male stvari (spisak1)

koje radi. kao recimo način na koji pritiska tehničku olovku, ili kako se sklupča dok spava ako joj je hladno. kako viče kada pokušava da sakrije nešto što nije u stanju da sakrije. kako se ljuti na svaku glupost kada ne želi da prizna nešto. kako bira koju će maramicu uzeti, kao da se svaka razlikuje po nečemu. kako uvek mora da dobije povratnu reakciju. odmah. uvek želi da zna na čemu je. male stvari kao što su sitne pare koje uvek ima prisebi u slučaju da "zatreba" sitnine. male stvari.

one koje bi trebalo da budu osnova za novu kratku priču. male stvari koje su mi u poslednje vreme stalno u mislima.

o ometačima

Koliko je moguće postići singularnu harmoniju kada je prisustvo gomile ometača nepodnošljivo? Onda, kada se pojavi želja za potrebom, ometači delujuisuviše opuštajuće, umrtvljujuće na signalizatore želje za harmonizovanjem moždanih akcija. Odatle proizilazi potreba za kolevkom koja ljulja u sopstvenoj svakodnevici ustajale ometače koji ispunjavaju život sigurnim problemima i sitnim uživanjima.

Postizanje dulaizma, tj. kompromisa između sveprisutnih distrakcija i harmonijskih retkosti trebalo bi da predstavlja ono čemu svaki živi organizam treba da teži. Postizanje tog stanja svesti kod ljudi mnogo je komplikovanije nego kod ostalih jedinki pošto je količina ometača kod ove vrste mnogo veća nego kod ostalih.

Takođe prisutni su i dodatni faktori koji na prvi pogled deluju izuzetno komplikovano i bitno iako su u svojoj biti prilično periferni. Ljudi imaju potrebu da preuveličavaju sitnice koje se čine bitnim i prividno potpomažu efekat harmonizacije unutrašnjeg ja.

Količina zadovoljenja eksponencijalno opada sa rastom materijalnih primanja i posedovanja tih istih zadovoljenja. U početku te sitnice imaju efekat harmonije i dugotrajni efekat. Kako rastu primanja, rastu i potrebe, tako da je postizanje zadovoljenja mnogo teže i zahteva više "materijalnosti". Opet, sve su ovo ometači. Tek po odbacivanju potrebe za materijalnim može se doći u stanje duhovnog mira, ali nikako ako se misli na ovaj način. Nemoguće je biti zadovoljan ako razmišljaš u cilju zadovoljenja sopstvenih potreba. Nemoguće je odbaciti materijalno pomoću same želje. Ako želiš, onda treba odbaciti želju, ali polu svesno, pošto iz previše želje za postizanjem bilo čega nastaje isuviše ometača koji deluju kao prividni stvaraoci zadovoljstava.

bla...

kiki ja ja BONUS

dakle, čini mi se da sam na neki način završio kiki i ja priču.

na starom papiru (link sa desne strane) sam nakačio celu priču sa malim izmenama.

Te izmene se ogledaju najviše u ubacivanju pesama sa cd-a za kola koji su oni slušali unutar samog teksta.
(za neupućene kiki i ja poseduje svoj set pesama bez koga nije potpuna. dakle može se nazvati i "multimedijalnom" kratkom priom :)

priča je takođe spojena u jednu celinu.

plejlista kao i link za download nalaze se na starom papiru...

kiki i ja 11

Sedeli smo na nekoj livadi, Vršac se video sa desne strane. Osetio sam potrebu da ovaj dan, koji je trebalo da predstavlja nešto što nije, na neki način popravim. Mislim da se nikada nisam osećao toliko krivim. Osećao sam krivicu zato što iako je meni sve delovalo savršeno, uvideo sam da je njoj smetala gomila sitnica. Rekao sam joj da te sitnice smatram za veoma bitne i da ću dati sve od sebe da ispravim sve što mogu. Ona je rekla da nema poterbe, ali da ako bih hteo, ne bi bilo loše da pokušam. Pričali smo i procesu navikavanja, o tome da iako nismo, i ne radimo to, opet delujemo kao da smo u braku. To je ona rekla. I složili smo se da ne želimo to. Osnovna zamerka bila je proces zadovoljenja, i na neki način indirektno međusobno pasivno podnošenje, zato što smo navikli tako. Navikli smo na naše mirise, navike, potrebe, bubice... Ona je u jednom trenutku zaplakala, rekla mi kako me voli i kako ne želi da od "ovoga" napravimo neku glupost. Oboje smo bili prezadovoljni, a njene suze su samo pomogle. Potpuno mi se otvorila, rekla mi mnoge stvari koje nisam primećivao, iako sam bio ubeđen da sam pažljiv posmatrač. Zapanjila me je količina tih sitnica. Jednostavno ih je bilo previše. Složili smo se i da neki veštački pokušaj udisanja svežeg vazduha i reanimacija bilo čega ne dolazi u obzir.

Volim kada razgovaramo. Istina je da nikada nismo vodili ovoliko detaljan, iscrpan razgovor, ali opet, bilo je sličnih. Volim je zbog njene sposobnosti da sve predstavi baš kako treba. Ili se barem tako čini u trenutku. Ona je u stanju da sagleda situaciju u sekundi, dok sam ja poprilično spor. Obično se setim šta je trebalo da kažem par dana posle tog trenutka koji je odavno prošao. Onda se nerviram što sam rekao nešto što zapravo nisam mislio, samo zato što nisam znao šta tačno mislim u trenutku govora. Ona ume. I zna da ja ne umem, tako da mi je to sada nekako pošlo za rukom. Verovatno zato što me je znalački navodila, sve predstavljala crno belo, bez nekih ženskih poređenja, prenesenih značenja itd.

Počelo je da se smrkava i ona se stresla od neke jeze koja se iznenada pojavila. ustali smo i krenuli u grad.

Vršac je lep grad. Ima neku dušu koja nam je prijala. Seli smo u poslastičarnicu na trgu i jeli najlepšu tortu ikada. Da, bila je ppreukusna, a i mi smo bili prezadovoljni. Zapravo, bili smo srećni. A ta neka neodređenost koju smo postavili, koja nas je oslobađala svega, bila jeizuzetno prijatna i meni i njoj. U sred nekog, sada nebitnog, razgovora rekla mi je da nije sigurna da li smo mi zapravo raskinuli, ili nismo, da li smo prijatelji, da li smo ljubavnici. Rekao sam joj da smo samo dve osobe, koje sede zajedno u poslastičarnici. Rekao sam da ako ona poželi da me poljubi, to treba da uradi, a onda je ona rekla isto meni. Uhvatili smo se za ruke i krenuli prema kolima.

Sinoć je sve bilo u nekom stanju limba. Potpuno isto kao i pre 2 godine. Danas, posle nepunih 24 sata, stanje je potpuno drugačije. Zagrljeni šetali smo se do parkinga, koji je u meni izazivao neodređeni strah. Povratak kući mi je bio nestvarno daleko. Nisam želeo da mislim o tome, plašio sam se povratka.

Na putu nazad, pričao sam joj kako sam kupovao grickalice i sve to ostalo, i pričao sam kako sam zamišljao dan, detaljno. Onda smo se smejali par minuta pošto je ono što sam očekivao bilo toliko daleko od onoga što se zapravo desilo da je jednostavno bilo presmešno. Put je prošao izuzetno brzo, verovatno zato što smo pričali bez prestanka. Verovatno zato što smo na neki način gledali jedno na drugo kao na potpuno nove, zanimljive ljude, iako to nismo bili. Znali smo se onoliko koliko dvoje ljudi mogu da se znaju. Mesečina.

Parkirao sam se i pogledao i Kiki koja je već bila okrenuta prema meni. Njen pogled. Jedina stvar koju sam u stanju da gledam do kraja života. Smešila mi se, i osećao sam da i ona toga trenutka isto misli kao i ja. Tu je sve bilo jasno. Jasna je ta. I nijedna druga. I to je ljubav? Kada poželiš da taj trenutak traje večno. Kada bi ti bilo svejedno i da umreš odmah. Umro bi sa osmehom na licu. Ispunjen i srećan. Život. Imaginarna sila za koju nam ne treba potvrda da postoji. Poljubio sam je.

Kada sam zaključao vrata od stana, rekla mi je da ćeli da se pojebemo kao stranci. Kao da smo se tek upoznali. Kasnije te večeri, pitao sam je da li spava. Rekla je da spava. Rekao sam joj dami ne smeta da ona komanduje. Rekla je da je to i do sada radila. Složio sam se. Setio sam se da nije čitala knjigu večeras. Nisam joj rekao zato što sam znao da će otići u drugu sobu i nadokanditi propušteno. Ipak sam joj rekao.
"Nema veze", promrljala je šapatom.

Te noći buljio sam u plafon. Srećan. Zbunjen. Prezadovoljan. Ona je spavala. Glavom na mojim grudima, sa konstantnim osmehom na licu, i stvarno nisam mogao da poželim ništa više.


(verovatno kraj? a?)

Kiki i ja 10

-Koja budala. A i ja sam kreten što nisam vezala pojas.
-Ne razmišljaj o tome, znaš i sama da je ovako nešto moralo da nam se desi.
-Pa da, ali mislila sam...
-E slušaj...
Ispričao sam joj priču koju mi je deda pričao jedno pet hiljada puta. Naravno da je imala veze sa policijom i zaustavljanjem. U kratkim crtama, dedu je šezdesetih na nekom autoputu zaustavio policajac zbog prekoračenja brzine...
-Znaš kako imaš skretnje, recimo za pumpu, pa u tom delu nije recimo 120 nego 100 ili 80, 60 štagod.
-Da.
-E pa tu ga je zaustavio. Policajac mu je rekao kako je morao da uspori, zato štosu česte nesreće baš zbog tog uključenja/isključenja, i da ljudi ne paze i da ga neće kazniti nego ga je zamolio da ubuduće pazi.
-Baš dubokoumno...
-Slušaj, nije kraj. Fora je, barem deda tako kaže, fora je u tome što je to ne plaćanje kazne na njega ostavilo pozitivan utisak, i da po njegovim rečima, od onda on uvek uspori na takvim uključenjima i islkjučenjima. I najbolje od svega, bili nas dvojica u kolima, zaustave nas, i deda kaže da će platiti kaznu, ali je zamolio policajca prvod a ga ssasluša. I on tu ispriča njemu celu pričau, i još mu kaže kako nikoga ne bi trebalo da kažnajva, zato što ljudi samo plate kaznu, još više se iznerviraju zato što su izgubili pare, i ne razmišljaju o prekršaju, a ovako, kada se provuku, uz obrazloženje i upozorenje, sledeći put će paziti...
-Ma da, mnogo će paziti.
-Pa pazi, sigurno ima višee panse da obrate pažnju na prekršaj tada nego kada plate.
-Pa da.
-Poenta je što deda to svaki put ispriča kad ga zaustave, i nikad ne plati kaznu.
-Kralj.
-Da.
-A ja recimo ih baš nekako salbo podnosim. Uvek se uplašim i ponašam se kao da sam nešto skrivila, nešto, znaš, mnogo teže od običnog saobraćajnog prekršaja.
-Pa to sigurno ima dublje značenje.
-Sigurno. veroatno sam predodređena za ubicu.
-Da, ubicu koji se uplaši čak i kada nije kriv.
-Heh, kad sam dobrica.
-Nisi, gusko, to znači da osećaš krivicu.
Mrzim kad ovako započnem nešto što ne želim da započnem. Sada je sigurno povređena, iako to nije bila moja namera. Kako sam glup! Kako uvek kažem pogrešnu stvar? Evo Vršca.
-Stižemo, Eno ga tamo.
Naravno da ćuti. Baš sam uboo dan kada ću da idem. Videlo se da je nervozna, znao sam da sam begativan... budala. Znam i da će se ponašati kao da je sve u redu. Ako potegnem priču? Ufh...

Godine samoće

- Znam da ne želiš da pričaš o tome, baš zbog same želje.
- Misliš?
- Znam.
- Sećaš se kada sam ti rekao da ljudi često ne vide sebe od sopstvenih leđa? Uvek sam voleo da guram tako neke fore po sto puta, ali toliko retko da se niko ne bi setio da sam to ranije rekao. Sećaš se?
- Ne.
- Pa da...
- I?
- Pa želeo sam da kažem da često sam ne vidim sebe. Radim nelogične stvari i posle plačem.
- Plačeš? Ti?
- Pa da. Ne ridam, nego, znaš, plačem. Legnem na krevet i pojave se suze i... Ne znam zašto ti ovo govorim sada, mislim, znam, ali, razumeš?
- Ne baš. Pazi, nisam sigurna šta zapravo hoćeš.
- Sada bih ti to objasnio na nekom šarenom primeru, ali mi ni jedan ne deluje dovoljno dobro. Sada bih hteo da ti univerzalnim objašnjenjem kažem u čemu je problem, iako znam da je problem jedinstven. I ne pravim se sada, niti pametujem nešto, zapravo mi sve ovo što govorim deluje izuzetno nepovezano i glupo, ali nisam u stanju drugačije...
- U čemu je problem? Marko...
- Ne, slušaj, ne umem. Gomila psovki gomila pogrešnih izgovora, ne mogu da se smislim i kažem šta želim. Ćutim jer znam da ne žellim da zeznem nešto. A kad god pokušam, samo mi je "ZEZ" ispisan pred očima.
- Onako, kao u crtaćima, pali se i gasi?
- Da, tako nešto.
- :) . Kakve to nelogične stvari radiš?
- Molim?
- Pa rekao si...
- Da! Pa, sve što radim nema smisla. Ima smisla ali nema veze sa onim što želim. Bežim u sadašnjost iako ne prestajem da mislim o budućnosti. Prosipam "mudrosti" a ni sam nisam u stanju išta od toga da sprovedem u delo. Pravi sam tipični predstavnik onih ljudi koji uvek imaju rešenje za druge, anikada za sebe.
- Svi smo uglavnom takvi...
- Pa da, ali nekako mi svi delujete pronađeno. A ja sam izgubljen zato što ne dopuštam da budem pronađem, a to je posledica očiglednog straha.
- Strah od letenja?-
Ponovo se nasmejala, a meni se stomak prevrnuo po ko zna koji put. Gledala me je kao da zna sve, i razume sve, a ja sam zabezeknuto pokušava da shvatim šta zapravo želim da kažem.
- Tako nekako.
- Zbog čega misliš da si jedini? Imaš divne ideje, tako nežan pristup svemu, ali tvoja nadmenost je toliko očigledna, tvoja, tvoja... Uvek imam osećaj da ti non-stop sam sebe spuštaš kako bi te ostali razumeli, a to je nonsens. Zbog čega misliš da te drugi ne razumeju u originalu?
- Pa niko ne pokazuje znake razumevanja.
- Zato što su ti prohtevi nerazumni.
- Ali...
- Nema ali. I dalje si dečak koji želi da živi u svetu snova. Dečak koji misli da je novi Indijana Džons. Dečak pun sebe, onaj koji je kao mali "programirao" i snimao kamerom razne meteore u ulici. To si ti. Nikada nisi odrastao, verovatno zbog činjenice da ti se malo koja želja ispunila. Prava želja.
- Ali..
- Razmažen si. Imao si sve, sve. A opet ništa. Znao si šta ćeš i šta treba ali niakda ti "to" nije bilo omogućeno, a bio si ili isuviše mali, ili isuviše vezan i statičan da nešto bitnije promeniš.
- Nisam o tome hteo da razgovaramo, znaš i sama da smo več vodili ovaj razgovor.
- Znam. Ali moraš i ti da počneš da slušaš šta ti drugi govore. Nisi ti jedini sposoban nešto da kažeš. Ne slušaš. Slušaš ali ne razumeš. Kao što ja tebe nerazumem, ni ti mene ne razumeš.
- Ali ti se ponašaš kao da me razumeš.
- Da Marko, a ti si sav uvek tako zbunjen da ponekad mislim da si sa neke druge planete. Ponekad si toliko izgubljen, a najčešće samo slušaš, ćaslaš jednosmerno. Prodaješ mudrost i zauzvrat očekuješ odgovor koji je za tebe unapred otpisan kao bitan. Ti imaš ucrtano u glavi da te niko ne razume, pa se ni ne trudiš. A to je itekako nadmeno.
- Čoveče.
- Da, čoveče. Sve ti se čini kao da prolazi pored tebe samo zato što ti prolaziš pored svega. Nigde se zapravo stvarno ne zadržavaš.
- Ovo su neprijatni razgovori. Prijaju mi.
- Nemaš nameru da se otvoriš, jel tako?
- Imam, samo ne umem.
- Jel misliš da ljudi imaju vremena da te čekaju? Imaju. I čekaju te. Ali niko ne može da podnese da čeka toliko dugo koliko ti očekuješ. Toliko dugo koliko ti je potrebno da shvatiš neke stvari. Da čekaju da se ti prizoveš pameti.
- Sad ti govoriš univerzalno.
- U redu. Koliko dugo misliš da sam u stanju da te čekam?
- Nemam pojma.
- Šta znaš onda? Šta ti pa zapravo i znaš?
- Malo. Ali...
- Znaš ti mnogo više nego što govoriš, a jedina stvar koja te sprečava je strah. Ti si kukavica.
- Hvala ti. I šta da radim onda?
- Pa prestani da budeš.-
Čelo mi je bilo puno kaljica znoja, drhtale su mi ruke, a ona je i dalje bila savršena, iako vidno uzrujana, streljala me je pogledom u nadi da ću progovoriti. Da ću zapravo reći nešto bitno, za promenu.
- Što sam gledao dobar film sinoć...

leva šaka rezonantnih terasa

Bilo je i boljih dana. Kiša koja nije bila dovoljno privlačna. Vatra koje nije bilo. Sedeo sam na stolici. Sedeo u kolima. Sedeo u kornjači. Opalila me neka čudna krpa puna čokoloadnih kuglica. Razvalila me potpuno, oborila sa nogu. Ali nisam bio sposoban da je primetim. Samo je prošla. Nestala.

Setio sam se kada sam pre određenog vremena nešto bio odlučio. Setio sam se upravo i vremena kada sam mesecima pričao u aoristu. Nije to bilo doba kada su me ljudi voleli zbog toga, ali sam to i dalje činio. I sada mi ti razlozi deluju potpuno suludo.

Ljudi se menjaju. Uče nove stvari, shvataju životne začkoljice i otključavaju neke brave za koje nisu znali da postoje. Opet mi se čini da sam ranije bio kompletnija osoba. Imao sam tu neku iskru jebene jedinstvenosti. Radio sam neverovatno besmislene i beskorisne stvari, ali bile su moje, i ponosio sam se njima. Ponosim se i sada, samo što mi se ne dešavaju više. I sam sam kriv. Ili su mi svi drugi krivi?

Volim reči kao što su flaster, penkalo, grožđana mast, kosa, hijena, karlica, jabuka, zeleno, sneg. Ne volim ih, ali volim njihov zvuk kada ih izgovaraju ljudi. Volim i da naletim na strance i onda da se mimoilazimo bez aktivne saradnje razuma i tela. Levo, desno, desno, levo, levo...

Danas je bio loš dan. Ovaj mesec bio je loš mesec. Ova godina mi se uopšte ne dopada. Prošla je bila relativno fina, iako poprilično bolna. Ova je godina za sada mrtva, i potpuno utrnula. Kao da sve što pokušavam i radim nailazi na odbijanje. Imam potrebu da neko pokaže neko interesovanje, neko beznačajno interesovanje, i da se ne osećam kao da sam na iglama. Jer nisam, niti želim, niti ću.

I znam da se nikada neću prošetati pored tvoje zgrade, neću čuti zvuk tvojih slušalica sa vokmenom odvrnutim do daske, neću te više nikada videti. To nije obećanje. Ali ću itekako zamišljati i maštati. Sve dok me jebena prošlost celog ne pojede, a sadašnjost pretvori u plastičnu facu koja je konstantno dosadna.

Lomim se, a zapravo ništa konkretno nisam shvatio. I ko ste svi vi? Zbog čega vas je toliko?

Nijedna od vas nikada nije ni prestala da jede govna. Da izvinete na iskrenosti...

neka tuga

Koja se muvala tu, oko mene godinama. Sretao sam je često. Imala je divne pokrete.
Koliko god se ja trudio da pobegnem stizala me je, a onda kada sam je čekao nekako je uspevala da bude iza mene i ponovo me stigne, iako me je ranije bila prestigla.

Znao sam da je tu pošto mi se stomak uvek nekako prvo skupi, pa zgrči. I sav se stresem. Neka jeza. Češće me posećuje noću, zato što je tada čekam. Mesečevi zraci često su nosili njeno ime. Voleo sam njene osobine, pošto su bile baš onakve kakvima su ih ljudi opisivali. Tuga.

Jednom, bilo je neko srednje sivilo, došla mi je nasmejana. Legao sam na krevet ona je rukama uronila u moj stomak, a ja sam se skupio, sklupčao, stegao i grizao usne, onako jako.

Znao sam da je sve već rečeno, iako zapravo niko od nas nije ni progovorio. I to je ona. Tuga. Nestajuća senka moje nade za večnim propadanjem i uzdizanjem.

Tuga je lepota koja ispunjava utrnulu prazninu samoće.
Mislim da je mnogo volim.

Biće da je neka tuga...

Smešno je. Ubeđujem sebe kako je sve u redu. A nije.
Pošto ne mogu biti niko drugi, šta mi preostaje? Da budem neko prvi? Treći?
I kako da smislim ono što želim da kažem kada ni sam sebi ne dozvoljavam da saznam šta želim?
Bla. To je prava skupina slova koji iskazuju moje stanje u glavi. Bla. Besmislena reč koja toliko toga negativnog nosi u sebi, kada sam u pitanju ja koji je izgovaram. Zašto ne "blje"? Zašto "bla"?

Mislim da je moj pokušaj otvaranja od pre više od 6 meseci doživeo žestok poraz. Ponovo se osećam kao parče kamena. Samo što sam sada kamen koji se malo kotrljao i još više okrnjio... Kako jebeno glupo poređenje. Tipično. Ali koliko još moram dugo da trpim poraze? I zbog čega nikada nisam zadovoljan onim lepim što mi se dešava? Iskreno, dosta lepih stvari mi se dešava. Ali me apsolutno ne zanimaju. Tužan sam. Sjeban sam. I loše mi je. Koristim ovaj prostor kako bih pokušao malo da se pokrenem, ali problem je što to sigurno sebi neću dopustiti, a to se vidi verovatno iz ovog teksta. Muka.

Voleo bih kada bih umeo da na neki način imam delimično jasan opis mog problema pa da ljudi koji su mi bliski mogu da primete šta nije u redu. Ne mogu da očekujem razumevanje ako ni sam ne razumem.

Kako mi se gadi ovo neću više ovo sebi da radim idem da radim bilo šta drugo bilo šta bilo šta.

prekini me!

danas sam spremao neki kolokvijum. glup je skroz. i onda si mi se motala po mislima. znaš baš onda kada treba da se po mislima motaju neke druge stvari. "važne" hehe. ne.

pisao sam programe. jednostavne uglavnom. i onda sam iz čista mira napravio jedan koji je bio toliko prost, kao što zapravo i treba da bude. posao mu je bio da, kada se pokrene ispisuje "volim te". u beskonačnost, neprekidna petlja koja se samo vrti i vrti i vrti. kako je to melodramatično i jebeno loše do besvesti? zar ne? baš je nekako jadno :)
ali jesam to radio.

i znaš šta je najsmešnije od svega? on ponavlja do besvesti. samo ponavlja te dve reči koje počinju da gube na težini već posle drugog ispisivanja. ne može da stane. ne postoji način, osim da se nasilno prekine. čoveče kako je to blesavo, toliko blesavo da mi se pričinjavaju neke sulude metafre povezane za nesavršenu jednostavnost svega toga. onda sam napravio da može da se prekine. i znaš šta? kad se prekine, isti je efekat kao i kada ga nasilno prekineš. on stane. a ja sam ga prekinuo. gde je ovde logika? prekinuo sam nešto što sam napravio kako bih sebi pokušao nešto...mnjah, suludo je. to mogu samo glupavi ljudi sami sebi da rade. ne razumem kako mogu da budem ovoliko ograničen. a samo priznanje situaciju čini još besmislenijom. čemu sve ovo? biće da je neka tuga.