K. i ja 4

Toga dana sam se osećao kao pasivni posmatrač. Uostalom, to i nije bilo toliko čudno, pošto se tako najčešće osećam. Nisam mogao da se otmem utisku, da život kao celina, život kao neko jedinstvo koje predstavlja simbiozu svih pojedinačnih života, da taj globalni život, jednostavno prolazi pored mene, da je moje učešće izostavljeno. Moguće je da sam se tako osećao zato što sam to potajno i želeo. Možda je pak to samo moj način da iskažem nezadovoljstvo stanja duha.

Ostavivši Jasnu na poslu, odlučio sam da se malo provozam gradom. Nije bilo gužve, tako da je bilo prijatno i opuštajuće. Promenio sam CD i pustio bend koji sam u to vreme preslušavao. Utišao sam zvuk taman toliko da nazirem muziku, i drao se pošto sam znao sve reči. Prva pesma, druga pesma, peta, pa ponovo peta, pa ponovo peta, pa šesta, i tako dalje. Kada sam se umorio, pojačao sam zvuk i samo slušao. Mučile su me razne stvari, i nisam znao kako da se istrgnem iz mehanizma u koji sam zapao. Taj mehanizam, kako sam ga nazivao, bila je mašinerija koju sam stvorio u glavi i koja se sastojala iz neprekidnih radnji vezanih za sopstvene neuspehe. Što sam više mislio o njima, teže mi je bilo. Takođe, ne misliti, za mene značilo je isto što i predati se. Kako stereotipno. Ponekad sam se čudio koliko sam zapravo potpuno običan, iako sam znao da to nisam. Katkad bih čak žarko želeo da baš i budem taj običan neko, ko je u stanju da se prebacuje sa teme na temu po potrebi. I zašto uopšte idem do Vršca? Neko bi pomislio da je to prividan beg od problema. Problem je bio što sam mnogim stvarima isuviše pažljivo pristupao, a opet, nekim čudom za neke stvari bio sam potpuno blentav i nesvesan njihove važnosti.

I konstantni prekidi zainteresovanosti. Odvrnuo sam muziku na maksimum...