Vulkanizerka

- I onda se pojavi sunce, greje ti lice kroz staklo, mršti oči.
- Gospodin naracija. Bitno da on sve ispriča.
- Gospođica verbalni šamar ponovo u akciji, a?
- Ma izvoli, pričaj, kao da je od tišine ikada išta dobro bilo. I ne počinji mi sada sa pametovanjem kako jeste!
- Pa kad jeste.
- Buuu "pa kad jeste..." hu hu hu! Sami smo, prekini da se pretvaraš.
- Zašto bih se pre...
- Jao evo ga opet! Jaoooo... Pa ti si nesnosan!
- Ha ha, smešna si kad tako kreneš da mlatiš rukama iznad glave, kao neka vetrenjača.
- Dečko, nije ništa smešno ovde, razumeš. Prekini da me imitiraš, haha, prekini, spusti ruke dole budalo jedna!
- Evo ga, evo ga, evo ga, to je bio osmeh, video sam ga ne laži me sad. Džabe se sad mrštiš. Hajde hajde, da vidim!
- Heee, ma beži bre, ludaku, teraj se u pizdu materinu.
- Hamhmhaha bhahabbham a vrati se! Hej! Hajde, neću više, hajde vrati se.


Nije da je ne volim, ali je stvarno mnogo vulgarna.

heroj (2)

-Dodaj plavu od 4.
-Neću, treba meni, traži sam.

U kutiji sa lego kockama rovareći u potrazi za delom koji fali, setio se plana.

-Znaš, plan je gotov.
-A da, rekao si preko telefona.
-Tu mi je štek, unutra je, sad ću da ti pokažem.
-Marko, to će biti zajednički plan, je l' tako?

Iz tišine vrištala je neprijatna neodlučnost. Nije znao da li je Dušan dovoljno pouzdan da mu poveri baš sve.
Opet, Dušan mu je najbolji drug i zasigurno nije bilo alternative.

-Da! Naravno...
-Pa hajde onda, pokaži mi, ioanko su dosadni roboti.

Iz šteka, metalne kutijice koju je poneo sa sobom, Marko je izvadio mapu, papir ispresavijan u kvadratić. Odvio ga je i položio na tepih.  Uperio je prstom.
-Ovde. Tu mi čekamo. A ovamo će oni proći, oko pola 2, tako nešto.
-Aha. A šta je ovo?
-To je zaseda. Tu sam već ostavio svu potrebnu opremu.
-Koju opremu?
-Tajnu opremu.
-Dobro. A šta ćemo posle?
-Kad posle?
-Pa posle misije. Šta ako ne uspemo?
-Moramo uspeti. Imamo tajni plan. Spasićemo svet.

Onakvi kakvi jesmo

Hodam preko puta.
Bez pogleda.
Vidim obris.
Čujem korak, jasno.

Buka grada, nebitna.
Gledaš izlog. Stanem.
Zabaciš kosu pozadi.
Zadrhtim, naježen..

Naočare. Gledaš?
Na staklu, glupost.
Znam da gledaš. Mora biti!

I uvek završimo ovako.
Bez dodira.
Paralelni kakvi jesmo.

Pesma o banderi

vraćam se danas kući, peške, kad mi pade na pamet ideja za pesmu. možda je to više kao neki motiv, ne znam.
sve u svemu, u pitanju je neodlučnost. imaj jedan poremećaj u mozgu koji ljudima utiče na centar za orjentaciju pa su neodlučni. Mislim da isuviše frljam terminima i nemam pojma o čemu pričam, sada ću prvo malo da izvikipedišem, pa da probam da napišem koncept za pesmu. inspirasno, jelte, šetnjom.

i nisam bio previše zainteresovan da tražim, te nisam našao, ali nema veze.

tu je ta ideja da kada ja hodam i ispred mene je bandera, pošto sam neodlučan, ne mogu da presečem i kažem sa koje strane ću je zaobići. hodam pravo prema njoj i razmišljam da li levo ili desno i tako udarim u nju, zaboli me pa nastavim da hodam. i fora je što je na svakih iks metara ista takva bandera i svaka boli, a svaka je vrlo verovatno jedna te ista. eto, to je ideja.

a sada mogu i da probam da napišem pesmu, iako mi je stvarno glupo to da radim sada, pošto sam upravo rekao sve što sam zapravo hteo.

a možda ideja za kratku priču? možda bi ipak kratka priča bila bolja od ove dosadne usiljene pesme. Da.

nema veze, ajde sada pesma za početak.

-

i nisam bio previše zainteresovan da tražim, te nisam našao, ali nema veze.

Znaš, to baš i nije neka fora.

Kod Nađe

Juče je polomila prst kod Nađe tako što joj je Nađina mama dok je ulazila u sobu slučajno priklještila vratima.
Rešila je da više nikada ne kroči u tu kuću pošto ju je bilo mnogo sramota. Pege su joj se bile zacrvenele od bola i suze pokapale omiljenu bluzu.
Onda je zazvonio telefon. Ona. Zaboravila je roze rajf i zove je da dođe da uzme.
Jedva dočekavši otrčala iz sobei.
Kada je baka upitala gde žuri, rekla je - kod Nađe.

Opet

Ponovo.

Distorzija u glavi,

šugejz pogled,

letargija.

Nevino se smeješ.

To me peče,

unutra.

Kao nemaš pojma.

Ma ja sam dobro,

nema ništa novo,

ispiti standardno,

društvo isto,

moji svi ok,

radim to i to,

viđam te i te.

A ti si isto dobro.

Kod tebe sve isto.

Nema ničeg novog,

Isti ljudi, ista lica.

Iste radnje, isti osmeh.

Ista si kao i ranije, kao onda.

Zar vreme nikada ne može da bude povoljno za mene?

Kako to da vremenom ne prestaneš da mi pržiš dušu?

Da li je moguće da i dalje nesvesno gaziš po mom srcu?

I onda mi pričamo.

Ti se smeješ, gledaš.

Ti pričaš i pričaš i pričaš.

Gledam ti usta, oči, grudi.

Gasim mozak, nema potrebe.

Ništa drugo, samo gledam, to je to.

A svaki sledeći put je sve gori.

Umara me tvoja dobrota.

Budi kučka, želim to toliko.

Daj mi razloga da budem đubre.

A opekotine peku tek sutradan.

Sve dublje i dublje, i dublje i dublje.

I onda opet ti.

Opet ti.

I ja.

.
.
.

A na kraju,
sve što želim je, i dalje,
samo da te gledam kako se smeješ.

Seti me se u oktobru

Hej, seti me se u oktobru.
Znaš da želim. Znam da želiš.
Seti me se i danas i sutra i u petak!

Seti me se, seti me se u oktobru.
Kao da i sama ne znaš da jedva čekam.
Seti me se, kao što si to ranije radila,

Seti me se, pa mi javi, u oktobru.
Imaš još vremena da nađeš reči.
Seti me se, molim te, treba mi to.

Oktobar je dobar, reci mi da se sećaš,
Šapni mi na uvo, pusti mi poruku, mejl.
Sećaš se te hemije? Samo nas dvoje..

Seti me se, potrebno je tako malo.
Evo vidiš, ja se setim tebe, mila.
Seti me se, barem u oktobu.

Srce jače lupa kad se setim  tebe,
Nešto u stomaku želi da se i  ti setiš mene
U istom trenutku. U oktobru. Molim te.

Seti me se danas. Javi se što pre.
Znam da je teško i da se plašiš,
ali ako ne možeš ranije, molim te,
seti me se u oktobru. Ja ću čekati.

Crni plus

U zgradi levo živela je devojčica koja je pisala crno.

Jednoga dana, dok je jela supu od slova i brojeva, slučajno nalete na jedan plus. Malo se zamislila, ustala i zatvorivši usta pogleda gore levo, u jedan od ćoškova sobe. Rešila je da napiše jednu pozitivnu priču, crnu ili belu, svejedno.

Uzela je papir i olovku, naoštrila pogled i nepuna dva sata kasnije pred sobom imala je divnu priču o jednom velikom crnom plusu koji je išao kod tetke većeilijednako na ručak.

Onda je pao mrak i devojčica uze svoj set tempera, umoči četkicu u crnu boju i prefarba svoju pozitivnu priču.

Ujutru, kada je svanulo, oseti neku tugu, ali nije mogla da se seti zbog čega.

Svetsko cveće i cvetne sveće

Bio je jedan cvet. Imao je svoju braću cveće i sestre cveće.

U osnovnoj školi, kada je naučio latiniciu (ćirilicu je naravno naučio pre škole), cvetu pade na pamet da on skoro pa lako može da postane свет, i da njegove sestre cveće mogu postati свеће.

Nije mu bilo jasno kako tačno to može da izvede, mešajući latinicu i ćirilicu, ali shvatao je da je nepravedno da on postane ceo свет, a sestre samo свеће, te je prećutao.

Onda je došla zima i sneg je prekrio njegovog brata cveta. Tada mu je bilo žao što od sestara nije načinio свеће, pošto bi sada one mogle da ugreju njega cveta, i njegovu braću cveće.

Supermoć

Levo od desne bandere čekala je noćnu liniju 56. Često je to radila.

Imala je jednu igru koju je volela. Kada neki slučajni prolaznik prođe pored nje, ona se ugasi, pa se opet upali kada se prolaznik odalji, ali opet nedovoljno daleko da ne primeti kako se svetlost vratila.

Možda, ali samo možda, neko od njih misli da se to samo njemu ili njoj dešava.

Možda misli da nesvesno snagom svoje volje pali i gasi bandere.

“To bi stvarno bila zanimljiva moć”, mislila je gospođica bandera sa osmehom, dok je čekala noćnu liniju 56, bacajući žućkastu svetlost na mračni asfalt.