Meni ne treba niko

Meni ne treba niko,
ne treba mi niko da preživim dan.
Možda misliš da je lakše
kada mi se ne javljaš?

Al meni nije potrebno ništa,
skroz sam samodovoljan.
Ove noći kad se setiš da postojim,
nemoj da si plakala.

Često sanjam tvoje prste,
pa se pravim da se ne sećam
i sve se nadam da ću sutra nešto drugo,
al ništa nije prava stvar.

Meni ne treba niko,
ne treba mi niko volim da sam sam.
Ove noći kad se setiš da postojim,
nemoj da si plakala.

Ljubav na selu

Bolešlljiva nevesto moja,
došla si u korov moj iz njegovog polja,
ali da li vidiš ko sam ja?

Semenke tvoga kukuruza,
sejala si bosa i pala je suza,
ispod, ispod pogleda.

Grašak tvog znoja, boranijo moja,
dovoljan je dodir da u senu budeš gola
i to je to, ljudi kažu to je to, ljudi kažu

ljubav, ljudi kažu ljubav

Truckam se na traktoru ti sediš mi u krilu,
mirišem tvoju kosu dok menjaš brzinnu
i to je to, ljudi kažu to je to

ljudi kažu ljubav, ljudi kažu ljubav.

Nevešto te ljubim iza dedine šupe,
mja baba ti na mesečini videla dupe.
Pukla bruka, joj.

A pogledi u selu kao kiselo grožđe,
svi znaju da si moja, a ne nebrano voće
i šta, šta sad?

Ja se stidim da te zovem, a tebe je sramota,
noćima već sanjam da te ljubim preko plota
i to je to, to je to

Ljubav, ljudi kažu ljubav.

Prekjuče

Da li znaš zbog čega moje reči ne čuješ?
Da li misliš da je crno bilo samo prekjuče?
Da li moje pitanje traži odgovor, ili ne?

Prozori i vrata sada deljuju najgore.
Prozor tvoje duše mene vuče nadole
i pada sam, jer je zaključan, tvoj san.

Često sanjam lica koja ne prepoznajem.
Ulice gde vetar vrišti samo košmare.
Često sanjam samo tebe i jedno pitanje, ali ne.

Misliš da bez mene život dobro protiče?
Znaš li da su drugi ljudi samo ljušture?
A ti i ja, zauvek, ti i ja.

Možda tvoje lice nekom srce miluje.
Možda ćeš večeras nekom da se nasmeješ,
meni ne. Zašto meni ne? Zašto meni ne?

Maleni svemir

Zažmuri - neće biti pogrešno

Zažmuri - možda je to dovoljno

Između nas je samo sunčev zrak,

Ali sam se nadao da će biti mrak.

U tvome dlanu je moja budućnost

Upisana linija što tajnu zna

Dođi večeras - da se ljubimo

Baš bi bilo dobro da ne budem sam.

Zažmuri - pokušaj bar malo

(zažmuri) Pokušaj još malo.

U tvome oku je maleni svemir

Svetlosti sve više možda je to san.

Trouglasto cveće što ubrzava vreme

i sedefasta senka koja podseća na pliš.

Ronimo kroz inje ja ti dajem kiseonik

Nestajemo zagrljenih sudbina.

Zažmuri - tako je bolje

Zažmuri - ti to najbolje znaš

Večeras je pravi trenutak

da iščeznemo zagrljenih sudbina.

Jesen stiže u grad

Pogledi se tope, pogledi i strah,
morala bi tiše da mi ulaziš u stan.
Ljubičasti dodir i ljubičasta so,
ljubičasta sreća, niko nije kriv za to.

Muči me tvoj pogled koji prolazi kroz zid,
pa klizim pod sto da preživim stid.
Pogledi se tope, poluokret dva,
šećerne su reči, vodim te u mrak.

Ljubičasti osmeh i ljubičasta noć,
ljubičasti snovi niko nije kriv za to.
Grickamo vreme, jesen stiže u grad,
perspektiva miške i moja nerazumna glad.

Pogledi se top jer je vreme baš za to,
simpatična kriška zebnje, mažem je na nos.
Ljubičasti ljudi i ljubičasta žeđ,
žal za nečim boljim, niko nije kriv za to.

A...
Ljudi koji pevaju su ljudi što se smeju,
negativna zebnja, suknja ti nije dovoljno kratka,
moja draga.

Pogledi se tope, ljubičasta strast,
niko nije živ jesen stiže u grad.

Niko nije živ jesen stiže u grad.

Anti aj kju

Anti haiku
Sinoć sam se u kafani setio ovoga što je pisano negde 2005. (ili šeste, lagaću). Ideja je bila obesmisliti značenje uz dosadno školsko pridržavanje formi, ali opet, kao, pošto je unazad možda ima nešto. To je verovatno posledica nezrelosti i želje za stvaranjem bez prave inspiracije. Forsirani larpurlartizam ili nešto sedmo. Sve u svemu to jesam ja (bio ili ostao, šta da radim)

11
onri meje crs
minelj varo bazaz laž
e žitsus em das*

*srce je mirno
žal za zaboravljenim
sad me sustiže


10
e voz tov iž kod
a mica rok minterpsen
ibet o mil sim*

*dok život zove
nespretnim koracima
mislim o tebi

9
sir i mia job
ešebot šes okej ovt
on čevi ne mu*

*boja i miris
tvoje kose što beše
u meni večno

8
onli set mi lež
mov set uj čuran u ad
mi dov to viž zork*

*želim te silno
da u naručju te svom
kroz život vodim

7
va trmi vižaj
ešatel erp et sal kod
a jom is a lib*

*ja živ i mrtav
dok laste preletaše
bila si moja

6
im i lib oms kod
a mi ljop oms ila črt
trm so mas a das*

*dok smo bili mi
trčali smo poljima
sada samo smrt

5
će leži mo dans
e do elkado ma keč
im šit ar ve sad*

*s nadom i želeć
čekam odakle ode
da se vratiš mi

4
i sok ura tev
i sobom sila črt dak
aman u adad*

*vetar u kosi
kad trčali smo bosi
dada u nama

3
jov ta crs ja pav
jo pa ju vals hi toak
ib e tem evoz*

*vapaj srca tvoj
kao tih slavuja poj
zove me tebi

2
laž a crs a gom
it sod lm en enje cerp
lav em ež it sus*

*moga srca žal
precenjene mladosti
sustiže me val

1
an de jej a raš
ti sloma sjo ne le zan
jov tej jom to viž*

*šara je jedna
na zelenoj samo list
život moj je tvoj

Neko mora

-Ja ću Rakolovca, evo tebi Buško.
-Okej. Ali onda ja uzimam i Cepka.
-Ne može, Cepku se pokvario štap. Možeš ti Čoveka od Oružja.
-A, a... dobro.
-Super, a sada na posao. Ti uzmi dovoljno zemlje, a ja ću da donesem kese za padobrane i mislim da znam gde sam ostavio mačeve. Nađemo se za deset minuta kod drveta, tamo ću sve da ti objasnim.
-Ali...
-Nemamo vremena. Požuri!

Izvadio je rukohvat umotanih plastičnih kesa iz mamine fioke i krenuo napolje zaboravivši mačeve. Mačevi nisu bili bitni, jer je u džepu imao plan. Ispod velikog drveta ga je čekao Duško, ne preterano siguran koliko mu se čitava stvar dopada. Marko je, sa druge strane, bio ubeđen da je plan savršen i da moraju uspeti.

-Okej, slušaj me pažljivo.
-Okej.
-Ti kreni da gomilaš sneg ovde, a ja ću ovde. Najbitnije je da ga baš nagomilamo pa ćemo od njega posle lako da napravimo sve. Evo su kese, njih napuni snegom isto, da se otopi.
-Okej. Ali kako znaš da je ovo pravo mesto? Šta ako ne dođu sutra? Šta ako se otopi sneg?
-Moraju da prođu. Danas je sreda, ide se u školu do petka i oni u pola 2 prolaze ovuda. sve sam isplanirao, video si plan?
-Da, da, ali šta ako ih bude više? Šta ako nas stignu?
-Neće. Iznenadićemo ih. Takođe, mi to moramo uraditi, moramo da spasimo svet!
-Marko, pretućiće nas ne možemo mi da spasimo svet.
-Neko mora.

Probaj sa kožom

Ubio sam cvet, možeš li i ti?
Neuklopljiv sam, nažalost.
Baš sam fleksibilan.
Sišla mi je krv u mozak.
Za sve kosti tvoje noći, ajmo da se uvežemo!

Plaćaćeš mi alimentaciju.
Moramo se razdvojiti.
Na golo telo.
Na golo telo.
Na golo telo.

Prenebregnimo sve naše mane.
Kao miljenje po telu.
Kao nervoza.
Strešen sam.

Ja pričam kako treba,
ali zvuči potpuno drugačije.

.

Moraš da se žrtvuješ, zadrži dah!
Probaj sa kožom!
Evo ti.

Soja sos

Kažu da smo u sosu.
Pa šta?

Ja mislim o tome.

Najgore je kada te niko ne tera.
Ali to je totalna dominacija hormona, gola strast. Bez lepka za snove.
Nalepnice za osmeh.

Ja mislim  o tome.
Pa šta.

Pa ništa. Videćemo se onda kada ogladniš, pored frižidera.
Pa šta ako smo u sosu? Namazani, ali ipak zajedno.

Pa ništa. Klizavi smo i tuđi.
Klizavi i tuđi.

Pa šta ako mislim o tome?
U sosu smo. Jer smo fini.

Krčkamo se na blagoj vatri dok ne izgoriš. Najgora je blaga vatra.
Ja se topim ti izgoriš. Sranje u državi, soja sos.
To.

Definisala si to.
Pa šta?

Osim što je totalno bezveze.

Sve biće u redu

Ništa neće biti bitno ako sve bude u redu.
Ako me razumeš.
A ako me ne razumeš, onda je sve jasno.