Wednesday, 19 January 2011

Tiha vatra

Upoznao sam je  potpuno slučajno. Na nekoj nasumičnoj žurci.
Ja sam došao relativno kasno jer nisam mogao da spavam pa sam se naterao da ustanem iz kreveta i odem do kluba, a ona  je bila tu sa nekim društvom. Te večeri smo igrali zajedno i dopala mi se njena energija, njen pogled dok se smeši, a dopalo mi se i moje polu-opijeno polu-umorno stanje i strob i šarena svetla i tada sam znao da ćemo se lepo slagati. Kretala se u ritmu, ali sporo, kao da je pazila da ne pretera. Možda ju je bio stid od mene, možda nije želela da se previše umara, a možda je jednostavno to bio njen stil, kao ona je kul i slične priče. Sve u svemu, bilo nam je lepo. Zajedno smo se vraćali prevozom kada mi je priznala da me "zna" od ranije. Tada mi to nije mnogo značilo jer sam već bio prilično odvaljen i pevao pesmice iz osnovne škole, na opšte oduševljenje. Obećala je da će me zvati da ponovo idemo u zezanje i uzela mi broj. Kada sam izlazio iz tramvaja poljubila me je u obraz. Ja sam joj se nasmejao. Te večeri sam lepo spavao, znajući da sam napravio pravi potez kada sam ustao iz kreveta i otišao na tu žurku.
Sreo sam je nekoliko dana kasnije, naleteo sam na nju na ulici. Imala je svetlo plavu jaknu sa nekim slončićima, a kosa joj je slobodno padala preko očiju. zagrlila me je kao da smo stari prijatelji i iz petnih žila se trudila da se pokaže u pravom svetlu, da me na neki način ne razočara. To mi je imponovalo, ali sam znao da će se situacija vremenom menjati.
Leto, a pre leta i proleće, je prošlo, a da nisam ni primetio.  Sada smo se već sasvim lepo upoznalii i više nisam onaj isti ja koga se pomalo stidi, pomalo plaši, koga pomalo previše poštuje i koji joj se barem mrvicu sviđa. Ne. Sretali smo se sve ređe, a i tada kao da su se neki sporedni ljudi stalno gurali između nas. Teme za razgovor su skoro skroz presušile, a i one koje bi nam inače bile interesantne, kao da smo čuvali za neke druge ljude ili bolje prilike. Ubrzo je sve bilo jasno. Moglo je da prođe i nekoliko nedelja, možda čak i meseci, a da ne dobije potrebu da mi se javi. Druženja su se pretvorila u uzaludna dogovaranja o potencijalnim viđanjima, ali kao da smo oboje unapred znali da je to samo prazna priča, izgovor za odlaganje u nedogled.
Sećam se da je bio Decembar. Nisam se osećao najbolje, pa sa rešio da odem ranije sa neke žurke. Ona je bila tu sa njenim društvom i javio sam joj se kada sam odlazio. Napolju je  bilo oštro, imao sam veliku kapuljaču i kapu i nisam je čuo kada mi je dotrčala iza leđa i okačila se za vrat. Bila je vidno zagrejana, nasmejana i puna energije za koju se nisam trudio da tražim razlog. Rekla mi je kako je i njoj bilo mnogo dosadno i kako je shvatila da je prošlo isuviše vremena od kako smo samo nas dvoje bili zajedno. To je bila istina. Prošetali smo se do moje zgrade prisećajući se nekih ranijih druženja, smejali se, kao nekad.
Ispred zgrade sam rekao da ću je ispratiti još malo u njenom smeru, ali je odbila, jer je navodno bilo mnogo hladno. Stajali smo ispred znaka za zabranjeno parkiranje ukopani u zemlju i  upetljani u neki tada bitan razgovor. Zasuzile su joj oči jer je isuviše osetljiva na ljudsku zlobu i nemar, a baš smo pričali o ne znam sad čemu vezanom za prijateljstva i slično. Videlo se da joj je bilo mnogo hladno, ali je nastavljala da priča i priča i da plače i to je bilo to. To je bio trenutak kada je trebalo da je pozovemkod mene na čaj ili topli radijator, štagod, ali nisam. Sada više ne znam zašto, ali sam ubeđen da sam tada imao savršeno racionalno objašnjenje. Znam samo da sam mojom dilemom potpuno isključio sebe iz našeg prvog pravog razgovora posle hiljadu godina i da je ona to osetila. Ponovo je odbila moju ponudu da je otpratim u otišla sama. Posmatrao sam je kako brzim ukočenim hodom zalazi iza ugla, ne znajući šta da mislim.
Te noći se nisam baš naspavao.

No comments: