Distanca

Dva puža živela su, svaki u svojoj kućici, na dve trećine do vrha zelenog brda iznad mirišljave doline. Na pet (češće tri, a ponekad i sedam) metara ispod njih, živela je mlada gospođica krtica Olga koja je svakog leta redovno izlazila na površinu iz svog vertikalno prostranog, ali generalno prilično klaustrofobičnog krtičnjaka, kako bi održavala redovne komšijske odnose sa okolnim stanovništvom i malo osunčala svoj bledosmeđi ten. Puževi su, iako braća, bili prilično različiti, ali to nije bilo toliko očigledno ostatku komšiluka pošto su izuzetno ličili jedan na drugog i pritom vodili dosta povučen i miran život, naročito uzevši u obzir prirodu njihove sličnosti. Naime, oni su važili za naočite osobenjake, koji su posle smrti njihovih roditelja (u sada već istorijskoj petojulskoj kosidbi) jednostavno prekinuli svaki odnos sa ostatkom brdske zajednice. Petar, brat sa slabijim vidom (ali to niko osim njih dvojice nije znao) je razveden već dve ipo godine, ogorčen na život i ženu - čuvenu Milicu beskućnicu, kojoj plaća alimentaciju u vidu precenjenog apartmana na belom potočiću pošto je od golać soja i posle razvoda nije imala gde da živi sa iritantnim detetom za koje ponekad sumnja da je uopšte njegovo. Za sebe smatra da je probao sve što život može da mu pruži i opekao se na svakom koraku te je rešio da ostatak svojih dana provede u miru i komforu sopstvene kućice, posmatrajući nebo i gravirajući unutrašnjost zidova svojim filozofskim recitalom na kome radi već 4 godine svakog dana (jedan od glavnih krivaca za raspad braka). Zoran je, sa druge strane, iako likom veoma sličan bratu, imao savršen vid(ali to niko osim njih dvojice nije znao). Toliko savršen da je mogao da vidi sve do dna brda, a ponekad i do samog vrha, kada bi to položaj sunca dozvoljavao. Kao i njegov brat, važio je za namćora, asocijalnog drndoša i izgnanika iz društva, ali iako je to bila itekako istinita tvrdnja, za razliku od Petra, Zoran je jednostavno bio izuzetno stidljive, povučene i krhke prirode. Sklon raznim bolestima i čestom padu imuniteta, bio je primoran da dosta vremena provodi u kućici, te samo povremeno proviruje napolje, kako bi uživao u lepoti krajolika. Bio je zaljubljen u Olgu poslednje 3 godine. Prvi put je video kada je sunčala dlakavi trbuh u jeku letnje sezone, svega nekoliko stopa od njegove kućice. Bila je, kao i svaka krtica, prilično obnevidela i kada je pomolio glavu napolje pitala ga je da joj opiše okolinu. Niko nikada nije bio tako dobronamerno direktan prema njemu te je, uživevši se u ulogu, proveo čitavih trideset sedam minuta opisujući joj svaku travku, svaki cvet. Od kada se vratila pod zemlju toga dana, nije progovorio reč sa njom, jer mu se više nije obraćala. Nije ni on njoj, jer posle šesnaestog puta, kada je pomolio glavu napolje, a ona se sunčala u neposrednoj blizini i nije mu se javila, odlučio je da misli da je ona potpuno nezainteresovana. Istina je bila da ga jadna gospođica Olga, jednostavno nije videla, a želela je da  ga sretne, jer on je bio prvi koji joj je tako detaljno i živo opisao okolinu. Svejedno, Zoran, postiđen, uvređen i sa bolom u srcu, rešio je da se do daljnjeg drži na distanci.

Rani mrak

Zimi mrak pada pre 4. Pročitao sam to negde ranije. Zapravo, moguće je da sam to sam napisao ili sanjao, ne znam. Volim zimu jer se osećam sigurnije. Lakše mi je da spavam danju jer onda ne moram da se krijem od tuđih pogleda. Rani mrak je utočište za moju zbunjenu dušu. Na taj način nećeš moći da vidiš koliko mi je teško da te pogledam u oči. Koliko mi je teško da progovorim iz tame.
Provodim noći maštajući o tvom dodiru. Upadam u nekontrolisana bunila gde mi se javljaš u senkama, gde se držimo za ruke i smejemo kao deca. Gde smo srećni. Bdim satima nadajući se najmanjem znaku tvog prisustva. Volim da mislim da i ti to radiš. Ponekad se čak osećam kao da to i znam, ali se ubrzo obeshrabrim.
Mrzim zimu. Mrzim je jer sviće posle 6. To je previše vremena za razmišljanje o tebi, uzaludno čekajući da me se setiš. I sve je mokro i sivo i plače i nema nikog i mrak pada pre 4. Prezirem rani mrak. Zbog njega postojim.

Veliki čovek

Veliki čovek sanja moćne padobrane. Šarene, crvene i bele, štraftaste i raširene, kako se vijore na vetru bez padobranaca. Sanja gvozdene kapije obavijene grožđem i čipkane haljine koje sede na ogromnim stolicama od pruća. Bundeve mraka i nekoliko sažvakanih, odavno ispljunutih i zgaženih žvaka. Sanja sebe kako drhti. Od straha ili možda hladnog vetra, sanja kako je sklupčan, nag, u betonskom ćošku rukama obavijenim oko kolena. I sanja Sunce. Daleko u svemiru kako eksplodira svake sekunde i pretače svoje noćne vodonike u svetleće helijume. Sanja novac i automobile koji trube, ljude koji užurbano gaze pešački prelaz i ptice koje u jatima nadleću krovove na kojima nikada nije bio sa njom.

Kada se probudi, uvek tužno izdahne, stisne zube, primoran da bude veliki.

Godišnja doba

Uvek je bežao od samog sebe jer to je nešto na šta je odavno navikao. Te večeri su razmenili nekoliko reči i nasmejala mu se, iako je veći deo vremena samo nemo zurio u zid. Kada je odlazio, poželeo je da kaže nešto više, ali joj je samo pružio ruku i rekao "zdravo". I ulice i vetar i koraci koji prelaze u trk. Jastuk, nesanica i praznina u sobi.

Šraf

Juče je toliko popio da kada bi ga neko pitao šta je radio, bez mnogo kolebanja bi mogao da kaže da se odšrafio k'o guzica. Ne seća se kako je došao do kreveta niti kada je to tačno bilo, ali je stigao. Pošto je isuviše kasno da bi uhvatio korak sa odavno raskoračenim danom, ostaje je da leži i čita. Slova uspavljuju, sklanja knjigu u stranu. Zimski dan je već uspeo da se oboji u crno, stiže poruka na moblinom, razvlači se u papučama, tuširanje, internet, jakna, kapa, alkohol.
Večeras će toliko popiti da bi bez previše kolebanja  mogao reći da će se odšrafiti k'o guzica.

Dečak

Jedan mali dečak sedeo je na ivici kreveta i grickao šiške koje su mu prekrivale oči. Nije imao drugare, a želeo ih je. Mnogo ih je želeo.
Onda je majka ušla u sobu i nežnim glasom rekla "Hajdemo u šetnju, drugar!"
Ustao je, tužno oborio glavu i krenuo za njom.

Možda je tako najbolje

Pala je kiša i pošto je hodao sam i bio je mrak i duvao je jak vetar, došlo mu je da plače. Mokre patike, mokre čarape i mokri obrazi u tri ujutru. Mokre ulice, mokri krovovi i niko koga bi mogao da pozove. Prolazeći pored njenog bloka izvadio je telefon iz džepa i pronašao je u imeniku. Sa prstom na zelenoj slušalici dogegao se do svoje zgrade gde je opipavši sve džepove shvatio da je izgubio ključeve. Seo je na ivičnjak i obgrlivši kolena sačekao jutro. Možda je tako najbolje za sve.

Zaprška

Posle posla otišao je do prodavnice i ispraznio novčanik. Na putu do kuće ušao je u kafanu i pošto nije bilo nikoga  sa kim bi pio, pio je sam. Nekoliko tura kasnije, rekao je gazda Lokiju da ga upiše na crtu i sporim hodom krenuo kući. Ostavivši kesu sa namirnicama u kuhinji, odgegao se do kupatila gde je masturbirao, te se, očistivši znoj sa čela, polako na prstima ušunjao u spavaću sobu. Legao je pored žene koja je osetivši miris zaprške u nozdrvama znala da ne mora ništa da ga pita.

Tinejdžer

Juče je napunio 13 godina, a danas se razboleo. Pošto je sada veliki, majka je rekla da bi trebalo da ode sam kod lekara.
Ubrzo se našao ispred rđavih vrata zlonamernog doma zdravlja, ušuškan u perjanu jaknu, sa šalom oko vrata i usta i debelom, vunenom kapom sa ćubom. Duboko je udahnuo vazduh i zakoračio u leglo zaraze, smrada i starosti. Predao je zdravsvenu knjižicu i tražeći mesto gde da sedne, gurajući se kroz masu starog mesa koje je smrdelo na ustajalu tkaninu, mrtvu kožu i iskonski znoj naleteo je na Petra. Sedeo je sa njegovom mamom i čekao na red. Umesto da bude ponosan na sebe i da likuje što je on sam, a Petar sa majkom, osetio je užasan stid.
"Otkud ti ovde?", gotovo iznenađeno ga je upitao Petar, brišući nos rukavom.
"Čekam dedu, bolestan je. Eno ga tamo, aj' ćao!" i užurbano se proguravši do izlaza, sa obe ruke gurajući teška vrata istrča napolje, na ivici suza.
Sa Petrom unutra sigurno ne može da se vrati nazad, a bez zdravstvene knjižice ne može kući. U tom trenutku se osetio toliko bespomoćno, toliko izgubljeno i toliko usamljeno, da je poželeo da nestane sa lica zemlje. Iako tada nije bio toga svestan, postao je tinejdžer.

Broj sa zarezom

Toga dana u školi, na času fizike, učila je o gravitaciji. Nastavnica  je pričala o jabuci koja pada sa drveta, pisala neke jednačine na tabli i pominjala brojeve sa zarezima. Naime, sve na planeti Zemlji je pod uticajem sile gravitacije. Sve. Na dvočasu srpskog jezika je lomila glavu oko kiše. Bilo joj je sumnjivo kako kiša pada, a oblak ne. Kako je to moguće? Na kraju je odustala i čvrsto rešila da na sledećem času fizike skupi hrabrost i uprkos užasnom strahu od nerazumevanja brojeva koji imaju zarez, postavi pitanje. Zvono je probudilo iz sanjarenja i kada je izašla iz škole u mrak koji je odavno pao odmah joj se samo od sebe postavilo logično pitanje - Kako mrak pada? Šta to pada? Odakle to on pada na zemlju svake noći?
Majka je poljubila i ustanovila da ima temperaturu. Visoku, trideset osam sa osam, kaže skočila joj je vatra.
U krevetu, je u polu bunilu pričala o padanju mraka i skakanju temperature, zalaženju sunca i padanju jabuka. Majka je zabrinuto pokušavala da joj spusti temperaturu mazanjem rakije po tabanima i leđima, a onda je konačno zaspala. Sanjala je kako maže rakijom dan i spušta noć na zemlju, sanjala je zapaljene zvezde koje skakuću nebom i mesec koji gori u plamenu. Sanjala je nastavnicu fizike koja joj se smeje, čitavo odeljenje koje joj se plezi i sebe kako plače od stida.
Ujutru se probudila i bio je dan, a temperatura je nestala i to sve uprkos gravitaciji, rakiji i brojevima sa zarezom.

Plišane igračke

Na petom spratu sedmospratne zgrade živi devojka sa posteljinom na šarene kružiće. Ima debelu zavesu i moderne roletne koje spušta noću, pretpostavljam zato što joj se ujutru vidi krevet sa prozora i terasa zgrade preko puta. Majka joj ulazi u sobu, diže roletnu i budi svakog dana oko 9, verovatno kako bi joj rekla da uči ili da ide na, fakultet, posao ili nešto slično, ne znam. Uveče do kasno sedi, sa prekrštenim nogama, ispred kompjutera i najčešće pije nešto iz jedne ogromne šolje. Nikada nisam video da joj je neko od prijatelja dolazio u sobu, niti sam prisustvovao njenom večernjem odsustvu. Desi se, ovih dana sve češće, da pred spavanje ne spusti roletnu. Ne znam šta to znači, mogu samo da nagađam, ali primetio sam da je sklonila sve plišane igračke sa kreveta.

Ti i ja

Bliži se zima, lepo doba. Zimi se češće viđamo, uz kafu, čaj ili kuvano vino. Pašće sneg, stvoriće se crna bljuzga po ulicama i jedva ćemo naći mesto u nekom od kafića. Znam, pošto je tako bilo i prošle zime, i one pre nje, i one pre nje.
Pričaću ti lepe stvari. Zanimljive sitnice, hobije, akcije i druženja. Ti ćeš mi se žaliti na ljubav, porodicu, posao, prijatelje i samu sebe. Gledaćeš me i možda ćeš pući, a ja ću te gledati i možda ću pući.  Reći ćeš mi da si ljubomorna na mene, a ja tebi? Haha.
Mrak će već negde posle 4 popodne osvojiti ulice, a ja ću te pogledati i očima ti reći ono što i sama znaš, a to je da se ljudi žale na stvari koje imaju, a žele bolje. Reći ću ti pogledom kako ti pričam sve te lepe stvari, jer, osim priča, ja i nemam ništa drugo u životu. I znam da ćeš me čuti. Tada će postati neprijatno i poželećemo da nismo potezali tu temu, ponovo.
Opet, dobra stvar kod zime, tebe i mene koji sedimo i ćutimo zajedno je što to sve znamo unapred i ne smeta nam.
Zato si mi baš ti - ti, i zato sam ti baš ja - ja.

Jabuka u magli

Magla može da se seče nožem. Vrelim nožem za ledeni puter. Ukoliko je udišem čitav dan, znam da ću uveče sanjati, zbog ukusa u ustima. Čađava magla za tren pretvori ljude u duhove, a grad u spostvenu senku. Stojim pored bandere i čekam te. Nikako ne mogu biti siguran da li ćemo se pronaći ili ćeš i ti mene čekati, tu, pola metra od mene. Zato smo se dogovorili da kada stignemo pojedemo jabuku, jer, ko još jede jabuku po magli, a to će biti siguran znak da smo to mi.
Sa desne strane čuo sam te da si zubima odlomila komad i da žvaćeš, usisavajući sok obrazima. Stao sam ispred  jabuke, još uvek nesiguran u postojanje tvoga lica i kada si podigla ruku da još jednom zagrizeš, hitro sam odreagovao vratom i ukrao ti zalogaj. Vrisnula si, ispustivši voćku na trotoar, te kada sam ti se uneo u lice, da proverim da li si to stvarno ti, i shvativši da nisi, instinktivnim trkom od minimum 3 do 7 metara, osetih strašno olakšanje što je magla tu, da me čuva od tuđih pogleda.

Isečci na ulici

Kada hoda, često sluša isečke razgovora ljudi na ulici. Prolazeći pored autobuske stanice kod zgrade tehničkih fakulteta dva suvonjava momka pričaju o Košijevoj teoremi. Par koraka dalje, uhvatio je par reči kao što su "kolokvijum", "15 poena" i "Stanković", kao i "valjda neću pasti". Dve devojke spominjale su budžet, bodove, nepravdu.
Bilo mu je super da misli o magičnoj povezanosti svih tih ljudi koji su baš u tom trenutku bili na istom mestu. Studenti ispred fakulteta pričaju o fakultetu, kakva spontanost. Na stanici tramvaja kod Vukovog spomenika visoka žena duge plave kose u cipelama crne boje pričala je telefonom nekome kako joj dete ima temperaturu 38 sa pet, neki klinci su se grlili, ljubili i kikotali pored dok je sedi uglađeni gospodin u sivom odelu pretrčavajući ulicu gadno opsovao krv taksisti koji je legao na sirenu.
Vetar je baš jako duvao i počela je da ga boli glava. Ušao je u stan, skinuo jaknu, seo u stolicu i ćutao. Onda je poželeo da se vrati nazad na ulicu i da sluša isečke tuđih razgovora  kako ne bi morao da bude izolovan u tišini samoće.

Poklonjen dan

Unuci su toga jutra ustali ranije nego što je navikao. Nasmejanih lica baciše mu se u zagrljaj te u izlivu nežnosti dade obećanje da popodne idu po sladoled. Na ulici su svi bili nasmejani, čak se i gospođa Aleksandra nežno javila i poželela lep provod. Cvrkut ptica sa obližnjih grana plesao je sa toplim kikotanjem dve glavice koje su trčkarajući ispred njega veselo hitale ka poslastičarnici. Na ulaznim vratima pisalo je da je otvoreno, ali dečaci ni zajedničkim snagama nisu uspeli da ih otvore. Onda je on pokušao, ali ruka kao da je prošla kroz uglancano staklo. Pokušao je još jednom i pomalo uplašeno zastao na trenutak. Nikola je počeo da plače, a dekina ruka u pokušaju da mu pomazi nestašnu kosu nestade kao da je od pare. 

"Pa dobro, ovo i nije bilo tako loše", pomisli i zaklopi oči.

Drvo

Tu je to jedno drvo. Graja iz školskog dvorišta pored prija. Klinci trče za loptom, devojčice ogovaraju na tribinama, a svakih par minuta prođe tramvaj i zatrese podlogu. Volim da držim šaku na hrapavoj kori. Koliko li je debela, ta kora? Koliko ožiljaka krije ispod? Sigurno ne malo. Žuta skitnica, neki veseli mešanac, prišao je i ne obazirući se na mene obeležio drvo kao svoju teritoriju. Pomazio sam ga i pogledom pokušao da mu stavim do znanja da je u velikoj zabludi. Tu je to jedno drvo. Drvo sa dovoljno debelom korom da voli buku grada.

Radni dan

Zimi mrak pada pre nego što uspe da završi smenu. Kod kuće večera, opere zube, pošalje joj imejl na koji zna da neće dobiti odgovor i leže u krevet.
Poslednjih 7 meseci sanja kako ide na posao. U odelu, sa kravatom, kako prelazi nerazdanjenu ulicu trčeći. Svi na pločniku ga gledaju sa gađenjem, jer užasno kasni dok mu u trku papiri izleću iz kožne tašne. Dok spava, srce mu se ubrza do te mere da u trenutku kada uđe kod šefa u kancelariju, spreman da se pravda gužvom u saobraćaju, oseti oštar bol i trgne se iz sna obliven ledenim znojem. Onda se umije, obuče odelo, namesti kravatu i trčećim korakom, pre svitanja, kreće ka radnom mestu.
Zimi mrak pada pre nego što uspe da završi smenu. Kod kuće ponekad večera, najčešće opere zube, pošalje joj imejl i leže u krevet.
Najčešće pre spavanja popije par piva kako bi lakše zaspao, jer zna šta ga čeka u snu. Ujutru je novi radni dan. Dan koji živi u nadi da će te večeri, kada proveri poštu, možda pronaći njen odgovor u sandučetu. Može i u snu.
A zimi mrak pada pre nego što uspe da završi smenu.

Potkožna bubuljica

Zveckaju ti kovanice u džepu. To je zato što ti je korak hitar, nervozan i tvoj. Imaš cvetnu haljinu, crveni lak i ja te mrzim. Pošto ne znam gde spavaš, pretpostavljam da menjaš krevete kao raspoloženje - isuviše često da bi se  vodila evidencija. Ti si jedna bezobrazna kurva koja ne obraća pažnju na mene. Ti si jedna hladna, nesrećna žena za koju znam da izmišljam gluposti samo zato što ne umem bolje. Ti si jedno mekano klupko zadovoljstva u mojoj glavi. Ti si, ti si moja potkožna bubuljica, pokušavam da te se rešim, ali u procesu zauzmeš još više mesta i boliš. Znam da spavaš u istom krevetu, svom. Mislim, ne znam, o tome se zapravo i radi, ne znam.

Nešto fali

Krem sir, viršle, voćni jogurt musli kajsija, sutlijaš. Trebalo bi da joj se javim. Verovatno će se namrgoditi ako zaboravim, njoj je to sve bitno. Hleb, 100 grama pečenice, jaja i dve jetrene paštete. Treba da odem da razvijem film, baš me zanima kakve će fotke ispasti, sto posto neke bezveze, ali opet, to je super. Sapuna dva, od meda i mleka, veliko pakovanje toalet papira i pasta za zube. Uverenje o studiranju, za vojsku, da otkažem ručak sredom, da se nađem sa društvom. Par limenki soka, boca vode, banane. 'Halo? Evo u prodavnici. Da. E, ne mogu sutra, moram da, ma imam nešto. Da, da. Ajde javiću ti se ja kasnije, važi? Da, ajde ajde'. Hmmmmm napolitanke i čajni keks. To je sve. Sve je tu.

Opet, kad legnem uveče u krevet, osećam da nešto fali.

Samo pravo

Drndavi Reno 4 koji smo na gurku upalili pozajmivši ga iz dedine garaže trucka se kao blesav, sigurno grabeći ka moru. Još samo 200 kilometara. To je oko 4 sata. 4 sata i tu smo. Ona i ja. prepunjeno zadnje sedište stvarima i karirano ćebe preko njenih nogu. Šator i vreće u gepeku i prelep dan za put. Ako bih sada odmah morao da definišem sreću, verovatno bi to bilo ovo. Za nekih pedesetak kilometara neću znati tačan put. zaustavićemo se pored nekog starijeg gospodina sa štapom i sedim obrvama, ona će skloniti naočare za sunce sa očiju na čelo, spustiti prozor i stidljivo pitati za pomoć. Reći će nam 'Samo pravo, do raskrsnice, a od raskrsnice isto samo pravo'. Dala mi je sendvič i ukrala jedan griz. Sunce zalazi za nekih pola sata.