opijajte se

marko, vrati se bodleru na trenutak

opijajte se

treba uvek opijen biti. sve je u tome: to je jedino pitanje. da ne biste osećali užasno breme Vremena koje vam tišti ramena i koje vas povija ka zemlji, treba da se opijate bez predaha. Ali čime? vinom, poezijom ili vrlinom, po vašoj želji. ali opijajte se. A ako se probudite, na stepeništu neke palate, na zelenoj travi jarka, u sumornoj osami vaše sobe, a pijanstvo je popustilo ili nestalo, pitajte vetar, talas, zvezdu, pticu, sat, pitajte sve što se miče, sve što uzdiše, sve što kruži, sve što peva, sve što govori, pitajte koliko je sati; a vetar, talas, zvezda, ptica, sat, odgovoriće vam: "vreme je da se opijete! da ne biste bili robovi mučeni Vremenom, opijajte se! vinom, poezijom ili vrlinom, po vašoj želji".

koliko ja samo ovo volim, koliko se puta vraćam ovome, koliko je meni dobro, a opet, tako je sirovo, tako nesavršeno, tako puno neke "nedoteranosti" i to je ono što mi se najviše dopada. dobro je zato što je dobro, takvo kakvo je, i ostaće takvo, i biće dobro, i u svoj svojoj očiglednoj nesavršenosti, biće najveće, biće svoje, biće najbolje, biće SAVRŠENO.

ovo gore, ovaj bodlerov tekst, obožavam već 4 godine, i u velikoj meri me određuje, na potpuno moj način. odavno je već sve to postalo deo mene.