Saturday, 27 October 2007

kuda i odakle?

blagi šum vetra dolazio je iz daljine. sedeo je na klupi i posmatrao svoje ispucale cipele. sivo nebo, suvo polje iza njega. on sam, jedna klupa, ledeni vazduh. prešao je prilično kilometara. cipele su baš ispucale. sedeo je sada već duže vreme. kosa mu je upadala u oči, nije je sklanjao, samo je žmirkao. ruke su bile u džepovima. bolele su ga noge.
poželeo je da pogleda oko sebe, ali je unapred znao da nema ničega. nepregledne goleti bile su na sve strane, jedan put, zemljani, i klupa na kojoj je sedeo. nije se ni sećao kada je krenuo, nije ni pokušao da se seti, zapravo, retko je i mislio o samom uzroku kretanja. bolele su ga noge.
ledeni vetar probijao je njegovu jeftinu jaknu. trebalo bi da krene.
još malo.
vreme je prolazilo sporo. nije bio siguran da li je želeo da mu sekunde traju ili da se gube u svojoj monotonoj sigurnosti. sve su samo sekunde. sekunde su ono čega se sećao, što je mogao da uhvati, što je ostajalo, sekunde.
podigao je glavu. prašnjava kosa letela je na sve strane, prošao je rukom preko nje u pokupaju da je namesti. bez većeg uspeha. ustao je, polako, nesigurno. vetar mu je duvao svom snagom u lice. okrenuo se. put je vodio nekuda. to je sigurno. poželeo je da tako okrenut produži dalje, ali to bi bilo samo vraćanje nazad. nazad? nije znao gde je to nazad bilo. znao je samo da je odatle došao, i da bi trebalo da produži tamo gde treba da stigne. okrenuo se. pogledao levo. suve oranice i neko drveće u daljini. desno je bila poljana suve trave. u nju je gledao dok je sedeo na klupi. jedno drvo bilo je tamo, ne tako daleko. usamljeno, veliko, kao bedem. sekunde su prolazile. vreme je bilo njegov prijatelj. nije mu pomagalo, ali je barem uvek bilo tu. znao je da nije sam. ako je nešto sigurno, siguran je kraj, a taj kraj je samo pitanje vremena. osetio je potrebu da ode do drveta. onda je zakoračio. imao je dalek put pred sobom. nije video odredište, ali trebalo bi da je negde tamo. verovatno će ga prepoznati kada na njega bude naišao. kada bi samo vetar duvao u suprotnom pravcu. kada bi se malo utišao. kada bi ga ostavio na miru. skoro da je skroz zatvorio kapke na sasušenim očima i polako krenuo dalje. Noge su ga bolele. cipelama je gazio i mrvio džombastu suvu zemlju pod nogama. povio je glavu pod gospodinom koji nije prestajao. skupio se, zgrbio i što je bolje mogao koračao u nepoznato.


u daljini ugledao je konturu koja bi mogla biti čovek. odavno nije sreo nikoga. ispred bilo je raskršće. jedan putokaz, drveni, bez ikakvog teksta. kontura je sada već sigurno bila čovek. tačnije žena, ili muškarac sa veoma dugom kosom. žena. imala je crni kaput i veliki šal koji je obavila preko lica. vetar je svom silinom duvao suprotno od smera njenog kretanja da mu je bilo veoma čudno kako je i njemu vetar duvao u lice a bio je okrenut prema njoj. sačekao je. kako je kročila na raskrnicu vetar je stao. pogledi su im se na trnutak sreli i brzo razišli.
- vetar je stao. - rekla je.
- da. - odgovorio je.
stajali su blizu jedno drugog. prijalo im je odsustvo tog veoma dosadnog gospodina. gledali su u zemlji. izvadila je ruke iz džepova. imala je divne crvene kožne rukavice. onda je pogeldao u svoje pletene, sa odsečenim prstima, već ućebale i prljave. ona je gledala čas levo, čas desno, tražeći neki znak, tumačila putokaz. bilo mu je neprijatno. vetar je stao kada je ona došla. fino je. ali zbog čega ništa ne progovara. trebalo bi nešto da kaže. šta? lomio je prste na rukama. pogledao je krajičkom oka. nije ga videla. zakašljao se, time je skrenuo pažnju na sebe. okrenula se. rešen da joj kaže nešto, bilo šta, progovorio je:
- grozno vreme. - skrećući pogled prema nebu.
- da. - tužno je odgovorila mahinalno podižući glavu da vidi šta to on gleda.
- gde si krenula? - promuca.
- pa... tamo. - pokazujući kažiprstom desne ruke prema jednom od puteva. - ti?
- ja idem ovamo. - pokazujući na drugu stranu.
- imaš nekoga tamo? kod koga ideš? - brzo i tiho ga upita.
- nemam. nemam nikoga. - uperivši glavu u zemlju.

kožnim čizmicama premeštala je prašinu i crtala krugove na putu. on je posmatrao u krugove i znojio se. vratila je ruke u džepove i pogledala ga. mučno je napravila blagi smešak i rekla da bi trebala da krene.
- naravno, naravno, i ja isto moram. već sam izgubio isuviše vremena. - smotano i tužno joj odgovori.
- pa, bilo mi je drago da smo se upoznali, doviđenja! - reče.
- da, doviđenja.

ona produži dalje svojim putem, a on je i dalje stajao, posmatrajuću svoje cipele. onda naglo podiže glavu i povika:
- da li znaš odakle si krenula?

zastala je, sporo se okrenula i gotovo plačnim glasom rekla:
- NE! A ti?
- NI JA!

produžila je dalje, pod silovitim naletima vetra koji su joj mrsili dugu tamnu kosu i ledili žile.
on je posmatrao još nekoliko trenutaka i produžio svojim putem, i sam se suprotstavljajući tom oholom gospodinu koji je, izgleda, bio jednako neprijatan svima.
dve senke koračale su jedna od druge, iza sebe ostavljajući samo prošlost.

2 comments:

gnefcz07 said...

Podesca me ovo na reklamu za Dzoni Voker "nije bitno kuda ides, vazno je samo da te taj put uvek vodi pravo":)

Mousehunter said...

Tuzno je sto nisu uspeli da naprave "most", iako su pokusali. Nije bilo dovoljno. Mogli su da nastave zajedno. Kad su se sreli na raskrscu i vetar je stao. Ali nisu. Otisli su u suprotnim pravcima. Sudbina...