prekini me!

danas sam spremao neki kolokvijum. glup je skroz. i onda si mi se motala po mislima. znaš baš onda kada treba da se po mislima motaju neke druge stvari. "važne" hehe. ne.

pisao sam programe. jednostavne uglavnom. i onda sam iz čista mira napravio jedan koji je bio toliko prost, kao što zapravo i treba da bude. posao mu je bio da, kada se pokrene ispisuje "volim te". u beskonačnost, neprekidna petlja koja se samo vrti i vrti i vrti. kako je to melodramatično i jebeno loše do besvesti? zar ne? baš je nekako jadno :)
ali jesam to radio.

i znaš šta je najsmešnije od svega? on ponavlja do besvesti. samo ponavlja te dve reči koje počinju da gube na težini već posle drugog ispisivanja. ne može da stane. ne postoji način, osim da se nasilno prekine. čoveče kako je to blesavo, toliko blesavo da mi se pričinjavaju neke sulude metafre povezane za nesavršenu jednostavnost svega toga. onda sam napravio da može da se prekine. i znaš šta? kad se prekine, isti je efekat kao i kada ga nasilno prekineš. on stane. a ja sam ga prekinuo. gde je ovde logika? prekinuo sam nešto što sam napravio kako bih sebi pokušao nešto...mnjah, suludo je. to mogu samo glupavi ljudi sami sebi da rade. ne razumem kako mogu da budem ovoliko ograničen. a samo priznanje situaciju čini još besmislenijom. čemu sve ovo? biće da je neka tuga.