omiriši

Crna kola.
Sivu mrlju na kaputu.
Mirisao sam ovu lažnu slobodu i ranije.
Znaš, jel tako? Znaš?

Brda. Oblake. Pločnik.
Koraci odlaze.
Koraci prilaze.
Zvuci u prolazu.
Moja lažna sloboda.

Pipam zid. Vrhovima prstiju.
Ti to vidiš, zar ne?
Sve mi se čini kao da smo već bili ovde.
Ližemo suze. Slane su.

Uvek zakasnim.
Drhtaj.
A sve je tako jednostavno.
Uvek zakasnim.

Miloš osam ultra, revisited

-Znaš, sanjam te čudne snove.
-Kao?
-Pa recimo, sanjam da sam u Ivanovom detinjstvu, ali ja sam samo jedan od onih ruskih vojnika pored kojih prolaze kada idu čunom preko reke. Samo jedan od leševa.
-Stvarno?

Zainteresovano me je posmatrao, a pogled kao da je govorio kao da već ima jasnu predstavu šta ću reći sledeće. Nije imao pojma.

-Da, pored toga, često, ne baš često, ali relativno redovno vidim sebe unutar svoje glave, u snu, i ta prostorija je kao iz nekog crtanog filma. Skroz je kao roze i naborana, kao mozak u crtaćima, pa unutra. I tamo sam ja, u belom mantilu, samo delimično ćelav, imam zašiljenu kosu oko ušiju, u širinu, a potiljak mi je ćelav.
-Nije frizura toliko bitna, zamišljaš sebe kao naučnika unutar tvoje glave.

Znao sam da me ne prati. Uhvati se za poslednju rečenicu, on je klipan, zašto mmu pričam sve ovo? Zašto ovo radim?

-Ne verujem da je to poenta. Tu je i drugi lik, Miloš osam ultra. Nisam siguran da li je osam ultra prezime ili neki rank ili serijski broj, znaš, Miloš je potrošna roba. Kad nešto zabrlja dođe novi.
-U kom smislu zabrlja?
-Pa šta ja znam, to je dosta glupo, on mora da ima prazne džepove, pošto ima običaj da unosi razne gusenice i nekakve prašine i praške. Mora i da ima čiste uši. Ušni džem mi očigledno smeta u snu.
-Pa dobro, ali šta sanjaš?

Ne mogu jebeno verovati. Hoće li reći on nešto osim glupih pitanja. Šta sanjam? Zar ne pričam sve vreme o tome šta sanjam. HHHH. Štagod, bolje da smo lepo batalili ovo i radili nešto drugo.

-Zapravo ja sam to sve osmislio iz zezanja, celu tu priču, ali sam onda počeo da je sanjam. Ja na nekim mašinama upravljam sobom, a Miloš ultra mi pomaže. Ja sam meni u snovima kao neka pokretačka snaga za rad, razmišljanje... ideje uopšte.
-Ima li efekta?
-Nisam siguran, pošto to sve sanjam, a dok spavam, teško da mogu bilo šta od toga da iskoristim. Sve se svodi na to da ne dođe do nekog kratkog spoja, da mašina ne poblentavi, onda krenu neke varnice, Miloš trči u krug a ja čupam tu preostalu kosu koju imam.
-Da nemaš skriveni strah od gubljenja kose?
-Nemam čoveče, imam kose koliko hoćeš, nije kosa bitna, prati me.

Koja budala, ovo je dokaz da ne treba zalazitu u struku prijatelja. Samo se razočaraš neprofesionalizmom i količinom nadmenosti. Ili barem sad, najčešće je užasno dosadno, a i sada je.

-Ok, slušam.
-Jel te zanima? Nemoj da me slušaš samo kako bi mi ne znam šta dokazao...
-To misliš?

Da!

-Pa ne, ali šta ja znam, ako te smara...

Smara te sigurno. Kad bi se video u ogledalu, kad bi video sopstveni izraz lica.

-Ne smara me uopšte molim te nastavi, baš je nteresantno.
-Ništa, obično onda posle kvara ja zamneim tog Miloša novim Milošem, i onda krenemo sa usađivanjem snova. Snovi su u jednoj knjizi, kao foto-albumu, znaš sa onim zaštitnim folijama, a i sami snovi su neki pausi, sa nekim mapama, i smernicama, nikad ih nisam video izbliza, uvek ih ja držim u ruci, ali kad god to radimvidim sebe iz trećeg lica, zajedno sa Milošem osam ultra i tom mašinom u koju uvbacujem papire.
-Čekaj, ti vidiš boje u snu? nije ti crno belo?
-DA. I osećam mirise i dodire... nemoj da me smaraš, možda i ne vidim i ne osećam, ali sanjam prisustvo, a i nadražaj postoji, tako da čak i ako zapravo ne vidim, siguran sam da je tako kako ti kažem. Uostalom, ako znam kako je nešto, da li je bitno da li je stvarnoo tako?
-Pa jeste?

On mene pita?

-Ti to mene pitaš?

Zvoni mu telefon.

-Čekaj, čekaj sekund.

Ma ok, slobodno, idi u drugu sobu, da slučajno ne čujem šta pričaš i sa kim.

-Ko je to bio?
-Ivana.
-Šta kaže?
-Čeka nas već 15 minuta.
-Koliko je sati?
-Devet. Idemo?
-Ajde ajde...

male stvari 3

- kao sloboda, ona koja se najčešće izuma zdravo za gotovo, čak i pored čitave halabuke koja je stalno oko nje.
-kao konstanta nesigurnost pri iščekivanju nečega sigurnog. iako je uspeh gotovo zagarantovan, postoji iskra zebnje da nešto može poći naopako.

-kao rukopis. tako lako može biti pogrešno protumačen.

-neshvaćeni signali
-namerno isprljane patike
-baba sa mobilnim
-spontane akcije pri interakciji sa nepoznatim ljudima koje proživljavamo zajedno i magija rađenja nečeg drugačijeg sa potpunim strancima
-kao sitne usluge. važnije nego što se čine.
-nepotrebne drskosti
-kada se digitalni časovnik pomeri za 1 minut

-kao pokušaj, kao neuspeh
-zvuk cvrčka
-ljudi koji ne vole da pišu olovkom ili tehničkom ili hemijskom


-moram malo ozbiljnije da razmislim, i uskoro proberem ovo sve

on the road again

kako god, tako je.

bolje je na putu, nego ne.
kilometraža je suština života.

 verovatno ne, 

ali opet.

i tako, posle nedelju dana,
sa ruksakom na leđima,
gasim bojlere u kupatilu i kuhinji,
čudno.
ali tako je.

i zagrcnem se svaki put,
 kada pokušam da kažem zbogom.
kad sam samo rob.
šakal gladan ega.
odoh.

male stvari (spisak2)

male stari kao kada:
*napipiava rukom prekidač kada želi da ugasi svetlo iz kreveta.
*se češka po potiljku kada nešto ne shvata u potpunosti. i grimasa koju pravi.
*hoda sama hodnikom i kako prolazi krajevima prstiju po ivicama zida.
*prolazi pored uličnih svirača i zapravo je zanima šta svaki od njih svira.
*se sklupča u neki ćošak kada se oseća izgubljeno. kada ne vidi nikoga osim praznine.
*mi stiska šakom košulju dok me grli ili dok mi plače na ramenu.

male stvari:
*kao kada žvaće sir, uvek pomalo mljacka, iako ne primećuje.
*kao što je omađijanost prilikom gledanja emisija o životinjama i prirodi uopšte.
*kako liže levi deo gornje usne kada piše nešto i unese se u to.

...

male stvari (spisak1)

koje radi. kao recimo način na koji pritiska tehničku olovku, ili kako se sklupča dok spava ako joj je hladno. kako viče kada pokušava da sakrije nešto što nije u stanju da sakrije. kako se ljuti na svaku glupost kada ne želi da prizna nešto. kako bira koju će maramicu uzeti, kao da se svaka razlikuje po nečemu. kako uvek mora da dobije povratnu reakciju. odmah. uvek želi da zna na čemu je. male stvari kao što su sitne pare koje uvek ima prisebi u slučaju da "zatreba" sitnine. male stvari.

one koje bi trebalo da budu osnova za novu kratku priču. male stvari koje su mi u poslednje vreme stalno u mislima.

o ometačima

Koliko je moguće postići singularnu harmoniju kada je prisustvo gomile ometača nepodnošljivo? Onda, kada se pojavi želja za potrebom, ometači delujuisuviše opuštajuće, umrtvljujuće na signalizatore želje za harmonizovanjem moždanih akcija. Odatle proizilazi potreba za kolevkom koja ljulja u sopstvenoj svakodnevici ustajale ometače koji ispunjavaju život sigurnim problemima i sitnim uživanjima.

Postizanje dulaizma, tj. kompromisa između sveprisutnih distrakcija i harmonijskih retkosti trebalo bi da predstavlja ono čemu svaki živi organizam treba da teži. Postizanje tog stanja svesti kod ljudi mnogo je komplikovanije nego kod ostalih jedinki pošto je količina ometača kod ove vrste mnogo veća nego kod ostalih.

Takođe prisutni su i dodatni faktori koji na prvi pogled deluju izuzetno komplikovano i bitno iako su u svojoj biti prilično periferni. Ljudi imaju potrebu da preuveličavaju sitnice koje se čine bitnim i prividno potpomažu efekat harmonizacije unutrašnjeg ja.

Količina zadovoljenja eksponencijalno opada sa rastom materijalnih primanja i posedovanja tih istih zadovoljenja. U početku te sitnice imaju efekat harmonije i dugotrajni efekat. Kako rastu primanja, rastu i potrebe, tako da je postizanje zadovoljenja mnogo teže i zahteva više "materijalnosti". Opet, sve su ovo ometači. Tek po odbacivanju potrebe za materijalnim može se doći u stanje duhovnog mira, ali nikako ako se misli na ovaj način. Nemoguće je biti zadovoljan ako razmišljaš u cilju zadovoljenja sopstvenih potreba. Nemoguće je odbaciti materijalno pomoću same želje. Ako želiš, onda treba odbaciti želju, ali polu svesno, pošto iz previše želje za postizanjem bilo čega nastaje isuviše ometača koji deluju kao prividni stvaraoci zadovoljstava.

bla...

kiki ja ja BONUS

dakle, čini mi se da sam na neki način završio kiki i ja priču.

na starom papiru (link sa desne strane) sam nakačio celu priču sa malim izmenama.

Te izmene se ogledaju najviše u ubacivanju pesama sa cd-a za kola koji su oni slušali unutar samog teksta.
(za neupućene kiki i ja poseduje svoj set pesama bez koga nije potpuna. dakle može se nazvati i "multimedijalnom" kratkom priom :)

priča je takođe spojena u jednu celinu.

plejlista kao i link za download nalaze se na starom papiru...

kiki i ja 11

Sedeli smo na nekoj livadi, Vršac se video sa desne strane. Osetio sam potrebu da ovaj dan, koji je trebalo da predstavlja nešto što nije, na neki način popravim. Mislim da se nikada nisam osećao toliko krivim. Osećao sam krivicu zato što iako je meni sve delovalo savršeno, uvideo sam da je njoj smetala gomila sitnica. Rekao sam joj da te sitnice smatram za veoma bitne i da ću dati sve od sebe da ispravim sve što mogu. Ona je rekla da nema poterbe, ali da ako bih hteo, ne bi bilo loše da pokušam. Pričali smo i procesu navikavanja, o tome da iako nismo, i ne radimo to, opet delujemo kao da smo u braku. To je ona rekla. I složili smo se da ne želimo to. Osnovna zamerka bila je proces zadovoljenja, i na neki način indirektno međusobno pasivno podnošenje, zato što smo navikli tako. Navikli smo na naše mirise, navike, potrebe, bubice... Ona je u jednom trenutku zaplakala, rekla mi kako me voli i kako ne želi da od "ovoga" napravimo neku glupost. Oboje smo bili prezadovoljni, a njene suze su samo pomogle. Potpuno mi se otvorila, rekla mi mnoge stvari koje nisam primećivao, iako sam bio ubeđen da sam pažljiv posmatrač. Zapanjila me je količina tih sitnica. Jednostavno ih je bilo previše. Složili smo se i da neki veštački pokušaj udisanja svežeg vazduha i reanimacija bilo čega ne dolazi u obzir.

Volim kada razgovaramo. Istina je da nikada nismo vodili ovoliko detaljan, iscrpan razgovor, ali opet, bilo je sličnih. Volim je zbog njene sposobnosti da sve predstavi baš kako treba. Ili se barem tako čini u trenutku. Ona je u stanju da sagleda situaciju u sekundi, dok sam ja poprilično spor. Obično se setim šta je trebalo da kažem par dana posle tog trenutka koji je odavno prošao. Onda se nerviram što sam rekao nešto što zapravo nisam mislio, samo zato što nisam znao šta tačno mislim u trenutku govora. Ona ume. I zna da ja ne umem, tako da mi je to sada nekako pošlo za rukom. Verovatno zato što me je znalački navodila, sve predstavljala crno belo, bez nekih ženskih poređenja, prenesenih značenja itd.

Počelo je da se smrkava i ona se stresla od neke jeze koja se iznenada pojavila. ustali smo i krenuli u grad.

Vršac je lep grad. Ima neku dušu koja nam je prijala. Seli smo u poslastičarnicu na trgu i jeli najlepšu tortu ikada. Da, bila je ppreukusna, a i mi smo bili prezadovoljni. Zapravo, bili smo srećni. A ta neka neodređenost koju smo postavili, koja nas je oslobađala svega, bila jeizuzetno prijatna i meni i njoj. U sred nekog, sada nebitnog, razgovora rekla mi je da nije sigurna da li smo mi zapravo raskinuli, ili nismo, da li smo prijatelji, da li smo ljubavnici. Rekao sam joj da smo samo dve osobe, koje sede zajedno u poslastičarnici. Rekao sam da ako ona poželi da me poljubi, to treba da uradi, a onda je ona rekla isto meni. Uhvatili smo se za ruke i krenuli prema kolima.

Sinoć je sve bilo u nekom stanju limba. Potpuno isto kao i pre 2 godine. Danas, posle nepunih 24 sata, stanje je potpuno drugačije. Zagrljeni šetali smo se do parkinga, koji je u meni izazivao neodređeni strah. Povratak kući mi je bio nestvarno daleko. Nisam želeo da mislim o tome, plašio sam se povratka.

Na putu nazad, pričao sam joj kako sam kupovao grickalice i sve to ostalo, i pričao sam kako sam zamišljao dan, detaljno. Onda smo se smejali par minuta pošto je ono što sam očekivao bilo toliko daleko od onoga što se zapravo desilo da je jednostavno bilo presmešno. Put je prošao izuzetno brzo, verovatno zato što smo pričali bez prestanka. Verovatno zato što smo na neki način gledali jedno na drugo kao na potpuno nove, zanimljive ljude, iako to nismo bili. Znali smo se onoliko koliko dvoje ljudi mogu da se znaju. Mesečina.

Parkirao sam se i pogledao i Kiki koja je već bila okrenuta prema meni. Njen pogled. Jedina stvar koju sam u stanju da gledam do kraja života. Smešila mi se, i osećao sam da i ona toga trenutka isto misli kao i ja. Tu je sve bilo jasno. Jasna je ta. I nijedna druga. I to je ljubav? Kada poželiš da taj trenutak traje večno. Kada bi ti bilo svejedno i da umreš odmah. Umro bi sa osmehom na licu. Ispunjen i srećan. Život. Imaginarna sila za koju nam ne treba potvrda da postoji. Poljubio sam je.

Kada sam zaključao vrata od stana, rekla mi je da ćeli da se pojebemo kao stranci. Kao da smo se tek upoznali. Kasnije te večeri, pitao sam je da li spava. Rekla je da spava. Rekao sam joj dami ne smeta da ona komanduje. Rekla je da je to i do sada radila. Složio sam se. Setio sam se da nije čitala knjigu večeras. Nisam joj rekao zato što sam znao da će otići u drugu sobu i nadokanditi propušteno. Ipak sam joj rekao.
"Nema veze", promrljala je šapatom.

Te noći buljio sam u plafon. Srećan. Zbunjen. Prezadovoljan. Ona je spavala. Glavom na mojim grudima, sa konstantnim osmehom na licu, i stvarno nisam mogao da poželim ništa više.


(verovatno kraj? a?)

Kiki i ja 10

-Koja budala. A i ja sam kreten što nisam vezala pojas.
-Ne razmišljaj o tome, znaš i sama da je ovako nešto moralo da nam se desi.
-Pa da, ali mislila sam...
-E slušaj...
Ispričao sam joj priču koju mi je deda pričao jedno pet hiljada puta. Naravno da je imala veze sa policijom i zaustavljanjem. U kratkim crtama, dedu je šezdesetih na nekom autoputu zaustavio policajac zbog prekoračenja brzine...
-Znaš kako imaš skretnje, recimo za pumpu, pa u tom delu nije recimo 120 nego 100 ili 80, 60 štagod.
-Da.
-E pa tu ga je zaustavio. Policajac mu je rekao kako je morao da uspori, zato štosu česte nesreće baš zbog tog uključenja/isključenja, i da ljudi ne paze i da ga neće kazniti nego ga je zamolio da ubuduće pazi.
-Baš dubokoumno...
-Slušaj, nije kraj. Fora je, barem deda tako kaže, fora je u tome što je to ne plaćanje kazne na njega ostavilo pozitivan utisak, i da po njegovim rečima, od onda on uvek uspori na takvim uključenjima i islkjučenjima. I najbolje od svega, bili nas dvojica u kolima, zaustave nas, i deda kaže da će platiti kaznu, ali je zamolio policajca prvod a ga ssasluša. I on tu ispriča njemu celu pričau, i još mu kaže kako nikoga ne bi trebalo da kažnajva, zato što ljudi samo plate kaznu, još više se iznerviraju zato što su izgubili pare, i ne razmišljaju o prekršaju, a ovako, kada se provuku, uz obrazloženje i upozorenje, sledeći put će paziti...
-Ma da, mnogo će paziti.
-Pa pazi, sigurno ima višee panse da obrate pažnju na prekršaj tada nego kada plate.
-Pa da.
-Poenta je što deda to svaki put ispriča kad ga zaustave, i nikad ne plati kaznu.
-Kralj.
-Da.
-A ja recimo ih baš nekako salbo podnosim. Uvek se uplašim i ponašam se kao da sam nešto skrivila, nešto, znaš, mnogo teže od običnog saobraćajnog prekršaja.
-Pa to sigurno ima dublje značenje.
-Sigurno. veroatno sam predodređena za ubicu.
-Da, ubicu koji se uplaši čak i kada nije kriv.
-Heh, kad sam dobrica.
-Nisi, gusko, to znači da osećaš krivicu.
Mrzim kad ovako započnem nešto što ne želim da započnem. Sada je sigurno povređena, iako to nije bila moja namera. Kako sam glup! Kako uvek kažem pogrešnu stvar? Evo Vršca.
-Stižemo, Eno ga tamo.
Naravno da ćuti. Baš sam uboo dan kada ću da idem. Videlo se da je nervozna, znao sam da sam begativan... budala. Znam i da će se ponašati kao da je sve u redu. Ako potegnem priču? Ufh...