Rani mrak

Zimi mrak pada pre 4. Pročitao sam to negde ranije. Zapravo, moguće je da sam to sam napisao ili sanjao, ne znam. Volim zimu jer se osećam sigurnije. Lakše mi je da spavam danju jer onda ne moram da se krijem od tuđih pogleda. Rani mrak je utočište za moju zbunjenu dušu. Na taj način nećeš moći da vidiš koliko mi je teško da te pogledam u oči. Koliko mi je teško da progovorim iz tame.
Provodim noći maštajući o tvom dodiru. Upadam u nekontrolisana bunila gde mi se javljaš u senkama, gde se držimo za ruke i smejemo kao deca. Gde smo srećni. Bdim satima nadajući se najmanjem znaku tvog prisustva. Volim da mislim da i ti to radiš. Ponekad se čak osećam kao da to i znam, ali se ubrzo obeshrabrim.
Mrzim zimu. Mrzim je jer sviće posle 6. To je previše vremena za razmišljanje o tebi, uzaludno čekajući da me se setiš. I sve je mokro i sivo i plače i nema nikog i mrak pada pre 4. Prezirem rani mrak. Zbog njega postojim.