Nešto fali

Krem sir, viršle, voćni jogurt musli kajsija, sutlijaš. Trebalo bi da joj se javim. Verovatno će se namrgoditi ako zaboravim, njoj je to sve bitno. Hleb, 100 grama pečenice, jaja i dve jetrene paštete. Treba da odem da razvijem film, baš me zanima kakve će fotke ispasti, sto posto neke bezveze, ali opet, to je super. Sapuna dva, od meda i mleka, veliko pakovanje toalet papira i pasta za zube. Uverenje o studiranju, za vojsku, da otkažem ručak sredom, da se nađem sa društvom. Par limenki soka, boca vode, banane. 'Halo? Evo u prodavnici. Da. E, ne mogu sutra, moram da, ma imam nešto. Da, da. Ajde javiću ti se ja kasnije, važi? Da, ajde ajde'. Hmmmmm napolitanke i čajni keks. To je sve. Sve je tu.

Opet, kad legnem uveče u krevet, osećam da nešto fali.

Samo pravo

Drndavi Reno 4 koji smo na gurku upalili pozajmivši ga iz dedine garaže trucka se kao blesav, sigurno grabeći ka moru. Još samo 200 kilometara. To je oko 4 sata. 4 sata i tu smo. Ona i ja. prepunjeno zadnje sedište stvarima i karirano ćebe preko njenih nogu. Šator i vreće u gepeku i prelep dan za put. Ako bih sada odmah morao da definišem sreću, verovatno bi to bilo ovo. Za nekih pedesetak kilometara neću znati tačan put. zaustavićemo se pored nekog starijeg gospodina sa štapom i sedim obrvama, ona će skloniti naočare za sunce sa očiju na čelo, spustiti prozor i stidljivo pitati za pomoć. Reći će nam 'Samo pravo, do raskrsnice, a od raskrsnice isto samo pravo'. Dala mi je sendvič i ukrala jedan griz. Sunce zalazi za nekih pola sata.

Bez mene

Želim da ti poklonim cvet. Cvet koji ne znam gde da uberem. Koji nemam gde da uberem. Tražim te po poljima dečačkih snova, tražim se po prašumama tinejdžerske samospoznaje. Nema. A onda te osetim u mraku. Tvoj miris prkosi vetrovima nade.
Lepo mirišeš i imaš žutu glavu. Udisao bih tvoj kiseonik po ceo dan. Volim kako se njišeš na vetru i kako si me prihvatila, zato što sam sam. Zbog toga znam. Znam da si cvet koji želim.

Dolazi zima i pašće sneg i plašim se. 

Plašim se da će ti biti hladno, jer, jer da sam sa tobom, moje telo bi te grejalo, siguran sam.

Još više se plašim se da će ti biti toplo.
Bez mene.

Bukurešt

Ja sam čovek koji se budi sa prekrštenim nogama. Kada se probudim dovoljno kasno da znam da nemam baš nekih obaveza tog dana, volim da dignem noge na zid, a zabacim glavu unazad da visi sa kreveta. Pogled nije sjajan, ali smiruje.Najčešće ne pijem kafu za doručak, ali danas sam popio jednu tursku i baš mi je prijala. Ljudi na ulici su standardno mračni, red u pošti, gužva u pekari, dim u kladionici, kerovi u parku. Kada sam seo došla je ona. Pitala me je nešto što me nikada do sada nije pitala, što je u meni izazvalo neočekivanu erupciju nepoznatih emocija. Mislim, nije njeno 'Imaš upaljač?' bilo toliko neuobičajeno za ljude oko nas, ali za mene, za nju, bilo je nešto sasvim novo. Pošto sam doručkovao kafu, rešio sam da zavučem ruku u džep i dam joj jebeni upaljač koji inače nemam. Dopalo mi se zaprepašćenje koje sam izazvao, te pošto je zapalila cigaretu koju inače ne puši i izduvala dim iz pluća, zgrabio sam je oko struka i pitao da pobegne sa mnom u Bukurešt, da ofarbamo kosu, pijemo limunadu i držimo se za ruke.

Golman

Fudbal se u ulici igra ili oko 3, ako se ide ujutru u školu, ili oko 7, kad se ide posle podne. Svi se okupe i onda Lazar i Petar biraju svoje timove. Denis je uvek prvi izbor, pa Vule. Rade,Joca i Buca su sledeći na redu, a u zavisnosti od toga ko je prvi birao, onaj drugi odabere mene, kao poslednjeg, da branim na golu. Stative su nam četiri kamena koja krijemo kod čika Ljube u garaži i imaju bele tačke na sebi kako bi se znalo da su naši. Ne znam da li sam to ikada rekao, ali ja stvarno ne volim fudbal, naročito ne volim da branim. Uvek me napucavaju loptom, smeju mi se kad me boli, ako primim gol svi su ljuti na mene i uvek sam ja kriv.
Sinoć sam sanjao da igram u napadu, a da Denis brani i ja mu dam gol kroz noge. Haha, kako bi bilo super da to nije bio samo san.

9 ujutru

Voli da šeta svoje kuče onda kada bi on možda mogao da izlazi iz svoje zgrade, ili da čeka autobus na stanici. Svakog dana, oko 9 ujutru, ona zna da on ide na fakultet i ponekad ga i sretne. Ponekad čak i pređe ulicu, pa se pozdrave, kaže mu 'ćao' i on se osmehne i mahne. Nekad je i pita kako je, šta joj radi brat i možda još nešto. Ispušta divne tonove iz grla koje ona mora što pažljivije da osmotri, pa nema vremena za razumevanje. To radi ponekad jer kada bi to bilo stalno, verovatno bi postalo jasno ono što ona želi da bude jasno, a to je ipak možda previše stresa za 9 ujutru.
On nekad i ne ode u 9 na fakultet. Ne može da zna, jer nekad jednostavno reši da ne ode, a nekad možda ima i drugačiji raspored. Utorkom i petkom je u 9, kada reši da ode. Utorkom i petkom je i ona tu sa svojom kucom, preko puta autobuske stanice. U 9 ujutru, čeka.

Kameleon

Probudio se namršten. Doručak nije jeo, jer mu nije bilo do hrane. Hodajući do škole rešio je da ostane još malo na kiši pošto je sivilo neba lepo kamufliralo sivilo njegove duše. To mu je prijalo. Posle nekog vremena ušao je prvo u školu, a zatim i u svoju učionicu, ostavljajuću vlažne tragove svojih nezainteresovanih stopala za sobom. Profesorka matematike je na njegovo 'ne znam', rekla da je to neopravdani izostanak i da sedne na svoje mesto, a on, on je bio spokojan jer zbog mokre kose koja je ovlažila lice, ona koju nije smeo da pogleda u oči nije mogla da vidi da plače.

Bez prošlosti

(ovo da se prepravlja dosta)

Ti si moja devojka,
moja devojka bez prošlosti.
Ne sećam se držanja za ruke,
ni kada si mi u mraku
malo jače stisnula šaku,
stavivši mi do znanja
da si moja,
da sam samo tvoj.

Ti si moja devojka,
moja ljubav bez prošlosti.
Ona čiji osmeh sanjam,
da se sa mojim smeši.
I ležimo na krevetu sećanja.
A nikada nismo bili
nismo bili samo ti i ja
sami, sa osmeha dva.
Nikada nismo pili crno vino,
sami, sa svećama po podu
i nekim rižotom, ili štagod.

Ti si moja devojka,
samo moja devojka bez prošlosti.
Ona sa kojom bih voleo da,
da mogu da se sećam mora,
prošle godine, ili pre tri godine,
ili izleta do Novog Sada prošlog vikenda.
Znaš?
Tako bi bilo mnogo lakše.
Za oboje.
Ovako, nemamo ništa,
samo pogled preko stola.

Ti si samo moja devojka.
Devojka bez prošlosti.
Toga moraš biti svesna!
Jer ti se smeješ kad me vidiš,
samo ti, kao nijedna druga.
Iako nemamo sećanja,
i danas je verovatno jedno novo juče
koga isto tako neće biti,
Ti se ipak smeješ,
očima, stomakom, meni.

Ti si moja devojka,
San i želja bez prošlosti.
Ti si ta za koju znam,
da baš zato što nemamo juče,
i zato što sad ležimo sami,
svako u svom krevetu,
znam da je sutra tu,
samo za nas.

Na pivu

- Znaš, ne moraš uvek da kriješ sve od mene. Možeš ponekad recimo da se javiš na telefon i da ne odeš u drugu sobu.
- Ne verujem šta pričaš. Pa sklonim se jer neću da smaram ljude svojim razgovorima. Plus, u krajnjem slučaju, moji razgovori su moji razgovori, ne vidim zašto, šta, kao, bolji smo drugari ako ne odem u drugu sobu?

Rekao bih ti da me strašno nervira kada očigledno ne podnosiš moje glupe priče, moje sulude ideje koje pričam isključivo radi zabave. U ovom trenutku, rekao bih, ne, udario bih te po sred nosa.

- Ma ne bre, nema veze. Dva točena! Da, da! E, znaš, sinoć sam opet sanjao.
- Šta? Ček, evo je Marina. Alo, des?
- Hej.
- Ćao momci, šta se radi? Pivo a? Meni jedan čaj, ako nije problem. Voćni, bilo koji, jagoda? Da, može, ok. I? Pivo znači? Bezveze vam je to, prerano je.
- Marina, otkud ti? Mislim, zar nisi...
- Pa Jova mi rekao da ste tu, čekaj, šta, kao jel me to pitaš kao onako ili...
- Ma onako, opusti se, mislio sam da si već zapalila.
- Nisam, nisam, hu hu, kako sam uzbuđena, u sredu krećem i to je to!
- Sjajno. Baš se radujemo, zar ne Marko? Skroz je super sredila sama sebi narednih mesec dana.
- Da.
- Inače, nas dvojica tako malo pričamo nešto i, da te pitam, šta misliš ti, da li kada mi zvoni telefon treba da ostanem da sedim ili da se sklonim u stranu da vas ne smaram?
- Pa to zavisi ko te zove... zar ne?
- Upravo, vidiš?
- Ne, zavisi sa kim sediš, o tome ti pričam, lobanjo jedna.
- Ponašaš se kao neka riba.
- Vou, sad si mi rekao, jea!
- Šta je sa vama dvojicom? Samo se peckate. Hvala.
- Marku došli oni dani.
- Marko?

Huh, ne mogu jebeno verovati koliko me nerviraju. Šta je ovo, koji kurac? Došla je Marina, jej, hajde da sada šaljivo prepriamo svaku jebenu do sada izgovorenu rečenicu, predstavima mene kao imbecila i malo se smejemo. Ha ha ha. Jebote, aaaaaaaa, nikada se neće opametiti. nikada se neću opametiti. Za neke stvari, u nekim situacijama, jednostavno, grghh.

- Marko? Alo, pajseru?
- Da, da.
- Šta?

Pa ja ne mogu da verujem kako me gleda. Likuje, ladno likuje i misli da ga nisam čuo pa sad kao da ispadne štagod.

- Šta šta? Pa krvarim, eto šta. Ulošci, žilet, štoljpi. Idem da se upucam.
- A Makii šta je sad biloo? A reci nam, molim te reci nam, znaš da će ti biti lakše ako ispričaš.
- Pusti ga, znaš da ne voli da...

Lalalalalalalalalalalala možda postaje isuviše problematično ovo bežanje iz razgovora. Ipak oni, na kraju svi samo misle dobro i sve to.

- Drugi put.
- Drugi put.
- Da.

- I, khm, ovaj, hoćemo možda večeras do Pere?
- Pere?
- Sećate se, iz gimnazije lik onaj?
- U da, LIK! Gimnazija, jea! Obavezno, idemo.
- Jebi se, navodno će biti super žurka.
- Super žurka, Pera, gimnazija... čuješ li ti sebe?
- Što?
- Ubijate me.
- Ma crkni više, koga briga.
- Može još jedno?
- E, i meni. Hoćeš ti nešto drugo?
- Ne, imam ovaj čaj, dobar mi je. Nego, hoćemo da idemo? Hajde, bezveze mi je sama da se pojavim.
- To je zato što si matora usamljena baba koja je oterala sve ljude od sebe pa se sad kešaš na nas dvojicu pičkopaćenika koji ne mogu da srede čak ni stan, a kamoli sopstveni život.
- Šta? Opet ti nešto, nego, HAJDE bre, hoćemo?
- Ne.
- Naravno da ne.
- Kakvi ste homoseksualci.
- Marina, hajskul rijunioni baš i nisu moja voćka rakije.
- A šta je tvoja voćka rakija?
- Koja.
- Dobro, koja. Pa koja je?
- Ma njegova voćka je žilet, vena, kada i neki Džared Leto rok.
- Hahha, Džared Leto. Džared Jesen.

Mislim da nemam snage više da učestvujem u ovom razgovoru. Ne mogu ponovo da pričam o gimnaziji, o tome kako je neko bio kul, a neko nije. Kako je neko bio onakav, a sada je ovakav. Ko je sa kim, koja boja kose je sada aktuelna među 'jačim ribama'. Šta? Kakve žurke okupljanja? Štagod, svi nešto rade, sigurno nisu prestali da postoje. Samo, koga to zapravo zanima? Mislim, zašto ubijati vreme na taj način? Nije kao da imam bolju ideju, ali i ćutanje se čini normalnije. Kakve gluposti, jebene gluposti.  Bole me noge.

-  E bole me noge. Idem ja.
- Čekaj, a pivo?
- Poklanjam ti ga.
- Aj čujemo se kasnije.
- Ajde.
- Ćao Marko!

pih poh šubidubidoh

gastronom si moje soli, dodir peče, ugriz boli. 
degustator moga mesa, akrobata živca besa.
dok plešemo nagi, ti me kobajagi.
dok ležimo goli, hajde me zamoli,
jer je moja žučna kesa, utočište tvoga stresa.


ti si slikar moje duše, drugi ljudi samo guše.
baletanka mojih muda, arabeska slatkog bluda.
spavamo u tami, volim što smo sami.  
ćutimo u mraku, milujem ti dlaku,
i dok sunce pravi luk, ja ti grlim mekan struk. 




astronom si mog stomaka, moje telo, tvoja žvaka,
istraživač moga srca, kad te nema ono štuca.
mirišem ti kosu, sreća je u nosu.
osećam tvoj znoj, kada ližeš moj.
kičma krcka, mozak drema, sada kad te nema.