kiki i ja 11

Sedeli smo na nekoj livadi, Vršac se video sa desne strane. Osetio sam potrebu da ovaj dan, koji je trebalo da predstavlja nešto što nije, na neki način popravim. Mislim da se nikada nisam osećao toliko krivim. Osećao sam krivicu zato što iako je meni sve delovalo savršeno, uvideo sam da je njoj smetala gomila sitnica. Rekao sam joj da te sitnice smatram za veoma bitne i da ću dati sve od sebe da ispravim sve što mogu. Ona je rekla da nema poterbe, ali da ako bih hteo, ne bi bilo loše da pokušam. Pričali smo i procesu navikavanja, o tome da iako nismo, i ne radimo to, opet delujemo kao da smo u braku. To je ona rekla. I složili smo se da ne želimo to. Osnovna zamerka bila je proces zadovoljenja, i na neki način indirektno međusobno pasivno podnošenje, zato što smo navikli tako. Navikli smo na naše mirise, navike, potrebe, bubice... Ona je u jednom trenutku zaplakala, rekla mi kako me voli i kako ne želi da od "ovoga" napravimo neku glupost. Oboje smo bili prezadovoljni, a njene suze su samo pomogle. Potpuno mi se otvorila, rekla mi mnoge stvari koje nisam primećivao, iako sam bio ubeđen da sam pažljiv posmatrač. Zapanjila me je količina tih sitnica. Jednostavno ih je bilo previše. Složili smo se i da neki veštački pokušaj udisanja svežeg vazduha i reanimacija bilo čega ne dolazi u obzir.

Volim kada razgovaramo. Istina je da nikada nismo vodili ovoliko detaljan, iscrpan razgovor, ali opet, bilo je sličnih. Volim je zbog njene sposobnosti da sve predstavi baš kako treba. Ili se barem tako čini u trenutku. Ona je u stanju da sagleda situaciju u sekundi, dok sam ja poprilično spor. Obično se setim šta je trebalo da kažem par dana posle tog trenutka koji je odavno prošao. Onda se nerviram što sam rekao nešto što zapravo nisam mislio, samo zato što nisam znao šta tačno mislim u trenutku govora. Ona ume. I zna da ja ne umem, tako da mi je to sada nekako pošlo za rukom. Verovatno zato što me je znalački navodila, sve predstavljala crno belo, bez nekih ženskih poređenja, prenesenih značenja itd.

Počelo je da se smrkava i ona se stresla od neke jeze koja se iznenada pojavila. ustali smo i krenuli u grad.

Vršac je lep grad. Ima neku dušu koja nam je prijala. Seli smo u poslastičarnicu na trgu i jeli najlepšu tortu ikada. Da, bila je ppreukusna, a i mi smo bili prezadovoljni. Zapravo, bili smo srećni. A ta neka neodređenost koju smo postavili, koja nas je oslobađala svega, bila jeizuzetno prijatna i meni i njoj. U sred nekog, sada nebitnog, razgovora rekla mi je da nije sigurna da li smo mi zapravo raskinuli, ili nismo, da li smo prijatelji, da li smo ljubavnici. Rekao sam joj da smo samo dve osobe, koje sede zajedno u poslastičarnici. Rekao sam da ako ona poželi da me poljubi, to treba da uradi, a onda je ona rekla isto meni. Uhvatili smo se za ruke i krenuli prema kolima.

Sinoć je sve bilo u nekom stanju limba. Potpuno isto kao i pre 2 godine. Danas, posle nepunih 24 sata, stanje je potpuno drugačije. Zagrljeni šetali smo se do parkinga, koji je u meni izazivao neodređeni strah. Povratak kući mi je bio nestvarno daleko. Nisam želeo da mislim o tome, plašio sam se povratka.

Na putu nazad, pričao sam joj kako sam kupovao grickalice i sve to ostalo, i pričao sam kako sam zamišljao dan, detaljno. Onda smo se smejali par minuta pošto je ono što sam očekivao bilo toliko daleko od onoga što se zapravo desilo da je jednostavno bilo presmešno. Put je prošao izuzetno brzo, verovatno zato što smo pričali bez prestanka. Verovatno zato što smo na neki način gledali jedno na drugo kao na potpuno nove, zanimljive ljude, iako to nismo bili. Znali smo se onoliko koliko dvoje ljudi mogu da se znaju. Mesečina.

Parkirao sam se i pogledao i Kiki koja je već bila okrenuta prema meni. Njen pogled. Jedina stvar koju sam u stanju da gledam do kraja života. Smešila mi se, i osećao sam da i ona toga trenutka isto misli kao i ja. Tu je sve bilo jasno. Jasna je ta. I nijedna druga. I to je ljubav? Kada poželiš da taj trenutak traje večno. Kada bi ti bilo svejedno i da umreš odmah. Umro bi sa osmehom na licu. Ispunjen i srećan. Život. Imaginarna sila za koju nam ne treba potvrda da postoji. Poljubio sam je.

Kada sam zaključao vrata od stana, rekla mi je da ćeli da se pojebemo kao stranci. Kao da smo se tek upoznali. Kasnije te večeri, pitao sam je da li spava. Rekla je da spava. Rekao sam joj dami ne smeta da ona komanduje. Rekla je da je to i do sada radila. Složio sam se. Setio sam se da nije čitala knjigu večeras. Nisam joj rekao zato što sam znao da će otići u drugu sobu i nadokanditi propušteno. Ipak sam joj rekao.
"Nema veze", promrljala je šapatom.

Te noći buljio sam u plafon. Srećan. Zbunjen. Prezadovoljan. Ona je spavala. Glavom na mojim grudima, sa konstantnim osmehom na licu, i stvarno nisam mogao da poželim ništa više.


(verovatno kraj? a?)