Monday, 23 August 2010

Park bleja

Desi mi se često da, kao danas, sednem na klupu u parku i da mislim. Sam. To je možda zato što se osetim kao da nemam nikoga na svetu, a možda je samo zato što nemam određenu osobu prisutnu u trenutku. Nedefinisane misli koje uglavnom  nemaju većeg značaja za mene, a naravno, ni za druge, često pokušavam da oblikujem u neku formu dovoljno konkretnu da mogu sam sebi da kažem svrhu svega toga. Nikada nisam bio preterano sistematičan, niti sam razumeo potrebu za svrhom bilo čega, ali često mi se desi da istu tražim, iako nesiguran u značaj svega toga. Maštao sam, da sam sanjao, to bi bilo isuviše apstraktno i označavalo bi neko nedovoljno prisustvo moje slobodne volje, maštao sam kako te u subotu pitam da mi pružiš ruku. Kako tačno ja mogu da kažem sebi da ne mogu negde da idem? Odakle mi pravo da kažnjavam samog sebe ili da propuštam stvari zato što moram bolje da razmislim o njima. I gde piše da uvek mora sve da se završi tako što ja sebi ubacim u glavu da njoj nije dovoljno stalo do mene i da je uopšte nije briga. Hteo sam na tu žurku u petak i, moj glas unutar glave govorio mi je da ona meni kaže kako ja ne mogu da dođem, a rekla je da dođem. I kako to misliš, ne možeš da ideš? Kada mi niko ne brani da se pojavim bilo gde, makar se osećao neprijatno u tom čudnom sosu, zašto moram da branim sebi? Teško je pretvarati se i kriti stvari od mene, to znaš. Ja čujem zvuk koji mi odzvanja u glavi, čujem ga i pored žubora fontane, čujem ga i pored pasa koji trče i laju, pored dece koje vrište i koja se smeju. Čujem te. Čujem se. Misliš naglas unutra i ne kriješ se, ne zato što što želiš ili ne želiš, već zato što nisi u stanju da uradiš bilo kako drugačije. Zato što nisam u stanju da uradim bilo kako drugačije. Ko sam onda ja, da pokušavam da se napravim gluv na zvuke u glavi koje sam proizvodim. Ali ja ne odem, ja ne odgovorim, ja samo razmišljam o onome što ti nisi stigla da mi uradiš. To su te potencijalne rane koje su bolnije od bilo koje stvarne rane, jer ih sa sebi nanosim, iznutra, okrivljujući podsvesnu tebe, pa onda zbog toga mrzim sebe. Svakog dana slušam iste priče, svoje, i muka mi ih je više.
Desi mi se često da, kao i danas, sedim na klupi u parku i razmišljam. Sam. To je možda zato što želim da pobegnem od svih ljudi koje imam na svetu, a možda samo zato što želim da pobegnem od tebe.
I onda mi na um padaju skroz nedefinisane misli, bez značaja, koje oblikujem u neku nekonzistentnu formu sa svrhom koja je pogrešna, jer sam je izmislio samo da bi postojala, pa najčešće kada ne znam šta da radim od muke i prevelike želje da ti se samo isplačem na ramenu, samo vrtim staru dobru priču, jer znam da mogu. Jer znam da sam dovoljno veliki ološ da te pustim da čekaš i to me ubija.
I onda sednem na klupu u parku i mislim, sam, bez igde ikoga, svestan da kada se stvari pojednostave, iako to ne želeći sebi da priznam, samo o tebi i želim da mislim.