4 na 4

-Ti shvataš da je ona u parvu?

-Pa to sam i ja skapirao, sad ću da ti kažem šta sam uradio sve. Rešio sam da umesto nekog restorana napravim kao piknik na reci. Postavio sam sto, Marta je sredila da sve bude kako treba, naručio da bude tačno na vreme gotovo i dostavljeno,  unajmio konobara.  

-Zadovoljan sam.

-Čak sam se setio i našao nekog violinistu na ulici, nije neki, ali računao sam da nije bitno kako svira, bitan je sam čin. Marta mi se stvarno našla, bila je tamo sve vreme i samo nestala kada je videla da dolazimo.

-I?

-Dovezao sam nas do obale, skinuo joj povez sa očiju, jeli smo, sve je bilo super, smejala se, vino, sećanja, čak smo i tebe pominjali...

-Carski.

-I onda ona meni kaže kako joj posvećujem premalo pažnje! Ej! Ne ide mi u glavu stvarno. Kada se trudim onda se ponašam veštački a kada se ne trudim onda sam stoka. 

-Veštački? Pobogu.

-Zna ona tačno šta me nervira i onda kada joj treba samo krene... Ali dobro.

-Žene.

-Da.

-Znaš... ja sam budala.

-Znam.

-Imam želju da pričam sa tobom, ali ne i da ti zapravo kažem bilo šta, razumeš?

-Pa...

-Pa? Pa razumeš?

-Mhm.

-Nije kao da ona ne vidi, nije kao da se ja pravim blesav, nego jednostavno sam budala.

-Pa šta želiš?

-Ne znam. Stvarno.

-Mislim, očigledno je da znam, ali razumeš, način na koji... Nijedan mi se scenario ne dopada. Hoću da je sve već gotovo, da to postoji već godinama, kao što bi i trebalo. Kao što bi i trebalo, jer to je ono što je trebalo da bude, zar ne?

-Da, svakako.

-Slušaš me ili te smaram?

-Slušam, slušam, a i smaraš me.

-Znaš da ne volim da pričam o ovim stvarima, ali zašto mi onda ona šalje sve te signale? Sve te proklete signale, te neke sitnice koje je počela da radi, kojih nije bilo ranije?

-Kao recimo?

-Pa nebitno je, kao način na koji me gleda u poslednje vreme. Kako me dodiruje, kako me hvata za ruku, kako mi prolazi rukom kroz kosu. ZAŠTO? Mislim, ona mora da zna, više puta je bilo očigledno sa moje strane, ali ja sam se bio pomirio... Ali ona je počela da me zove svaki dan, potpuno bezveze, onako iz dosade, da ćaska. Zove me napolje, svuda. To me ubija.

-Stani.

-Ne mogu da stanem, razumeš li ti šta ona meni radi? Ja sam to uspeo da zakopam, i onda je ona došla i samo oduvala sve, sve. Jednim potezom ruke. Go sam. Ne znam šta dalje, stvarno ne znam.

-Smiri se, popij čaj, ne razmem šta želiš. Pazi meni je sve jasno. Ti si pička. Brate, skupi hrabrosti i jebeno reci šta misliš, i kako stoje stvari i gotovo.

-Ja sam pička i stvarno ne znam kako da jebeno skupim jebenu hrabrost sa njom. Ona je ona. Ona nije neka tamo, ona je ona i nemoj mi sad sa tim mačo proseravanjima. 

-Ne znam šta da ti kažem. Mislim, rekao sam ti već.

-Ma...

-Pusti to sad, reci mi šta si uradio za salu?

-Ma ništa, kažu da može samo vikendom. Bio sam da je vidim, mala je, ali savršena.

-Pa šta da radimo? Vidim ja da neće biti ništa ove zime.

-Kako stoje stvari verovatno neće. 

-Šteta. Baš sam se naložio bio.

-Videćemo šta kažu ostali. Možda da tražimo drugu ekipu koja može vikendom? Sala je taman za 4 na 4 na dva koša.

-Ne znam. Možda. 

-Idemo večeras?

-Gde?

-Ma mislio sam bleja neka u parku, pa da vidimo da zovemo nekoga da upadnemo negde?

-Jebeš to, ajde bre na neki rejv, neko ludilo, malo da se naskačemo.

-Nisam raspoložen stvarno.

-Ti si rođen neraspoložen.

-Jebi se.

-Vidi ga. Ja se nudim da se žrtvujem za tebe, da te vodim da se malo iživiš, da skreneš misli, a ti tako.

-Ma nije potrebno, ok sam samo malo sluđen.

-OK, ja samo znam da te nikad nisam video ovakvog.

-Dobro de, ajde može glupi rejv.

-Aj sad ću da vidim sa ostalima...