Kiki i ja 9

- Utišaj malo. Sećaš se kada smo poslednji put bili kod Marine?
- Ne.
- E pa da, ali pazi, tada si mi rekao neke stvari, nisi ih ranije spominjao...
- Ja? Kakve stvari? Ne sećam se!
- Pa slušaj, logično je da se ne sećaš, ni ja se ne bih sećala da sam bila toliko...
- Da, da, znam. Jebiga, ali stvarno se ne sećam. Šta sam ti rekao?
- Nešto što nisam očekivala.
- Dobro? Loše?
- Pa, nešto baš onako tvoje.
- Moje?
- Da. I od onda mislim o tome, i teško mi je stvarno, a najgore je što znam da nisi svestan da si to pričao.
- Nisi svesna koliko sam zbunjen. Ali stvarno nemam ni najmanju predstavu šta sam mogao da kažem.
- Znam, znam, ne opterećuj se.
- Pa hoćeš li mi reći?
- Nisam sigurna.
- Što si mi onda pominjala?
- Pa, mislila sam... nemam pojma, ali plašim se da će pogrešno zvučati ako izgovorim sada, terba još malo da razmislim.
- OK. samo što se sad osećam kao neko zamorče, kao da posmatraš svaki moj pokret i svaka moja radnja može da utiče na tu tvoju odluku, kakva god ona bila...
- Nemaoj. Veruj mi nije to. Opusti se, hajde da nam bude lepo.
- Važi, pojačaj sada, sledeća je tvoja pesma...