koprcanje prošlosti

- ...uhvatio tako odvratan kadar, da nemam reči. Čak mu je i u levom ćošku utrčalo neko dete kada je Vesna trebalo da počne da priča, a znaš i sam kakav je, sve hoće odjednom, nema ponavljanja...

Zašto ona uvek mora da oseća neku obavezu za nebitnim razgovorom? Ona zna da me stvarno ne zanima pokušaj snimanja čegagod. Ne može protiv sebe. Kao.

- Mira je rekla da više nikada neće ići na posao, nikada. Meni je t užasno smešno, znaš? Njioj čim se desi jedna glupost, jedan blam, odmah pobegne, odmah se skloni. Nevinost njene gluposti me u neku ruku iznenađuje, pošto, jelte, svi znamo Miru. Sinoć mi šalje poruku i zahteva da se nađemo. Ja joj kažem da ne mogu, a ona nastavlja sa onim njenim 'Nemoj da sereš, dolazi, svi su tu' ustaljenim tekstom i ja dođem i bude sranje, Bane se opet uvoštio u nekoj fotelji, čim sam ušla jasno sam mogla da vidim kako je lepo naslonio obe ruke na naslone, nesposoban da ih pomeri. Veljko, isto skroz ošamućen, sluša neka Mirina trabunjanja oko zelenih...

Ne može protiv sebe. Mnogo je jače od nje. Uvek mi prepričava svoj dan pomoću drugih ljudi. I sija, ne, ne sija, ali ona živi kroz njih. Pravi štit. Ženska glavo, pa mene zanimaš ti, ne razvaljeni Bane, koji je inače bio razvaljen svaki put kad sam ga sreo, tako da i nije neka vest. Mira koja je najveća veštica, ona koju apsolutno baš briga šta će Kiki uopšte da pomisli posle svega što joj priredi, kučka koja sebično troši njeno vreme, samo zato što zna da ne može drugačije da privuče pažnju. Prokleta Kiki, koja uvek popusti i uvek dođe. I ja uvek izvučem deblji kraj.  Ali stvarno me ne zanima šta je radila kod Mire na sedeljci. Super, svi su bili tu, ali me ne zanima. To su sve neki lažni ljudi, ti sa kojima se druži. totalno nebitni ljudi za bilo koga, oni se zapravo trude da sami sebi budu dovoljnon ebitni kako bi ispali nonšalantno neuredno kreativni. Ljudi koji stiču reputaciju stajlingom, svi ti njeni prijatelji. Jaki prijatelji. A sa druge strane ja, kome stalno smeta nešto što ona priča. Što se ja uopšte i nerviram oko toga što mi priča? Nije li dovoljno što mi zapravo priča nešto? Nije.

- ... kriza identitea, bila je kod savetnika i rekla joj je da prestane sa lekovima, a ona nema nameru, kaže, bez njih bi joj se život pretvorio u olovnu loptu, koja se kotrlja niz strmi, izrovani zemljani put. A ti? Šta si ti radio?
- Ništa spec. Gledao neki film...
- Koji?
- Ma neki, Duck season.
- Koji?
- Sezona pataka, neki iz Meksika. Predobar je.
- Neki tvoj a? Super.
- Aha, dao mi David pre par dana, to je jedan od njegovih omiljenih filmova. Moraš da vidiš kako sipaju kokakolu u čašu, isto kao ti, oduševila bi se. Sve u svemu baš mi je bilo lepo.
- Što me nisi zvao, nismo gledali ništa zajedno hiljadu miliona milijardi godina?
- Sećaš se da sam te pitao šta radiš, a ti si rekla kako imaš 'nešto, negde, sa nekim'. Nisam hteo da ti remetim planove filmom.
- Haha, da, kao Pavle, stalno nešto radi negde. Pa da, verovatno bi te ispalila, ali opet, mogao si da pitaš.
- Mogao sam.
- E pa to sa nekim što sam bila bilo je zapravo sa Milenom, Mir...

Jebote, koliko me ponekad smara da je slušam, a opet samo bih to radio zauvek. Kako joj se lepo rasplamte oči kada naglašava neku, njoj super, stvar. I kako joj se nakupi malo pljuvačke na rubu usta, pa kako pokupi, potpuno instinktivno. Ona niikada nije bila svesna moje apsolutne nezainteresovanosti za te njene 'negde, sa nekim, nešto' radnje. Isto ko što me je baš briga i za originalne 'negde, nešto sa nekim' Pajine radnje. Da me interesuje, pitao bih. Mene trenutno preplavljuje osećaj spoznaje zanimljivotsi njenog pogleda, toplote njenog pogleda. Razmišljao bih o pogrešnim tajminzima, o nepotrebnim spojkama, vezama i svim onim što ide uz to, što nam je uvek stajalo kao hladan tuš u uzajamnoj slatkoći gledanja u oči. A pogledi umeju da nam se stope, kao med koji se sliva sa kašike u teglu. Sa moje kašike u njenu teglu, pa zaroni i promeša sve. Umorim se od svega toga. umorim se od uzaludnih veza. Umorim se od skakanja sa teme na temu, umorim se, umorim se od toga što nisam u stanju da je slušam sa razumevanjem, već mi je dovoljno da slušam melodije koje proizvodi njen glas. Tananana Titititi, lalalall lal lala i tako dalje. Na trenutke postanem svestan koliko je to zapravo sebično.

- Kako? Da? Evo sedim na kafi, mogu  u 5 da budem tu. Ok, aha, dobro, važi. Evo, odmah krećem, vidimo se za pola sata, važi? E super, ćao!
-  E, Moram da idem da radim nešto, mnogo mi je drago da smo konačno uspeli da se vidimo. Hajde ovih dana opet. Super je bilo, jurim!

Eto je, ide da radi 'nešto'. Kako je volim zbog toga. Totalno zadovoljstvo i odsustvo duha. Ljubi me u obraz, šta sam rekao? Nešto sam joj rekao. Ma sigurno je ok. Njoj je drago što smo ipak uspeli da preomimo i da se vidimo, a meni se čini da je ovo bila najgluplja stvar koju sam mogao da uradim ikada zauvek. Prošlost u prošlost, nejna priča je prošla, imala je svojih momenata, što je super, ali dosta je bilo, koliko god mi prijala ili ne.
Zvao me Petar na basket, možda i odem. Nije da mi se igra, ali ni ne gleda mi se u onu mrlju od bivšeg komarca na zidu iznad kreveta. Ne znam.

Stagnacija

je rezultat uglavnom lenjosti, ali ima veze i sa ovim.
Tu su okačene neke video reklamice koje na nedeljnoj bazi pravim za nešto što je nadam se objašnjeno u samoj reklami :D

Iz sna u san

Pričaš kao da to stvarno misliš.
Onda kada zatvorim oči.
Kao ranije, vatrenim očima,
rafalne rečenice. Hajde i večeras.

Budim se iz sna u san,
Protrljam lice dlanovima...

Sećaš se srednje škole? Kako ja nikada nisam hteo sebi da priznam neke stvari. Neke, sada banalne stvari. Kao što je recimo istina. Iz laži u laž. Kad ste vas dvoje pušili na klupici u parku, a ja se mrštio na sve to, ne zbog cigareta, već zbog tebe i njega. Kada je on bio sve ono što sam ja pričao, a ja bio sve ono što ne želim da budem, kako bih bio sušta suprotnost njemu, sušta suprotnost sebi. Sećaš se slobode? Ja ne. Sloboda je samo reč. Tvoja reč. Ti si mislila da je sloboda da popiješ pivo na malom odmoru pa mi posle pričaš kako ti je bilo super. Mislila si da je sloboda da radiš ono što ne želiš, samo zato što je to izgledalo kao da možeš da radiš šta hoćeš. Pa tvoja škola koja je rokerska, i moja škola koja je štreberska. Sećaš se? Sećaš se moje slobode? Slobode koja se ispoljavala u nekom samokažnjavanju? Ja sam živeo u sopstvenoj izolaciji, samo zato što sam mislio da sam dovoljno slobodan da ne budem deo grupe, zato što sam toliko slobodan, toliko samodovoljan da imam hraborosti da zapalim sa žurke pre 12 jer svi ostaju do 3-4, moja sloboda, sloboda nade da će neko primetiti moj kontrabunt. Čoveče, kontrabunt u mojoj glavi ili mamin dečko u očima svih drugih.
I onda ti mene zoveš da mi pričaš, na fiksni. Ja ležim na krevetu, ćutim i drhtim, a ti pričaš.

vatren jezik,
rafalne rečenice.
Kada zatvorim oči,
kao ranije, hajde i večeras.
vodiš me iz sna u san,
iz ludila u ludilo iz...
i onda umijem lice dlanovima.

I onda ti mene zoveš da mi pričaš, da mi plačeš, ali nisam ja taj kome si plakala, plakala si samoj sebi. Ja ćutim, a ti pitaš i ti odgovaraš. Ja sam tebi bio ti, zato što smo bili isti. Totalno suprotni u svakom smislu da istost očigledna. Lažno različiti, ali opet i stvarno različiti. Ne samo ja od tebe, već i od svih drugih, što je na neki način isto kao i biti isti kao i svi drugi, ali mi to tada nismo znali. Ti pričaš o njemu, govoreći meni koliko ti značim. A ja slušam tebe kako mi pričaš o njemu, shvatajuću da ti služim samo da te slušam. I onda se nađemo, u parku, na kafi, na torti, u mojoj priči ili na tvojoj probi. I onda me zagrliš, ja te zagrlim i sve bude lepo. Samo mi.

I kreneš da pričaš,
lalalalalalalalalalala,
blablablablablabla,
iz sna u san.
i onda izudaram lice dlanovima,
iz ludila u ludilo,
kao ranije, kao večeras.

Prođu dani, nedelje, nekoliko meseci. Ti, ja, zaboravimo, setimo se, odložimo, ne odložimo. Neprijatne tišine, prijatne tišine. Neprospavane noći, lude noći, žurke, zezanja, učenja, obaveze, mučenja, jurnjava, bolesti, putovanja, drugi ljudi, novi ljudi, emesen, more, pa se vidimo. Pa sve bude lepo. Gledamo se pa nam srce iskače iz usta. Pa sednemo, pa se prošetamo. I nikada ne kažemo ništa, jer, jer, jer to je prevelika pauza. A vreme leti. Pa se onda setimo kako smo ranije provodili dane svađajući se, kako sam te ja ignorisao i kako si ti na silu pokušavala da se družiš sa mnom. Kako sam onda ja radio isto to kada si ti ignorisala mene. Ali nikada ne kažemo ništa.

Besne violine, potpuno lude violine,
paraju vazduh , totalno šizofreno.
I ti kreneš da pričaš,
vatrene rečenice i da me gledaš,
ispaljuješ rafalne poglede,
iz sna u san.
I onda pokrijem lice dlanovima,
kao ranije, kao večeras.

I često sanjam, sanjam kako ti pričaš, kako ne prestaješ da pričaš. Nebitno je šta, čak se i ne sećam šta, ali sanjam. Ti sediš, sveže nasmejana, sediš i pričaš. Pričaš onim žarom kao kada tek spereš tugu, kada ti se naprave rupice na obrazima. I mlatiš rukama, i žmuriš i smeješ se očima, ne hvataš vazduh. A ja te slušam, sedim i slušam. I besne violine, potpuno lude violine, dok pričaš, činele, talasi o grebene i vetar kroz ledine. Na drvenoj stolici, na vrhu zelenog brda, sediš ti, a na tmurnom oblaku iznad, na nebu, sedim ja, prekrštenih nogu i gledam dole. Ti pričaš, besnim violinama, dok se vetar igra sa tvojom nemirnom kosom i mene, na mom oblaku, vrti oko tebe. Nikada ne prestaješ, nikada ne prestaješ, u mom snu. I često ga sanjam. Ali onda u jednom trenutku vetar počne jače da duva. Svaki put krene tako jako da duva oduva moj oblak od tebe. Toliko daleko da mogu da te vidim samo kao tačku za koju ja znam da si ti. I onda puknu žice na violini i ja se probudim znojav.

I ti kreneš da plačeš.
Najkrupnije suze,
i da me gledaš.
rafalnim pogledom.
I onda stavim ruke,
moje dlanove na tvoje lice.
I ti zažmuriš. Zažmuriš i plačeš,
ali se smeješ.
I lice ti preplavi neka sigurna tuga,
jer znaš da sam ja uvek tu.

A ja samo želim da nestanem,
jer znam da sam ti uvek tu.
Iz sna u san.

7 novih zlih

Imam 7 današnjih pesama na zlim pesmama.
http://zlepesme.blogspot.com/

Trenutno sam baš zadovoljan njima. Kasnije možda neću biti, ali sada jesam.
Eto.

Možda

A ti si pričala o januaru, mesecu toliko fiktivnom da sam morao pomisliti da ga spominješ kako bi, prvo sakrila stvaran mesec koji je zapravo bitan jer se pomalo stidiš, a kao drugo, izmenila si avgust zato što je to nešto samo naše. Glupi avgust, čak ni ja ne želim da ga imenujem kako treba. Trenutak u svemiru ništa manje običan od bilo kog drugog, ali opet, magičan taman toliko da nas dvoje osećamo neprijatnost prilikom spominjanja istog. Koje godine? Uveravam vas da koja god godina bude spomenuta od strane mene, to može biti i prava i lažna godina, a motivi su isti. Kao da je i bitno za bilo koga osim za nas koji je to bio mesec, da li je padala kiša ili mrak, da li smo ušli u pekaru sa zelenom ili crvenom svetlećom reklamom ispred ulaza i jeli loš žu-žu ili bajate pogačice sa jogurtom ili bez ičega, zato što smo kasnije planirali da odemo na pivo, vino ili možda milk šejk, u kafić, kafanu, restoran ili možda park. To stvarno nije bitno. Meni jeste, a mislim da je i tebi, ali stvarno nikome drugom izmena sitnih detalja neće predstavljati nekakav bitan obrt u samom spletu događaja koji se jesu ili nisu odigrali. Spletu događaja koje sam ja žeeo, koje si ti želela, onako kako ih ja vidim ili kako ih ti zamišljaš, ili pak onako kako sada mislimo da je tada trebalo da se ponašamo kako bi kasnijim vremenskim osvrtom bili zadovoljniji ishodom.

Smešno je uopšte i misliti o tome na neki način koji je drugačiji od onoga koji je bio kada je to bilo potrebno. Neko od nas se nasmešio, neko možda nije. Ja sam možda poželeo da uhvatim tvoju ruku dok su nam se ramena dodirivala na ulici, možda sam poželeo, ali da li sam ili nisam to uradio, znamo samo mi. Znaš samo ti. Napišem li sada ovde da sam te dodirnuo, ili da te nisam dodirnuo, nedvosmisleno bi značilo da ću lagati ili reći istinu, ukoliko ne želim da kažem istinu zbog nekog lažnog osećaja čuvanja naše, sada već nepostojeće intime, baš zbog prisustva potencijalne konfuzije koju uvod u samo pojašnjavanje stvari može da stvori.

Pričao sam vožnji vozom, koji je mogao biti i autobus ili možda crveni automobil moje majke. Pričao sam o neizvesnosti koja mi je golicala dlanove kada je trebalo da ti kažem zbogom, ili možda ipak nisam pričao o toj neizvesnosti? Lažem, jesam. Ili lažem da jesam, možda nisam pričao nego samo pomislio, ili jednostavno nisam ni pomislio nego sam želeo da pomislim, ali to niko neće znati osim mene.  Prokomentarisali smo kako su niske zgrade lepe, zato što čuvaju ono evropsko u nama, u smislu umerenosti, kulture i uopšte načinu ophođenja prema ljudima, stvarima i svemu ostalom. Dublje razmatranje toga verovatno dovodi do nekih potpuno drugačijih zaključaka, ali naše površno čavrljanje bilo je izuzetno slatko u tom trenutku, ili možda nije, a ja samo želim da mislim da jeste, ili ga nije ni bilo, ali ja sada pišem kako jeste, no možda smo samo ćutali, hodali i odbrojavali minute našeg neprijatnog susreta zbog prevelike tenzije koja je postojala, ili možda nije među nama. Ti si želela da te poljubim, ili možda nisi, ja to ne mogu da znam, iako bih verovatno želeo kada bih bio siguran da je mogućnost za to postojala, a ja sam isto možda poželeo da te poljubim, ili nisam, ili jesam a nisam imao hrabrosti, zbog nesigurnosti.

Onda sam te poljubio, dok smo sedeli i pili piće, ili jeli tortu, okruženi petougaonim ili osmouganim ogledalima i okruglim ili četvrtastim stolovima. Ili možda nisam. Ali sam želeo, o da, kako sam želeo. Ili možda jesam. Jesam.

Javi se

Mogu li da spustim glavu na tvoj stomak? Samo malo. Samo malo. Možeš, a i ne moraš da prođeš šakom kroz kosu. Ne moraš, ali ako želiš, mogla bi. Šta radiš sutra? Hajde da odemo negde. Misliš da je to u redu? Dopusti mi da makar na tren odmorim glavu na tvojim butinama. Teška je od čekanja. Teška je na ramenima. Spusti ruku na moja leđa. Želim da osetim toplinu tvoga dlana, kao onda. Kao ranije. Ranije. Javi se ponekad. Počinjem da ne volim neprijatne razogovre koje vodimo kada se ja ne javim tebi, a ne spavam zbog misli da si me potpuno zaboravila. Javi se.

Danas sam kod mojih. Roditelja, brata, dve babe i jednog dede. Svi su tu. Zameraju mi kako premalo dolazim.
Mama i baba spremile su fin ručak i čokoladnu tortu. Brat je pušio, pa se malo svađao oko toga treba li da puši za stolom ili ne. Jeli smo, a deda mi je zamerio kako i kada sam tu, slabo pričam šta mi se dešava. Moj odgovor da pričam mnogo više nego kada sam bio stalno tu bio je dovoljno ubedljiv da me ostave na miru, ali opet nedovoljno prihvatljiv za dedu da se pomiri sa činjenicom da ja ne pričam mnogo. A ručak je bio stvarno dobar. Naročito meni, pošto se mesecima hranim samo nekim instant proizvodima. Pričalo se o procesu pravljenja ručka, baba Zorka je pričala kako je po prvi put u životu gledala Žikinu dinastiju i kako joj je bilo interesantno. Postaje sve kontradiktornija godinama. Druga baba pričala je kako prati neku tursku seriju. Majka je uputila par dobronamernih kritika koje izuzetno iritiraju. Meni je rekla da jedem sporije, ocu da skine džemper da ga ne isfleka, pošto je nov, a bratu rekla da mora da jede čorbu, te kasnije kako mora da pojede više mesa nego što je želeo, iako je ona ta koja ga je naterala da pazi na ishranu. Baba je onda rekla kako želi da sluša onu pesmu "Maria" iz kraljeva mamba. Deda je prvo slučajno polomiojednu čašu i njen sadržaj prosuo po stoljnjaku, a kada je ustajao, zamalo nije oborio saksiju sa cvećem. Ja sam ispričao gde sam sve bio sinoć, pošto sam bio na par mesta. Naravno, nisam bio previše detaljan. Kada smo završili ručak, seli smo na neka mekša sedišta. Pomogao sam ocu da namesti klavijaturu tako da može da svira iz fotelje, pronašao je nekakvu rumba pratnju i svirao Mariju iz kraljeva mamba. Baba je bila zadovoljna, ali je tvrdila kako ne sme da pravi toliku pauzu na jednoj deonici. Otac i ja smo tvrdili da je dobro, te da ne mora da vrši korekcije. Baba i deda su se držali za ruke i zaljubljeno gledali u njihovog sina dok svira, druga baba je sekla tortu, a majka i brat su se negde izgubili. Ja sam tražio adapter za slušalice među gomilom kablova, kako bih omogućio da otac svira i ne smeta drugima, kada drugima smeta. Nisam našao, a i da sam našao, sećam se da je nešto gubio kontakt, tako da nema veze. Pojeli smo tortu. Onda je baba uzela malo da svira, a deda je hteo da peva neke ruske pesme, ali nije. Ja sam ubrzo otišao u svoju sobu, koja je sada zapravo babina soba. Brat je već bio u svojoj, pričao telefonom. Majka je prala sudove. Baba i deda su se zahvalili na ručku i otišli. Došao mi je drug kako bi se tucali. Onda sam ga odbacio do autobuske stanice, uglavnom zato što je trebalo da bacim neku veću količinu smeća kojom sam napunio gepek automobila. Brat je krenuo sa nama da kupi cigarete. Kako sam izlazio iz garaže video sam komšije u dvorištu kako mi mašu. Zatrubio sam. U drugom dvorištu ista slika. I njima sam trubnuo, dva puta. U trećem, na ogradi, dve drugarice su pričale sa nekim ko je bio na ulici. I njima sam zatrubio. Ostavio druga na stanici, kupili cigarete i bacili smeće. U povratku trubnuo drugu koji je i dalje čekao autobus, a niz ulicu i jednoj drugarici i njenom bratu koji su išli negde. Sunce je bilo prilično prijatno i nebo bez neprijatnih oblaka. U automobilu bilo je toplo.

Pajac sa obrazom

I onda tu dođem ja. Napunim obraze vazduhom do granice bole, znate ono kada ne može više, e tako. Nadvuam se. raširim ruke, isravim kičmu i sa stisnutim pesnicama i metlom u dupetu, krenem da se gegam. Kao pingvin. A oni se smeju i meni je to jedino bitno. Možda sada zvuči malo lažno, ali jeste tako.
 Često me natera da izađem napolje. Na vazduh. Voli da komanduje. Ako joj se šeta, ja znam da ćemo otići u šetnju, koji god meni bili planovi.
To ume malo da iritira, taj stav gde sam ja marginalizovan do te mere da se moja uloga svodi na zadovoljavanje njenih povremenih potreba. Napeta je, ima mnogo obaveza i sve to, ali ne moram baš uvek ja da budem taj koji će da trpi udarce u pleksus, onda kada se najmanje nadam. Figurativno, naravno. Haha, pa ne znam šta smem da kažem. Te stvari se tumače zar ne?
Pa da. Inače, mnogo mi je čudno da pričam o svemu ovome, nisam navikao. Ne radim ništa. Danima. Sednem i klikćem na kompu rifreš, rifreš, rifreš. Ume da umori, depresija i sve to. Ne prava, naravno, ona autosugestivna. Ne znam. Ako se osećam depresivno pa još to i negiram, ali na taj način da kao ja to želim, ali nije zapravo, već samo onako, to je verovatno još veći problem. Naravno ništa što ne može da se reši tek tako verovatno ne treba da se definiše kao problem, već kao neko stanje stvari. Sve u svemu, ja mislim da sam potpuno okej prema njoj. Znam da ne umem na pravi način da kažem ono što osećam, ali mi je super što ona to shvata, pa nekim trenutnim nepisanim pravilom ona mene razume, ali isto tako i ja nju. Mnogo je kruta. Stegnuta. Totalni manijak što se kontrole tiče. Isuviše joj je stalo do stvari, do nekih viših ili nižih ciljeva da ponekad zaboravi na ljude. Brinem se za nju, a najsmešnije je što se i ona brine za mene. I mi tako, brinemo. Ne umem ovo da radim.

Recimo, ja se zatvorim u stan i ne izlazim nedeljama. Ne bih uopšte imao potrebu da izlazim da me ona ne natera. Sedim, pokušavam da pišem, uglavnom dangubim besmisleno. Besmisleno. Čudna reč. Besmisleno kome? I tako, pokušavam da pišem. Desi mi se jednom u par meseci da stvarno mogu da pišem čitav dan. To su lepi momenti, ali toliko retki da je nervoza koja se gomila između tih eksplozija inspiracije najčešće nepodnošljiva. Onda osetim kako krenem da trokiram, kako je svaka treća reč ponovo usiljena, svaka druga. Pa se istresem na njoj. Što je ona kriva što se meni ne pali lampica onoliko često koliko bih želeo? Fora je da ne čekam, nego da naučim sam to da radim, ali to su već problemi neke druge prirode.

Ona misli kako trošim život na nebitne stvari. Trošiti život je zanimljiva formulacija. Ja smatram da sam dosta dobrog uradio do sada. Ona je ta koja stvara konkretno, a ja sam taj koji teži nekom postizanju univerzalne sreće i zadovoljstva alternativnim metodama. Ne zato što ne mogu na klasičan način isto da postignem, već zato što se to ne može postići na klasičan način. Tu se vraćamo na onu priču sa početka. Onu gde ja naduvam obraze i deca su srećna. To su bitne stvari, razumete?

Svež vazduh

- Izađi malo napolje. Udahni svež vazduh.

- Pih, prokleti idealista. Nadobudna feministkinja. Izađi ti napolje, kolaborantu jedan nijedan.

- Lažni moralista. Tvoja feministkinja ide da ti spremi doručak, svinjo jedna. 

- Lepše je kad se kaže prase, nekako je isto, a manje uvredljivo. Možda.

- Slušaj, izađi napolje. Sediš tu danima, nije zdravo. 

- Pišem, pusti me! 

- Pročitaj šta pišeš. Tvoje priče su zatvorene između 4 zida. Pišeš o lažnom sebi, lažnoj meni. Pišeš o tužnim ljudima, ljudima zatvorenim u ćelije koje si sam zaključao. Zašto ne bi isti razgovor bio recimo, recimo u parku.

- To je ta potreba za nepotrebnim detaljisanjem. Kao da je bitno gde su. Važne su reči. Važno je ono što će on njoj da kaže i ono što će ona njemu reći i kako će oboje to razumeti, protumačiti. Meni je bitan taj spoj, taj odnos između ljudi koji je različit kod svakoga. 

- Da, ali nemaš pojma. Izvini molim te, ali ne može više da upali običan dijalog. Daj, izvedi ih malo napolje. Da udahnu svež vazduh.

- Jao bre ti i tvoj vazduh, idi malo prošetaj se, organizuj neki protest da naprave ergonomske metle ili četke za ribanje.

- Mica moja duhovita. Ozbiljno ti kažem. Stvaraš nepotrebno depresivnu atmosferu koja će te pojesti. Poješće te.

- Poješće me pošto ja očigledno nemam ništa da pojedem. Hajde marš u kuhinju napravi sendvič!

- Odmah gazda. A ti diži to dupe, idemo napolje.

- Da pretpostavim, na vazduh a?

- Mhm na vazduh. Svež!

- Ajde de, poneću sveščicu, da malo i lažni mi vide sveta.

- To je sve što se traži.

Obavezna

Bila sam na poslu. On je i dalje spavao kada sam se vratila. Ne mogu da razumem to. Legli smo zajedno, a on spava 9 sati duže od mene. Nije mi jasno. Kaže kako voli san. Ja ga, kao, ne volim? I nije da mi smeta taj neki odnos gde sam mu ja nekakav roditelj. Opet, lepo bi bilo da znam da i od njega svet beneficira na neki način. Mnogo voli da se pravi pametan u trenucima kada  nema argumenata. Obožava žvaku kako je svet ovde radi njega, a ne on tu radi sveta. Kako osoba mora ubirati plodove prirode, prestati sa lažnim poboljšanjima komotnosti i destrukcijom same planete u cilju neke lične koristi. I onda se zavali u fotelju, upali kompjuter i klikće satima ispijajući kafu koju sam ja spremila, čitajući internet sadržaj koji je neko drugi napisao, razumete me? Ali ne žalim se, stvarno je to sve okej, mora da ima neku svoju žvaku kako bi ostao normalan jer, na kraju krajeva, nije on taj koji je u potpunosti odgovoran za svoju trenutnu situaciju. A ja moram da počnem da mislim i na sebe. Nervira me kada je dobar prema meni, osetim se još bespomoćnije da mu pomognem. Kaže mi kako volim da komandujem. Kako sam ja jedan veliki oficir u duši i volim da sve bude po nekom mom pravilu, počev od ćase za novčiće na kuhinjskom pultu preko nedeljne reorganizacije njegovog radnog stola, koji je  uzgred uvek u užasnom haosu, pa sve do nekih bitnih životnih pitanja kao što su odnos sa mojim roditeljima, stav koji zauzimam na poslu i tako dalje. Kaže mi kako ne treba toliko da podmećem svoja leđa zbog drugih, a ne shvata da je za mene najbitniji kolektivni uspeh. Bitan je cilj. I ubeđena sam da bi on isto uradio da je na mom mestu. Da je na svom mestu, samo da mu se pruži prilika. Ja opet o njemu, haha. On je jednalenja buba, ali dobra, u suštini. Šta je smešno? Pa kad jeste. Ume da bude nepromišljen, ali nikada grub. To ja volim da se napravim dama pa da ga nerviram, čisto malo onako. A na poslu mi je stvarno haos. Niko ništa ne radi kako teba, a rokovi moraju biti ispoštovani pošto je konzistentnost najvažnija. On kaže kako ću biti loša majka pošto moram sve da nadgledam i ispravljam. Kako ću ugušiti decu, ne bukvalno, naravno. Molim? Pa prvi put mi je, ne znam šta smem, a šta ne smem da kažem. Malo sam napeta. Da, juče. Juče, juče, jeste. Inače, što se tiče njegovih roditelja i društva, tu ne želim ni da počinjem priču. Bitno da je njemu tu ekipa sa kojom se druži, a ni sam više ne zna zašto. On kaže da zna, ali ja znam da ne zna. Sto posto, pazite šta sam rekla. Svi imaju koristi od njega, a on samo jaše na tom plimskom talasu, nesvestan svog potencijala. Kaže da mu se povraća kada mu ljudi trljaju te reči  u facu. Reči kao što su potencijal, talenat, lenjost... A stvarno je tako. Ja opet o njemu. Ko o čemu, ona o svemu. Njegove reči. Bila sam pre neki dan kod ginekologa. Dobro, nećemo o tome. Aha, razumem. Ne, ne, u redu je. Ne, naravno. Sledeći utorak? Važi. Vidimo se tada onda, oko 6.