Opet

Ponovo.

Distorzija u glavi,

šugejz pogled,

letargija.

Nevino se smeješ.

To me peče,

unutra.

Kao nemaš pojma.

Ma ja sam dobro,

nema ništa novo,

ispiti standardno,

društvo isto,

moji svi ok,

radim to i to,

viđam te i te.

A ti si isto dobro.

Kod tebe sve isto.

Nema ničeg novog,

Isti ljudi, ista lica.

Iste radnje, isti osmeh.

Ista si kao i ranije, kao onda.

Zar vreme nikada ne može da bude povoljno za mene?

Kako to da vremenom ne prestaneš da mi pržiš dušu?

Da li je moguće da i dalje nesvesno gaziš po mom srcu?

I onda mi pričamo.

Ti se smeješ, gledaš.

Ti pričaš i pričaš i pričaš.

Gledam ti usta, oči, grudi.

Gasim mozak, nema potrebe.

Ništa drugo, samo gledam, to je to.

A svaki sledeći put je sve gori.

Umara me tvoja dobrota.

Budi kučka, želim to toliko.

Daj mi razloga da budem đubre.

A opekotine peku tek sutradan.

Sve dublje i dublje, i dublje i dublje.

I onda opet ti.

Opet ti.

I ja.

.
.
.

A na kraju,
sve što želim je, i dalje,
samo da te gledam kako se smeješ.

Seti me se u oktobru

Hej, seti me se u oktobru.
Znaš da želim. Znam da želiš.
Seti me se i danas i sutra i u petak!

Seti me se, seti me se u oktobru.
Kao da i sama ne znaš da jedva čekam.
Seti me se, kao što si to ranije radila,

Seti me se, pa mi javi, u oktobru.
Imaš još vremena da nađeš reči.
Seti me se, molim te, treba mi to.

Oktobar je dobar, reci mi da se sećaš,
Šapni mi na uvo, pusti mi poruku, mejl.
Sećaš se te hemije? Samo nas dvoje..

Seti me se, potrebno je tako malo.
Evo vidiš, ja se setim tebe, mila.
Seti me se, barem u oktobu.

Srce jače lupa kad se setim  tebe,
Nešto u stomaku želi da se i  ti setiš mene
U istom trenutku. U oktobru. Molim te.

Seti me se danas. Javi se što pre.
Znam da je teško i da se plašiš,
ali ako ne možeš ranije, molim te,
seti me se u oktobru. Ja ću čekati.

Crni plus

U zgradi levo živela je devojčica koja je pisala crno.

Jednoga dana, dok je jela supu od slova i brojeva, slučajno nalete na jedan plus. Malo se zamislila, ustala i zatvorivši usta pogleda gore levo, u jedan od ćoškova sobe. Rešila je da napiše jednu pozitivnu priču, crnu ili belu, svejedno.

Uzela je papir i olovku, naoštrila pogled i nepuna dva sata kasnije pred sobom imala je divnu priču o jednom velikom crnom plusu koji je išao kod tetke većeilijednako na ručak.

Onda je pao mrak i devojčica uze svoj set tempera, umoči četkicu u crnu boju i prefarba svoju pozitivnu priču.

Ujutru, kada je svanulo, oseti neku tugu, ali nije mogla da se seti zbog čega.

Svetsko cveće i cvetne sveće

Bio je jedan cvet. Imao je svoju braću cveće i sestre cveće.

U osnovnoj školi, kada je naučio latiniciu (ćirilicu je naravno naučio pre škole), cvetu pade na pamet da on skoro pa lako može da postane свет, i da njegove sestre cveće mogu postati свеће.

Nije mu bilo jasno kako tačno to može da izvede, mešajući latinicu i ćirilicu, ali shvatao je da je nepravedno da on postane ceo свет, a sestre samo свеће, te je prećutao.

Onda je došla zima i sneg je prekrio njegovog brata cveta. Tada mu je bilo žao što od sestara nije načinio свеће, pošto bi sada one mogle da ugreju njega cveta, i njegovu braću cveće.

Supermoć

Levo od desne bandere čekala je noćnu liniju 56. Često je to radila.

Imala je jednu igru koju je volela. Kada neki slučajni prolaznik prođe pored nje, ona se ugasi, pa se opet upali kada se prolaznik odalji, ali opet nedovoljno daleko da ne primeti kako se svetlost vratila.

Možda, ali samo možda, neko od njih misli da se to samo njemu ili njoj dešava.

Možda misli da nesvesno snagom svoje volje pali i gasi bandere.

“To bi stvarno bila zanimljiva moć”, mislila je gospođica bandera sa osmehom, dok je čekala noćnu liniju 56, bacajući žućkastu svetlost na mračni asfalt.

Sebična

Moram da ostanem na promaji, hajde da šetamo.

Na taj način vetar će biti odličan izgovor za moju neurednu frizuru.

A onda mi kažeš kako je bolje da sednemo unutra. Unutra, gde će se svi smejati mojoj kosi.
 Ma odakle tebi uopšte ideja da ja želim da sednem bilo gde?
Ti si jedno veoma sebično stvorenje, naročito kada sam ja u pitanju.

Danas levo

Često ustaje na levu nogu. To je jedan regularan pokret, običan.

Danas je ustala na levu nogu.

Danas je naučila da koristi fino podešavanje slike LCD monitora.

Danas, kao i svakog dana njenog života, ona će počešati prćasti nos za koji misli da raste ukrivo.

Danas, kao i svakog dana njenog života, neće pomisliti na mene.

Sutra možda ustane na desnu nogu, a moje je samo da se nadam da će to promeniti bilo šta.

Kosidba

Jednom, bio je kovač koji je voleo da kosi travu više od kovanja potkovica.

Bio je decembar mesec, neki sneg napolju, sve belo, ne baš idealno za košenje.

Baš tada je odlučno uzeo kosu i svezao je u punđu. Bio je srećan.

Srneća leđa

Bila je jedna bambi srna koja je imala srednje ime.
Zvali su je Bjanka, zato što je imala smeđu tufnu na svojim mekanim braon srnećim leđima.
Kada je njena majka osetila miris čokolade, krenula je da je liže.
Kada je to video otac Jelen, nasmejao se očima, znajući da je pred Bjankom blistava budućnost i otišao da popije malo sveže vode sa izvora.

Crtanje

Mislim da sam pronašao vezu između pisanja i crtanja.

Kada crtam, uglavnom prvo počnem.
Znam šta želim da nacrtam i krenem to da crtam.
Pošto u crtanju nisam vešt, logično bi bilo da moji crteži budu naivni, te barem pokažu ono što sam želeo, ali ne. Moja ruka pokušava da izvede de pokrete, te pokrete koje nisam u stanju da napravim. Moj čovek nije čiča gliša, moj čovek je mona liza.

Ali čekaj, taj crtež nije mona liza! Niti na nju liči, niti je dovršen, niti liči na bilo šta. To je običan zgužvani papir!

Zašto nisam nacrtao čiča glišu?

Zašto sam zgužvao papir?

E to je veza između pisanja i crtanja.

mala stvar? baš je mala.