Jabuka u magli

Magla može da se seče nožem. Vrelim nožem za ledeni puter. Ukoliko je udišem čitav dan, znam da ću uveče sanjati, zbog ukusa u ustima. Čađava magla za tren pretvori ljude u duhove, a grad u spostvenu senku. Stojim pored bandere i čekam te. Nikako ne mogu biti siguran da li ćemo se pronaći ili ćeš i ti mene čekati, tu, pola metra od mene. Zato smo se dogovorili da kada stignemo pojedemo jabuku, jer, ko još jede jabuku po magli, a to će biti siguran znak da smo to mi.
Sa desne strane čuo sam te da si zubima odlomila komad i da žvaćeš, usisavajući sok obrazima. Stao sam ispred  jabuke, još uvek nesiguran u postojanje tvoga lica i kada si podigla ruku da još jednom zagrizeš, hitro sam odreagovao vratom i ukrao ti zalogaj. Vrisnula si, ispustivši voćku na trotoar, te kada sam ti se uneo u lice, da proverim da li si to stvarno ti, i shvativši da nisi, instinktivnim trkom od minimum 3 do 7 metara, osetih strašno olakšanje što je magla tu, da me čuva od tuđih pogleda.