Bukurešt

Ja sam čovek koji se budi sa prekrštenim nogama. Kada se probudim dovoljno kasno da znam da nemam baš nekih obaveza tog dana, volim da dignem noge na zid, a zabacim glavu unazad da visi sa kreveta. Pogled nije sjajan, ali smiruje.Najčešće ne pijem kafu za doručak, ali danas sam popio jednu tursku i baš mi je prijala. Ljudi na ulici su standardno mračni, red u pošti, gužva u pekari, dim u kladionici, kerovi u parku. Kada sam seo došla je ona. Pitala me je nešto što me nikada do sada nije pitala, što je u meni izazvalo neočekivanu erupciju nepoznatih emocija. Mislim, nije njeno 'Imaš upaljač?' bilo toliko neuobičajeno za ljude oko nas, ali za mene, za nju, bilo je nešto sasvim novo. Pošto sam doručkovao kafu, rešio sam da zavučem ruku u džep i dam joj jebeni upaljač koji inače nemam. Dopalo mi se zaprepašćenje koje sam izazvao, te pošto je zapalila cigaretu koju inače ne puši i izduvala dim iz pluća, zgrabio sam je oko struka i pitao da pobegne sa mnom u Bukurešt, da ofarbamo kosu, pijemo limunadu i držimo se za ruke.

Golman

Fudbal se u ulici igra ili oko 3, ako se ide ujutru u školu, ili oko 7, kad se ide posle podne. Svi se okupe i onda Lazar i Petar biraju svoje timove. Denis je uvek prvi izbor, pa Vule. Rade,Joca i Buca su sledeći na redu, a u zavisnosti od toga ko je prvi birao, onaj drugi odabere mene, kao poslednjeg, da branim na golu. Stative su nam četiri kamena koja krijemo kod čika Ljube u garaži i imaju bele tačke na sebi kako bi se znalo da su naši. Ne znam da li sam to ikada rekao, ali ja stvarno ne volim fudbal, naročito ne volim da branim. Uvek me napucavaju loptom, smeju mi se kad me boli, ako primim gol svi su ljuti na mene i uvek sam ja kriv.
Sinoć sam sanjao da igram u napadu, a da Denis brani i ja mu dam gol kroz noge. Haha, kako bi bilo super da to nije bio samo san.

9 ujutru

Voli da šeta svoje kuče onda kada bi on možda mogao da izlazi iz svoje zgrade, ili da čeka autobus na stanici. Svakog dana, oko 9 ujutru, ona zna da on ide na fakultet i ponekad ga i sretne. Ponekad čak i pređe ulicu, pa se pozdrave, kaže mu 'ćao' i on se osmehne i mahne. Nekad je i pita kako je, šta joj radi brat i možda još nešto. Ispušta divne tonove iz grla koje ona mora što pažljivije da osmotri, pa nema vremena za razumevanje. To radi ponekad jer kada bi to bilo stalno, verovatno bi postalo jasno ono što ona želi da bude jasno, a to je ipak možda previše stresa za 9 ujutru.
On nekad i ne ode u 9 na fakultet. Ne može da zna, jer nekad jednostavno reši da ne ode, a nekad možda ima i drugačiji raspored. Utorkom i petkom je u 9, kada reši da ode. Utorkom i petkom je i ona tu sa svojom kucom, preko puta autobuske stanice. U 9 ujutru, čeka.

Kameleon

Probudio se namršten. Doručak nije jeo, jer mu nije bilo do hrane. Hodajući do škole rešio je da ostane još malo na kiši pošto je sivilo neba lepo kamufliralo sivilo njegove duše. To mu je prijalo. Posle nekog vremena ušao je prvo u školu, a zatim i u svoju učionicu, ostavljajuću vlažne tragove svojih nezainteresovanih stopala za sobom. Profesorka matematike je na njegovo 'ne znam', rekla da je to neopravdani izostanak i da sedne na svoje mesto, a on, on je bio spokojan jer zbog mokre kose koja je ovlažila lice, ona koju nije smeo da pogleda u oči nije mogla da vidi da plače.

Bez prošlosti

(ovo da se prepravlja dosta)

Ti si moja devojka,
moja devojka bez prošlosti.
Ne sećam se držanja za ruke,
ni kada si mi u mraku
malo jače stisnula šaku,
stavivši mi do znanja
da si moja,
da sam samo tvoj.

Ti si moja devojka,
moja ljubav bez prošlosti.
Ona čiji osmeh sanjam,
da se sa mojim smeši.
I ležimo na krevetu sećanja.
A nikada nismo bili
nismo bili samo ti i ja
sami, sa osmeha dva.
Nikada nismo pili crno vino,
sami, sa svećama po podu
i nekim rižotom, ili štagod.

Ti si moja devojka,
samo moja devojka bez prošlosti.
Ona sa kojom bih voleo da,
da mogu da se sećam mora,
prošle godine, ili pre tri godine,
ili izleta do Novog Sada prošlog vikenda.
Znaš?
Tako bi bilo mnogo lakše.
Za oboje.
Ovako, nemamo ništa,
samo pogled preko stola.

Ti si samo moja devojka.
Devojka bez prošlosti.
Toga moraš biti svesna!
Jer ti se smeješ kad me vidiš,
samo ti, kao nijedna druga.
Iako nemamo sećanja,
i danas je verovatno jedno novo juče
koga isto tako neće biti,
Ti se ipak smeješ,
očima, stomakom, meni.

Ti si moja devojka,
San i želja bez prošlosti.
Ti si ta za koju znam,
da baš zato što nemamo juče,
i zato što sad ležimo sami,
svako u svom krevetu,
znam da je sutra tu,
samo za nas.

Na pivu

- Znaš, ne moraš uvek da kriješ sve od mene. Možeš ponekad recimo da se javiš na telefon i da ne odeš u drugu sobu.
- Ne verujem šta pričaš. Pa sklonim se jer neću da smaram ljude svojim razgovorima. Plus, u krajnjem slučaju, moji razgovori su moji razgovori, ne vidim zašto, šta, kao, bolji smo drugari ako ne odem u drugu sobu?

Rekao bih ti da me strašno nervira kada očigledno ne podnosiš moje glupe priče, moje sulude ideje koje pričam isključivo radi zabave. U ovom trenutku, rekao bih, ne, udario bih te po sred nosa.

- Ma ne bre, nema veze. Dva točena! Da, da! E, znaš, sinoć sam opet sanjao.
- Šta? Ček, evo je Marina. Alo, des?
- Hej.
- Ćao momci, šta se radi? Pivo a? Meni jedan čaj, ako nije problem. Voćni, bilo koji, jagoda? Da, može, ok. I? Pivo znači? Bezveze vam je to, prerano je.
- Marina, otkud ti? Mislim, zar nisi...
- Pa Jova mi rekao da ste tu, čekaj, šta, kao jel me to pitaš kao onako ili...
- Ma onako, opusti se, mislio sam da si već zapalila.
- Nisam, nisam, hu hu, kako sam uzbuđena, u sredu krećem i to je to!
- Sjajno. Baš se radujemo, zar ne Marko? Skroz je super sredila sama sebi narednih mesec dana.
- Da.
- Inače, nas dvojica tako malo pričamo nešto i, da te pitam, šta misliš ti, da li kada mi zvoni telefon treba da ostanem da sedim ili da se sklonim u stranu da vas ne smaram?
- Pa to zavisi ko te zove... zar ne?
- Upravo, vidiš?
- Ne, zavisi sa kim sediš, o tome ti pričam, lobanjo jedna.
- Ponašaš se kao neka riba.
- Vou, sad si mi rekao, jea!
- Šta je sa vama dvojicom? Samo se peckate. Hvala.
- Marku došli oni dani.
- Marko?

Huh, ne mogu jebeno verovati koliko me nerviraju. Šta je ovo, koji kurac? Došla je Marina, jej, hajde da sada šaljivo prepriamo svaku jebenu do sada izgovorenu rečenicu, predstavima mene kao imbecila i malo se smejemo. Ha ha ha. Jebote, aaaaaaaa, nikada se neće opametiti. nikada se neću opametiti. Za neke stvari, u nekim situacijama, jednostavno, grghh.

- Marko? Alo, pajseru?
- Da, da.
- Šta?

Pa ja ne mogu da verujem kako me gleda. Likuje, ladno likuje i misli da ga nisam čuo pa sad kao da ispadne štagod.

- Šta šta? Pa krvarim, eto šta. Ulošci, žilet, štoljpi. Idem da se upucam.
- A Makii šta je sad biloo? A reci nam, molim te reci nam, znaš da će ti biti lakše ako ispričaš.
- Pusti ga, znaš da ne voli da...

Lalalalalalalalalalalala možda postaje isuviše problematično ovo bežanje iz razgovora. Ipak oni, na kraju svi samo misle dobro i sve to.

- Drugi put.
- Drugi put.
- Da.

- I, khm, ovaj, hoćemo možda večeras do Pere?
- Pere?
- Sećate se, iz gimnazije lik onaj?
- U da, LIK! Gimnazija, jea! Obavezno, idemo.
- Jebi se, navodno će biti super žurka.
- Super žurka, Pera, gimnazija... čuješ li ti sebe?
- Što?
- Ubijate me.
- Ma crkni više, koga briga.
- Može još jedno?
- E, i meni. Hoćeš ti nešto drugo?
- Ne, imam ovaj čaj, dobar mi je. Nego, hoćemo da idemo? Hajde, bezveze mi je sama da se pojavim.
- To je zato što si matora usamljena baba koja je oterala sve ljude od sebe pa se sad kešaš na nas dvojicu pičkopaćenika koji ne mogu da srede čak ni stan, a kamoli sopstveni život.
- Šta? Opet ti nešto, nego, HAJDE bre, hoćemo?
- Ne.
- Naravno da ne.
- Kakvi ste homoseksualci.
- Marina, hajskul rijunioni baš i nisu moja voćka rakije.
- A šta je tvoja voćka rakija?
- Koja.
- Dobro, koja. Pa koja je?
- Ma njegova voćka je žilet, vena, kada i neki Džared Leto rok.
- Hahha, Džared Leto. Džared Jesen.

Mislim da nemam snage više da učestvujem u ovom razgovoru. Ne mogu ponovo da pričam o gimnaziji, o tome kako je neko bio kul, a neko nije. Kako je neko bio onakav, a sada je ovakav. Ko je sa kim, koja boja kose je sada aktuelna među 'jačim ribama'. Šta? Kakve žurke okupljanja? Štagod, svi nešto rade, sigurno nisu prestali da postoje. Samo, koga to zapravo zanima? Mislim, zašto ubijati vreme na taj način? Nije kao da imam bolju ideju, ali i ćutanje se čini normalnije. Kakve gluposti, jebene gluposti.  Bole me noge.

-  E bole me noge. Idem ja.
- Čekaj, a pivo?
- Poklanjam ti ga.
- Aj čujemo se kasnije.
- Ajde.
- Ćao Marko!

pih poh šubidubidoh

gastronom si moje soli, dodir peče, ugriz boli. 
degustator moga mesa, akrobata živca besa.
dok plešemo nagi, ti me kobajagi.
dok ležimo goli, hajde me zamoli,
jer je moja žučna kesa, utočište tvoga stresa.


ti si slikar moje duše, drugi ljudi samo guše.
baletanka mojih muda, arabeska slatkog bluda.
spavamo u tami, volim što smo sami.  
ćutimo u mraku, milujem ti dlaku,
i dok sunce pravi luk, ja ti grlim mekan struk. 




astronom si mog stomaka, moje telo, tvoja žvaka,
istraživač moga srca, kad te nema ono štuca.
mirišem ti kosu, sreća je u nosu.
osećam tvoj znoj, kada ližeš moj.
kičma krcka, mozak drema, sada kad te nema.

horoskop

-Šta si u horoskopu?

Ja nisam 'šta', ja sam 'ko'. Kad bi mogla da me čuješ kako mislim verovatno bi mi rekla da mi je ego veličine omanjeg sažvežđa. Omanje sazvežđe, to omanje sazvežđe, olako grupisano i nazvano nekako, te spomenuto u neobaveznom razgovoru sa samim sobom u ovom trenutku za mene predstavlja totalnu suprotnost onome za šta zapravo mislim da bi trebalo da se zalažem, tj. baš se razlikuje od onog mene koji bih želeo da jesam, ili mene koji mislim da jesam ili nekog takvog mene.
I neke stvari nikada ne naučim. Neke stvari kao taj neobavezni razgovor koji uključuje omanja sazvežđa, omanja sažveđa sitnija od belega na mojim leđima. Neke stvari koje nikada neću naučiti. Nikada, mahom jer ne želim i smatram da su neiskrene, lažne i sa nekim nazovi zadnjim namerama, koje su u mom svetu, pa makar to zvučalo odvratno na koliko god želim nivoa, ali u mom svetu su to prednje namere. Neću naučiti neke stvari jer ne želim, a ne želim jer ne umem, a ne umem jer prosto nisam taj. Neću da upoređujemo naše životinjske ukalupljene osobine. Ne želim da ja, recimo budem bik, a ti vaga, pa da mi ti onda pričaš o tome kako se mi slažemo ili ne slažemo, kako je moj mesec drugačiji od tvog meseca i kako su tvoje zvezde neke druge zvezde, te kako i ja imam neke zvezde koje su nazovi moje, a one nisu u dobrom odnosu sa tvojim, čijim god. Ne želim to. Ne želim. Ne želim i boli me. Sedim i gledam te. Mnogo si lepa. Lepa si sama po sebi. Ispucala koža na tvojim prstima i izgrebani nokti i neuredna, a čista kosa koju kao da paziš da ne dodiruješ prečesto kako ja ne bih pomislio nešto. Možda nešto zadnje, haha.

-Kako ništa? Pa kad si rođen?

Kako ne znaš? Mogla si da zapamtiš jer si me to već pitala, a mislim i da sam ti drugom prilikom i rekao jer smo pominjali nešto drugo, treće.  Znam da ćeš mi reći da sam težak. Teška osoba, tvrdoglava i dovoljno zadrta da kad stanem na tebe, vago, da ću te smrviti. Hej, ali ja sam niko i ništa u horoskopu, odbačen sam,izopšten iz tog horoskopskog društva, iz popularnih krugova i popularnih trouglova i popularnih krema za ruke. Pa ja ni ne želim da stanem na tebe. Stanem na tebe. Kada mi pričaš o svemu tome, ne mogu da prestanem da te gledam u oči, jer znam da igraju od sreće, znam da mi to pričaš jer je to neka neobavezna tema koja može da popuni naše vreme, prisvajajući ga i davajući mu neko značenje, pružajući izgovor za neosnovano provođenje.
Želimo da provodimo vreme zajedno. Kada kažem želimo, to znači da ja želim i da volim da mislim da i ti možda barem malo želiš. Pa makar pričali i o horoskopu. Horoskopskom svetu gde sam ja životinja, a ti predmet. Svetu gde ne postoji previše filozofije i gde su nam sudbine unapred određene. Kako koji je moj dragi kamen? Moj metal? Pauermetal.

-Znaš, tvoj znak i moj...

Ne znam. Da znam, verovatno bih bio u stanju da te slušam. Ne znam, ali da znam, verovatno bih bio u stanju da te uhvatim za ruku. Da znam, a ne znam, verovatno bih bio stanju da te, pa, da spustim moju šaku na tvoju nadlanicu, ili na tvoj dlan, koji je pomalo grub, jer ga ne štediš. Da spustim moj dlan na tvoj dlan. I onda bih voleo da tako držim ruku, barem pet minuta. Barem šest minuta.
I imam grozan osećaj da se udaljavamo jer nam je previše stalo i jer se previše plašimo. Ovde mene i tebe naravno ponovo predstavljam kao nas, zato što tako volim da radim, jer je to jedini razlog. Jedini razlog za život, u ovoj mojoj novopronađenoj tinejdžerskoj zaljubljenosti ili opsesiji, ili...

-... pa se čujemo ovih dana ili tako nešto.

I onda odeš i nema te. I onda te gledam u mojim mislima i na ekranu mog kompjutera i onda pričamo, a ja ne mogu da verujem da to zapravo radim jer meni je baš to ono što me baca u očaj, ali u isto vreme pruža neku eventualnu nadu da ćemo se ponovo videti. Ti si ponekad mnogo hladna. Nekad si možda samo nesvesna količine mraza kojim si u stanju da mi zamrzneš srce. Možda to namerno radiš, kako bi bila sigurna da će tako smrznuto da čeka na tebe kada me se ponovo setiš. Možda je horoskop samo još jedna od tvojih metoda kojima me čuvaš za sebe, odbacujući me u stranu. A meni samo treba neka sigurnost, neka potvrda da ću te ponovo videti. Neko uverenje da ću ponovo moći nespretno da se pozdravim sa tobom, da ću možda dotaći tvoju kosu, da ću spustiti šaku na tkaninu na tvom ramenu. Da ću, pa da ćeš biti tu.

I da, imam zadnje namere. Imam i zadnje i prednje i srednje namere i sve su one vezane za tebe. Sve. Nazovi to opsesija. Nazovi to pita od višanja. Želim da te gledam stalno i uvek. To je sve. Znači li to da sam loš čovek? Znači li to bilo šta, ha? Šta može horoskop da kaže o tome? Želim da budem u istoj prostoriji sa tobom, stalno i uvek. Da dišem vazduh koji si ti izdahnula i da se nadam da ćeš ti udahnuti moj. Da će taj vazduh u nekom trenutku postati naš vazduh, pomešan. Da ćemo imati nešto naše, nešto samo naše i to je to. I da te gledam. Eto.

-Kako si? Kako se osećaš?

Grozno, odvratno, prljavo, smrdljivo, posrano. Nikako se osećam. Ne osećam se. Ne ukoliko moraš to da me pitaš, a da nisi tu, pored mene da te gledam dok ti odgovaram ili ne odgovaram. Dokle god si ti u svojoj sobi, a ja ovde gde sam, u krevetu ili gdegod, dokle god je tako, ja se ne osećam kako treba.

I ne može biti da  mi je ova učmalost našeg razgovora dovoljna. Ne može biti. Ne može. A opet, ako je to ono što je izvesno, hajde da pričamo, pa makar i o horoskopu.

šta želiš da pročitaš?
šta ti želiš da napišeš?

luftiraš dušu na drugom mestu pa ti je sada bezveze, a?
nije samo to, vremenom mi ništa više nije dovoljno dobro.

pa to je baš sranje. znaš?
da, znam.

i?
pa smisliću, daj mi još malo vremena.

Park bleja

Desi mi se često da, kao danas, sednem na klupu u parku i da mislim. Sam. To je možda zato što se osetim kao da nemam nikoga na svetu, a možda je samo zato što nemam određenu osobu prisutnu u trenutku. Nedefinisane misli koje uglavnom  nemaju većeg značaja za mene, a naravno, ni za druge, često pokušavam da oblikujem u neku formu dovoljno konkretnu da mogu sam sebi da kažem svrhu svega toga. Nikada nisam bio preterano sistematičan, niti sam razumeo potrebu za svrhom bilo čega, ali često mi se desi da istu tražim, iako nesiguran u značaj svega toga. Maštao sam, da sam sanjao, to bi bilo isuviše apstraktno i označavalo bi neko nedovoljno prisustvo moje slobodne volje, maštao sam kako te u subotu pitam da mi pružiš ruku. Kako tačno ja mogu da kažem sebi da ne mogu negde da idem? Odakle mi pravo da kažnjavam samog sebe ili da propuštam stvari zato što moram bolje da razmislim o njima. I gde piše da uvek mora sve da se završi tako što ja sebi ubacim u glavu da njoj nije dovoljno stalo do mene i da je uopšte nije briga. Hteo sam na tu žurku u petak i, moj glas unutar glave govorio mi je da ona meni kaže kako ja ne mogu da dođem, a rekla je da dođem. I kako to misliš, ne možeš da ideš? Kada mi niko ne brani da se pojavim bilo gde, makar se osećao neprijatno u tom čudnom sosu, zašto moram da branim sebi? Teško je pretvarati se i kriti stvari od mene, to znaš. Ja čujem zvuk koji mi odzvanja u glavi, čujem ga i pored žubora fontane, čujem ga i pored pasa koji trče i laju, pored dece koje vrište i koja se smeju. Čujem te. Čujem se. Misliš naglas unutra i ne kriješ se, ne zato što što želiš ili ne želiš, već zato što nisi u stanju da uradiš bilo kako drugačije. Zato što nisam u stanju da uradim bilo kako drugačije. Ko sam onda ja, da pokušavam da se napravim gluv na zvuke u glavi koje sam proizvodim. Ali ja ne odem, ja ne odgovorim, ja samo razmišljam o onome što ti nisi stigla da mi uradiš. To su te potencijalne rane koje su bolnije od bilo koje stvarne rane, jer ih sa sebi nanosim, iznutra, okrivljujući podsvesnu tebe, pa onda zbog toga mrzim sebe. Svakog dana slušam iste priče, svoje, i muka mi ih je više.
Desi mi se često da, kao i danas, sedim na klupi u parku i razmišljam. Sam. To je možda zato što želim da pobegnem od svih ljudi koje imam na svetu, a možda samo zato što želim da pobegnem od tebe.
I onda mi na um padaju skroz nedefinisane misli, bez značaja, koje oblikujem u neku nekonzistentnu formu sa svrhom koja je pogrešna, jer sam je izmislio samo da bi postojala, pa najčešće kada ne znam šta da radim od muke i prevelike želje da ti se samo isplačem na ramenu, samo vrtim staru dobru priču, jer znam da mogu. Jer znam da sam dovoljno veliki ološ da te pustim da čekaš i to me ubija.
I onda sednem na klupu u parku i mislim, sam, bez igde ikoga, svestan da kada se stvari pojednostave, iako to ne želeći sebi da priznam, samo o tebi i želim da mislim.