Tinejdžer

Juče je napunio 13 godina, a danas se razboleo. Pošto je sada veliki, majka je rekla da bi trebalo da ode sam kod lekara.
Ubrzo se našao ispred rđavih vrata zlonamernog doma zdravlja, ušuškan u perjanu jaknu, sa šalom oko vrata i usta i debelom, vunenom kapom sa ćubom. Duboko je udahnuo vazduh i zakoračio u leglo zaraze, smrada i starosti. Predao je zdravsvenu knjižicu i tražeći mesto gde da sedne, gurajući se kroz masu starog mesa koje je smrdelo na ustajalu tkaninu, mrtvu kožu i iskonski znoj naleteo je na Petra. Sedeo je sa njegovom mamom i čekao na red. Umesto da bude ponosan na sebe i da likuje što je on sam, a Petar sa majkom, osetio je užasan stid.
"Otkud ti ovde?", gotovo iznenađeno ga je upitao Petar, brišući nos rukavom.
"Čekam dedu, bolestan je. Eno ga tamo, aj' ćao!" i užurbano se proguravši do izlaza, sa obe ruke gurajući teška vrata istrča napolje, na ivici suza.
Sa Petrom unutra sigurno ne može da se vrati nazad, a bez zdravstvene knjižice ne može kući. U tom trenutku se osetio toliko bespomoćno, toliko izgubljeno i toliko usamljeno, da je poželeo da nestane sa lica zemlje. Iako tada nije bio toga svestan, postao je tinejdžer.

Broj sa zarezom

Toga dana u školi, na času fizike, učila je o gravitaciji. Nastavnica  je pričala o jabuci koja pada sa drveta, pisala neke jednačine na tabli i pominjala brojeve sa zarezima. Naime, sve na planeti Zemlji je pod uticajem sile gravitacije. Sve. Na dvočasu srpskog jezika je lomila glavu oko kiše. Bilo joj je sumnjivo kako kiša pada, a oblak ne. Kako je to moguće? Na kraju je odustala i čvrsto rešila da na sledećem času fizike skupi hrabrost i uprkos užasnom strahu od nerazumevanja brojeva koji imaju zarez, postavi pitanje. Zvono je probudilo iz sanjarenja i kada je izašla iz škole u mrak koji je odavno pao odmah joj se samo od sebe postavilo logično pitanje - Kako mrak pada? Šta to pada? Odakle to on pada na zemlju svake noći?
Majka je poljubila i ustanovila da ima temperaturu. Visoku, trideset osam sa osam, kaže skočila joj je vatra.
U krevetu, je u polu bunilu pričala o padanju mraka i skakanju temperature, zalaženju sunca i padanju jabuka. Majka je zabrinuto pokušavala da joj spusti temperaturu mazanjem rakije po tabanima i leđima, a onda je konačno zaspala. Sanjala je kako maže rakijom dan i spušta noć na zemlju, sanjala je zapaljene zvezde koje skakuću nebom i mesec koji gori u plamenu. Sanjala je nastavnicu fizike koja joj se smeje, čitavo odeljenje koje joj se plezi i sebe kako plače od stida.
Ujutru se probudila i bio je dan, a temperatura je nestala i to sve uprkos gravitaciji, rakiji i brojevima sa zarezom.

Plišane igračke

Na petom spratu sedmospratne zgrade živi devojka sa posteljinom na šarene kružiće. Ima debelu zavesu i moderne roletne koje spušta noću, pretpostavljam zato što joj se ujutru vidi krevet sa prozora i terasa zgrade preko puta. Majka joj ulazi u sobu, diže roletnu i budi svakog dana oko 9, verovatno kako bi joj rekla da uči ili da ide na, fakultet, posao ili nešto slično, ne znam. Uveče do kasno sedi, sa prekrštenim nogama, ispred kompjutera i najčešće pije nešto iz jedne ogromne šolje. Nikada nisam video da joj je neko od prijatelja dolazio u sobu, niti sam prisustvovao njenom večernjem odsustvu. Desi se, ovih dana sve češće, da pred spavanje ne spusti roletnu. Ne znam šta to znači, mogu samo da nagađam, ali primetio sam da je sklonila sve plišane igračke sa kreveta.

Ti i ja

Bliži se zima, lepo doba. Zimi se češće viđamo, uz kafu, čaj ili kuvano vino. Pašće sneg, stvoriće se crna bljuzga po ulicama i jedva ćemo naći mesto u nekom od kafića. Znam, pošto je tako bilo i prošle zime, i one pre nje, i one pre nje.
Pričaću ti lepe stvari. Zanimljive sitnice, hobije, akcije i druženja. Ti ćeš mi se žaliti na ljubav, porodicu, posao, prijatelje i samu sebe. Gledaćeš me i možda ćeš pući, a ja ću te gledati i možda ću pući.  Reći ćeš mi da si ljubomorna na mene, a ja tebi? Haha.
Mrak će već negde posle 4 popodne osvojiti ulice, a ja ću te pogledati i očima ti reći ono što i sama znaš, a to je da se ljudi žale na stvari koje imaju, a žele bolje. Reći ću ti pogledom kako ti pričam sve te lepe stvari, jer, osim priča, ja i nemam ništa drugo u životu. I znam da ćeš me čuti. Tada će postati neprijatno i poželećemo da nismo potezali tu temu, ponovo.
Opet, dobra stvar kod zime, tebe i mene koji sedimo i ćutimo zajedno je što to sve znamo unapred i ne smeta nam.
Zato si mi baš ti - ti, i zato sam ti baš ja - ja.

Jabuka u magli

Magla može da se seče nožem. Vrelim nožem za ledeni puter. Ukoliko je udišem čitav dan, znam da ću uveče sanjati, zbog ukusa u ustima. Čađava magla za tren pretvori ljude u duhove, a grad u spostvenu senku. Stojim pored bandere i čekam te. Nikako ne mogu biti siguran da li ćemo se pronaći ili ćeš i ti mene čekati, tu, pola metra od mene. Zato smo se dogovorili da kada stignemo pojedemo jabuku, jer, ko još jede jabuku po magli, a to će biti siguran znak da smo to mi.
Sa desne strane čuo sam te da si zubima odlomila komad i da žvaćeš, usisavajući sok obrazima. Stao sam ispred  jabuke, još uvek nesiguran u postojanje tvoga lica i kada si podigla ruku da još jednom zagrizeš, hitro sam odreagovao vratom i ukrao ti zalogaj. Vrisnula si, ispustivši voćku na trotoar, te kada sam ti se uneo u lice, da proverim da li si to stvarno ti, i shvativši da nisi, instinktivnim trkom od minimum 3 do 7 metara, osetih strašno olakšanje što je magla tu, da me čuva od tuđih pogleda.

Isečci na ulici

Kada hoda, često sluša isečke razgovora ljudi na ulici. Prolazeći pored autobuske stanice kod zgrade tehničkih fakulteta dva suvonjava momka pričaju o Košijevoj teoremi. Par koraka dalje, uhvatio je par reči kao što su "kolokvijum", "15 poena" i "Stanković", kao i "valjda neću pasti". Dve devojke spominjale su budžet, bodove, nepravdu.
Bilo mu je super da misli o magičnoj povezanosti svih tih ljudi koji su baš u tom trenutku bili na istom mestu. Studenti ispred fakulteta pričaju o fakultetu, kakva spontanost. Na stanici tramvaja kod Vukovog spomenika visoka žena duge plave kose u cipelama crne boje pričala je telefonom nekome kako joj dete ima temperaturu 38 sa pet, neki klinci su se grlili, ljubili i kikotali pored dok je sedi uglađeni gospodin u sivom odelu pretrčavajući ulicu gadno opsovao krv taksisti koji je legao na sirenu.
Vetar je baš jako duvao i počela je da ga boli glava. Ušao je u stan, skinuo jaknu, seo u stolicu i ćutao. Onda je poželeo da se vrati nazad na ulicu i da sluša isečke tuđih razgovora  kako ne bi morao da bude izolovan u tišini samoće.

Poklonjen dan

Unuci su toga jutra ustali ranije nego što je navikao. Nasmejanih lica baciše mu se u zagrljaj te u izlivu nežnosti dade obećanje da popodne idu po sladoled. Na ulici su svi bili nasmejani, čak se i gospođa Aleksandra nežno javila i poželela lep provod. Cvrkut ptica sa obližnjih grana plesao je sa toplim kikotanjem dve glavice koje su trčkarajući ispred njega veselo hitale ka poslastičarnici. Na ulaznim vratima pisalo je da je otvoreno, ali dečaci ni zajedničkim snagama nisu uspeli da ih otvore. Onda je on pokušao, ali ruka kao da je prošla kroz uglancano staklo. Pokušao je još jednom i pomalo uplašeno zastao na trenutak. Nikola je počeo da plače, a dekina ruka u pokušaju da mu pomazi nestašnu kosu nestade kao da je od pare. 

"Pa dobro, ovo i nije bilo tako loše", pomisli i zaklopi oči.

Drvo

Tu je to jedno drvo. Graja iz školskog dvorišta pored prija. Klinci trče za loptom, devojčice ogovaraju na tribinama, a svakih par minuta prođe tramvaj i zatrese podlogu. Volim da držim šaku na hrapavoj kori. Koliko li je debela, ta kora? Koliko ožiljaka krije ispod? Sigurno ne malo. Žuta skitnica, neki veseli mešanac, prišao je i ne obazirući se na mene obeležio drvo kao svoju teritoriju. Pomazio sam ga i pogledom pokušao da mu stavim do znanja da je u velikoj zabludi. Tu je to jedno drvo. Drvo sa dovoljno debelom korom da voli buku grada.

Radni dan

Zimi mrak pada pre nego što uspe da završi smenu. Kod kuće večera, opere zube, pošalje joj imejl na koji zna da neće dobiti odgovor i leže u krevet.
Poslednjih 7 meseci sanja kako ide na posao. U odelu, sa kravatom, kako prelazi nerazdanjenu ulicu trčeći. Svi na pločniku ga gledaju sa gađenjem, jer užasno kasni dok mu u trku papiri izleću iz kožne tašne. Dok spava, srce mu se ubrza do te mere da u trenutku kada uđe kod šefa u kancelariju, spreman da se pravda gužvom u saobraćaju, oseti oštar bol i trgne se iz sna obliven ledenim znojem. Onda se umije, obuče odelo, namesti kravatu i trčećim korakom, pre svitanja, kreće ka radnom mestu.
Zimi mrak pada pre nego što uspe da završi smenu. Kod kuće ponekad večera, najčešće opere zube, pošalje joj imejl i leže u krevet.
Najčešće pre spavanja popije par piva kako bi lakše zaspao, jer zna šta ga čeka u snu. Ujutru je novi radni dan. Dan koji živi u nadi da će te večeri, kada proveri poštu, možda pronaći njen odgovor u sandučetu. Može i u snu.
A zimi mrak pada pre nego što uspe da završi smenu.

Potkožna bubuljica

Zveckaju ti kovanice u džepu. To je zato što ti je korak hitar, nervozan i tvoj. Imaš cvetnu haljinu, crveni lak i ja te mrzim. Pošto ne znam gde spavaš, pretpostavljam da menjaš krevete kao raspoloženje - isuviše često da bi se  vodila evidencija. Ti si jedna bezobrazna kurva koja ne obraća pažnju na mene. Ti si jedna hladna, nesrećna žena za koju znam da izmišljam gluposti samo zato što ne umem bolje. Ti si jedno mekano klupko zadovoljstva u mojoj glavi. Ti si, ti si moja potkožna bubuljica, pokušavam da te se rešim, ali u procesu zauzmeš još više mesta i boliš. Znam da spavaš u istom krevetu, svom. Mislim, ne znam, o tome se zapravo i radi, ne znam.