Na pivu

- Znaš, ne moraš uvek da kriješ sve od mene. Možeš ponekad recimo da se javiš na telefon i da ne odeš u drugu sobu.
- Ne verujem šta pričaš. Pa sklonim se jer neću da smaram ljude svojim razgovorima. Plus, u krajnjem slučaju, moji razgovori su moji razgovori, ne vidim zašto, šta, kao, bolji smo drugari ako ne odem u drugu sobu?

Rekao bih ti da me strašno nervira kada očigledno ne podnosiš moje glupe priče, moje sulude ideje koje pričam isključivo radi zabave. U ovom trenutku, rekao bih, ne, udario bih te po sred nosa.

- Ma ne bre, nema veze. Dva točena! Da, da! E, znaš, sinoć sam opet sanjao.
- Šta? Ček, evo je Marina. Alo, des?
- Hej.
- Ćao momci, šta se radi? Pivo a? Meni jedan čaj, ako nije problem. Voćni, bilo koji, jagoda? Da, može, ok. I? Pivo znači? Bezveze vam je to, prerano je.
- Marina, otkud ti? Mislim, zar nisi...
- Pa Jova mi rekao da ste tu, čekaj, šta, kao jel me to pitaš kao onako ili...
- Ma onako, opusti se, mislio sam da si već zapalila.
- Nisam, nisam, hu hu, kako sam uzbuđena, u sredu krećem i to je to!
- Sjajno. Baš se radujemo, zar ne Marko? Skroz je super sredila sama sebi narednih mesec dana.
- Da.
- Inače, nas dvojica tako malo pričamo nešto i, da te pitam, šta misliš ti, da li kada mi zvoni telefon treba da ostanem da sedim ili da se sklonim u stranu da vas ne smaram?
- Pa to zavisi ko te zove... zar ne?
- Upravo, vidiš?
- Ne, zavisi sa kim sediš, o tome ti pričam, lobanjo jedna.
- Ponašaš se kao neka riba.
- Vou, sad si mi rekao, jea!
- Šta je sa vama dvojicom? Samo se peckate. Hvala.
- Marku došli oni dani.
- Marko?

Huh, ne mogu jebeno verovati koliko me nerviraju. Šta je ovo, koji kurac? Došla je Marina, jej, hajde da sada šaljivo prepriamo svaku jebenu do sada izgovorenu rečenicu, predstavima mene kao imbecila i malo se smejemo. Ha ha ha. Jebote, aaaaaaaa, nikada se neće opametiti. nikada se neću opametiti. Za neke stvari, u nekim situacijama, jednostavno, grghh.

- Marko? Alo, pajseru?
- Da, da.
- Šta?

Pa ja ne mogu da verujem kako me gleda. Likuje, ladno likuje i misli da ga nisam čuo pa sad kao da ispadne štagod.

- Šta šta? Pa krvarim, eto šta. Ulošci, žilet, štoljpi. Idem da se upucam.
- A Makii šta je sad biloo? A reci nam, molim te reci nam, znaš da će ti biti lakše ako ispričaš.
- Pusti ga, znaš da ne voli da...

Lalalalalalalalalalalala možda postaje isuviše problematično ovo bežanje iz razgovora. Ipak oni, na kraju svi samo misle dobro i sve to.

- Drugi put.
- Drugi put.
- Da.

- I, khm, ovaj, hoćemo možda večeras do Pere?
- Pere?
- Sećate se, iz gimnazije lik onaj?
- U da, LIK! Gimnazija, jea! Obavezno, idemo.
- Jebi se, navodno će biti super žurka.
- Super žurka, Pera, gimnazija... čuješ li ti sebe?
- Što?
- Ubijate me.
- Ma crkni više, koga briga.
- Može još jedno?
- E, i meni. Hoćeš ti nešto drugo?
- Ne, imam ovaj čaj, dobar mi je. Nego, hoćemo da idemo? Hajde, bezveze mi je sama da se pojavim.
- To je zato što si matora usamljena baba koja je oterala sve ljude od sebe pa se sad kešaš na nas dvojicu pičkopaćenika koji ne mogu da srede čak ni stan, a kamoli sopstveni život.
- Šta? Opet ti nešto, nego, HAJDE bre, hoćemo?
- Ne.
- Naravno da ne.
- Kakvi ste homoseksualci.
- Marina, hajskul rijunioni baš i nisu moja voćka rakije.
- A šta je tvoja voćka rakija?
- Koja.
- Dobro, koja. Pa koja je?
- Ma njegova voćka je žilet, vena, kada i neki Džared Leto rok.
- Hahha, Džared Leto. Džared Jesen.

Mislim da nemam snage više da učestvujem u ovom razgovoru. Ne mogu ponovo da pričam o gimnaziji, o tome kako je neko bio kul, a neko nije. Kako je neko bio onakav, a sada je ovakav. Ko je sa kim, koja boja kose je sada aktuelna među 'jačim ribama'. Šta? Kakve žurke okupljanja? Štagod, svi nešto rade, sigurno nisu prestali da postoje. Samo, koga to zapravo zanima? Mislim, zašto ubijati vreme na taj način? Nije kao da imam bolju ideju, ali i ćutanje se čini normalnije. Kakve gluposti, jebene gluposti.  Bole me noge.

-  E bole me noge. Idem ja.
- Čekaj, a pivo?
- Poklanjam ti ga.
- Aj čujemo se kasnije.
- Ajde.
- Ćao Marko!