Mlada Beatrisa ove jeseni krenula je u prvi razred gimnazije. Želela je da se uklopi i da bude omiljena u društvu, te pošto je sebe uvek smatrala drugačijom od ostalih, rešila je da se ofarba u crveno, kako bi još više štrčala i tako se uklopila. Tinejdžerski, nema šta. Plan joj je divno prošao jer su sve devojke bile oduševljene njenim hrabirm iskorakom i stalno su je zvale da zajedno izlaze na trg u šetnju, u park, na balove i igranke. Otac joj je kupio belu čipkanu haljinu, baš onu koju je želela i bila je divna.
Njen otac, inače poznati poslastičar iz stare porodice poslastičara, nije imao nikoga na svetu osim nje, njegove male Beatrise. Voleo je beskrajno i beskompromisno, ali od kada je krenula u gimnaziju, nikako nije mogao da pronađe miran san. Plašio se da će, zbog njene razuzdane prirode koju je inače nasledila od majke, završiti kao obična lutkica oko vrata nekom od savremenih plemića koji nisu marili ni za moral, čast ili nešto treće.
Često je posmatrao kada izađe sa prijateljicama u park. Ogroman, prostran, sa redovima četinara i širokim stazama. Tamo se nalazila sa jednim skorojevićem napuderisanog lica. Sitnog plemića sa lažnim mladežom i sedom perikom, u lakiranim cipelicama i smešnim haljinama. Držala ga je za ruku dok se on, vidno stariji od nje, šepurio kao kakav petao podignute glave. Nije mogao da razume devojke koje su, sve kao jedna, vodeći se istom logikom, služile tim mladićima, tim ljudima, kao igračke koje će prošetati parkom. Na desetine, stotine devojaka, mladih, baš kao njegova Beatrisa, šetale su se tim istim parkom, polako, u stopu sa svojim nazovi mladićima. Drhtao je od gneva i straha, ali nikada joj to nije rekao jer nije želeo da se meša u njen život na taj način.
Odnos koji ima sa njom od kada joj je majka preminula je nešto, za njega sveto. Sve mu je govorila i u svakom trenutku mu se poveravala. Nije morao da je proverava, ona bi mu uvek sve ispričala. Ali je ipak jeste proveravao i jeste se plašio, o kako se samo plašio za nju.
Jedne večeri otišla je na veliki bal kod grofa. Znao je da ne ide samo sa drugaricama i to mu nije dalo mira. Dogovor je bio da je ne čeka budan, jer će se vratiti u zoru. Naravno, satima nije mogao da zaspi, prevrćući se sa kraja na kraj kreveta, nabijajući glavu u jastuk, znojeći se i iščekujući najgore za jutro. Bilo je prilično kasno kada je ustao iz kreveta. Gluvo doba noći, dva ili tri sata posle ponoći. Obukao se i krenuo ka groblju. Pošto se prekrstio na ulazu u crkveno dvorište, otišao je do groba svoga oca. Bio je mrak i samo slabo ulično osvetljenje koje je dopiralo sa prilično udaljene ulice, bacalo je nekakvu svetlost na tlo. Pozdravio je oca, kao da je živ i ispričao mu soju muku. Onda je pročitao natpis na nadgrobnom spomeniku koji ga je potpuno smirio. Vratio se u krevet i momentalno zaspao bez briga.
Showing posts with label priče. Show all posts
Showing posts with label priče. Show all posts
Friday, 21 January 2011
Srećna sreda
Ja sam čovek kome se stvari retko dešavaju. Posle posla izlazim u Petrućijevu Kasinu, bar u bočnoj ulici nedaleko od zgrade moje korporacije. Zgrade koja uveče deluje kao da je iz neke Lavkraftove priče, naročito izlaz za zaposlene. Visok lučni toranj sa zastakljenim poslednjim spratom, masivni stubovi, isuviše sitni prozori i jedna jedina vrata. Sitna vrata izdignuta na svega par stepenika od večito vlažnog trotoara jer peru ulice desetak minuta pre kraja mog radnog vremena. Elem, Kasina sigurno nije omiljeni bar vaše majke. Do šanka vode stepenice tapacirane crvenom trakom koja je odavno poprimila boju koju nisam u stanju da okarakterišem postojećom. Nekoliko metara pod zemljom, zapah ustajalog dima i muškog znoja nadjačava sveprisutni jeftin bugarski parfem kojim Petrući časti svoje dame. Prigušena svetla i jedan bilijarski sto, barske stolice i Ogijev bezubi osmeh za šankom. Neke ženske u levom separeu se kikoću sa Petrućijem, sigurno ih je već počastio nečim, da ih razveseli. Naručujem burbon, iako znam da će mi Ogi sipati viski koji vraški podseća na vinjak. Naručujem burbon jer mi je to fazon ovih dana, slaže se uz mantil koji sam nabavio na rasprodaji prošlog meseca pa zato, osećam se lepše.
A ekipa mi je sjajna, sve sama klasa. Miki, Jezivi i Stef, tri mangupa sa posla i sveprisutni Gorčin, dežuran za šankom. Gorčina znam iz škole, tada je bio prilično popularan, sećam se da je furao sa devojkom u koju sam u to vreme mislio da sam smrtno zaljubljen. Imao je zalizanu kosu i još tada, opasan ožiljak preko usne i levog obraza. Bio je, što bi rekli, opasan. Počeli smo da se družimo prošle godine, kada sam dobio posao u firmi i kada sam prvi put sišao ovde dole, u leglo zaraze i tužnog bluda. Tada je još uvek imao malo dostojanstva pa je ranije večernje sate provodio igrajući bilijar, navatavajući neke od Petrućijevih devojaka, ali se još tada, do jutra uvek voštio od neke rakije mučenice. Jednom prilikom me je izazvao na partiju bilijara, kada je primetio da ga posmatram. Pobedio je, a ja sam ispoštovao opkladu i plaćao mu ture celo veče. Od tada pijemo zajedno. On se mene zapravo ni ne seća iz škole. Možda je tako najbolje. Miki i Jezivi su stara banda. Uigrana ekipa sitnih prevaranata što rade na utovaru robe. Dane provode u motanju duvana, komentarima dnevnih vesti i ogovaranju sekretarica sa dvadeset sedmog sprata. Nikada ih nisam video razdvojene. Stef je posebna priča. Momak od nekih dvadeset i tri-četiri godine, krhke građe i tuberkuloznog lica. Bio sam ubeđen da je na nečemu dok ga nisam bolje upoznao. Najčešće ćuti i čkilji zlobnim očima, dok levom šakom gladi minđušu na nozdrvi kojom se iz nekog razloga ponosi. Radi u mom sektoru, na šestom spratu, i važi za jednog od čudaka. Verovatno zato što je zgrada prepuna budala, ne znam.
Bila je treća sreda u mesecu, takozvana "srećna sreda", najpopularnije veče u Kasini gde posle ponoći sav šljam koji je naručio preko 5 pića učestvuje u velikoj nagradnoj igri. Prva nagrada je besplatan celovečernji provod sa jednom od Petrućijevih devojaka, a druga, utešna, otvoren račun. Petrući pobednike bira izvlačeći im imena, ni manje ni više, nego iz svog masnog šešira što me uvek rasrdi jer razmišljam o raznim mogućnostima za nameštanje rezultata. Naravno da je opet neki levak izvučen. Naravno. A i nije me briga toliko, dovoljno sam već naduven da mi je svejedno. Uostalom, devojke su mu toliko jeftine da često pomislim kako bih se više obradovao drugoj, a ne prvoj "nagradi". Štagod. Miki i Stef su igrali bilijar dok smo Jezivi i ja pričali o standardnim temama, situacija u zemlji, plate, tuga, glad, gradski prevoz, štagod. Prilazi nam Lidija i žicka za pljugu. Jezivi joj sa smeškom daje, ona mu šalje poljubac. Lidiju svi sasvim dobro znaju ovde u podzemlju. Lice joj je odavno utrnulo od Ogijevog džina i sada baulja od stola do stola u nadi da će se ogrebati za još koje piće i pljugu. Odmah sam primetio da je Jezivi želi za sebe. Sklanjam se u stranu jer ne mogu više da izdržim. Često mi se dešavaju ti nagli prekidi koncentracije. Koncetracija, kako smešno, čovek bi se zapitao kakva je to koncentracija potrebna da bi sedeo u baru i cirkao jeftin alkohol. Opet, to mi se dešava. Puknem. Ne mogu više da sedim i moram napolje. Sutra ću ionako verovatno ponovo biti tu. Zaboravio sam Gorčina. Hah, kao da je bitno, svejedno se neće snaći sam, ne moramo da se ne snalazimo zajedno. Nemam para za taksi. Ulica je puna mašinskog dima i isparenja iz šahtova. Hladno je. Zavlačim bradu u mantil i brzim korakom idem, nadam se, u krevet. Toliko o srećnoj sredi i stvarima. Nikada se ništa dešava. Evo je i magla.
A ekipa mi je sjajna, sve sama klasa. Miki, Jezivi i Stef, tri mangupa sa posla i sveprisutni Gorčin, dežuran za šankom. Gorčina znam iz škole, tada je bio prilično popularan, sećam se da je furao sa devojkom u koju sam u to vreme mislio da sam smrtno zaljubljen. Imao je zalizanu kosu i još tada, opasan ožiljak preko usne i levog obraza. Bio je, što bi rekli, opasan. Počeli smo da se družimo prošle godine, kada sam dobio posao u firmi i kada sam prvi put sišao ovde dole, u leglo zaraze i tužnog bluda. Tada je još uvek imao malo dostojanstva pa je ranije večernje sate provodio igrajući bilijar, navatavajući neke od Petrućijevih devojaka, ali se još tada, do jutra uvek voštio od neke rakije mučenice. Jednom prilikom me je izazvao na partiju bilijara, kada je primetio da ga posmatram. Pobedio je, a ja sam ispoštovao opkladu i plaćao mu ture celo veče. Od tada pijemo zajedno. On se mene zapravo ni ne seća iz škole. Možda je tako najbolje. Miki i Jezivi su stara banda. Uigrana ekipa sitnih prevaranata što rade na utovaru robe. Dane provode u motanju duvana, komentarima dnevnih vesti i ogovaranju sekretarica sa dvadeset sedmog sprata. Nikada ih nisam video razdvojene. Stef je posebna priča. Momak od nekih dvadeset i tri-četiri godine, krhke građe i tuberkuloznog lica. Bio sam ubeđen da je na nečemu dok ga nisam bolje upoznao. Najčešće ćuti i čkilji zlobnim očima, dok levom šakom gladi minđušu na nozdrvi kojom se iz nekog razloga ponosi. Radi u mom sektoru, na šestom spratu, i važi za jednog od čudaka. Verovatno zato što je zgrada prepuna budala, ne znam.
Bila je treća sreda u mesecu, takozvana "srećna sreda", najpopularnije veče u Kasini gde posle ponoći sav šljam koji je naručio preko 5 pića učestvuje u velikoj nagradnoj igri. Prva nagrada je besplatan celovečernji provod sa jednom od Petrućijevih devojaka, a druga, utešna, otvoren račun. Petrući pobednike bira izvlačeći im imena, ni manje ni više, nego iz svog masnog šešira što me uvek rasrdi jer razmišljam o raznim mogućnostima za nameštanje rezultata. Naravno da je opet neki levak izvučen. Naravno. A i nije me briga toliko, dovoljno sam već naduven da mi je svejedno. Uostalom, devojke su mu toliko jeftine da često pomislim kako bih se više obradovao drugoj, a ne prvoj "nagradi". Štagod. Miki i Stef su igrali bilijar dok smo Jezivi i ja pričali o standardnim temama, situacija u zemlji, plate, tuga, glad, gradski prevoz, štagod. Prilazi nam Lidija i žicka za pljugu. Jezivi joj sa smeškom daje, ona mu šalje poljubac. Lidiju svi sasvim dobro znaju ovde u podzemlju. Lice joj je odavno utrnulo od Ogijevog džina i sada baulja od stola do stola u nadi da će se ogrebati za još koje piće i pljugu. Odmah sam primetio da je Jezivi želi za sebe. Sklanjam se u stranu jer ne mogu više da izdržim. Često mi se dešavaju ti nagli prekidi koncentracije. Koncetracija, kako smešno, čovek bi se zapitao kakva je to koncentracija potrebna da bi sedeo u baru i cirkao jeftin alkohol. Opet, to mi se dešava. Puknem. Ne mogu više da sedim i moram napolje. Sutra ću ionako verovatno ponovo biti tu. Zaboravio sam Gorčina. Hah, kao da je bitno, svejedno se neće snaći sam, ne moramo da se ne snalazimo zajedno. Nemam para za taksi. Ulica je puna mašinskog dima i isparenja iz šahtova. Hladno je. Zavlačim bradu u mantil i brzim korakom idem, nadam se, u krevet. Toliko o srećnoj sredi i stvarima. Nikada se ništa dešava. Evo je i magla.
Wednesday, 19 January 2011
Tiha vatra
Sreo sam je potpuno slučajno. Na nekoj žurci.
Došao sam kasno jer nisam mogao da spavam pa sam se naterao da ustanem iz kreveta i odem do kluba, a ona je bila tu sa nekim društvom. Te večeri smo igrali zajedno i dopala mi se njena energija, njen pogled dok se smeši, a dopalo mi se i moje polu-opijeno, polu-umorno stanje i strob i šarena svetla i tada sam znao da ćemo se lepo slagati. Kretala se u ritmu, ali sporo, kao da je pazila da ne pretera. Možda ju je bio stid od mene, možda nije želela da se previše umara, a možda je jednostavno to bio njen stil, kao ona je kul. Zajedno smo se vraćali prevozom kada mi je rekla da misli da me je provalila. Tada mi to nije mnogo značilo jer sam već bio prilično odvaljen, ali je obećala je da će me zvati da ponovo idemo u zezanje. Kada sam izlazio iz tramvaja poljubila me je u obraz. Ja sam joj se nasmejao.
Te večeri sam lepo spavao.
Sreo sam je nekoliko dana kasnije, na ulici. Imala je svetlo plavu jaknu sa nekim slončićima, a kosa joj je slobodno padala preko očiju. Zagrlila me je kao da smo stari prijatelji i iz petnih žila se trudila da me na neki način ne razočara. To mi je imponovalo, ali skeptik u meni osećao je da će se situacija vremenom menjati.
Leto, a pre leta i proleće, je prošlo, a da nisam ni primetio. Ja joj više nisam onaj isti ja, jer, sada se znamo. Ne. Sretali smo se sve ređe, a i tada kao da su se neki sporedni ljudi stalno gurali između nas. Teme za razgovor su skoro skroz presušile, a i one koje bi nam inače bile interesantne, kao da smo čuvali za neke druge ljude ili bolje prilike. Ubrzo je sve bilo jasno. Moglo je da prođe i nekoliko nedelja, možda čak i meseci, a da ne dobije potrebu da mi se javi. Druženja su se pretvorila u uzaludna dogovaranja o potencijalnim viđanjima, ali kao da smo oboje unapred znali da je to samo prazna priča, izgovor za odlaganje u nedogled.
Ja sam je često sanjao, ali stalno sa nekim osećajem krivice.
Sećam se da je bio decembar. Nisam se osećao najbolje, pa sam rešio da odem ranije iz nekog zezanja. Ona je bila tu sa njenim društvom i javio sam joj se kada sam odlazio. Napolju je bilo oštro, imao sam veliku kapuljaču i kapu i nisam je čuo kada mi je dotrčala iza leđa i okačila za vrat. Bila je nasmejana i puna energije. Rekla mi je kako je i njoj bilo mnogo dosadno i kako je shvatila da je prošlo isuviše vremena od kako smo samo nas dvoje bili zajedno. To je bila istina. Prošetali smo se do moje zgrade prisećajući se nekih ranijih druženja i smejali se, kao nekad.
Ispred zgrade sam rekao da ću je ispratiti još malo u njenom smeru, ali je odbila, jer je navodno bilo mnogo hladno. Stajali smo ispred znaka za zabranjeno parkiranje ukopani u zemlju. Onda su joj zasuzile oči. Rekla je da je to jer je isuviše osetljiva na ljudsku zlobu i nemar (kao pričali smo o prijateljstvima). Videlo se da joj je bilo mnogo hladno, ali je nastavljala da priča i priča i da plače i to je bilo to. To je bio trenutak kada je trebalo da je pozovem kod mene na čaj ili topli radijator, ali nisam. Sada više ne znam zašto, ali nisam. Ona je to sigurno osetila. Ponovo je odbila moju ponudu da je otpratim i otišla sama. Posmatrao sam je kako brzim, ali ukočenim hodom zalazi iza ugla, ne znajući šta da mislim.
Te noći se nisam baš naspavao.
Došao sam kasno jer nisam mogao da spavam pa sam se naterao da ustanem iz kreveta i odem do kluba, a ona je bila tu sa nekim društvom. Te večeri smo igrali zajedno i dopala mi se njena energija, njen pogled dok se smeši, a dopalo mi se i moje polu-opijeno, polu-umorno stanje i strob i šarena svetla i tada sam znao da ćemo se lepo slagati. Kretala se u ritmu, ali sporo, kao da je pazila da ne pretera. Možda ju je bio stid od mene, možda nije želela da se previše umara, a možda je jednostavno to bio njen stil, kao ona je kul. Zajedno smo se vraćali prevozom kada mi je rekla da misli da me je provalila. Tada mi to nije mnogo značilo jer sam već bio prilično odvaljen, ali je obećala je da će me zvati da ponovo idemo u zezanje. Kada sam izlazio iz tramvaja poljubila me je u obraz. Ja sam joj se nasmejao.
Te večeri sam lepo spavao.
Sreo sam je nekoliko dana kasnije, na ulici. Imala je svetlo plavu jaknu sa nekim slončićima, a kosa joj je slobodno padala preko očiju. Zagrlila me je kao da smo stari prijatelji i iz petnih žila se trudila da me na neki način ne razočara. To mi je imponovalo, ali skeptik u meni osećao je da će se situacija vremenom menjati.
Leto, a pre leta i proleće, je prošlo, a da nisam ni primetio. Ja joj više nisam onaj isti ja, jer, sada se znamo. Ne. Sretali smo se sve ređe, a i tada kao da su se neki sporedni ljudi stalno gurali između nas. Teme za razgovor su skoro skroz presušile, a i one koje bi nam inače bile interesantne, kao da smo čuvali za neke druge ljude ili bolje prilike. Ubrzo je sve bilo jasno. Moglo je da prođe i nekoliko nedelja, možda čak i meseci, a da ne dobije potrebu da mi se javi. Druženja su se pretvorila u uzaludna dogovaranja o potencijalnim viđanjima, ali kao da smo oboje unapred znali da je to samo prazna priča, izgovor za odlaganje u nedogled.
Ja sam je često sanjao, ali stalno sa nekim osećajem krivice.
Sećam se da je bio decembar. Nisam se osećao najbolje, pa sam rešio da odem ranije iz nekog zezanja. Ona je bila tu sa njenim društvom i javio sam joj se kada sam odlazio. Napolju je bilo oštro, imao sam veliku kapuljaču i kapu i nisam je čuo kada mi je dotrčala iza leđa i okačila za vrat. Bila je nasmejana i puna energije. Rekla mi je kako je i njoj bilo mnogo dosadno i kako je shvatila da je prošlo isuviše vremena od kako smo samo nas dvoje bili zajedno. To je bila istina. Prošetali smo se do moje zgrade prisećajući se nekih ranijih druženja i smejali se, kao nekad.
Ispred zgrade sam rekao da ću je ispratiti još malo u njenom smeru, ali je odbila, jer je navodno bilo mnogo hladno. Stajali smo ispred znaka za zabranjeno parkiranje ukopani u zemlju. Onda su joj zasuzile oči. Rekla je da je to jer je isuviše osetljiva na ljudsku zlobu i nemar (kao pričali smo o prijateljstvima). Videlo se da joj je bilo mnogo hladno, ali je nastavljala da priča i priča i da plače i to je bilo to. To je bio trenutak kada je trebalo da je pozovem kod mene na čaj ili topli radijator, ali nisam. Sada više ne znam zašto, ali nisam. Ona je to sigurno osetila. Ponovo je odbila moju ponudu da je otpratim i otišla sama. Posmatrao sam je kako brzim, ali ukočenim hodom zalazi iza ugla, ne znajući šta da mislim.
Te noći se nisam baš naspavao.
Jastuci
Prošla si mi rukom kroz kosu dok sam čekao da provri voda za kafu i produžila do kupatila da namažeš ruke kremom. Kremom za ruke koju si mi ti kupila jer je ja nikada nisam imao kada si mi je tražila. Držim kafu u providnoj plastičnoj kutiji od smeđeg šećera sa crvenim kružnim poklopcem koji se šrafi i čuje se jedno klik kada dođe do kraja. Spremio sam nam šolje, za tobe onu sa klovnom jer je najviše voliš, a za mene onu sa Aston Martinom sa početka 20. veka. Smešno izgledaš u mom penjoaru tako raščupana. Posmatram te kako razmazuješ kremu trljajući šake i znam da ću sigurno prosuti kafu, barem malo.
Sedela si za kompjuterskim stolom kada sam ušao u sobu noseći dve šolje na kojima su se ocrtavali tragovi kafenih linija koje sam nespretno očistio salvetom nekoliko sekundi ranije. Uzela si je bez reči i prekrštenih nogu nastavila da čitaš nekakav blog udišući isparenja.
- Voleo bih da kupim projektor. Da ga stavim tu, i onda da bacam sliku na ovaj ovde zid, tako da mogu da gledam i sa ovog kauča, a eventualno bi moglo onda da se organizuje i neko češće i masovnije gledanje filmova kod mene.
- Mhm. To bi bilo strava.
- Da, i mislio sam, pošto su mi ove stolice dosta neudobne...
- Da, prilično su neupotrebljive za sedenje na duže staze.
- ... da, da, mislio sam da kupim neki kao tepih ili prostirku, ili tako nešto mekano što bih mogao da prostrem po podu i onda tu svi mogu da posedaju i gledaju. Jedino što mi je problem je što bi se to nešto mnogo prljalo ako bi mi služilo kao tepih, tako da mora da može da se nekako urola ili složi, pa da ga ćušnem ovde u stomak od kauča ili tako negde.
- Pa mogao bi to, ali zar ti nije lakše i praktičnije da kupiš neke jastuke za to? Videla sam baš pre neki dan neke super šarene, a i dosta su debeli pa bi bili udobni.
- Hm, jastuci? Ne znam...
Ali sam znao. Ne želim jastuke. Jastuci zauzimaju mnogo prostora, brzo se prljaju kada su na podu, a neki mekani tepih bi imao gornju i donju stranu i na kraju krajeva, na tepihu bi mogli i da ležimo. Potpuno je omašila poentu priče. Hoću da ležimo na mom novom mekanom tepihu pokriveni ćebetom i da gledamo neke stare francuske filmove sa mog nogo kul projektora i hoću da ona to shvati kada je pitam za mišljenje, a ne da mi priča o praktičnosti jastuka. Ne. Ali ona to ne razume, ili još gore, pravi se da ne razume. U svakom slučaju, zabada mi nož u srce i ovako i onako.
- Jastuci zvuče ok. Gde si videla te dobre? Koliko košta jastuk uopšte?
- Ne znam, nije mnogo, a i nije ti daleko. Blizu Đoletove gajbe.
- Aha, ok, hajde videću, ali prvo mi treba projektor, a to će malo da pričeka.
- Mhm. Inače, videla sam se juče sa Aleksadrom, sa Sani, znaš? Nisam ti rekla?
- Stvarno? Šta radi ona? Nisam je ni video ni čuo tipa 75 godina.
- Da, ni ja, i pazi znaš kako je htela da piše neke kratke priče za ekonomiste? Kao, lagana ljubavna proza za japije koja im je bliska terminološki i štagod?
- Pominjala mi je ona.
- Haha, nešto u fazonu...
- Čekaj, kao, upoznaju se dvoje u banci na šalteru haha i onda posle kratke diskusije o kursu eura reše da se kresnu iza bankomata?
- Hahaha, ne, ne kao pornić, više kao ljubavna priča, recimo sretnu se na berzi i on omađijan njenim pogledom reši da proda akcije neke svemirske kompanije, posao života, kako bi je izveo na najskuplje pićće u istoriji pića.
- Da, da, a ona pošto je svesna koliku je žrtvu podneo reši da se uda za njega, čim inflacija padne za 5% jer sada nije isplativno započinjanje porodičnog života, a i cena kvadrata u centru grada je previsoka, te se očekuje nagli pad sa početkom decentralizacije "via grad to selo".
- Tako nešto hihi. Ja sam joj rekla da počne da piše blog.
- Ti i tvoji blogovi, jebali te više blogovi, ko to čita?
- Pa da vidi neku inicijalnu reakciju na mikronivou, ali znaš ti nju.
- Šta, plaši se da joj neko ne ukrade tekstove, ili, još gore, IDEJU!
- Pa da, manje više njen difolt fazon.
- Sećaš se kako sam hteo da pišem ljubavnu priču u C++ -u?
- Da, odmah sam se setila toga kada je Sani pomenula njene ekonomske bestselere.
- A znaš...
- Čekaj, pusti me sekund molim te, da prokomentarišem ovaj tekst. Odlična studija. Bitno mi je.
Osećam se užasno u ovakvim situacijama. Želim da iskočim iz kože od količine apsolutnog nemanja pojma šta da radim u datom trenutku. Sedim tu i čekam je da otkuca njen komentar , blenem u tačku na njenom potiljku i hoću da se ubijem. Kad uopšte misli da krene svojoj kući? Razvlači se tu ceo dan i šta? Ništa. ubiću se.
- E idem ja da legnem malo, nisam lepo spavao sinoć.
- Važi, važi sad ću ja da krenem kući samo da završim, da pogledam još nešto.
- Okej.
Ubiću se.
Sedela si za kompjuterskim stolom kada sam ušao u sobu noseći dve šolje na kojima su se ocrtavali tragovi kafenih linija koje sam nespretno očistio salvetom nekoliko sekundi ranije. Uzela si je bez reči i prekrštenih nogu nastavila da čitaš nekakav blog udišući isparenja.
- Voleo bih da kupim projektor. Da ga stavim tu, i onda da bacam sliku na ovaj ovde zid, tako da mogu da gledam i sa ovog kauča, a eventualno bi moglo onda da se organizuje i neko češće i masovnije gledanje filmova kod mene.
- Mhm. To bi bilo strava.
- Da, i mislio sam, pošto su mi ove stolice dosta neudobne...
- Da, prilično su neupotrebljive za sedenje na duže staze.
- ... da, da, mislio sam da kupim neki kao tepih ili prostirku, ili tako nešto mekano što bih mogao da prostrem po podu i onda tu svi mogu da posedaju i gledaju. Jedino što mi je problem je što bi se to nešto mnogo prljalo ako bi mi služilo kao tepih, tako da mora da može da se nekako urola ili složi, pa da ga ćušnem ovde u stomak od kauča ili tako negde.
- Pa mogao bi to, ali zar ti nije lakše i praktičnije da kupiš neke jastuke za to? Videla sam baš pre neki dan neke super šarene, a i dosta su debeli pa bi bili udobni.
- Hm, jastuci? Ne znam...
Ali sam znao. Ne želim jastuke. Jastuci zauzimaju mnogo prostora, brzo se prljaju kada su na podu, a neki mekani tepih bi imao gornju i donju stranu i na kraju krajeva, na tepihu bi mogli i da ležimo. Potpuno je omašila poentu priče. Hoću da ležimo na mom novom mekanom tepihu pokriveni ćebetom i da gledamo neke stare francuske filmove sa mog nogo kul projektora i hoću da ona to shvati kada je pitam za mišljenje, a ne da mi priča o praktičnosti jastuka. Ne. Ali ona to ne razume, ili još gore, pravi se da ne razume. U svakom slučaju, zabada mi nož u srce i ovako i onako.
- Jastuci zvuče ok. Gde si videla te dobre? Koliko košta jastuk uopšte?
- Ne znam, nije mnogo, a i nije ti daleko. Blizu Đoletove gajbe.
- Aha, ok, hajde videću, ali prvo mi treba projektor, a to će malo da pričeka.
- Mhm. Inače, videla sam se juče sa Aleksadrom, sa Sani, znaš? Nisam ti rekla?
- Stvarno? Šta radi ona? Nisam je ni video ni čuo tipa 75 godina.
- Da, ni ja, i pazi znaš kako je htela da piše neke kratke priče za ekonomiste? Kao, lagana ljubavna proza za japije koja im je bliska terminološki i štagod?
- Pominjala mi je ona.
- Haha, nešto u fazonu...
- Čekaj, kao, upoznaju se dvoje u banci na šalteru haha i onda posle kratke diskusije o kursu eura reše da se kresnu iza bankomata?
- Hahaha, ne, ne kao pornić, više kao ljubavna priča, recimo sretnu se na berzi i on omađijan njenim pogledom reši da proda akcije neke svemirske kompanije, posao života, kako bi je izveo na najskuplje pićće u istoriji pića.
- Da, da, a ona pošto je svesna koliku je žrtvu podneo reši da se uda za njega, čim inflacija padne za 5% jer sada nije isplativno započinjanje porodičnog života, a i cena kvadrata u centru grada je previsoka, te se očekuje nagli pad sa početkom decentralizacije "via grad to selo".
- Tako nešto hihi. Ja sam joj rekla da počne da piše blog.
- Ti i tvoji blogovi, jebali te više blogovi, ko to čita?
- Pa da vidi neku inicijalnu reakciju na mikronivou, ali znaš ti nju.
- Šta, plaši se da joj neko ne ukrade tekstove, ili, još gore, IDEJU!
- Pa da, manje više njen difolt fazon.
- Sećaš se kako sam hteo da pišem ljubavnu priču u C++ -u?
- Da, odmah sam se setila toga kada je Sani pomenula njene ekonomske bestselere.
- A znaš...
- Čekaj, pusti me sekund molim te, da prokomentarišem ovaj tekst. Odlična studija. Bitno mi je.
Osećam se užasno u ovakvim situacijama. Želim da iskočim iz kože od količine apsolutnog nemanja pojma šta da radim u datom trenutku. Sedim tu i čekam je da otkuca njen komentar , blenem u tačku na njenom potiljku i hoću da se ubijem. Kad uopšte misli da krene svojoj kući? Razvlači se tu ceo dan i šta? Ništa. ubiću se.
- E idem ja da legnem malo, nisam lepo spavao sinoć.
- Važi, važi sad ću ja da krenem kući samo da završim, da pogledam još nešto.
- Okej.
Ubiću se.
Monday, 17 May 2010
Iz sna u san
Pričaš kao da to stvarno misliš.
Onda kada zatvorim oči.
Kao ranije, vatrenim očima,
rafalne rečenice. Hajde i večeras.
Budim se iz sna u san,
Protrljam lice dlanovima...
Sećaš se srednje škole? Kako ja nikada nisam hteo sebi da priznam neke stvari. Neke, sada banalne stvari. Kao što je recimo istina. Iz laži u laž. Kad ste vas dvoje pušili na klupici u parku, a ja se mrštio na sve to, ne zbog cigareta, već zbog tebe i njega. Kada je on bio sve ono što sam ja pričao, a ja bio sve ono što ne želim da budem, kako bih bio sušta suprotnost njemu, sušta suprotnost sebi. Sećaš se slobode? Ja ne. Sloboda je samo reč. Tvoja reč. Ti si mislila da je sloboda da popiješ pivo na malom odmoru pa mi posle pričaš kako ti je bilo super. Mislila si da je sloboda da radiš ono što ne želiš, samo zato što je to izgledalo kao da možeš da radiš šta hoćeš. Pa tvoja škola koja je rokerska, i moja škola koja je štreberska. Sećaš se? Sećaš se moje slobode? Slobode koja se ispoljavala u nekom samokažnjavanju? Ja sam živeo u sopstvenoj izolaciji, samo zato što sam mislio da sam dovoljno slobodan da ne budem deo grupe, zato što sam toliko slobodan, toliko samodovoljan da imam hraborosti da zapalim sa žurke pre 12 jer svi ostaju do 3-4, moja sloboda, sloboda nade da će neko primetiti moj kontrabunt. Čoveče, kontrabunt u mojoj glavi ili mamin dečko u očima svih drugih.
I onda ti mene zoveš da mi pričaš, na fiksni. Ja ležim na krevetu, ćutim i drhtim, a ti pričaš.
vatren jezik,
rafalne rečenice.
Kada zatvorim oči,
kao ranije, hajde i večeras.
vodiš me iz sna u san,
iz ludila u ludilo iz...
i onda umijem lice dlanovima.
I onda ti mene zoveš da mi pričaš, da mi plačeš, ali nisam ja taj kome si plakala, plakala si samoj sebi. Ja ćutim, a ti pitaš i ti odgovaraš. Ja sam tebi bio ti, zato što smo bili isti. Totalno suprotni u svakom smislu da istost očigledna. Lažno različiti, ali opet i stvarno različiti. Ne samo ja od tebe, već i od svih drugih, što je na neki način isto kao i biti isti kao i svi drugi, ali mi to tada nismo znali. Ti pričaš o njemu, govoreći meni koliko ti značim. A ja slušam tebe kako mi pričaš o njemu, shvatajuću da ti služim samo da te slušam. I onda se nađemo, u parku, na kafi, na torti, u mojoj priči ili na tvojoj probi. I onda me zagrliš, ja te zagrlim i sve bude lepo. Samo mi.
I kreneš da pričaš,
lalalalalalalalalalala,
blablablablablabla,
iz sna u san.
i onda izudaram lice dlanovima,
iz ludila u ludilo,
kao ranije, kao večeras.
Prođu dani, nedelje, nekoliko meseci. Ti, ja, zaboravimo, setimo se, odložimo, ne odložimo. Neprijatne tišine, prijatne tišine. Neprospavane noći, lude noći, žurke, zezanja, učenja, obaveze, mučenja, jurnjava, bolesti, putovanja, drugi ljudi, novi ljudi, emesen, more, pa se vidimo. Pa sve bude lepo. Gledamo se pa nam srce iskače iz usta. Pa sednemo, pa se prošetamo. I nikada ne kažemo ništa, jer, jer, jer to je prevelika pauza. A vreme leti. Pa se onda setimo kako smo ranije provodili dane svađajući se, kako sam te ja ignorisao i kako si ti na silu pokušavala da se družiš sa mnom. Kako sam onda ja radio isto to kada si ti ignorisala mene. Ali nikada ne kažemo ništa.
Besne violine, potpuno lude violine,
paraju vazduh , totalno šizofreno.
I ti kreneš da pričaš,
vatrene rečenice i da me gledaš,
ispaljuješ rafalne poglede,
iz sna u san.
I onda pokrijem lice dlanovima,
kao ranije, kao večeras.
I često sanjam, sanjam kako ti pričaš, kako ne prestaješ da pričaš. Nebitno je šta, čak se i ne sećam šta, ali sanjam. Ti sediš, sveže nasmejana, sediš i pričaš. Pričaš onim žarom kao kada tek spereš tugu, kada ti se naprave rupice na obrazima. I mlatiš rukama, i žmuriš i smeješ se očima, ne hvataš vazduh. A ja te slušam, sedim i slušam. I besne violine, potpuno lude violine, dok pričaš, činele, talasi o grebene i vetar kroz ledine. Na drvenoj stolici, na vrhu zelenog brda, sediš ti, a na tmurnom oblaku iznad, na nebu, sedim ja, prekrštenih nogu i gledam dole. Ti pričaš, besnim violinama, dok se vetar igra sa tvojom nemirnom kosom i mene, na mom oblaku, vrti oko tebe. Nikada ne prestaješ, nikada ne prestaješ, u mom snu. I često ga sanjam. Ali onda u jednom trenutku vetar počne jače da duva. Svaki put krene tako jako da duva oduva moj oblak od tebe. Toliko daleko da mogu da te vidim samo kao tačku za koju ja znam da si ti. I onda puknu žice na violini i ja se probudim znojav.
I ti kreneš da plačeš.
Najkrupnije suze,
i da me gledaš.
rafalnim pogledom.
I onda stavim ruke,
moje dlanove na tvoje lice.
I ti zažmuriš. Zažmuriš i plačeš,
ali se smeješ.
I lice ti preplavi neka sigurna tuga,
jer znaš da sam ja uvek tu.
A ja samo želim da nestanem,
jer znam da sam ti uvek tu.
Iz sna u san.
Onda kada zatvorim oči.
Kao ranije, vatrenim očima,
rafalne rečenice. Hajde i večeras.
Budim se iz sna u san,
Protrljam lice dlanovima...
Sećaš se srednje škole? Kako ja nikada nisam hteo sebi da priznam neke stvari. Neke, sada banalne stvari. Kao što je recimo istina. Iz laži u laž. Kad ste vas dvoje pušili na klupici u parku, a ja se mrštio na sve to, ne zbog cigareta, već zbog tebe i njega. Kada je on bio sve ono što sam ja pričao, a ja bio sve ono što ne želim da budem, kako bih bio sušta suprotnost njemu, sušta suprotnost sebi. Sećaš se slobode? Ja ne. Sloboda je samo reč. Tvoja reč. Ti si mislila da je sloboda da popiješ pivo na malom odmoru pa mi posle pričaš kako ti je bilo super. Mislila si da je sloboda da radiš ono što ne želiš, samo zato što je to izgledalo kao da možeš da radiš šta hoćeš. Pa tvoja škola koja je rokerska, i moja škola koja je štreberska. Sećaš se? Sećaš se moje slobode? Slobode koja se ispoljavala u nekom samokažnjavanju? Ja sam živeo u sopstvenoj izolaciji, samo zato što sam mislio da sam dovoljno slobodan da ne budem deo grupe, zato što sam toliko slobodan, toliko samodovoljan da imam hraborosti da zapalim sa žurke pre 12 jer svi ostaju do 3-4, moja sloboda, sloboda nade da će neko primetiti moj kontrabunt. Čoveče, kontrabunt u mojoj glavi ili mamin dečko u očima svih drugih.
I onda ti mene zoveš da mi pričaš, na fiksni. Ja ležim na krevetu, ćutim i drhtim, a ti pričaš.
vatren jezik,
rafalne rečenice.
Kada zatvorim oči,
kao ranije, hajde i večeras.
vodiš me iz sna u san,
iz ludila u ludilo iz...
i onda umijem lice dlanovima.
I onda ti mene zoveš da mi pričaš, da mi plačeš, ali nisam ja taj kome si plakala, plakala si samoj sebi. Ja ćutim, a ti pitaš i ti odgovaraš. Ja sam tebi bio ti, zato što smo bili isti. Totalno suprotni u svakom smislu da istost očigledna. Lažno različiti, ali opet i stvarno različiti. Ne samo ja od tebe, već i od svih drugih, što je na neki način isto kao i biti isti kao i svi drugi, ali mi to tada nismo znali. Ti pričaš o njemu, govoreći meni koliko ti značim. A ja slušam tebe kako mi pričaš o njemu, shvatajuću da ti služim samo da te slušam. I onda se nađemo, u parku, na kafi, na torti, u mojoj priči ili na tvojoj probi. I onda me zagrliš, ja te zagrlim i sve bude lepo. Samo mi.
I kreneš da pričaš,
lalalalalalalalalalala,
blablablablablabla,
iz sna u san.
i onda izudaram lice dlanovima,
iz ludila u ludilo,
kao ranije, kao večeras.
Prođu dani, nedelje, nekoliko meseci. Ti, ja, zaboravimo, setimo se, odložimo, ne odložimo. Neprijatne tišine, prijatne tišine. Neprospavane noći, lude noći, žurke, zezanja, učenja, obaveze, mučenja, jurnjava, bolesti, putovanja, drugi ljudi, novi ljudi, emesen, more, pa se vidimo. Pa sve bude lepo. Gledamo se pa nam srce iskače iz usta. Pa sednemo, pa se prošetamo. I nikada ne kažemo ništa, jer, jer, jer to je prevelika pauza. A vreme leti. Pa se onda setimo kako smo ranije provodili dane svađajući se, kako sam te ja ignorisao i kako si ti na silu pokušavala da se družiš sa mnom. Kako sam onda ja radio isto to kada si ti ignorisala mene. Ali nikada ne kažemo ništa.
Besne violine, potpuno lude violine,
paraju vazduh , totalno šizofreno.
I ti kreneš da pričaš,
vatrene rečenice i da me gledaš,
ispaljuješ rafalne poglede,
iz sna u san.
I onda pokrijem lice dlanovima,
kao ranije, kao večeras.
I često sanjam, sanjam kako ti pričaš, kako ne prestaješ da pričaš. Nebitno je šta, čak se i ne sećam šta, ali sanjam. Ti sediš, sveže nasmejana, sediš i pričaš. Pričaš onim žarom kao kada tek spereš tugu, kada ti se naprave rupice na obrazima. I mlatiš rukama, i žmuriš i smeješ se očima, ne hvataš vazduh. A ja te slušam, sedim i slušam. I besne violine, potpuno lude violine, dok pričaš, činele, talasi o grebene i vetar kroz ledine. Na drvenoj stolici, na vrhu zelenog brda, sediš ti, a na tmurnom oblaku iznad, na nebu, sedim ja, prekrštenih nogu i gledam dole. Ti pričaš, besnim violinama, dok se vetar igra sa tvojom nemirnom kosom i mene, na mom oblaku, vrti oko tebe. Nikada ne prestaješ, nikada ne prestaješ, u mom snu. I često ga sanjam. Ali onda u jednom trenutku vetar počne jače da duva. Svaki put krene tako jako da duva oduva moj oblak od tebe. Toliko daleko da mogu da te vidim samo kao tačku za koju ja znam da si ti. I onda puknu žice na violini i ja se probudim znojav.
I ti kreneš da plačeš.
Najkrupnije suze,
i da me gledaš.
rafalnim pogledom.
I onda stavim ruke,
moje dlanove na tvoje lice.
I ti zažmuriš. Zažmuriš i plačeš,
ali se smeješ.
I lice ti preplavi neka sigurna tuga,
jer znaš da sam ja uvek tu.
A ja samo želim da nestanem,
jer znam da sam ti uvek tu.
Iz sna u san.
Tuesday, 6 April 2010
Možda
A ti si pričala o januaru, mesecu toliko fiktivnom da sam morao pomisliti da ga spominješ kako bi, prvo sakrila stvaran mesec koji je zapravo bitan jer se pomalo stidiš, a kao drugo, izmenila si avgust zato što je to nešto samo naše. Glupi avgust, čak ni ja ne želim da ga imenujem kako treba. Trenutak u svemiru ništa manje običan od bilo kog drugog, ali opet, magičan taman toliko da nas dvoje osećamo neprijatnost prilikom spominjanja istog. Koje godine? Uveravam vas da koja god godina bude spomenuta od strane mene, to može biti i prava i lažna godina, a motivi su isti. Kao da je i bitno za bilo koga osim za nas koji je to bio mesec, da li je padala kiša ili mrak, da li smo ušli u pekaru sa zelenom ili crvenom svetlećom reklamom ispred ulaza i jeli loš žu-žu ili bajate pogačice sa jogurtom ili bez ičega, zato što smo kasnije planirali da odemo na pivo, vino ili možda milk šejk, u kafić, kafanu, restoran ili možda park. To stvarno nije bitno. Meni jeste, a mislim da je i tebi, ali stvarno nikome drugom izmena sitnih detalja neće predstavljati nekakav bitan obrt u samom spletu događaja koji se jesu ili nisu odigrali. Spletu događaja koje sam ja žeeo, koje si ti želela, onako kako ih ja vidim ili kako ih ti zamišljaš, ili pak onako kako sada mislimo da je tada trebalo da se ponašamo kako bi kasnijim vremenskim osvrtom bili zadovoljniji ishodom.
Smešno je uopšte i misliti o tome na neki način koji je drugačiji od onoga koji je bio kada je to bilo potrebno. Neko od nas se nasmešio, neko možda nije. Ja sam možda poželeo da uhvatim tvoju ruku dok su nam se ramena dodirivala na ulici, možda sam poželeo, ali da li sam ili nisam to uradio, znamo samo mi. Znaš samo ti. Napišem li sada ovde da sam te dodirnuo, ili da te nisam dodirnuo, nedvosmisleno bi značilo da ću lagati ili reći istinu, ukoliko ne želim da kažem istinu zbog nekog lažnog osećaja čuvanja naše, sada već nepostojeće intime, baš zbog prisustva potencijalne konfuzije koju uvod u samo pojašnjavanje stvari može da stvori.
Pričao sam vožnji vozom, koji je mogao biti i autobus ili možda crveni automobil moje majke. Pričao sam o neizvesnosti koja mi je golicala dlanove kada je trebalo da ti kažem zbogom, ili možda ipak nisam pričao o toj neizvesnosti? Lažem, jesam. Ili lažem da jesam, možda nisam pričao nego samo pomislio, ili jednostavno nisam ni pomislio nego sam želeo da pomislim, ali to niko neće znati osim mene. Prokomentarisali smo kako su niske zgrade lepe, zato što čuvaju ono evropsko u nama, u smislu umerenosti, kulture i uopšte načinu ophođenja prema ljudima, stvarima i svemu ostalom. Dublje razmatranje toga verovatno dovodi do nekih potpuno drugačijih zaključaka, ali naše površno čavrljanje bilo je izuzetno slatko u tom trenutku, ili možda nije, a ja samo želim da mislim da jeste, ili ga nije ni bilo, ali ja sada pišem kako jeste, no možda smo samo ćutali, hodali i odbrojavali minute našeg neprijatnog susreta zbog prevelike tenzije koja je postojala, ili možda nije među nama. Ti si želela da te poljubim, ili možda nisi, ja to ne mogu da znam, iako bih verovatno želeo kada bih bio siguran da je mogućnost za to postojala, a ja sam isto možda poželeo da te poljubim, ili nisam, ili jesam a nisam imao hrabrosti, zbog nesigurnosti.
Onda sam te poljubio, dok smo sedeli i pili piće, ili jeli tortu, okruženi petougaonim ili osmouganim ogledalima i okruglim ili četvrtastim stolovima. Ili možda nisam. Ali sam želeo, o da, kako sam želeo. Ili možda jesam. Jesam.
Smešno je uopšte i misliti o tome na neki način koji je drugačiji od onoga koji je bio kada je to bilo potrebno. Neko od nas se nasmešio, neko možda nije. Ja sam možda poželeo da uhvatim tvoju ruku dok su nam se ramena dodirivala na ulici, možda sam poželeo, ali da li sam ili nisam to uradio, znamo samo mi. Znaš samo ti. Napišem li sada ovde da sam te dodirnuo, ili da te nisam dodirnuo, nedvosmisleno bi značilo da ću lagati ili reći istinu, ukoliko ne želim da kažem istinu zbog nekog lažnog osećaja čuvanja naše, sada već nepostojeće intime, baš zbog prisustva potencijalne konfuzije koju uvod u samo pojašnjavanje stvari može da stvori.
Pričao sam vožnji vozom, koji je mogao biti i autobus ili možda crveni automobil moje majke. Pričao sam o neizvesnosti koja mi je golicala dlanove kada je trebalo da ti kažem zbogom, ili možda ipak nisam pričao o toj neizvesnosti? Lažem, jesam. Ili lažem da jesam, možda nisam pričao nego samo pomislio, ili jednostavno nisam ni pomislio nego sam želeo da pomislim, ali to niko neće znati osim mene. Prokomentarisali smo kako su niske zgrade lepe, zato što čuvaju ono evropsko u nama, u smislu umerenosti, kulture i uopšte načinu ophođenja prema ljudima, stvarima i svemu ostalom. Dublje razmatranje toga verovatno dovodi do nekih potpuno drugačijih zaključaka, ali naše površno čavrljanje bilo je izuzetno slatko u tom trenutku, ili možda nije, a ja samo želim da mislim da jeste, ili ga nije ni bilo, ali ja sada pišem kako jeste, no možda smo samo ćutali, hodali i odbrojavali minute našeg neprijatnog susreta zbog prevelike tenzije koja je postojala, ili možda nije među nama. Ti si želela da te poljubim, ili možda nisi, ja to ne mogu da znam, iako bih verovatno želeo kada bih bio siguran da je mogućnost za to postojala, a ja sam isto možda poželeo da te poljubim, ili nisam, ili jesam a nisam imao hrabrosti, zbog nesigurnosti.
Onda sam te poljubio, dok smo sedeli i pili piće, ili jeli tortu, okruženi petougaonim ili osmouganim ogledalima i okruglim ili četvrtastim stolovima. Ili možda nisam. Ali sam želeo, o da, kako sam želeo. Ili možda jesam. Jesam.
Thursday, 27 November 2008
reci mi šta si video?
Važne stvari. Bitne. Nekako su uvek tu. Smetaju. Važne žvažne. Opet, i ove manje bitne se nekako nameću. Stil. Dosada na koju su ljudi navikli. Kakav stil? Zašto bi mene trebalo da bude briga za tuđu zatucanost? Za tuđe nerazumevanje. Tuđe je tuđe. Tuđini. Ako se osećam bolje nazivajuće sebe jednim otuđenikom onda neka bude tako, ali mislim da mi ta titula ipak ne stoji najbolje.
Prijatelji. Ljudi koji su tu kada ti trebaju. Ljudi koje ne želiš da cimaš kada ti trebaju zato što su ti isuviše dragi. Prijatelji. Ponavljanje reči, kao da na neki način uvećam prvobitno značenje.
Sestra mi se javila pre par sati. Kaže da je kupila one rukavice bez prstiju. Narandžasto crne šare bez vrhova prstiju. Kaže da se šetala ulicom, kada je išla da kupi rukavice, i da je naišla na jednu ženu koja je počela da joj govori te neke čudne stvari. Da joj priča kako je poznavala njenog, našeg, dedu, i kako su njih dvoje bili zajedno i kako je ona zapravo njena baka. Inače, "ludnica" (zvuči malo oštro) je na svega par stotina metara od njenog stana tako da su ta presretanja na ulici česta pojava, pošto se pacijenti sa blažim oblikom "bolesti" slobodno šetaju gde god žele da idu. Ali nebitno je to, meni je bila interesantna ta sposobnost da neka žena izmisli takvu priču. I motivi? Očigledno je da samo želi da popriča sa nekim.
Priče. Ti doživljaji koje želim da znam. Doživljaji mojih poznanika, doživljaji mojih prijatelja. Doživljaji koji mi znače, ni sam ne znam zašto. Naracija. Glupost. Inspiracija je jedna laž koju ljudi upotrebljavaju kada žele da budu lenji. Kišni dani. Hladni dani. Dobri dani.
Tramvaj. Uvek se nađe neki ljubitelj tramvaja. Priča o tramvajima, priča o papagajima, priča o ovome ili onome. Sve je to samo priča. Sve je jedna priča kojoj nema kraja. Priča bez realnog početka u vremenu i bez nekog bitnog cilja. Priča veća od zvuka, od sreće, od života. Priča koja služi tu kako bi sakrila stvarnost, kako bi potrošila vreme, kako bi nadoknadila čulo vida. Priča koja nema smisla.
Povedi me sa sobom napolje, želim da ti snimim topli dah po ledenom vremenu na diktafonu. Kladim se da je to neki sasvim novi oblik tišine. Snimiti zvuk slike toplog daha, koja besmislica. Gomila gluposti.
Zbog čega ne volim stereotipe? Toliko je popularno mrzeti ih da mi je prosto neprijatno što ih ja ne volim. Ispričaj mi priču. Molim te. Želeo bih da čujem jednu. Tvoju. Ako želiš.
Wednesday, 29 October 2008
Čudno
Tebi sve ima smisla.
Čini mi se da ti se možda samo čini.
Onda kada me kao baš briga šta radiš.
Onda kada me baš briga šta radiš.
Tada me je stvarno baš briga.
Baš me briga šta radiš.
Sećaš se poslednjeg puta?
Prvog puta.
Našeg.
Kako tebi ovo može da ima smisla?
Nemoguće je da ovo ima smisla.
Ovo stvarno nema smisla.
Izgleda kao da imaš toliko raznih načina,
načina na koje možeš da provodiš vreme.
Čini se kao da ja imam samo jedan.
Gde si večeras?
Hej!
Tebi sve ima smisla.
Čudno.
A opet i nije toliko.
Sunday, 26 October 2008
melanholija
Kao izgovor. Kao pogled. Kao tišina.
Gledao sam u tvoja stopala. Sitna, hladna stopala.
Nedostaju mi.
Prekrštene ruke, lažna iskrenost, pogled u pod.
Udisao sam tvoj miris dok si prolazila pored mene,
praveći se da me ne poznaješ.
I dalje je isti.
Očešao sam se o tebe, kao slučajno.
Juče, na žurci kod Darka.
Učinilo mi se kao da si zadrhtala, kao da si se izvila prema meni, leđima.
A onda si me ledeno pogledala i sela preko puta.
Postavljanje pitanja mi je sada isuviše poznato.
Naročito zato što me odgovori ne interesuju.
Melanholija?
Laž.
Monday, 6 October 2008
Vetar prošlosti
Ranije, pokušavao sam da poletim i završavao na zemlji svaki put.
Onda sam pokušao da nateram drugaricu iz komšiluka da levitira i opet podbacio.
Drugovi su mislili da sam blesav. Dok su oni ganjali loptu ja sam pokušavao da napravim kućicu na drvetu kako bih bio gore. Oni su se izigrali, a moja kućica se srušila na prvom vetru.
Prošlost koja me prati, ta senka neuspeha koja je sve veća, kao da me vuče u rupu sopstvenog zaborava. Kako očekivati da te se neko seti ako sam sebe zaboraviš?
Ko sam ja? Jel moj nastanak bio isto toliko izvestan kao nestanak koji je nesumnjiv? Da li je moje postojanje samo po sebi značajnije od jednostavne činjenice mog prisustva i konstatnih pokušaja i promašaja?
Pucam ćorke. Blefiram samog sebe. Najgore od svega što to sve unapred znam.
Prošlost nikada ne duva u leđa, uvek me vraća nazad. Prošlost koja me definiše. Prošlost bez koje kao i da ne postojim.
Prošlost koja nikome više nije bitna, ali opet znači sve.
Onda sam pokušao da nateram drugaricu iz komšiluka da levitira i opet podbacio.
Drugovi su mislili da sam blesav. Dok su oni ganjali loptu ja sam pokušavao da napravim kućicu na drvetu kako bih bio gore. Oni su se izigrali, a moja kućica se srušila na prvom vetru.
Prošlost koja me prati, ta senka neuspeha koja je sve veća, kao da me vuče u rupu sopstvenog zaborava. Kako očekivati da te se neko seti ako sam sebe zaboraviš?
Ko sam ja? Jel moj nastanak bio isto toliko izvestan kao nestanak koji je nesumnjiv? Da li je moje postojanje samo po sebi značajnije od jednostavne činjenice mog prisustva i konstatnih pokušaja i promašaja?
Pucam ćorke. Blefiram samog sebe. Najgore od svega što to sve unapred znam.
Prošlost nikada ne duva u leđa, uvek me vraća nazad. Prošlost koja me definiše. Prošlost bez koje kao i da ne postojim.
Prošlost koja nikome više nije bitna, ali opet znači sve.
Wednesday, 3 September 2008
omiriši
Crna kola.
Sivu mrlju na kaputu.
Mirisao sam ovu lažnu slobodu i ranije.
Znaš, jel tako? Znaš?
Brda. Oblake. Pločnik.
Koraci odlaze.
Koraci prilaze.
Zvuci u prolazu.
Moja lažna sloboda.
Pipam zid. Vrhovima prstiju.
Ti to vidiš, zar ne?
Sve mi se čini kao da smo već bili ovde.
Ližemo suze. Slane su.
Uvek zakasnim.
Drhtaj.
A sve je tako jednostavno.
Uvek zakasnim.
Sivu mrlju na kaputu.
Mirisao sam ovu lažnu slobodu i ranije.
Znaš, jel tako? Znaš?
Brda. Oblake. Pločnik.
Koraci odlaze.
Koraci prilaze.
Zvuci u prolazu.
Moja lažna sloboda.
Pipam zid. Vrhovima prstiju.
Ti to vidiš, zar ne?
Sve mi se čini kao da smo već bili ovde.
Ližemo suze. Slane su.
Uvek zakasnim.
Drhtaj.
A sve je tako jednostavno.
Uvek zakasnim.
Thursday, 24 July 2008
on the road again
kako god, tako je.
bolje je na putu, nego ne.
kilometraža je suština života.
kilometraža je suština života.
verovatno ne,
ali opet.
i tako, posle nedelju dana,
sa ruksakom na leđima,
gasim bojlere u kupatilu i kuhinji,
čudno.
ali tako je.
i zagrcnem se svaki put,
kada pokušam da kažem zbogom.
kad sam samo rob.
šakal gladan ega.
odoh.
i tako, posle nedelju dana,
sa ruksakom na leđima,
gasim bojlere u kupatilu i kuhinji,
čudno.
ali tako je.
i zagrcnem se svaki put,
kada pokušam da kažem zbogom.
kad sam samo rob.
šakal gladan ega.
odoh.
Tuesday, 1 July 2008
o ometačima
Koliko je moguće postići singularnu harmoniju kada je prisustvo gomile ometača nepodnošljivo? Onda, kada se pojavi želja za potrebom, ometači delujuisuviše opuštajuće, umrtvljujuće na signalizatore želje za harmonizovanjem moždanih akcija. Odatle proizilazi potreba za kolevkom koja ljulja u sopstvenoj svakodnevici ustajale ometače koji ispunjavaju život sigurnim problemima i sitnim uživanjima.
Postizanje dulaizma, tj. kompromisa između sveprisutnih distrakcija i harmonijskih retkosti trebalo bi da predstavlja ono čemu svaki živi organizam treba da teži. Postizanje tog stanja svesti kod ljudi mnogo je komplikovanije nego kod ostalih jedinki pošto je količina ometača kod ove vrste mnogo veća nego kod ostalih.
Takođe prisutni su i dodatni faktori koji na prvi pogled deluju izuzetno komplikovano i bitno iako su u svojoj biti prilično periferni. Ljudi imaju potrebu da preuveličavaju sitnice koje se čine bitnim i prividno potpomažu efekat harmonizacije unutrašnjeg ja.
Količina zadovoljenja eksponencijalno opada sa rastom materijalnih primanja i posedovanja tih istih zadovoljenja. U početku te sitnice imaju efekat harmonije i dugotrajni efekat. Kako rastu primanja, rastu i potrebe, tako da je postizanje zadovoljenja mnogo teže i zahteva više "materijalnosti". Opet, sve su ovo ometači. Tek po odbacivanju potrebe za materijalnim može se doći u stanje duhovnog mira, ali nikako ako se misli na ovaj način. Nemoguće je biti zadovoljan ako razmišljaš u cilju zadovoljenja sopstvenih potreba. Nemoguće je odbaciti materijalno pomoću same želje. Ako želiš, onda treba odbaciti želju, ali polu svesno, pošto iz previše želje za postizanjem bilo čega nastaje isuviše ometača koji deluju kao prividni stvaraoci zadovoljstava.
bla...
Postizanje dulaizma, tj. kompromisa između sveprisutnih distrakcija i harmonijskih retkosti trebalo bi da predstavlja ono čemu svaki živi organizam treba da teži. Postizanje tog stanja svesti kod ljudi mnogo je komplikovanije nego kod ostalih jedinki pošto je količina ometača kod ove vrste mnogo veća nego kod ostalih.
Takođe prisutni su i dodatni faktori koji na prvi pogled deluju izuzetno komplikovano i bitno iako su u svojoj biti prilično periferni. Ljudi imaju potrebu da preuveličavaju sitnice koje se čine bitnim i prividno potpomažu efekat harmonizacije unutrašnjeg ja.
Količina zadovoljenja eksponencijalno opada sa rastom materijalnih primanja i posedovanja tih istih zadovoljenja. U početku te sitnice imaju efekat harmonije i dugotrajni efekat. Kako rastu primanja, rastu i potrebe, tako da je postizanje zadovoljenja mnogo teže i zahteva više "materijalnosti". Opet, sve su ovo ometači. Tek po odbacivanju potrebe za materijalnim može se doći u stanje duhovnog mira, ali nikako ako se misli na ovaj način. Nemoguće je biti zadovoljan ako razmišljaš u cilju zadovoljenja sopstvenih potreba. Nemoguće je odbaciti materijalno pomoću same želje. Ako želiš, onda treba odbaciti želju, ali polu svesno, pošto iz previše želje za postizanjem bilo čega nastaje isuviše ometača koji deluju kao prividni stvaraoci zadovoljstava.
bla...
Monday, 14 January 2008
dan
okrenuo sam glavu. pogledi varaju kada pokušavaš da ih shvatiš.
na drugu stranu. sad na drugu stranu. obe su druge. vrtim glavom.
hladnoća dodira je često umela biti i nežnija.
levi zid je okrnjen. neko ga je udario nekada. trebalo mu je renoviranje. on to verovatno nije hteo, da ume da hoće.
kada sam pogledao na zid, desni zid... zgužvao sam još jedan list.
vlaga se osećala jače nego inače. moguće da je od ovog novopridošlog vetra.
sanjao sam hleb. krunio se i mrvio, a ja sam ga kupio sa poda.
prsti su mi bili crni, od ranije.
pucketanje prstima je delovalo kao dobra ideja. kao i lupkanje nogom o dotrajali brodski pod.
zviždukanje je došlo samo po sebi. prsti leve ruke bili su zauzeti, tako da sam se koristio desnom. uzeo olovku i na praznom list crta krugove. krugove i spirale. nepravilne. male, velike, krivudave i lelujave.
dobar je zvuk kada se prevuče nogom po prašnjavom drvenom podu. to sam i učinio. zvuk je bio savršen. povremeni pljesak rukama? da, to je odlično, samo ne prečesto, treba pisati terba pisati, treba pisati.
sve što vidim, sve što vidim, dve patke? plivaju u fontani. ljudi prolaze i bacaju im kokice. ovo im je verovatno poslednja slobodna vožnja.
usta su me zabolela od zviždukanja tako da sam prestao. pucketanje leve šake isto je postalo neprijatno. samo sam nogom povremeno prevlačio stopalo po podlozi, stvarajući zvuk i lomeći tišinu.
coktanje, kako god odvratno ta reč zvučala delovalo je primamljivo. manje naporno od zviždukanja. tapšanje šake o butinu je isto manje zahtevno od pucketanja prstima. O DA.
desna ruka pisala je sledeće:
"sedi, lezi, progovori.
prestani da sanjaš frule i klovnove sa tužnim liccima, belom ćelom i crvenim kovrdžavim uvojcima.
lalalalalalalala
saharoza koja povećava šanse za uspehom. odlično je prošlo po lošem vremenu.
jedan dva, dva jedan dva, koraci po kiši, jurnjava po kiši, pogledi na kiši, dodir na pljusku.
držanje za ruke. mokra kosa. vertikalne kapi. krupne kapi
drži se za ogradu. pašćeš ako pogledaš preko.
... ... . ........ .. ... ...
blah. nezadovoljan. prekini. da.s.t.alno radiš ovo kad.a pišeš
dosta. stani"
tišina je ponovo preuzela.
ruka je stala. noga takođe. suva su mi usta.
kosa gusta maštanja pusta.
dosta. skoči sa mosta.
rima prosta.
dosta dosta dosta dosta.
šta je ritam uopšte? može li se bilo šta bez njega?
verovatno ne.
sve ima svoj ritam.
na drugu stranu. sad na drugu stranu. obe su druge. vrtim glavom.
hladnoća dodira je često umela biti i nežnija.
levi zid je okrnjen. neko ga je udario nekada. trebalo mu je renoviranje. on to verovatno nije hteo, da ume da hoće.
kada sam pogledao na zid, desni zid... zgužvao sam još jedan list.
vlaga se osećala jače nego inače. moguće da je od ovog novopridošlog vetra.
sanjao sam hleb. krunio se i mrvio, a ja sam ga kupio sa poda.
prsti su mi bili crni, od ranije.
pucketanje prstima je delovalo kao dobra ideja. kao i lupkanje nogom o dotrajali brodski pod.
zviždukanje je došlo samo po sebi. prsti leve ruke bili su zauzeti, tako da sam se koristio desnom. uzeo olovku i na praznom list crta krugove. krugove i spirale. nepravilne. male, velike, krivudave i lelujave.
dobar je zvuk kada se prevuče nogom po prašnjavom drvenom podu. to sam i učinio. zvuk je bio savršen. povremeni pljesak rukama? da, to je odlično, samo ne prečesto, treba pisati terba pisati, treba pisati.
sve što vidim, sve što vidim, dve patke? plivaju u fontani. ljudi prolaze i bacaju im kokice. ovo im je verovatno poslednja slobodna vožnja.
usta su me zabolela od zviždukanja tako da sam prestao. pucketanje leve šake isto je postalo neprijatno. samo sam nogom povremeno prevlačio stopalo po podlozi, stvarajući zvuk i lomeći tišinu.
coktanje, kako god odvratno ta reč zvučala delovalo je primamljivo. manje naporno od zviždukanja. tapšanje šake o butinu je isto manje zahtevno od pucketanja prstima. O DA.
desna ruka pisala je sledeće:
"sedi, lezi, progovori.
prestani da sanjaš frule i klovnove sa tužnim liccima, belom ćelom i crvenim kovrdžavim uvojcima.
lalalalalalalala
saharoza koja povećava šanse za uspehom. odlično je prošlo po lošem vremenu.
jedan dva, dva jedan dva, koraci po kiši, jurnjava po kiši, pogledi na kiši, dodir na pljusku.
držanje za ruke. mokra kosa. vertikalne kapi. krupne kapi
drži se za ogradu. pašćeš ako pogledaš preko.
... ... . ........ .. ... ...
blah. nezadovoljan. prekini. da.s.t.alno radiš ovo kad.a pišeš
dosta. stani"
tišina je ponovo preuzela.
ruka je stala. noga takođe. suva su mi usta.
kosa gusta maštanja pusta.
dosta. skoči sa mosta.
rima prosta.
dosta dosta dosta dosta.
šta je ritam uopšte? može li se bilo šta bez njega?
verovatno ne.
sve ima svoj ritam.
Monday, 7 January 2008
tup
već si to rekla, hiljadu puta.
na mnogo raznih načina, od kojih nijedan nije bio dobar.
a ja pričam. govorim ti. na hiljadu jezika, ali nijedan se ne čuje.
i to je ljubav. jel to ljubav? ovo je ljubav? ovo je ljubav. da, ljubav. ljubav?
kiša je padala glasno. zvuk mojih cipela se sakrio. kada sam otvorio vrata, bila si iznenađena, rekla si nešto, a ja sam pokušao, ali glasa nije bilo u meni.
znaš, pametnija si od mene. na pravi način. ti razumeš bolje.
ja shvatim tek kad se desi. nemoj me kriviti zbog toga.
moja noga.
a najgore od svega je što ne mogu da znam da li me čuješ.
mene niko ne čuje.
zašto onda ja slušam?
znaš kako glumci uvek deluju tako veseli, a kad ih upoznaš shvatiš da i oni imaju bore, noćne more...
moj dodir nestaje.
nisam u stanju da dodirnem. pipao sam zid. nije me osetio. moja šaka kao da je pipnula gomilu elektrona na površini.
tvoj dodir nije takav. ti razumeš. kako si naučila? kako umeš? kako naizgled nikada ne grešiš? kako i kada tuguješ, tuguješ onako kako samo glumci rade, ne veštački, već kao iz knjiga, nekako. sve što ti radiš je definicija toga.
ne osćaš moj dodir, ne čuješ moj glas, ali moje oči te sanjaju. danju. osetićeš ih na svojim ramenima možda za koji dan.
možda.
*inspirisano jednom pesmom jednog benda koji volim
na mnogo raznih načina, od kojih nijedan nije bio dobar.
a ja pričam. govorim ti. na hiljadu jezika, ali nijedan se ne čuje.
i to je ljubav. jel to ljubav? ovo je ljubav? ovo je ljubav. da, ljubav. ljubav?
kiša je padala glasno. zvuk mojih cipela se sakrio. kada sam otvorio vrata, bila si iznenađena, rekla si nešto, a ja sam pokušao, ali glasa nije bilo u meni.
znaš, pametnija si od mene. na pravi način. ti razumeš bolje.
ja shvatim tek kad se desi. nemoj me kriviti zbog toga.
moja noga.
a najgore od svega je što ne mogu da znam da li me čuješ.
mene niko ne čuje.
zašto onda ja slušam?
znaš kako glumci uvek deluju tako veseli, a kad ih upoznaš shvatiš da i oni imaju bore, noćne more...
moj dodir nestaje.
nisam u stanju da dodirnem. pipao sam zid. nije me osetio. moja šaka kao da je pipnula gomilu elektrona na površini.
tvoj dodir nije takav. ti razumeš. kako si naučila? kako umeš? kako naizgled nikada ne grešiš? kako i kada tuguješ, tuguješ onako kako samo glumci rade, ne veštački, već kao iz knjiga, nekako. sve što ti radiš je definicija toga.
ne osćaš moj dodir, ne čuješ moj glas, ali moje oči te sanjaju. danju. osetićeš ih na svojim ramenima možda za koji dan.
možda.
*inspirisano jednom pesmom jednog benda koji volim
Thursday, 29 November 2007
kornjača
znaš, sećaš se kada je flaša preletela zgradu
i ti si se okliznuo pošto ti se zavrtelo u glavi od jahanja koje te je omelo u izgovaranju pretećih misli...
razočarane klizaljke visile su okačene na zidu. senka je padala loše na njih i delovale su manje lepe od ostalih isto lepih klizaljki na koje je svetlo padalo baš kako treba.
klizaljke nisu mogle da pokažu svoju tugu pošto jednostavno nisu imale mogućnosti za to.
mogle su da vise, i da vise.
a tuga se gomilala u njima, toliko da možda više nije ni bilo mesta za nečije stopalo. možda neko malo stopalo. iskreno stopalo.
i nije ih ni bilo toliko briga koliko su se osećale loše zbog činjenice da nema baš nikoga ko bi ih poželeo na nogama. nisuni morale biti iskorišćene. barem da je neko pitao može li da ih proba. bilo ko. skupile bi svu tugu u najdublji deo sebe u nadi da će stopalo ući, ali znale su da jednostavno više nema mesta.
opet, bilo bi lepo kada bi neko barem pokušao.
a sve se dešava tako brzo. i dok se samo sete ko su dan bi prošao i desetine desetina ljudi prošlo bi okom preko njih i ubacivalo novčić tuge u njih. nisu oni krivi. nije senka kriva. nisu one krive. ne krive one nikoga. bile su zajedno. bile su par klizaljki. par. ali jedna bez druge nisu bile ništa.
nema vremena. vreme kojeg nemaju bilo je jedino čemu su mogle da se nadaju. bilo je to isto vreme ono što su mrzele pošto su samo njega osećale.
ali to je ve bila samo laž. te iste klizaljke zapravo i nisu mogle osećati ništa. oni su samo klizaljke. one služe za klizanje. kao što su i ljudi isto samo ljudi. oni ne služe za klizanje, oni klizaju. klizaljke vole kada je ljudska noga u njima, ali ljudi i nisu preterano oduševljeni kada svoju nogu pronađu u jednoj. ne razmišljaju o tome previše. a zašto? ljudi koji razmišljaju ne razmišljaju, a klizaljke koje bi želele nisu u stanju.
klizaljke.
ko još misli o njima?
ko još bira one u ćošku?
one u senci? one koje deluju lošije samo zato što ih je teže videti?
gde je granica kada snovi počinju da budu stvarnost? da menjaju stvarnost. stvarnost koja ostaje nedoirljiva.
sve se, na kraju svodi na jebeni periferni pogled.
a ove u ćošku sigurno najmanje smrde. najčistije su. nevine.
kako li je klizaljkama koje nove vise u senci do kraja vremena?
kako?
ko su voi monstrumi?
ovi sa 20 prstiju.
i ti si se okliznuo pošto ti se zavrtelo u glavi od jahanja koje te je omelo u izgovaranju pretećih misli...
razočarane klizaljke visile su okačene na zidu. senka je padala loše na njih i delovale su manje lepe od ostalih isto lepih klizaljki na koje je svetlo padalo baš kako treba.
klizaljke nisu mogle da pokažu svoju tugu pošto jednostavno nisu imale mogućnosti za to.
mogle su da vise, i da vise.
a tuga se gomilala u njima, toliko da možda više nije ni bilo mesta za nečije stopalo. možda neko malo stopalo. iskreno stopalo.
i nije ih ni bilo toliko briga koliko su se osećale loše zbog činjenice da nema baš nikoga ko bi ih poželeo na nogama. nisuni morale biti iskorišćene. barem da je neko pitao može li da ih proba. bilo ko. skupile bi svu tugu u najdublji deo sebe u nadi da će stopalo ući, ali znale su da jednostavno više nema mesta.
opet, bilo bi lepo kada bi neko barem pokušao.
a sve se dešava tako brzo. i dok se samo sete ko su dan bi prošao i desetine desetina ljudi prošlo bi okom preko njih i ubacivalo novčić tuge u njih. nisu oni krivi. nije senka kriva. nisu one krive. ne krive one nikoga. bile su zajedno. bile su par klizaljki. par. ali jedna bez druge nisu bile ništa.
nema vremena. vreme kojeg nemaju bilo je jedino čemu su mogle da se nadaju. bilo je to isto vreme ono što su mrzele pošto su samo njega osećale.
ali to je ve bila samo laž. te iste klizaljke zapravo i nisu mogle osećati ništa. oni su samo klizaljke. one služe za klizanje. kao što su i ljudi isto samo ljudi. oni ne služe za klizanje, oni klizaju. klizaljke vole kada je ljudska noga u njima, ali ljudi i nisu preterano oduševljeni kada svoju nogu pronađu u jednoj. ne razmišljaju o tome previše. a zašto? ljudi koji razmišljaju ne razmišljaju, a klizaljke koje bi želele nisu u stanju.
klizaljke.
ko još misli o njima?
ko još bira one u ćošku?
one u senci? one koje deluju lošije samo zato što ih je teže videti?
gde je granica kada snovi počinju da budu stvarnost? da menjaju stvarnost. stvarnost koja ostaje nedoirljiva.
sve se, na kraju svodi na jebeni periferni pogled.
a ove u ćošku sigurno najmanje smrde. najčistije su. nevine.
kako li je klizaljkama koje nove vise u senci do kraja vremena?
kako?
ko su voi monstrumi?
ovi sa 20 prstiju.
Friday, 23 November 2007
prolivene misli
ležanje u postelji koje je oslobodilo sev moje porive koji su bili toliko gnječeni mislima predrasuda, rasturenih uzvišenih reči, smrvljenih. gonoreja, parasimpatikus, histerija, apstrakcija, metamorfoza.
jelovnik nikada nije bio pitanje bivstva. jestvo kao takvo pričinjavalo je izuzetnu sreću jednome meni koji se nadao eksponencijalno rastućim funkcijama zadovoljstva.
mišljenja da možda može da se misli dublje od same misli koja je bazična pomisao mozgovna začaran ležernim stavom koji je dublje razmatran možda šire. kada se misli na ručak, misli li se na hranu ili na sam obred?
dugačke reči obično potiču iz latinskog ili prastarogrčkog jezika... poneka je i ugrofinska.
sedeh tako u stolici koja je moje dupe obuhvatala svojim tapaciranim delovima predviđenim za tapacirana dupeta, te je ovo moje filovano dupe postalo malo tvrđe od želje da se uklopi sa ostalim tapaciranim stereotipnim dupetima. i spoznaja levoga mi guza bila je da se samo sreća koja se postiže osećajem pripadnosti bilo čemu može meriti sa relativnim osećajem postojanja i čekanja. čekanje koje nam na svojstven način ukazuje na zavisnost od trošenja vremena u nečijem prisustvu, i potreba za interpunkcijom kao neizostavnim alatom pri razumevanju dve jedinke u prirodi koje umeju da koriste istu interpunkciju zato što su samo pomoću iste sposobni da razaznaju lavirinte magije koju su storili čudnim vezama sinonimastih rečenica koje mogu biti svega samo nekoliko misli dugačke, a opet čine e kao takve i same.
prilagoditi misli razumevanju trenutno mi je veoma teško ali misli su ovo što se sada ispisuje ovde, a ne neke tamo lubenice ili žirafe. mogao sam i krušku pojesti pre spavanja, ali je spavanje to koje me je vuklo ka festivalskim pesmicama i kojekakvim crvenim ružama koje sam prodavao kao maglu zaljubljenim majkama.
jednjak koji se nalazi negde unutra i jede se jedenjem hrane koja je pojedena čudno odzvanja u mraku. mrak jede tišinu koja je samo jača u istom. senka koja je nepostojana odzvanja mnogo snažnije kada ne može da se vidi.
a čitava poenta recitala ovogoa koji je trebalo da predstavi jednu grančicu zelenkaste osti je kost koja je falsifikovala zamagljeni prozor zaleđene krčme u kojoj je i hitler razgovarao sa frojdom i hemingvejom za jednim vlažnim stolom uz kriglu domaćega piva. krigla koja je zelena i šolja koje je rumena i pivo koje samo po sebi ne predstavlja uživanje koliko pojam piva u ljudima izaziva hemijsku reakciju osećanja potreba da se isti osećaj asimilira osećaju zadovoljstva. rumeno pivo koje je kao tabu iostavljen kao simbol kao jebena aksioma nepopljuvanosti trgovine grejača i kamiondžija i nedoraslih adolescenata napaćenih bildera i znojavih fudbalera koji mislili su da je nešto ređe mišljenje o svačemu pojedinačno pomilovano grohotnim smehom i ispijanjem nečitljivih savršeno jednostavnih i razumljivih reči pojedinačno koje neorganizovane stvaraju celinu koja se razume ali se čini da i nema neko preterano značajno značanje u značaju samom falsifikata tuđih već preobraćenih misli. može li se zaustavit snop crvenih jarbola koji se frulaju na hondurasu i ljuljaška zaleđenih lanaca bez drške za koju se nikada nie moglo uhvatiti ranije ni kasnije od pređašnjih dečurlijastih vriski i gužve i želje za kolektivnom imovinom i deljenjem ali samo tako kako bi svi pokušali oteti sve kolektivno samo za sebe, baš zato što je namenjeno zajedniočkom korišćenju i baš zato šot ovo niko neće uspeti da pročita do kraja zato što na kraju neću staviti tačku tako da će kraj ostati neispisan. interpuinkcija je kraljevstvo koje vlada pravilima nama koji smo samo interpunkcijski zavisnici nerazumevanja maloređašnjeg
jelovnik nikada nije bio pitanje bivstva. jestvo kao takvo pričinjavalo je izuzetnu sreću jednome meni koji se nadao eksponencijalno rastućim funkcijama zadovoljstva.
mišljenja da možda može da se misli dublje od same misli koja je bazična pomisao mozgovna začaran ležernim stavom koji je dublje razmatran možda šire. kada se misli na ručak, misli li se na hranu ili na sam obred?
dugačke reči obično potiču iz latinskog ili prastarogrčkog jezika... poneka je i ugrofinska.
sedeh tako u stolici koja je moje dupe obuhvatala svojim tapaciranim delovima predviđenim za tapacirana dupeta, te je ovo moje filovano dupe postalo malo tvrđe od želje da se uklopi sa ostalim tapaciranim stereotipnim dupetima. i spoznaja levoga mi guza bila je da se samo sreća koja se postiže osećajem pripadnosti bilo čemu može meriti sa relativnim osećajem postojanja i čekanja. čekanje koje nam na svojstven način ukazuje na zavisnost od trošenja vremena u nečijem prisustvu, i potreba za interpunkcijom kao neizostavnim alatom pri razumevanju dve jedinke u prirodi koje umeju da koriste istu interpunkciju zato što su samo pomoću iste sposobni da razaznaju lavirinte magije koju su storili čudnim vezama sinonimastih rečenica koje mogu biti svega samo nekoliko misli dugačke, a opet čine e kao takve i same.
prilagoditi misli razumevanju trenutno mi je veoma teško ali misli su ovo što se sada ispisuje ovde, a ne neke tamo lubenice ili žirafe. mogao sam i krušku pojesti pre spavanja, ali je spavanje to koje me je vuklo ka festivalskim pesmicama i kojekakvim crvenim ružama koje sam prodavao kao maglu zaljubljenim majkama.
jednjak koji se nalazi negde unutra i jede se jedenjem hrane koja je pojedena čudno odzvanja u mraku. mrak jede tišinu koja je samo jača u istom. senka koja je nepostojana odzvanja mnogo snažnije kada ne može da se vidi.
a čitava poenta recitala ovogoa koji je trebalo da predstavi jednu grančicu zelenkaste osti je kost koja je falsifikovala zamagljeni prozor zaleđene krčme u kojoj je i hitler razgovarao sa frojdom i hemingvejom za jednim vlažnim stolom uz kriglu domaćega piva. krigla koja je zelena i šolja koje je rumena i pivo koje samo po sebi ne predstavlja uživanje koliko pojam piva u ljudima izaziva hemijsku reakciju osećanja potreba da se isti osećaj asimilira osećaju zadovoljstva. rumeno pivo koje je kao tabu iostavljen kao simbol kao jebena aksioma nepopljuvanosti trgovine grejača i kamiondžija i nedoraslih adolescenata napaćenih bildera i znojavih fudbalera koji mislili su da je nešto ređe mišljenje o svačemu pojedinačno pomilovano grohotnim smehom i ispijanjem nečitljivih savršeno jednostavnih i razumljivih reči pojedinačno koje neorganizovane stvaraju celinu koja se razume ali se čini da i nema neko preterano značajno značanje u značaju samom falsifikata tuđih već preobraćenih misli. može li se zaustavit snop crvenih jarbola koji se frulaju na hondurasu i ljuljaška zaleđenih lanaca bez drške za koju se nikada nie moglo uhvatiti ranije ni kasnije od pređašnjih dečurlijastih vriski i gužve i želje za kolektivnom imovinom i deljenjem ali samo tako kako bi svi pokušali oteti sve kolektivno samo za sebe, baš zato što je namenjeno zajedniočkom korišćenju i baš zato šot ovo niko neće uspeti da pročita do kraja zato što na kraju neću staviti tačku tako da će kraj ostati neispisan. interpuinkcija je kraljevstvo koje vlada pravilima nama koji smo samo interpunkcijski zavisnici nerazumevanja maloređašnjeg
Wednesday, 21 November 2007
e, jel znaš trenutak kada misliš da znaš, a nemaš pojma?
trenutak kada je subjektivno idealno i onda dođe neko sporedan i ukaže ti na banalni propust?
tvoj savršen plan, ispostavi se kao pogrešan od samog početka. kao most koji samo izgleda kao most, ali nema funkciju mosta, a savršeno je ispravan dok ti strana sila ne pokaže da je računica pogrešna.
to je glupo.
i zbog čega je potrebna spoznaja realnih mana ako su subjektivne savršenosti apsolutno dovoljne da me zadovolje dok saam ne saznam drugačije?
ima li ovo smisla?
a?
šta misliš?
i zbog čega ovaj glupi blogger ne stavlja veliko slovo posle tačke pa 70% mojih tekstova izgleda dbilno?
trenutak kada je subjektivno idealno i onda dođe neko sporedan i ukaže ti na banalni propust?
tvoj savršen plan, ispostavi se kao pogrešan od samog početka. kao most koji samo izgleda kao most, ali nema funkciju mosta, a savršeno je ispravan dok ti strana sila ne pokaže da je računica pogrešna.
to je glupo.
i zbog čega je potrebna spoznaja realnih mana ako su subjektivne savršenosti apsolutno dovoljne da me zadovolje dok saam ne saznam drugačije?
ima li ovo smisla?
a?
šta misliš?
i zbog čega ovaj glupi blogger ne stavlja veliko slovo posle tačke pa 70% mojih tekstova izgleda dbilno?
Sunday, 18 November 2007
pogled torte
parče torte
koje gledaš
hteo bi malo
ali ne baš
siguran u sebe
ali ne toliko
pojeo bi malo
pojeo bi malo
posmatraš ga
čini ti se stari
želeo bi možda
al' i druge stvari
oh kada bi samo
mogao da biraš
uzeo bi sve
ali ne baš
koje gledaš
hteo bi malo
ali ne baš
siguran u sebe
ali ne toliko
pojeo bi malo
pojeo bi malo
posmatraš ga
čini ti se stari
želeo bi možda
al' i druge stvari
oh kada bi samo
mogao da biraš
uzeo bi sve
ali ne baš
Tuesday, 6 November 2007
pomoć
ljudima je u prirodi da traže prijatelje. u prirodi im je da im je prijatnokada pored sebe imaju nekoga. bilo koga. urođeni strah od samoće uvek je prisutan. sad, kod nekih manje, kod nekih više izraženo, ali strah od samoće svi mi imamo. zamisli, čitav život provesti sam, bez ikoga. ako bih tako završio, verovatno bih društvo tražio po nekim prodavnicama, pričao sa prodavcima čisto radi priče, zato što ne bih imao sa kim. a i šta će mi priča? pa mislim da mi treba. ili će mi trebati barem.
recimo. ovde ja pričam sam sa sobom. isto to radim i svakim sekundom dok smišljan šta ovde da napišem. nije li to duplo obraćanje sammom sebi? šta ja tačno želim da postignem ovim?
činjenica da ne znam šta ću sledeće napisati je super, ali opet, činjenica je da je to što ne znam da ću napisati već prošlo par krugova u mom mozgu i unutrašnji marko 1 je to već rekao unutrašnjem marku 2, koji je preneo dalje unutrašnjem marku 3. koliko je verodostojna originalna misao? koliko puta ja obrnem istu stvar u glavi pre nego što mi izađe kroz usta ili prste?
mnogo. ali to se dešava izuzetno brzo ako vreme posmatramo u nekim recimo sekundama.
samoća.
biti sam je paradoks.
svi smo mi sami. a opet nikada nisamo sasvim.
retki su oni koji imajui više ličnosti u jednoj glavi, a i to je diskutabilno, pošto je ta druga osoba možda samo čist plod imaginacije.
kad smo kod toga. imaginary friends. nikada nisam imao jednog, ali pretppostavljam da ih je većina usamljene i one manje usamljene dece imalo. ja sam oduvek imao brata, tako da nikada nisam bio apsolutno usamljen. ali, generalno, bio sam veoma povučeno i stidljivo dete.
nisam siguran da li sam zbog stida počeo da volim samoću, ili se stid pojavio sa mojom otuđenošću od okoline. naravno da nisam bio neki skroz čudak, igrao sam se ja sa drugarima na ulici, igrao sam neke glupe sportove kojima i dan danas ne vidim svrhu. igrao sam se sa ostalom decom, ali, glupo mi je da to kažem, ali, nikada ih zapravo nisam razumeo. vremenom se broj prijatelja, drugova, poznanika, kako god, povećavao, i moj stepen razumevanja, kao i moć uklapanja u sredinu, ali i dalje nekako mi je sve čudno i strano. nikada nisam odbacio činjenicu da svima sve deluje strano, ali, primećivao sam da sam ja uvek delovao drugačije. u negativnom smislu.
samoća. kako god sve bilo, na kraju uvek ostanemo sami. imali hiljadu lica, osmeha, pogleda pored nas, opet, smo sami.
a želja je prevelika, želja je izvan nadležnosti razuma. to je nagon. naravno da razumom odbijamo neke ljude ili bla, ali u mislima nam se stalno mota neko, nešto. uvek iznad nas lebdi neka nada, mogućnost ili želja za nekim, barem razgovorom, barem blizini.
marko, kasniš. ustani, stavi tačku. ovo je nedovršen tekst i nedovršena misao. zapravo samo je načeta, i sve što sam želeo da kažem nisam stigao. neću ovo nastavljati.
recimo. ovde ja pričam sam sa sobom. isto to radim i svakim sekundom dok smišljan šta ovde da napišem. nije li to duplo obraćanje sammom sebi? šta ja tačno želim da postignem ovim?
činjenica da ne znam šta ću sledeće napisati je super, ali opet, činjenica je da je to što ne znam da ću napisati već prošlo par krugova u mom mozgu i unutrašnji marko 1 je to već rekao unutrašnjem marku 2, koji je preneo dalje unutrašnjem marku 3. koliko je verodostojna originalna misao? koliko puta ja obrnem istu stvar u glavi pre nego što mi izađe kroz usta ili prste?
mnogo. ali to se dešava izuzetno brzo ako vreme posmatramo u nekim recimo sekundama.
samoća.
biti sam je paradoks.
svi smo mi sami. a opet nikada nisamo sasvim.
retki su oni koji imajui više ličnosti u jednoj glavi, a i to je diskutabilno, pošto je ta druga osoba možda samo čist plod imaginacije.
kad smo kod toga. imaginary friends. nikada nisam imao jednog, ali pretppostavljam da ih je većina usamljene i one manje usamljene dece imalo. ja sam oduvek imao brata, tako da nikada nisam bio apsolutno usamljen. ali, generalno, bio sam veoma povučeno i stidljivo dete.
nisam siguran da li sam zbog stida počeo da volim samoću, ili se stid pojavio sa mojom otuđenošću od okoline. naravno da nisam bio neki skroz čudak, igrao sam se ja sa drugarima na ulici, igrao sam neke glupe sportove kojima i dan danas ne vidim svrhu. igrao sam se sa ostalom decom, ali, glupo mi je da to kažem, ali, nikada ih zapravo nisam razumeo. vremenom se broj prijatelja, drugova, poznanika, kako god, povećavao, i moj stepen razumevanja, kao i moć uklapanja u sredinu, ali i dalje nekako mi je sve čudno i strano. nikada nisam odbacio činjenicu da svima sve deluje strano, ali, primećivao sam da sam ja uvek delovao drugačije. u negativnom smislu.
samoća. kako god sve bilo, na kraju uvek ostanemo sami. imali hiljadu lica, osmeha, pogleda pored nas, opet, smo sami.
a želja je prevelika, želja je izvan nadležnosti razuma. to je nagon. naravno da razumom odbijamo neke ljude ili bla, ali u mislima nam se stalno mota neko, nešto. uvek iznad nas lebdi neka nada, mogućnost ili želja za nekim, barem razgovorom, barem blizini.
marko, kasniš. ustani, stavi tačku. ovo je nedovršen tekst i nedovršena misao. zapravo samo je načeta, i sve što sam želeo da kažem nisam stigao. neću ovo nastavljati.
Subscribe to:
Posts (Atom)
Posts
