zbog čega ima toliko puno isusa na planeti a tako malo adolfa? zbog čega ime povezivati sa delima? ko uopšte i zna šta je taj isus radio?
čestitka je toliko retka stvar u poslednje vreme. sms, email, poserem se. hoću jebeno pismo.
deset karata u špilu nije dovoljno ni za jednu igru. verovatno bi mi i tih 10 bilo dovoljno da već nešto smislim. a ti? gde si ti? šta si ti radila ovih dana? maštala o dijagonalnim skokovima, raketnom gorivu i jajastim plafonjerama. razmišljala o nastanku hlorofila i opuštala se uz zvuke uvek prisutnih vrabaca. čučala pored klupe, samo zato što ti je glupo da sedneš. možda neka baka naiđe. ako ne sediš, sešće, ako sediš, moraćeš da ustaneš, pošto ako ne ustaneš sraće ti kako si nevaspitana pa ćeš da se iznerviraš, a ako ustaneš pizdićeš zato što si tek sela... likovala si pored trafike zato što je baš tebe poprskao autobus koji je prošao kroz baru, baš tebe, a ne neke tamo druge...
šta radiš, šta si smislila? a ti? ti i dalje samo igraš fudbal? ne igraš? sad gledaš? a posle? posle ćeš opet da igraš? a ti? još uvek nisi skislila ništa što bi mogla sa ponosom da kažeš, a da budeš sigurna da ćeš moći da budeš shvaćena. da će to nešto bti na vreme, ni prerano ni prekasno za tuđe mozgove koji to isto moraju prihvatiti...
patke koje kljucaju semenke za ptice, verovatno kad tad moraju poleteti...
oh, gospodine mr smaraču, hoćete llli završiti više?
ne? šteta, čuo sam da se ranije gase svetla danas? juče ste skitali? sram vas bilo! prekinite sa upotrebo tih odvratnih sivih ćelija, ničemu ne doprinosite!
ali baš se lepo osećam!
to mene, uopšte, ali uopšte ne zanima. doviđenja mr smaraču...
Friday 19 October 2007
crnilo
fizičko iživljavanje došlo mi je glave. ponovo. ne osećam noge. bolestan sam. glup. smaram.
rekao je da ne želi u bioskop.
jedna kašičica sirupa biće dovoljna. svi problemi biće rešeni.
---
-Miloše Osam Ultra! pristupi...
osmica se gega i prilazi mi pospanim pogledom
-e,ćao ultralikse, daj da ne dužimo ovo smaranje, šta misliš da upališ mašinu, čisto da se zagreje...
-da, dobro.
-e, Miloše! STANI!
-molim?
-isprazni džepove.
-dobro gazda zlombulo.
-baci to sranje jebote, prži ti mozak... baci ga ovde, tako, ajde sad idi pokreni potrebne mehanizme, treba da idem, hladi mi se ručak kod kuće...
... MILOŠE! jel gotovo?
-da šefe.
-spusti polugu, pokreni snove
-razumem
-sačekaj par minuta, za svaki slučaj... ja moram da idem sad, ajde srećno!
-doviđenja.
------
crnilo.
šššššššššššššššš
rekao je da ne želi u bioskop.
jedna kašičica sirupa biće dovoljna. svi problemi biće rešeni.
---
-Miloše Osam Ultra! pristupi...
osmica se gega i prilazi mi pospanim pogledom
-e,ćao ultralikse, daj da ne dužimo ovo smaranje, šta misliš da upališ mašinu, čisto da se zagreje...
-da, dobro.
-e, Miloše! STANI!
-molim?
-isprazni džepove.
-dobro gazda zlombulo.
-baci to sranje jebote, prži ti mozak... baci ga ovde, tako, ajde sad idi pokreni potrebne mehanizme, treba da idem, hladi mi se ručak kod kuće...
... MILOŠE! jel gotovo?
-da šefe.
-spusti polugu, pokreni snove
-razumem
-sačekaj par minuta, za svaki slučaj... ja moram da idem sad, ajde srećno!
-doviđenja.
------
crnilo.
šššššššššššššššš
Friday 5 October 2007
grok blabla
ko?
ležiš na podu? ostavila si hranu na stolu?
kada si rekla da vreme ne postoji, na šta si tačno mislila?
zbog čega ćutiš?
kada si poslednji put izašla napolje? pogledaj me! ustani, bori se, jebote!
ne želiš da pričaš?
-----------------
i sedim ja tako sam, gledam tv, i dođe trevor i kaže da idemo u neki kao klub, a ja ono, kao, glupo je, ali ajde, može, nisam odavno. i kao gde? a onpriča kako se otvara neki novi, skroz fensi kao, biće ona trendi muzika, biće puno, ajde, i to da vidim, ali ipak kažem kako će biti neprijatna gužva i sve to, a on isto, kao, pa da, hoće, ali ima on vezu pa će da nam sredi barski sto. i onda zove, a mene zove jedan drug i kaže kako i on ide sa nama i vodi sa sobom još par nekih nemam pojma koga, i mi dobijamo sto, ali saznajemo da je toliko karata prodato da neće imati mesta za sve... ostajemo kod kuće i gledamo tv. trevor se posvađao nešto sa ženom, oko klinaca, i hoće da spava kod mene. ja mu kažem da ide u moju staru sobu, a ja ću na bračnom, od roditelja... a on tom trenutku hara po mom frižideru, proždire sve što je sveže... ne želi on u moju sobu, hoće on na veliki krevet, kao mnogo mu je mala ona soba... ja kažem kako može i ovde, u dnevnoj, tu sam ja spavao celo leto pošto je tu klima. ne, on hoće tamo, E NEĆE! u sopstvenom stanu ja da spavam u dnevnoj sobi, ne može!
ali on je već legao tamo, rvemo se, izbacujem ga iz sobe i zaključavam vrata, on psuje i leže na trosed kod televizora.
negde oko 4-5 ujutru mi lupa na vrtata i kaže kako se ukočio.
onda ga čujem kako otavra frižider.
ujutru, sedimo za stolom, pijemo kafu, sve je pojeo, nema doručka. on odlazi da kpi neko pecivo, žena ga zove i on se vraća kući, javlja mi se tek posle sat vremena da kaže kako je zaboravio da mi donese pogačice... u redu, nije bitno.
---------------------
- hahaha, ti mene pobedio? čekaj, čekaj, poslednji put, koliko je bilo? 6-0?
-6-1
-u 6-1 ajde dobro, jednom si me pobedio... bravo, opet si puk'o k'o zvečka...
-pa poedio sam jednom.
-da, da, bravo bravo... u svemu te perem.
-a u amerima juče? bila ti je frka.
-frka?, e slušaj, on meni kaže kako je bila frka,ej, pobedio sam ga 21-0 prvu...
-izgubio si drugu, bilo gusto, treću na razliku...
-da, ali pobeda je pobeda...
-dobro.
-pa jeste, a posle pikado, jao pa sakrij se beži tamo molim te... u svemu sam bolji
-u svemu?
-u svemu
-a u kartingu?
-ahaha e slušaj išli nas dvojica na karting, i on je bio od mene brži znaš koliko, jednu onu milisekundu, za 0,001, to je milisekunda? e za toliko je bio brži-
-pa da, ali pobeda je pobeda?(ceri se)
-dobro ajde, pobedio si za delić sekunde u kartingu... bolji si u kartingu!
-čekaj, ne za delić sekunde, ja sam bio prvi, a ti si bio šta? šta si ti mogao da budeš ako sam ja prvi?
-drugi.
-da, da, drugi... to sam hteo da čujem...
-jao, ajde, ajde ustani idemo na stoni tenis, hajde, sad se pokaži...
-ok, vidiš, nisam se prejedao, nisam pio, pa posle da mi kažeš kako se žalim na ovo ono...
-uper. idemo... ja sam bre najbolji u svemu...
ležiš na podu? ostavila si hranu na stolu?
kada si rekla da vreme ne postoji, na šta si tačno mislila?
zbog čega ćutiš?
kada si poslednji put izašla napolje? pogledaj me! ustani, bori se, jebote!
ne želiš da pričaš?
-----------------
i sedim ja tako sam, gledam tv, i dođe trevor i kaže da idemo u neki kao klub, a ja ono, kao, glupo je, ali ajde, može, nisam odavno. i kao gde? a onpriča kako se otvara neki novi, skroz fensi kao, biće ona trendi muzika, biće puno, ajde, i to da vidim, ali ipak kažem kako će biti neprijatna gužva i sve to, a on isto, kao, pa da, hoće, ali ima on vezu pa će da nam sredi barski sto. i onda zove, a mene zove jedan drug i kaže kako i on ide sa nama i vodi sa sobom još par nekih nemam pojma koga, i mi dobijamo sto, ali saznajemo da je toliko karata prodato da neće imati mesta za sve... ostajemo kod kuće i gledamo tv. trevor se posvađao nešto sa ženom, oko klinaca, i hoće da spava kod mene. ja mu kažem da ide u moju staru sobu, a ja ću na bračnom, od roditelja... a on tom trenutku hara po mom frižideru, proždire sve što je sveže... ne želi on u moju sobu, hoće on na veliki krevet, kao mnogo mu je mala ona soba... ja kažem kako može i ovde, u dnevnoj, tu sam ja spavao celo leto pošto je tu klima. ne, on hoće tamo, E NEĆE! u sopstvenom stanu ja da spavam u dnevnoj sobi, ne može!
ali on je već legao tamo, rvemo se, izbacujem ga iz sobe i zaključavam vrata, on psuje i leže na trosed kod televizora.
negde oko 4-5 ujutru mi lupa na vrtata i kaže kako se ukočio.
onda ga čujem kako otavra frižider.
ujutru, sedimo za stolom, pijemo kafu, sve je pojeo, nema doručka. on odlazi da kpi neko pecivo, žena ga zove i on se vraća kući, javlja mi se tek posle sat vremena da kaže kako je zaboravio da mi donese pogačice... u redu, nije bitno.
---------------------
- hahaha, ti mene pobedio? čekaj, čekaj, poslednji put, koliko je bilo? 6-0?
-6-1
-u 6-1 ajde dobro, jednom si me pobedio... bravo, opet si puk'o k'o zvečka...
-pa poedio sam jednom.
-da, da, bravo bravo... u svemu te perem.
-a u amerima juče? bila ti je frka.
-frka?, e slušaj, on meni kaže kako je bila frka,ej, pobedio sam ga 21-0 prvu...
-izgubio si drugu, bilo gusto, treću na razliku...
-da, ali pobeda je pobeda...
-dobro.
-pa jeste, a posle pikado, jao pa sakrij se beži tamo molim te... u svemu sam bolji
-u svemu?
-u svemu
-a u kartingu?
-ahaha e slušaj išli nas dvojica na karting, i on je bio od mene brži znaš koliko, jednu onu milisekundu, za 0,001, to je milisekunda? e za toliko je bio brži-
-pa da, ali pobeda je pobeda?(ceri se)
-dobro ajde, pobedio si za delić sekunde u kartingu... bolji si u kartingu!
-čekaj, ne za delić sekunde, ja sam bio prvi, a ti si bio šta? šta si ti mogao da budeš ako sam ja prvi?
-drugi.
-da, da, drugi... to sam hteo da čujem...
-jao, ajde, ajde ustani idemo na stoni tenis, hajde, sad se pokaži...
-ok, vidiš, nisam se prejedao, nisam pio, pa posle da mi kažeš kako se žalim na ovo ono...
-uper. idemo... ja sam bre najbolji u svemu...
Tuesday 2 October 2007
kikes
možda je trebalo da pišem o nečemu drugom ali sada želim da pišem samo ovo
tuga.
ne tuga, nego, nezadovoljstvo.
znaš kad si svestan nečega, a to isto odbijaš?
znaš onda kad moraš da povrediš, a sama pomisao da ćeš svesno nekoga povrediti izaziva fizičku mučninu?
emotivni raspad, pocepaću mozak na 2 hemisfere i samleti ih u blenderu!
tuga je glupa reč.
nikada nisam tugovao...
moje dupe nisam, govorim sebi da ne znam šta je to, a sigurno znam, ai i sam znam da sam više puta.
ili jesam li?
nervira me što sam glupi zatucani balkanac.
a šta da radim kad jesam. budala.
samo budala može da bude svesna nečega pogrešnog i da, opet, svesno deluje suprotno.
nervira me što ne prepoznajem, nerivira me što ne vidim, nervira me što se kriju... kako da vidim ako se kriju?
jebeni jebeni osećaj.
zbog čega ja razmišljam o ovome?
znaš kada ništa ne zunaš? znaš ono kada sve znaš i onda ti je još gore nego kad ne znaš?
znaš onda kada ako ne povrediš, tu osobu apsolutno zabole treger za tebe, a ako to uradiš onda ti se popne na glavu i sere i neprijatno te ubija, a ti umireš unutra iako ti do dotične nije stalo ama baš verovatno ni malo?
znaš?
znaš, verovatno.
zbog čega trpim ljude do kojih mi nije stalo, zbog čega pazim da ne povredim ljude koji su mi neprijatni, odvratni.
zbog čega nesvesno povređujem drage osobe, ali kada to shvatim uvek je kasno?
zašto? jel znaš?
ja nisam čovek. samo imam ljudske osobine koje ne umem da koristim kako treba.
poješću jedan snikers.
izaćiću napolje da kupim i pojedem jedan snikers... ili dva!
Subscribe to:
Posts (Atom)
Posts
