Smešno je. Ubeđujem sebe kako je sve u redu. A nije.
Pošto ne mogu biti niko drugi, šta mi preostaje? Da budem neko prvi? Treći?
I kako da smislim ono što želim da kažem kada ni sam sebi ne dozvoljavam da saznam šta želim?
Bla. To je prava skupina slova koji iskazuju moje stanje u glavi. Bla. Besmislena reč koja toliko toga negativnog nosi u sebi, kada sam u pitanju ja koji je izgovaram. Zašto ne "blje"? Zašto "bla"?
Mislim da je moj pokušaj otvaranja od pre više od 6 meseci doživeo žestok poraz. Ponovo se osećam kao parče kamena. Samo što sam sada kamen koji se malo kotrljao i još više okrnjio... Kako jebeno glupo poređenje. Tipično. Ali koliko još moram dugo da trpim poraze? I zbog čega nikada nisam zadovoljan onim lepim što mi se dešava? Iskreno, dosta lepih stvari mi se dešava. Ali me apsolutno ne zanimaju. Tužan sam. Sjeban sam. I loše mi je. Koristim ovaj prostor kako bih pokušao malo da se pokrenem, ali problem je što to sigurno sebi neću dopustiti, a to se vidi verovatno iz ovog teksta. Muka.
Voleo bih kada bih umeo da na neki način imam delimično jasan opis mog problema pa da ljudi koji su mi bliski mogu da primete šta nije u redu. Ne mogu da očekujem razumevanje ako ni sam ne razumem.
Kako mi se gadi ovo neću više ovo sebi da radim idem da radim bilo šta drugo bilo šta bilo šta.
Subscribe to:
Post Comments (Atom)
Posts
No comments:
Post a Comment