Tiha vatra

Sreo sam je  potpuno slučajno. Na nekoj žurci.
Došao sam kasno jer nisam mogao da spavam pa sam se naterao da ustanem iz kreveta i odem do kluba, a ona  je bila tu sa nekim društvom. Te večeri smo igrali zajedno i dopala mi se njena energija, njen pogled dok se smeši, a dopalo mi se i moje polu-opijeno, polu-umorno stanje i strob i šarena svetla i tada sam znao da ćemo se lepo slagati. Kretala se u ritmu, ali sporo, kao da je pazila da ne pretera. Možda ju je bio stid od mene, možda nije želela da se previše umara, a možda je jednostavno to bio njen stil, kao ona je kul. Zajedno smo se vraćali prevozom kada mi je rekla da misli da me je provalila. Tada mi to nije mnogo značilo jer sam već bio prilično odvaljen, ali je obećala je da će me zvati da ponovo idemo u zezanje. Kada sam izlazio iz tramvaja poljubila me je u obraz. Ja sam joj se nasmejao.
Te večeri sam lepo spavao.

Sreo sam je nekoliko dana kasnije, na ulici. Imala je svetlo plavu jaknu sa nekim slončićima, a kosa joj je slobodno padala preko očiju. Zagrlila me je kao da smo stari prijatelji i iz petnih žila se trudila da me na neki način ne razočara. To mi je imponovalo, ali skeptik u meni osećao je da će se situacija vremenom menjati.
Leto, a pre leta i proleće, je prošlo, a da nisam ni primetio.  Ja joj više nisam onaj isti ja, jer, sada se znamo. Ne. Sretali smo se sve ređe, a i tada kao da su se neki sporedni ljudi stalno gurali između nas. Teme za razgovor su skoro skroz presušile, a i one koje bi nam inače bile interesantne, kao da smo čuvali za neke druge ljude ili bolje prilike. Ubrzo je sve bilo jasno. Moglo je da prođe i nekoliko nedelja, možda čak i meseci, a da ne dobije potrebu da mi se javi. Druženja su se pretvorila u uzaludna dogovaranja o potencijalnim viđanjima, ali kao da smo oboje unapred znali da je to samo prazna priča, izgovor za odlaganje u nedogled.
Ja sam je često sanjao, ali stalno sa nekim osećajem krivice.

Sećam se da je bio decembar. Nisam se osećao najbolje, pa sam rešio da odem ranije iz nekog zezanja. Ona je bila tu sa njenim društvom i javio sam joj se kada sam odlazio. Napolju je  bilo oštro, imao sam veliku kapuljaču i kapu i nisam je čuo kada mi je dotrčala iza leđa i okačila za vrat. Bila je  nasmejana i puna energije. Rekla mi je kako je i njoj bilo mnogo dosadno i kako je shvatila da je prošlo isuviše vremena od kako smo samo nas dvoje bili zajedno. To je bila istina. Prošetali smo se do moje zgrade prisećajući se nekih ranijih druženja i smejali se, kao nekad.
Ispred zgrade sam rekao da ću je ispratiti još malo u njenom smeru, ali je odbila, jer je navodno bilo mnogo hladno. Stajali smo ispred znaka za zabranjeno parkiranje ukopani u zemlju. Onda su joj zasuzile oči. Rekla je da je to jer je isuviše osetljiva na ljudsku zlobu i nemar (kao pričali smo o prijateljstvima). Videlo se da joj je bilo mnogo hladno, ali je nastavljala da priča i priča i da plače i to je bilo to. To je bio trenutak kada je trebalo da je pozovem kod mene na čaj ili topli radijator, ali nisam. Sada više ne znam zašto, ali nisam. Ona je to sigurno osetila. Ponovo je odbila moju ponudu da je otpratim i otišla sama. Posmatrao sam je kako brzim, ali ukočenim hodom zalazi iza ugla, ne znajući šta da mislim.
Te noći se nisam baš naspavao.