dan

okrenuo sam glavu. pogledi varaju kada pokušavaš da ih shvatiš.
na drugu stranu. sad na drugu stranu. obe su druge. vrtim glavom.
hladnoća dodira je često umela biti i nežnija.

levi zid je okrnjen. neko ga je udario nekada. trebalo mu je renoviranje. on to verovatno nije hteo, da ume da hoće.

kada sam pogledao na zid, desni zid... zgužvao sam još jedan list.
vlaga se osećala jače nego inače. moguće da je od ovog novopridošlog vetra.

sanjao sam hleb. krunio se i mrvio, a ja sam ga kupio sa poda.
prsti su mi bili crni, od ranije.

pucketanje prstima je delovalo kao dobra ideja. kao i lupkanje nogom o dotrajali brodski pod.

zviždukanje je došlo samo po sebi. prsti leve ruke bili su zauzeti, tako da sam se koristio desnom. uzeo olovku i na praznom list crta krugove. krugove i spirale. nepravilne. male, velike, krivudave i lelujave.

dobar je zvuk kada se prevuče nogom po prašnjavom drvenom podu. to sam i učinio. zvuk je bio savršen. povremeni pljesak rukama? da, to je odlično, samo ne prečesto, treba pisati terba pisati, treba pisati.

sve što vidim, sve što vidim, dve patke? plivaju u fontani. ljudi prolaze i bacaju im kokice. ovo im je verovatno poslednja slobodna vožnja.

usta su me zabolela od zviždukanja tako da sam prestao. pucketanje leve šake isto je postalo neprijatno. samo sam nogom povremeno prevlačio stopalo po podlozi, stvarajući zvuk i lomeći tišinu.

coktanje, kako god odvratno ta reč zvučala delovalo je primamljivo. manje naporno od zviždukanja. tapšanje šake o butinu je isto manje zahtevno od pucketanja prstima. O DA.

desna ruka pisala je sledeće:
"sedi, lezi, progovori.
prestani da sanjaš frule i klovnove sa tužnim liccima, belom ćelom i crvenim kovrdžavim uvojcima.
lalalalalalalala
saharoza koja povećava šanse za uspehom. odlično je prošlo po lošem vremenu.

jedan dva, dva jedan dva, koraci po kiši, jurnjava po kiši, pogledi na kiši, dodir na pljusku.
držanje za ruke. mokra kosa. vertikalne kapi. krupne kapi
drži se za ogradu. pašćeš ako pogledaš preko.

... ... . ........ .. ... ...
blah. nezadovoljan. prekini. da.s.t.alno radiš ovo kad.a pišeš
dosta. stani"


tišina je ponovo preuzela.
ruka je stala. noga takođe. suva su mi usta.
kosa gusta maštanja pusta.
dosta. skoči sa mosta.
rima prosta.
dosta dosta dosta dosta.

šta je ritam uopšte? može li se bilo šta bez njega?
verovatno ne.
sve ima svoj ritam.

Ko si ti?

Ko si ti? Senka čiji miris sanjam svake noći?
Zašto me mučiš svojim tihim šapatom koji mi se kao privid već isuviše dugo prikrada iza leđa?

Ko si ti?

Iako menjaš obličje znam da si oduvek bila samo jedna. Kako je moguće da nemam hrabrosti sebi da priznam?

Tvoji udarci su hitri i bolni. Svaki pogađa pravo u metu. Sam ih sebi nanosim mnogo pre nego što možeš postati svesna njihovog prisustva.

Tvoje reči me bole, iako nisu zlonamerne. Tvoj pogled me ubija, davajući mi nadu koje se nikada do sada nisam ovoliko plašio.

Kontradikcija tvojih dela i mojih shvatanja nikada nije potvrđena. uvek sam između ja koji odlučujem o svemu. Vrelina koja me obuhvati kada i samo pomislim o tome. Znaš, ja zapravo ni sada ne znam o čemu se tu radi. Imam predstavu, ali sam osećaj dolazi mnogo pre spoznaje samog imena. A onda ime nije ni bitno.

Nisam ni sanjao koliko mogu biti sam, koliko mi ta samoća može biti divna i odvratna, u isto vreme.

Voleo bih da znam više, voleo bih da umem bolje, da smem dalje, bliže.

Nikada do sada nisam shvatao da sam sve vreme osećao, iako to nisam hteo da prihvatim. Mislio sam da sam lutka koja tupo prima udarce. Sada znam bolje. I znam veoma dobro da nisi prva, a u momentima očaja ili ekstremne radosti želim da budeš poslednja.

tup

već si to rekla, hiljadu puta.
na mnogo raznih načina, od kojih nijedan nije bio dobar.

a ja pričam. govorim ti. na hiljadu jezika, ali nijedan se ne čuje.
i to je ljubav. jel to ljubav? ovo je ljubav? ovo je ljubav. da, ljubav. ljubav?
kiša je padala glasno. zvuk mojih cipela se sakrio. kada sam otvorio vrata, bila si iznenađena, rekla si nešto, a ja sam pokušao, ali glasa nije bilo u meni.
znaš, pametnija si od mene. na pravi način. ti razumeš bolje.
ja shvatim tek kad se desi. nemoj me kriviti zbog toga.
moja noga.
a najgore od svega je što ne mogu da znam da li me čuješ.
mene niko ne čuje.
zašto onda ja slušam?
znaš kako glumci uvek deluju tako veseli, a kad ih upoznaš shvatiš da i oni imaju bore, noćne more...
moj dodir nestaje.
nisam u stanju da dodirnem. pipao sam zid. nije me osetio. moja šaka kao da je pipnula gomilu elektrona na površini.
tvoj dodir nije takav. ti razumeš. kako si naučila? kako umeš? kako naizgled nikada ne grešiš? kako i kada tuguješ, tuguješ onako kako samo glumci rade, ne veštački, već kao iz knjiga, nekako. sve što ti radiš je definicija toga.
ne osćaš moj dodir, ne čuješ moj glas, ali moje oči te sanjaju. danju. osetićeš ih na svojim ramenima možda za koji dan.

možda.


*inspirisano jednom pesmom jednog benda koji volim

besmisleno povrće

ljudi se menjaju. nisam želeo da se i meni to desi, ali verovatno je bilo neizbežno. možda je besmisleno osvrtati se na već učinjene postupke, ali to ipak činim. često.
siromašni duhom su oni koji pronalaze siromaštvo u duhu siromašnih. i gde sam ja u svemu tome?

šta sam ja? ja zapravo i nisam ja, već ljuštura napunjena osećanjima koje prima od mnogo ljudi. kada bih bio sam, ovakav kakav jesam, sigurno bih bio nepostojan.

isuviše vremena provodim sam. zabrinjavajuća je činjenica da ja mnogo volim samoću. kada sam isuviše u prisustvu drugih ljudi, na neki način se zasitim. to je verovatno loše.

voleo bih da umem sa ljudima. bilo kako. kad god pokušam, u najmanju ruku zabrljam.

nemam to nešto u sebi što drugi imaju. nemam tu moć da sam po sebi budem dopadljiv. nisam sposoban da funkcionišem bez drugih, a opet sa njima nisam funkcionalan.

ono što bi zapravo trebalo da bude neto što želim ovime da kažem jeste da mi strahovito smeta činjenica da sam svestan grešaka, ali da ih i dalje pravim. strašno je što iako ne želim, i ne samo to, već i ne mislim neke stvari, ja ih izgovaram u datom trenutku, bez aktivne saradnje razuma sa ustima.

to je kao kada deca u prvom razredu čupaju devojčice za kikice. želeli bi nešto, a rade potpuno suprotno. još kada sam vukao za kike, nisam to želeo, i patio sam zbog sebe, na neki način koji mi je jasan ali sam nesposoban da ga izgovorim. naravno da je to delimično i strah.

strah je stvarno veoma jak u meni. to sam rekao isuvše često da bi sada moglo da ostavi neki jači utisak. strah je taj koji mi ne dopušta da se ponašam onako kako bih želeo.

nisam više siguran šta želim da napišem. čini mi se da se toliko bojim da sam sebi pismeno predstavim istinu da jednostavno samo grebem po površini nekog eventualnog otvaranja.

vređam ljude. razne, mnoge, na ovaj ili onaj način. uglavnom to radim nesvesno.ono što je zanimljivo je to što patim zbog toga. zbog najmanje psovke nekome ja bukvalno izjedem sebe iznutra. glupo je, ali takav sam. sa greškom. nekad je slučaj, jednom sam dobio i potvrdu pa sam siguran da sam barem u tom slučaju u pravu, da patim zbog nečega što zapravo toj osobi nije ni delovalo kao uvreda, ili kao nešto sitno, preko čega se lako prelazi.

problem je taj što mislim da me ljudi stalno slušaju, i ne samo to, konstatno imam osećaj da ljudi razumeju sve što govorim. realnost je drugačija. nije problem u tome što me ne slušaju. problem je u tome što ne čuju ono što govorim, ili barem jedan od problema...
činjenicu da razumem sebe u ovom trenutku neću pokušavati da osporim pošto mi se čini kao zdravorazumska. ne krivim ljude zbog njihovog razumevanja mene. i ja da sam neko drugi sebe verovatno sigurno ne bih razumeo. barem u određenim situacijama.

ono što me muči jeste da kada pokušam da nešto bitno objasnim na način koji mi se čini prikladan, to jest razumljiv, to uradim smotano i ili zvuči kao neka debilna priča koju su svi već znali, ili jednostavno isuviše otegnem pa izgubim poentu.

kao sada, na primer.
o ovome neki drugi put.

pozorište

pogledi su sevali. poimanje sreće bilo je različito kod različitih lica.
ako osetiš ispunjenost bi...

STANI!

zašto?

pa, stalno pričaš takve priče. kao da si ti jedini koji misli o tome, kao da si otkrio nešto bitno, i osećaš da moraš drugge da podučiš, da pokažeš kako si ti pametan, da...

ali nije tako. razumeš, ja otkrivam, pronalazim sebe, pronalazim u sebi odgovore koji su verovatno ranije pronađeni, ali nisu u meni... razumeš?

da ali stalno imaš taj ton kao da podučavaš.

nemam.

e pa sad.

trebalo je da odemo do kluba. kasnimo.

hajde da ne idemo!

molim?

pa čuo si me.

da, ali moraš da shvatiš da smo se dogovorili, a i sama mrziš kada kasniš, mrziš, znam to.

mislim da sam se ja promenila. mislim, rekao si da mrzim, ali ja sam sada ubeđena da nikada nisam mrzela... mržnja je snažno osećanje.

sada ti filozofiraš.

uf, filozofiram, ali tako je, razumeš li šta želim? mi možemo da pričamo ovako, mi, ali opet to dosadi. ljudi dosade jedni drugima, a najčešće prvo jedna osoba dosadi drugoj... jednosmerno je, znaš?

znači, hoćeš da kažeš da sam ti dosadan?

pa, jesi malo,m volim te i sve, ali mnogo si postao, kako da kažem, formalan. ozbiljan.

a ne želiš da budem? želiš da do kraja života šetam u šarenim gaćama i recitujem svoje anti haikue?

možda... ali anti haikui nisu tvoji...

štagod. ne, obaveze dolaze vremenom.

vreme ne postoji. vreme je samo reč.

moguće, ali obaveze se gomilaju, bilo vremena ili ne. i te obaveze, znam, kvare život i sve, ali su jednostavno tu.

zbog čega su ljudi to napravili sebi?

budale.

i jel idemo večeras?

zar nije trebalo da smo već tamo?

mislio sam u pozorište.

ali nemamo karte blesane jedan.

kupićemo tamo, na licu mesta.

a šta gledamo?

nebitno, hajdemo večeras u pozorište!

može.

pokupiću te u pola 8, da imamo vremena da se malo prošetamo.

ok.

an old friend

ličiš mi na nekoga?

zaista?

da.

mislila sam da ne veruješ u sličnost.

pa i ne verujem. ali ti ličiš. ili si ti možda original?

a ako nisam original, onda sam kopija?

pa... nisam tako mislio. znaš da zbog toga i ne verujem u sličnost.

da.

da.

ali opet ličim?

pa podsećaš me.

razumem.

ali čudno je da to nisam ranije primetio, ipak se ne poznajemo 5 minuta...

juče je bilo baš dosadno. filip se stalno mešao i pokušavao da ispadne zabavan i zanimljiv pred anom. znaš kako vi muškarci uvek pravite kerefeke ne bi li nas "zadivili"...

znam. ali džabe. koliko god znao opet to radim.

da. baš ste sa greškom. nepopravljivi.

jebiga.

inače, u autobusu jedna žena sedi, čita novine, i ispred nje neki deda, i on isto čita novine, a ja iznad njih. i sad ona je pročitala nešto vezano za politiku i kreće da priča kako francuzi slave tristogodišnjicu državnosti, a "ovi naši" su sve izbrisali, nemamo više praznike, "samo" sretenje, sve su izbrisali, celokupnu istoriju... a ja stojim iznad i smešim se, znaš ti mene, toliko sam neobaveštena i nezainteresovana za politiku da je to možda došlo do tačke gde je čak i nepristojno... mislim, da sam toliko nezainteresovana.

znam, znam, nastavi...

e, da, i ovaj, kaže ona dalje kako to neće moći još dugo, kako su pokrali narod, kako nas muče i vrte u krug i isto tako kako su oni sve izbrisali, i "oni" će sami biti izbrisani kada "pravi" dođu na vlast. i tu sam se malo naglas zakikotala, pošto mi je taj očigledni paradoks bio smešan.

misliš, činjenica da se iako se menja sistem, sve ide istim tokom, brisanje se nastavlja?

kako ti sve moraš tako lepo da kažeš da slučajno niko ne posumnja u suprotno. naravno da je to u pitanju. i kažem ti, nasmejala sam se, i u tom trenutku me je ta žena pogledala, i napravila takvu facu da sam morala da skrenem pogled pošto bih prsnula u smeh.

budalo jedna.

pa šta? ti se kao ne bi zasmejao?

ne bih.

pa da, ti stalno držiš slušalice u ušima. po ceo dan samo slušaš muziku i ne upijaš svet oko sebe.

ne želim da budem sunđer.

kako god. koliko god mi bio drag, za neke stvari si stvarno glup. ne kapiraš. misliš da znaš najbolje, i osuđuješ neke pojave još u startu.

pa to je zato..

znam, znam... nećemo o tome.

dobro.

dobro.

nego, jel si primetila kako nema više onih standardnih bajki? kao što je uspavana lepotica?

da!

sad je sve nekako ponovo isto, ali nekako manje iskreno. šta god da se pojavi nekako je unapred uticano stereotipnim predviđanjem uspeha i nekog trenutnog "trenda" i takvih sranja...

da! čak su i igračke grozne.

možda nam se tako čini zato što smo ih prerasli?

ćuti! ti se prvi i dalje igraš sa lego kockama... jedina osoba koju poznajem koja se hvali u društvu činjenicom da se igra igračkama kojima se igrao i pre 15 godina...

pa da... ali, razumeš, u ovom trenutku mi smo odrasli, i trenutne igračke smo prerasli...

lupetaš!

ma dobro... treba da krenemo, kasno je.

koliko je sati?

15 do 12.

hajde još malo. ne želim da moji budu budni kada se vratim.

ok. šta da radimo?

samo da sedimo. može?

naravno.

super. kao nekad. nedostaje mi to.

hehe.

kornjača

znaš, sećaš se kada je flaša preletela zgradu
i ti si se okliznuo pošto ti se zavrtelo u glavi od jahanja koje te je omelo u izgovaranju pretećih misli...

razočarane klizaljke visile su okačene na zidu. senka je padala loše na njih i delovale su manje lepe od ostalih isto lepih klizaljki na koje je svetlo padalo baš kako treba.

klizaljke nisu mogle da pokažu svoju tugu pošto jednostavno nisu imale mogućnosti za to.

mogle su da vise, i da vise.
a tuga se gomilala u njima, toliko da možda više nije ni bilo mesta za nečije stopalo. možda neko malo stopalo. iskreno stopalo.

i nije ih ni bilo toliko briga koliko su se osećale loše zbog činjenice da nema baš nikoga ko bi ih poželeo na nogama. nisuni morale biti iskorišćene. barem da je neko pitao može li da ih proba. bilo ko. skupile bi svu tugu u najdublji deo sebe u nadi da će stopalo ući, ali znale su da jednostavno više nema mesta.

opet, bilo bi lepo kada bi neko barem pokušao.

a sve se dešava tako brzo. i dok se samo sete ko su dan bi prošao i desetine desetina ljudi prošlo bi okom preko njih i ubacivalo novčić tuge u njih. nisu oni krivi. nije senka kriva. nisu one krive. ne krive one nikoga. bile su zajedno. bile su par klizaljki. par. ali jedna bez druge nisu bile ništa.

nema vremena. vreme kojeg nemaju bilo je jedino čemu su mogle da se nadaju. bilo je to isto vreme ono što su mrzele pošto su samo njega osećale.

ali to je ve bila samo laž. te iste klizaljke zapravo i nisu mogle osećati ništa. oni su samo klizaljke. one služe za klizanje. kao što su i ljudi isto samo ljudi. oni ne služe za klizanje, oni klizaju. klizaljke vole kada je ljudska noga u njima, ali ljudi i nisu preterano oduševljeni kada svoju nogu pronađu u jednoj. ne razmišljaju o tome previše. a zašto? ljudi koji razmišljaju ne razmišljaju, a klizaljke koje bi želele nisu u stanju.

klizaljke.
ko još misli o njima?
ko još bira one u ćošku?
one u senci? one koje deluju lošije samo zato što ih je teže videti?

gde je granica kada snovi počinju da budu stvarnost? da menjaju stvarnost. stvarnost koja ostaje nedoirljiva.

sve se, na kraju svodi na jebeni periferni pogled.

a ove u ćošku sigurno najmanje smrde. najčistije su. nevine.

kako li je klizaljkama koje nove vise u senci do kraja vremena?
kako?
ko su voi monstrumi?
ovi sa 20 prstiju.

prolivene misli

ležanje u postelji koje je oslobodilo sev moje porive koji su bili toliko gnječeni mislima predrasuda, rasturenih uzvišenih reči, smrvljenih. gonoreja, parasimpatikus, histerija, apstrakcija, metamorfoza.

jelovnik nikada nije bio pitanje bivstva. jestvo kao takvo pričinjavalo je izuzetnu sreću jednome meni koji se nadao eksponencijalno rastućim funkcijama zadovoljstva.

mišljenja da možda može da se misli dublje od same misli koja je bazična pomisao mozgovna začaran ležernim stavom koji je dublje razmatran možda šire. kada se misli na ručak, misli li se na hranu ili na sam obred?

dugačke reči obično potiču iz latinskog ili prastarogrčkog jezika... poneka je i ugrofinska.

sedeh tako u stolici koja je moje dupe obuhvatala svojim tapaciranim delovima predviđenim za tapacirana dupeta, te je ovo moje filovano dupe postalo malo tvrđe od želje da se uklopi sa ostalim tapaciranim stereotipnim dupetima. i spoznaja levoga mi guza bila je da se samo sreća koja se postiže osećajem pripadnosti bilo čemu može meriti sa relativnim osećajem postojanja i čekanja. čekanje koje nam na svojstven način ukazuje na zavisnost od trošenja vremena u nečijem prisustvu, i potreba za interpunkcijom kao neizostavnim alatom pri razumevanju dve jedinke u prirodi koje umeju da koriste istu interpunkciju zato što su samo pomoću iste sposobni da razaznaju lavirinte magije koju su storili čudnim vezama sinonimastih rečenica koje mogu biti svega samo nekoliko misli dugačke, a opet čine e kao takve i same.

prilagoditi misli razumevanju trenutno mi je veoma teško ali misli su ovo što se sada ispisuje ovde, a ne neke tamo lubenice ili žirafe. mogao sam i krušku pojesti pre spavanja, ali je spavanje to koje me je vuklo ka festivalskim pesmicama i kojekakvim crvenim ružama koje sam prodavao kao maglu zaljubljenim majkama.

jednjak koji se nalazi negde unutra i jede se jedenjem hrane koja je pojedena čudno odzvanja u mraku. mrak jede tišinu koja je samo jača u istom. senka koja je nepostojana odzvanja mnogo snažnije kada ne može da se vidi.

a čitava poenta recitala ovogoa koji je trebalo da predstavi jednu grančicu zelenkaste osti je kost koja je falsifikovala zamagljeni prozor zaleđene krčme u kojoj je i hitler razgovarao sa frojdom i hemingvejom za jednim vlažnim stolom uz kriglu domaćega piva. krigla koja je zelena i šolja koje je rumena i pivo koje samo po sebi ne predstavlja uživanje koliko pojam piva u ljudima izaziva hemijsku reakciju osećanja potreba da se isti osećaj asimilira osećaju zadovoljstva. rumeno pivo koje je kao tabu iostavljen kao simbol kao jebena aksioma nepopljuvanosti trgovine grejača i kamiondžija i nedoraslih adolescenata napaćenih bildera i znojavih fudbalera koji mislili su da je nešto ređe mišljenje o svačemu pojedinačno pomilovano grohotnim smehom i ispijanjem nečitljivih savršeno jednostavnih i razumljivih reči pojedinačno koje neorganizovane stvaraju celinu koja se razume ali se čini da i nema neko preterano značajno značanje u značaju samom falsifikata tuđih već preobraćenih misli. može li se zaustavit snop crvenih jarbola koji se frulaju na hondurasu i ljuljaška zaleđenih lanaca bez drške za koju se nikada nie moglo uhvatiti ranije ni kasnije od pređašnjih dečurlijastih vriski i gužve i želje za kolektivnom imovinom i deljenjem ali samo tako kako bi svi pokušali oteti sve kolektivno samo za sebe, baš zato što je namenjeno zajedniočkom korišćenju i baš zato šot ovo niko neće uspeti da pročita do kraja zato što na kraju neću staviti tačku tako da će kraj ostati neispisan. interpuinkcija je kraljevstvo koje vlada pravilima nama koji smo samo interpunkcijski zavisnici nerazumevanja maloređašnjeg

sama

i onda je pala na zemlju, toliko snažno da se ram na komodi pored oborio i poklopio staru sliku nje i sestre sa letovanja 1997. godine.

onda je ustala. pogledala oko sebe, podigla ram, namestila kosu brzim pokretima ruke, i onda se ponovo bacila na zemlju, pravo na nos.

ram je ponovo pao.

fleka krvi koja je počela da joj vuri iz nosa ostala je na smeđem tepihu koji je planirala da izbaci iz sobe.

uspravila se, rukama obrisala suzne oči i maramicom zaustavila krvarenje iz nosa.

sela je na krevet i zabacila glavu unazad, podigla levu ruku uspravno i tako nepomično mislila nepun minut.

minut se čini kao čitava dva minuta, možda i tr, ma pet, čini se kao večnost kada treba da se čeka. sklonila je maramicu i zagledala se u nju. krv je ponovo počela da curi pa se i ona vratila u staru pozu. onda se nasmejala i vratila glavu i ruku u normalan položaj, i nastavila da zaustavlja krvarenje maramicom.

...

u kupatilu je bilo hladno. posmatrala je pločice svoga kupatila i nasmejala se činjenici da su njene pločice crne, a kupatila uglavnom imaju neke bele ili tako neke. njeno kupatilo bilo je crno-žuto.

sela je na šolju. šolja? baš smešno. šolja bi trebalo da ima dršku. ili ne?

onda je prdnula. mali slatki prd. onaj koji ne smrdi, kratak je i smešan. pa se i nasmejala.

...

pogledala se u ogledalu i shvatila kako joj je lice umrljano krvlju. oprala je predeo oko nosa, osušila i ozbiljno se zagledala u svoj odraz. nervirala je činjenica da joj se grudi u odrazu čine manje nego što jesu, a stomak veći. baš je to nerviralo. nije znala da li je ona zapravo takva.
jel ogledalo uveličava ili umanjuje? ili prikazuje odraz koji mi ne želimo da vidimo zato što se baš toga plašimo. ma to su gluposti.

prošla je rukom kroz kosu. bila je sva zamršena. toga trenutka ništa joj se nije dopadalo na njoj, ali je znala da je baš onakva kakva bi trebala da bude, i ne bi želela da bude drugačija. ipak joj se nije dopadalo kako je izgledala tog trenutka.

...

bila je sama. gde su svi? zbog čega nema baš nikoga?
"hej svi! gde ste?" rekla je tiho.
onda se opustila i bacila na zemlju.

veoma nestandardno ponašanje jedne mlade osobe. tako je terala strah. znala je da izgleda kao slučaj za proučavanje.
"pa zašto onda neko ne dođe da me prouči?"

okrenula se na leđa, i ležeći pogledala plafon.

izgledao je nekako kao plafon.
nasmejala se.
setila se drugih značenja reči plafon. tačnije, plafona kao nekog maksimuma, nečega vrhunskog, nekoj granici, nečega super.

a onda je pogeldala u njen beli plafon i onda ispod, u ono što je mogla da dotakne svojim malenim telom i rukama. nameštaj, ukrase, slike, četkicu za zube, stvari...

a plafon nije imao ništa. nije li to čudno?

---

u frižideru bila je tegla sa kornišonima i malo senfa.
ljutog.

sela je za ovalni sto dok je čekala da jojj provri voda za čaj.
ko još pije čaj sa mlekom? samo britanci, i to samo zato što im je hrana očajna, pa ni čaj ne umeju da naprave, i zbog toga dodaju mleko.

setila se drugarice kojan je htela da bude "poš" pa je u čaj od šipka sipala mleko. ali bile su klinke. opet ona je znala da to nikako ne ide jedno sa drugim.

i uopšte, ko je ona da određuje šta ide sa čime? možda je baš volela tu kombinaciju? ne... samo je želela da se pokaže, ali joj očigledno nije baš pošlo za rukom. nije se videla sa njom sigurno kreće nego što je potrebno da joj nedostaje, a opet dovoljno dugo da može da kaže da bi možda bilo pristojno i lepo sa njene strane da je pozove. dođavola sa manirima.

...

čula je nekoga kako se smeje na ulici. svi su imali nekoga. čak i neko ko možda nije zaslužio nekoga, ili nikoga, imao je nekoga.

ona nije imala.

...

i običaji. i ponašanje. zbog čega je uvek izgledala kao šargarepa izgubljena u gomili peršuna?

kako su svi umeli stvari koje je ona prvi put videla onda kada su se i drugi prvi put susreli sa istim?

zar je moguće da su sve ostale roditelji pripremali za svaku priliku? zar je moguće da roditelji rade tako odvratne stvari tuđoj deci? njoj, tačnije...

kako je moguće da jedino ona ne zna šta treba da se kaže na sahrani, zašto je samo njoj izuzetno glupo i neiskreno da kaže "moje saučešće"? da se u crkvi krsti i ljubi neke slike koje su leglo zaraze? kako su drugi to znali? kako su drugi znali kako da se provode, kako da se ponašaju i da se vesele na isti način, na način koji je ona imala prvi put da vidi, u prvoj prilici kada je to isto videlo i ostatak dece koja su umela da se ponašaju?

jel stvorena ona za ovo društvo? jel su njeni roditelji drugačiji?

...

zbog čega svi mrze francuski jezik a ona voli, naježi se od neke topline kada čuje nekoga kako ga izgovara kako treba?

prsti su joj bili puni zanoktica, nokti izgriženi. sve ostale devojke imale su fine sjajne nokte. nije joj to bilo jasno.

bila je prilično tužna.

zbog čega nju niko ne voli?

zašto je ona sama?

...

sama.

...

tuga je grozan osećaj. pruža utehu u samoći i pomera ugao stvarnosti.
bila je tužna.
sama.

e, jel znaš trenutak kada misliš da znaš, a nemaš pojma?
trenutak kada je subjektivno idealno i onda dođe neko sporedan i ukaže ti na banalni propust?
tvoj savršen plan, ispostavi se kao pogrešan od samog početka. kao most koji samo izgleda kao most, ali nema funkciju mosta, a savršeno je ispravan dok ti strana sila ne pokaže da je računica pogrešna.
to je glupo.
i zbog čega je potrebna spoznaja realnih mana ako su subjektivne savršenosti apsolutno dovoljne da me zadovolje dok saam ne saznam drugačije?
ima li ovo smisla?
a?
šta misliš?


i zbog čega ovaj glupi blogger ne stavlja veliko slovo posle tačke pa 70% mojih tekstova izgleda dbilno?