mr smarač

- izvinite, rekli ste da je počelopre svitanja...
- da, lagao sam!
- pa zar nije došlo vreme da se završava?
- tek je počelo!
- ...ali rekli ste...
- LAGAO SAM!
- ali...
- dosta! ćuti. gledaj. nastavlja se.
-----

mislio sam o poreklu žaba. govorio, a žuljevi na prstima pokazivali drugačije. krajnje nezadovoljno odnosio sam se prema svojoj odeći, sve dok nisam ponovo prestao da mislim na reprezentativnost i ta sranja.
hladnoća ume da bude baš neprijatna. stotine pokušaja koje nabacujem na leđa ne pomažu, niti doprinose nekom konačnom preokretu fizičke agresije nad mojim mislima. a ti? šta si ti radio? igrao fudbal? žvakao žvaku dok si posmatrao ptice selice, čiji je prirodni kompas poremećen zbog promenjenih naelektrisanja zemljinih polova, pa lete na severe-zapad, umesto na jug. dokle više?

razumem ja sve to, ali ko preduzima bilo šta? znam, svi treba malo, pa će onda sve kao da bude... budalo.

i da, a gusenice, i papirni avioni, i šarenilo koje se u vidu zraka prelama nebom, halucinacija koja je toliko stvarna da oči nisu u stanju da prepoznaju razliku. mogućnost letenja bez pomeranja, ili promene oblika usled pada kiše, rekreativnog razmišljanja na klupi pored neke balege, sveže. posmatranje procesa raspadanja iste, usled rađanja života miliona drugih potpuno drugačijih, a opet toliko povezanih.... leopard je životinja koja se mnogo ređe pominje od lava ili tigra... isus je toliko često ime. adolf je nepravedno izbačeno iz upotrebe... samo zbog prevelike važnosti koja je pridata tom imenu. zbog čega ima toliko puno isusa na planeti a tako malo adolfa? zbog čega ime povezivati sa delima? ko uopšte i zna šta je taj isus radio?

čestitka je toliko retka stvar u poslednje vreme. sms, email, poserem se. hoću jebeno pismo.

deset karata u špilu nije dovoljno ni za jednu igru. verovatno bi mi i tih 10 bilo dovoljno da već nešto smislim. a ti? gde si ti? šta si ti radila ovih dana? maštala o dijagonalnim skokovima, raketnom gorivu i jajastim plafonjerama. razmišljala o nastanku hlorofila i opuštala se uz zvuke uvek prisutnih vrabaca. čučala pored klupe, samo zato što ti je glupo da sedneš. možda neka baka naiđe. ako ne sediš, sešće, ako sediš, moraćeš da ustaneš, pošto ako ne ustaneš sraće ti kako si nevaspitana pa ćeš da se iznerviraš, a ako ustaneš pizdićeš zato što si tek sela... likovala si pored trafike zato što je baš tebe poprskao autobus koji je prošao kroz baru, baš tebe, a ne neke tamo druge...
šta radiš, šta si smislila? a ti? ti i dalje samo igraš fudbal? ne igraš? sad gledaš? a posle? posle ćeš opet da igraš? a ti? još uvek nisi skislila ništa što bi mogla sa ponosom da kažeš, a da budeš sigurna da ćeš moći da budeš shvaćena. da će to nešto bti na vreme, ni prerano ni prekasno za tuđe mozgove koji to isto moraju prihvatiti...

patke koje kljucaju semenke za ptice, verovatno kad tad moraju poleteti...

oh, gospodine mr smaraču, hoćete llli završiti više?

ne? šteta, čuo sam da se ranije gase svetla danas? juče ste skitali? sram vas bilo! prekinite sa upotrebo tih odvratnih sivih ćelija, ničemu ne doprinosite!

ali baš se lepo osećam!

to mene, uopšte, ali uopšte ne zanima. doviđenja mr smaraču...