Sunday, 2 December 2007

an old friend

ličiš mi na nekoga?

zaista?

da.

mislila sam da ne veruješ u sličnost.

pa i ne verujem. ali ti ličiš. ili si ti možda original?

a ako nisam original, onda sam kopija?

pa... nisam tako mislio. znaš da zbog toga i ne verujem u sličnost.

da.

da.

ali opet ličim?

pa podsećaš me.

razumem.

ali čudno je da to nisam ranije primetio, ipak se ne poznajemo 5 minuta...

juče je bilo baš dosadno. filip se stalno mešao i pokušavao da ispadne zabavan i zanimljiv pred anom. znaš kako vi muškarci uvek pravite kerefeke ne bi li nas "zadivili"...

znam. ali džabe. koliko god znao opet to radim.

da. baš ste sa greškom. nepopravljivi.

jebiga.

inače, u autobusu jedna žena sedi, čita novine, i ispred nje neki deda, i on isto čita novine, a ja iznad njih. i sad ona je pročitala nešto vezano za politiku i kreće da priča kako francuzi slave tristogodišnjicu državnosti, a "ovi naši" su sve izbrisali, nemamo više praznike, "samo" sretenje, sve su izbrisali, celokupnu istoriju... a ja stojim iznad i smešim se, znaš ti mene, toliko sam neobaveštena i nezainteresovana za politiku da je to možda došlo do tačke gde je čak i nepristojno... mislim, da sam toliko nezainteresovana.

znam, znam, nastavi...

e, da, i ovaj, kaže ona dalje kako to neće moći još dugo, kako su pokrali narod, kako nas muče i vrte u krug i isto tako kako su oni sve izbrisali, i "oni" će sami biti izbrisani kada "pravi" dođu na vlast. i tu sam se malo naglas zakikotala, pošto mi je taj očigledni paradoks bio smešan.

misliš, činjenica da se iako se menja sistem, sve ide istim tokom, brisanje se nastavlja?

kako ti sve moraš tako lepo da kažeš da slučajno niko ne posumnja u suprotno. naravno da je to u pitanju. i kažem ti, nasmejala sam se, i u tom trenutku me je ta žena pogledala, i napravila takvu facu da sam morala da skrenem pogled pošto bih prsnula u smeh.

budalo jedna.

pa šta? ti se kao ne bi zasmejao?

ne bih.

pa da, ti stalno držiš slušalice u ušima. po ceo dan samo slušaš muziku i ne upijaš svet oko sebe.

ne želim da budem sunđer.

kako god. koliko god mi bio drag, za neke stvari si stvarno glup. ne kapiraš. misliš da znaš najbolje, i osuđuješ neke pojave još u startu.

pa to je zato..

znam, znam... nećemo o tome.

dobro.

dobro.

nego, jel si primetila kako nema više onih standardnih bajki? kao što je uspavana lepotica?

da!

sad je sve nekako ponovo isto, ali nekako manje iskreno. šta god da se pojavi nekako je unapred uticano stereotipnim predviđanjem uspeha i nekog trenutnog "trenda" i takvih sranja...

da! čak su i igračke grozne.

možda nam se tako čini zato što smo ih prerasli?

ćuti! ti se prvi i dalje igraš sa lego kockama... jedina osoba koju poznajem koja se hvali u društvu činjenicom da se igra igračkama kojima se igrao i pre 15 godina...

pa da... ali, razumeš, u ovom trenutku mi smo odrasli, i trenutne igračke smo prerasli...

lupetaš!

ma dobro... treba da krenemo, kasno je.

koliko je sati?

15 do 12.

hajde još malo. ne želim da moji budu budni kada se vratim.

ok. šta da radimo?

samo da sedimo. može?

naravno.

super. kao nekad. nedostaje mi to.

hehe.

3 comments:

Mousehunter said...

Hehe, pa eto da znas da sam se u nekim momentima pronasla u zenskoj polovini dijaloga...:) Isprepletanost proslosti, sadasnjosti i buducnosti, koje cesto nismo ni svesni moze da bude bas zanimljiva priznajem! A da deo svega toga prenosis u svoja dela - sasvim uobicajeno. Pa znas da se prica da je Mona Liza ustvari Da Vincijev autoportret!!!:)

Zlombulo said...

ne razumem? misliš zato što sam stavio deo sebe u nju?

Mousehunter said...

Pa mozda i to. Poenta je bila da fikcija i stvarnost uvek imaju neku vezu, svesnu ili nesvesnu...:)