Hodam preko puta.
Bez pogleda.
Vidim obris.
Čujem korak, jasno.
Buka grada, nebitna.
Gledaš izlog. Stanem.
Zabaciš kosu pozadi.
Zadrhtim, naježen..
Naočare. Gledaš?
Na staklu, glupost.
Znam da gledaš. Mora biti!
I uvek završimo ovako.
Bez dodira.
Paralelni kakvi jesmo.
Subscribe to:
Post Comments (Atom)
Posts
No comments:
Post a Comment