Tinejdžer

Juče je napunio 13 godina, a danas se razboleo. Pošto je sada veliki, majka je rekla da bi trebalo da ode sam kod lekara.
Ubrzo se našao ispred rđavih vrata zlonamernog doma zdravlja, ušuškan u perjanu jaknu, sa šalom oko vrata i usta i debelom, vunenom kapom sa ćubom. Duboko je udahnuo vazduh i zakoračio u leglo zaraze, smrada i starosti. Predao je zdravsvenu knjižicu i tražeći mesto gde da sedne, gurajući se kroz masu starog mesa koje je smrdelo na ustajalu tkaninu, mrtvu kožu i iskonski znoj naleteo je na Petra. Sedeo je sa njegovom mamom i čekao na red. Umesto da bude ponosan na sebe i da likuje što je on sam, a Petar sa majkom, osetio je užasan stid.
"Otkud ti ovde?", gotovo iznenađeno ga je upitao Petar, brišući nos rukavom.
"Čekam dedu, bolestan je. Eno ga tamo, aj' ćao!" i užurbano se proguravši do izlaza, sa obe ruke gurajući teška vrata istrča napolje, na ivici suza.
Sa Petrom unutra sigurno ne može da se vrati nazad, a bez zdravstvene knjižice ne može kući. U tom trenutku se osetio toliko bespomoćno, toliko izgubljeno i toliko usamljeno, da je poželeo da nestane sa lica zemlje. Iako tada nije bio toga svestan, postao je tinejdžer.