tup

već si to rekla, hiljadu puta.
na mnogo raznih načina, od kojih nijedan nije bio dobar.

a ja pričam. govorim ti. na hiljadu jezika, ali nijedan se ne čuje.
i to je ljubav. jel to ljubav? ovo je ljubav? ovo je ljubav. da, ljubav. ljubav?
kiša je padala glasno. zvuk mojih cipela se sakrio. kada sam otvorio vrata, bila si iznenađena, rekla si nešto, a ja sam pokušao, ali glasa nije bilo u meni.
znaš, pametnija si od mene. na pravi način. ti razumeš bolje.
ja shvatim tek kad se desi. nemoj me kriviti zbog toga.
moja noga.
a najgore od svega je što ne mogu da znam da li me čuješ.
mene niko ne čuje.
zašto onda ja slušam?
znaš kako glumci uvek deluju tako veseli, a kad ih upoznaš shvatiš da i oni imaju bore, noćne more...
moj dodir nestaje.
nisam u stanju da dodirnem. pipao sam zid. nije me osetio. moja šaka kao da je pipnula gomilu elektrona na površini.
tvoj dodir nije takav. ti razumeš. kako si naučila? kako umeš? kako naizgled nikada ne grešiš? kako i kada tuguješ, tuguješ onako kako samo glumci rade, ne veštački, već kao iz knjiga, nekako. sve što ti radiš je definicija toga.
ne osćaš moj dodir, ne čuješ moj glas, ali moje oči te sanjaju. danju. osetićeš ih na svojim ramenima možda za koji dan.

možda.


*inspirisano jednom pesmom jednog benda koji volim