Svetsko cveće i cvetne sveće

Bio je jedan cvet. Imao je svoju braću cveće i sestre cveće.

U osnovnoj školi, kada je naučio latiniciu (ćirilicu je naravno naučio pre škole), cvetu pade na pamet da on skoro pa lako može da postane свет, i da njegove sestre cveće mogu postati свеће.

Nije mu bilo jasno kako tačno to može da izvede, mešajući latinicu i ćirilicu, ali shvatao je da je nepravedno da on postane ceo свет, a sestre samo свеће, te je prećutao.

Onda je došla zima i sneg je prekrio njegovog brata cveta. Tada mu je bilo žao što od sestara nije načinio свеће, pošto bi sada one mogle da ugreju njega cveta, i njegovu braću cveće.

Supermoć

Levo od desne bandere čekala je noćnu liniju 56. Često je to radila.

Imala je jednu igru koju je volela. Kada neki slučajni prolaznik prođe pored nje, ona se ugasi, pa se opet upali kada se prolaznik odalji, ali opet nedovoljno daleko da ne primeti kako se svetlost vratila.

Možda, ali samo možda, neko od njih misli da se to samo njemu ili njoj dešava.

Možda misli da nesvesno snagom svoje volje pali i gasi bandere.

“To bi stvarno bila zanimljiva moć”, mislila je gospođica bandera sa osmehom, dok je čekala noćnu liniju 56, bacajući žućkastu svetlost na mračni asfalt.

Sebična

Moram da ostanem na promaji, hajde da šetamo.

Na taj način vetar će biti odličan izgovor za moju neurednu frizuru.

A onda mi kažeš kako je bolje da sednemo unutra. Unutra, gde će se svi smejati mojoj kosi.
 Ma odakle tebi uopšte ideja da ja želim da sednem bilo gde?
Ti si jedno veoma sebično stvorenje, naročito kada sam ja u pitanju.

Danas levo

Često ustaje na levu nogu. To je jedan regularan pokret, običan.

Danas je ustala na levu nogu.

Danas je naučila da koristi fino podešavanje slike LCD monitora.

Danas, kao i svakog dana njenog života, ona će počešati prćasti nos za koji misli da raste ukrivo.

Danas, kao i svakog dana njenog života, neće pomisliti na mene.

Sutra možda ustane na desnu nogu, a moje je samo da se nadam da će to promeniti bilo šta.

Kosidba

Jednom, bio je kovač koji je voleo da kosi travu više od kovanja potkovica.

Bio je decembar mesec, neki sneg napolju, sve belo, ne baš idealno za košenje.

Baš tada je odlučno uzeo kosu i svezao je u punđu. Bio je srećan.

Srneća leđa

Bila je jedna bambi srna koja je imala srednje ime.
Zvali su je Bjanka, zato što je imala smeđu tufnu na svojim mekanim braon srnećim leđima.
Kada je njena majka osetila miris čokolade, krenula je da je liže.
Kada je to video otac Jelen, nasmejao se očima, znajući da je pred Bjankom blistava budućnost i otišao da popije malo sveže vode sa izvora.

Crtanje

Mislim da sam pronašao vezu između pisanja i crtanja.

Kada crtam, uglavnom prvo počnem.
Znam šta želim da nacrtam i krenem to da crtam.
Pošto u crtanju nisam vešt, logično bi bilo da moji crteži budu naivni, te barem pokažu ono što sam želeo, ali ne. Moja ruka pokušava da izvede de pokrete, te pokrete koje nisam u stanju da napravim. Moj čovek nije čiča gliša, moj čovek je mona liza.

Ali čekaj, taj crtež nije mona liza! Niti na nju liči, niti je dovršen, niti liči na bilo šta. To je običan zgužvani papir!

Zašto nisam nacrtao čiča glišu?

Zašto sam zgužvao papir?

E to je veza između pisanja i crtanja.

mala stvar? baš je mala.

Zviždanje u snu

Sasvim normalna stvar. Kao pevušenje dok žvaćeš omiljenu hranu.
Prepoznaćeš me u masi kada korakom zastanem pre nego što krenem.
Ono što ne umem.
Truba.

Kao lou faj vrisak, onaj nečujni. Jeza od koje ti dlake na ruci...
Jeza od koje...

Proleće. Ono koje je proletelo pored mene kao i pored tebe.
U sredini zvuk.
I kuda onda?

Kružim korakom. Levim.
Nestani. Što te više gledam, više te ne gledam.
Oko skriva pogled, a?
Sasvim normalna stvar, hodanje u krug.
Ono što ne umem.

I onda, kuda?
Zviždanje u snu.

Dokle?

Dokle?

Dokle ideš?

Šta kažeš?

Dokle?

Pitanja.

Pisanja.

Sećaš se dotlea?

Kako su to mirisne lokne bile, ej!

Uzdržani dotle, e moj dokle.

Uzdrž uzdrž uzdrž

To je zdravo za nešto,

sigurno, ili barem.

Dokle. Pozdravi mi ga puno.

Pitanja.

Pisanja.

Sanja

m

.

vreme

Došlo je i to vreme koje je kaskalo. Vreme hoda. Da li je toplo ili je petnaest do četiri? Nikada ti i nije bilo važno. Iza vremena uvek ostaje žuti prašnjavi oblak pun prošlosti. Zašto ti nikada nemaš vremena za mene? Kao da je tvoje vreme neka vekna hleba koju drugima deliš u kriškama dok meni serviraš mrvice. Bekhendom. Volim mrvice, ali kada bih probao, možda bi mi i ta kriška prijala. Znaš kada ti smeta sunce pa spustiš roletnu, a gore pri vrhu kroz one proreze šiklja prenaglašeni snop svetlosti? E pa to je to. Blokada, ali neuspešna pošto problem ostaje u svesti.

Juče je bilo juče, a danas mi isto deluje kao juče. Sutra će možda biti danas ili prekosutra, nadam se. Nada. Tačka.