k.i.j. 5

Vratio sam se u stan. Bio je to mali stan. Dovoljan za Jasnu i mene. Seo sam i upalio TV. Rešio sam da više ne razmišljam o stvarima koje se ne tiču Vršca i zadovoljstva. Barem ne danas. To je bilo teže učiniti nego rešiti, tako da sam samo blenuo u ekran, prevrćući svakakva pitanja kroz glavu. Zazvonio je telefon. Bila je to Kiki.

- Hej! Šta radiš?
- Evo, gledam TV...
- Budalo! Što ne radiš nešto korisno?
- Kao?
- Pa nareži nam cd za put! Nešto veselo, ali molim te, stavi mi malo sonic youth-a... Barem jednu pesmu...
- Šta će nam oni na cd-u za put?
- Samo nareži. I hoću da me iznenadiš sa pesmom. Ne želim da znam koja je.
- Dobro, dobro.
- Nisi oduševljen?
- Ma nije to, nego razmišljam šta sve da stavim...
- Pametnice moja. Samo misliš!
- Jebi se! Jel izlaziš u 3?
- Aha, evo već sam sve završila... imam još samo jedan sastanak sa Milenom, u pola 3... Neće dugo trajati.
- Kul. Ajde ćao, idem da pravim listu.
- Ć!

Upalio sam mašinu i počeo da preturam po cd-ovima, tražeći savršene pesme...

K. i ja 4

Toga dana sam se osećao kao pasivni posmatrač. Uostalom, to i nije bilo toliko čudno, pošto se tako najčešće osećam. Nisam mogao da se otmem utisku, da život kao celina, život kao neko jedinstvo koje predstavlja simbiozu svih pojedinačnih života, da taj globalni život, jednostavno prolazi pored mene, da je moje učešće izostavljeno. Moguće je da sam se tako osećao zato što sam to potajno i želeo. Možda je pak to samo moj način da iskažem nezadovoljstvo stanja duha.

Ostavivši Jasnu na poslu, odlučio sam da se malo provozam gradom. Nije bilo gužve, tako da je bilo prijatno i opuštajuće. Promenio sam CD i pustio bend koji sam u to vreme preslušavao. Utišao sam zvuk taman toliko da nazirem muziku, i drao se pošto sam znao sve reči. Prva pesma, druga pesma, peta, pa ponovo peta, pa ponovo peta, pa šesta, i tako dalje. Kada sam se umorio, pojačao sam zvuk i samo slušao. Mučile su me razne stvari, i nisam znao kako da se istrgnem iz mehanizma u koji sam zapao. Taj mehanizam, kako sam ga nazivao, bila je mašinerija koju sam stvorio u glavi i koja se sastojala iz neprekidnih radnji vezanih za sopstvene neuspehe. Što sam više mislio o njima, teže mi je bilo. Takođe, ne misliti, za mene značilo je isto što i predati se. Kako stereotipno. Ponekad sam se čudio koliko sam zapravo potpuno običan, iako sam znao da to nisam. Katkad bih čak žarko želeo da baš i budem taj običan neko, ko je u stanju da se prebacuje sa teme na temu po potrebi. I zašto uopšte idem do Vršca? Neko bi pomislio da je to prividan beg od problema. Problem je bio što sam mnogim stvarima isuviše pažljivo pristupao, a opet, nekim čudom za neke stvari bio sam potpuno blentav i nesvesan njihove važnosti.

I konstantni prekidi zainteresovanosti. Odvrnuo sam muziku na maksimum...

kiki tri

-Pazi ovaj crveni hoće da ti se ubaci!
-Pazim, pazim...
-E, sako se iznerviram kad vidim žene da voze... stvarno smo nesposobne.
-Kako lažeš, znam da misliš da si najpametnija, kao, zašto bi vozila, kad možeš da nađeš muškarca da te vozi, slušaj "konja".
-Stoko:)
-Njiiiiii, muuuu...
-Hehehe
-Jaco, koliko ostaješ?
-Pa standardno, mislim da možda mogu malo ranije da šmugnem.
-Kul.
-Što pitaš?
-Pa mislio sam možda da dođem po tebe oko 3, da se izvučeš malo ranije i da zapalimo za Vršac.
-Vršac? Zašto?
-Onako, da se prošetamo.
-Misliš?
-Aha.
-Ali ne dugo, treba da ustanem rano sutra, moram do opštine da vadim mami one proklete papire...
-Znam, znam.
-Sat, sat ipo do tamo, prošetamo se 2 sata i vratimo se nazad. Najkasnije do devet kod kuće.
-Može.
-Dogovoreno.
-I šta kažeš? Da se prošetamo? sigurno nema još nešto?
-Pa možemo i da pojedemo neki kolač u nekoj staroj poslastičarnici. nekoj sa šarenim zidovima.
-Stvarno?
-Da.
-Divan si.
-Dobro, dobro, ne moraš da mi se zahvaljuješ, ne moraš da me ljubiš i sve to...
-Đubre jedno, dođi.
(cccMook)
-Paaazii!!AAAAAA!!!
-Šta ti je?
-Vidi kako nas je presekao!
-U redu je, hej, u redu je...
-Ja stvarno ne razumem ove ljude! Niko više ne gleda kuda vozi, niko ne razmišlja šta radi i u kakve situacije dovodi druge vozače...
-Hej, hej, Kiki, u redu je...
-Ma nije u redu, nije u redu, razumeš. Jednostavno nije.
-Evo nas.
-Već? E pa dobro, hajde zvaću ja tebe kad budem mogla, pa se vidimo u 3 ako uspem da pobegnem!
-Ajde, ajde.
-Ćaos!
-Ć.

Kiki i ja dva

Hej! Hej! Probudi se!

Mhmhmmmmmhfmpfffmmm...

Hajde, da te pitam nešto! Važno je.

Mmmmmm.

Jel se sećaš kada sam milovala talase?

Ahmm šta sa tim?

Pa... mislila sam o tome. Znaš, odavno nisam bila u stanju, nisam mogla da, mmm, pa tako nešto kao milovanje talasa.

Da... jeste.

Stvarno to misliš?

Šta?

Pa to, da odavno nisam bila u stanju...

Pa sama si rekla!

Da, ali, znaš, mislila sam, možda nije tako, možda mogu, možda manje... nije trebalo to da mi kažeš.

Šta? pa samo sam potvrdio.

Ne trebaju mi tvoje potvrde.

Ali šta onda? Zašto uvek završimo ovako, u nekom stanju semi-pizdenja...

Pa ti si kriv... ne razmišljaš.

Kad bih samo znao šta to radim?

E, molim te, ne počinji mi sada sa tim fazonima, kao pitaš se, zbunjen si i sve to...

Dobro, neću. Baš me briga, misli šta god hoćeš, i da znaš, ranije si mnogo lepše milovala talase. Sada isuviše obraćaš pažnju na samo milovanje da ti talasi samo prolaze ispod šaka. Promenila si se.

Nemoj o tome više, ne želim to da slušam.

Skuvaj mi kafu.

Skuvaj je sam, izležavaš se tu satima.

Da mi je samo znati kako da se ponašam da te zadovoljim...

Idi sam sebi skuvaj kafu, lezi ranije, ustani kasnije, prekini da mi stalno ukazuješ na mane, i sama sam ih svesna, pokušaj nežnije i sa više pažnje da prilaziš mojim problemima...

Vou... prerano mi je stvarnoovo da slušam. Idem da skuvam kafu. Hoeš ti?

Može.

Kej...

---

E, dođi!

Čekaj.

Hladi se!

Evo evo...

Kakva si čupava:)

Što se smeješ?

Onako, slatka si.

Mrš:):) treba da se kupam.

Da se sređuješ za druge, al za mene možeš i da smrdiš.

Da. Baš me briga za tebe.

Heh... Znaš, razbudio sam se.

Pa obuci se onda, evo ti čarape... Ma, ljuta sam na tebe!

Dobro, ok je to.

Samo da znaš. Neću da pričam.

:)

Prekini da se smeškaš. Ozbiljna sam. Razmisli malo o sebi i meni i svojim postupcima.

Dobro, dobro. Kad ideš?

Samo da se okupam i presvučem.

Da te odbacim?

Gde ti ideš?

Nigde, čisto da te odbacim, da se ne smaraš u prevozu.

Može, ali kad se vratiš uzmi i radi nešto.

Dobro.

Idem da se kupam...

---

Idemo?

Aha... Čekaj samo da odgledam ovo do kraja.

HEJ! Kasnim! Moraš da kreneš, neću stići sada ako idem sama...

Evo, evo! Samo da odem do klonje.

AAAAAAAAAA!!!!!! NAMERNO TO RADIŠ!!!

Dobro, evo, neću ići... idemo! Pa ako se ukakim u kolima ti ćeš biti kriva.

Obuci patike.

Ahhh da...

--

Kiki i ja

Došavši dograbio sam prvo parče torte koje sam mogao da dohvatim i celo ga stavio u usta. Mrvice koje su pale na pod nisu me zanimale, tako da sam samo produžio dalje. Seo sam. Koliko ljudi je potrebno da se ne osetim usamljeno? Ustima punim torte shvatio sam da sam prilično usamljen kada sam u društvu, a da mi vreme brže prolazi kada sam sedim i, recimo jedem. Ali to su sve gluposti. Nisam ja bio neki otuđenik koji mrzi ljude. Nisam bio društvenjak koji obožava nova lica. Nisam bio ni čudak koji analizira svaki pokret. Nisam bio pričljiv. Nisam bio ćutljiv. Umeo sam i da uzmem glavnu reč, kao što sam umeo i da ćutim i ne progovoram dok svi drugi aktivno razgovaraju. Umeo sam da se isključim i ne registrujem nikoga oko sebe, ali...

Pojeo sam toru. Bio sam žedan.

Čudno je kako su moje misli bile toliko razbacane, a opet, naravno da su bile savršeno složene za mene. I uopšte, kako je neko mogao i da pomisli da me optužuje za tako neke stvari?

Nisam ja kriv. Drugi su krivi. Moj otac voleo je da priča lovačke priče. Niko nije sumnjao da preuveličava ili izmišlja, ali su priče bile zanimljive i svi su ga rado slušali. Otac je umeo da govori i da ga drugi slušaju. Umeo je da održi pažnju iako se retko dešavalo da to što govori ima neki veći značaj. To su sve bile prazne priče i on je to znao, ali ih je ipak pričao, i ljudi su ga voleli.

Nikada nisam mogao da se ugledam na njega. Kako neko može da mašta o tome da bude kao njegov otac? Kako ako je recimo tata advokat, i sin ima žarku želju da upiše pravni fakultet i pomaže ocu... Ili radi na privatnoj klinici kao drugi zubar, ili nastavi porodični automehaničarski biznis.

Ta figura, ta veličina koju predstavlja OTAC, to neko poštovanje... Nejasno mi je to. Nisam ni pomišljao da krenem očevim stopama. Nije li to suludo? Ne postajem li ja tada samo klon?

Ali znao sam da verovatno grešim. Često sam prisustvovao situacijama kada se ispostavilo da sam od samog početka mislio loše. Svaka moja ideja bila je isuviše nadrealna, ne nemoguća, jednostavno čudna, netipična i samim tim teža za varenje.

Bio sam žedan.

Pogledao sam u nove zavese koje su već počele da smrde na duvanski dim i nasmejao se njihovom obliku. Mogao bih da radim kao dizajner zavesa. Verovatno bi me tamo razumeli. Čudno je kako neko može da smisli takvu konturu, čudan je onaj koji taj predlog prihvati, a još čudnija je moja majka koja se opredelila baš za taj oblik. Ali, sve je stvar ukusa. Nisam voleo kada su mi ljudi govorili da o ukusima ne treba raspravljati pošto sam bio poprilično ubeđen da je baš sam ukus ono što nas sve čini različitim i sličnim. Ja, recimo više volim čokoladnu tortu od voćne torte. Kada taj svoj ukus ne bih ispoljavao i u poslastičarnici naručio "tortu", a ne "čokoladnu tortu", postojala bi velika šansa da ne dobijem ono što želim. Ako želim da perem zube mekanom četkicom za zube, ne znači da nemogu to isto da uradim i sa srednje mekom ili tvrdom, jednostavno više volim sa mekom.

I uopšte čemu ta razmišljanja. Znao sam da često preterujem, i nikada nisam insistirao da me drugi razumeju. Bilo mu je bitno, ali vremenom sam sve više i više gubio interesovanje. Umorio sam se od pojašnjavanja svake moguće stvari tako da sam često bio pogrešno shvaćen. Kao da je bitno.

Voda je bila hladna i okrepljujuća. Svežina nije došla sama od sebe pošto je bila iz boce. Pre neku noć sanjao sam najčudniji san. Nasmejao sam se kada sam ga se setio.

-Što se smeješ? upitala je Jasna, koja je sve vreme sedela na kauču i čitala Hegela.
-Onako, bezveze.
-Ne moraš da mi kažeš.
-Nije da ne želim, čisto nebitno je, a kada bih krenuo da objašnjavam i ne bi bilo toliko smešno, više je bilo za mene... znaš sanjao sam nešto, pa sam se toga setio.
-Šta?
-Nebitno.
-Dobro.

Jasna je nastavila da čita. Estetika. Niko je nije terao, sama je želela. Shvatila je pre par nedelja da nikada nije čitala Hegela, i iskoristila je činjenicu da nema mnogo obaveza i posvetila se. Voleo sam Jasnu. Samo ona je mogla tako odjednom da reši da čita neku knjigu, neku koju "bi trebalo da je pročitala a nije". I kada bi čitala, radila je to sa velikom dozom posvećenosti.

Prijalo mi je njeno prisustvo. Imao sam osećaj da me ona razume. Naravno da nisam mislio da sve razume, već je razumela ono bitno, suštinu. Razumela je da samo nerazumevanje mene jeste ono što treba razumeti. Činjenica je da sam bio nerazumljiv i veoma težak sagovornik. Voleo sam Jasnu zato što je umela samnom. Nikada nisam morao da joj objašnjavam meni očigledne stvari, koje su, znao sam, bile veoma glupe i neprepoznatljive "normalnim" ljudima.

Kada bih govorio o "normalnim" ljudima, nisam to mislio pogrdno. Voleo sam ljude. I sam sam bio normalan. Isti kao i svi ostali. Isto tako i svi ti normalni ljudi bili su čudni sami za sebe, samo ja to kod većine nisam primećivao, isto kao što ni drugi verovatno to nisu primećivali kod mene. Takvo stanje stvari mi je odgovaralo.

-Hej Kiki, idem u krevet.
-mhm.
-Dolaziš?
-mhm.
-Kad?
-Evo sad ću, samo još malo da pročitam, ne mogu ovako na pola...

Jasna je zapravo imala glupu naviku da sebi određuje koliko će pročitati. Ako je zacrtala recimo da pričita do 245. strane, ona to mora da uradi. Nije mi to delovalo preterano praktično, ali ona je jednostavno bila takva. Ako bi baš želela da nastavi da čita, opet bi prestajala. Imala je pattern. To je održavalo u životu. Skinuo sam se u gaće i pokrio prekrivačem preko glave. Nadao se skorom snu.

sed sed

lepo bi bilo kada bih mogao da se fokusiram ida sa poletom uradim bilo šta. kukati zbog nesposobnosti ili nedostatka ideja može svako. ideja je ta koja mi sigurno ne fali. samo kada bih mogao da je oblikujem u nešto vidljivo okom, nešto prepoznatiljivo i prihvatljiva. makar malo. toliko da ne bude samo nešto pored čega će se prolaziti bez ikakve emocije.

teško je izboriti se sa prirodom. instinkti nam govore jedno a mi pokušavamo drugo. ko je još rekao da nisamo životinje? vodi nas nagon, a oni koji se suzdržavaju su oni koji postavljaju pravila.

kada bi svi bili gliste, kada bih pokušao da recitujem bodlera glistama, teško da bih uspeo da privučem bilo čiju pažnju. a gliste su gliste. pa da. isto tako su i ljudi ljudi. a konstantno menjanje definicije onoga što čovek jeste, što je žena, dovodi do neverovatne konfuzije koju je veoma teško dešifrovati zdravim razumom.

pohrlimo li pak alternativnim metodama zakrivljenja istine i sveopšte promene konzervativnog pogleda na prirodu i sve što se u njoj dešava, rizikujemo prekid niti koja je veza sa samima nama. istina koja je verovatno pogrešna može biti važnija od proživljavanja? istina koja sa sobom nosi nepovrat? nemogućnost ponovne spoznaje neznanja!

kako se odlučiti?

na kome je da donese konačnu odluku?

na onima koji su spoznali izbor pa ga nude onima koji to nisu? oni koji to nisu ako prihvate tu za njih, neobrađenu misao, mogu zapasti u crnilo koje je verovatno kobno po nespremne jadnike.

oni koji su spoznali posojanje izbora, nemaju pravo da donesu takvu odluku, odluku otvaranja očiju onih koji ih drže zatvorene. ALI KO ĆE AKO NE ONI? i zašto bi uopšte?

mogao sam pokušati ali me jednostavnost sopstvene neopredeljenosti sputava u postizanju bilo čega smilenog, te moji pokušaji da nadjačam sebe i sopstvene slabosti duha, ostaju samo blagi tragovi u snegu. samo tragovi u travi.

sneg ponovo padne preko, i otopi se, trava izraste. ono što ostaje iza, u veremenu, je ono što ne bi trebalo da postoji.

sećanja su prokletstvo koje nikako ne mogu da odbacim. progone me a ni sam nisam siguran na koji način.

dan

okrenuo sam glavu. pogledi varaju kada pokušavaš da ih shvatiš.
na drugu stranu. sad na drugu stranu. obe su druge. vrtim glavom.
hladnoća dodira je često umela biti i nežnija.

levi zid je okrnjen. neko ga je udario nekada. trebalo mu je renoviranje. on to verovatno nije hteo, da ume da hoće.

kada sam pogledao na zid, desni zid... zgužvao sam još jedan list.
vlaga se osećala jače nego inače. moguće da je od ovog novopridošlog vetra.

sanjao sam hleb. krunio se i mrvio, a ja sam ga kupio sa poda.
prsti su mi bili crni, od ranije.

pucketanje prstima je delovalo kao dobra ideja. kao i lupkanje nogom o dotrajali brodski pod.

zviždukanje je došlo samo po sebi. prsti leve ruke bili su zauzeti, tako da sam se koristio desnom. uzeo olovku i na praznom list crta krugove. krugove i spirale. nepravilne. male, velike, krivudave i lelujave.

dobar je zvuk kada se prevuče nogom po prašnjavom drvenom podu. to sam i učinio. zvuk je bio savršen. povremeni pljesak rukama? da, to je odlično, samo ne prečesto, treba pisati terba pisati, treba pisati.

sve što vidim, sve što vidim, dve patke? plivaju u fontani. ljudi prolaze i bacaju im kokice. ovo im je verovatno poslednja slobodna vožnja.

usta su me zabolela od zviždukanja tako da sam prestao. pucketanje leve šake isto je postalo neprijatno. samo sam nogom povremeno prevlačio stopalo po podlozi, stvarajući zvuk i lomeći tišinu.

coktanje, kako god odvratno ta reč zvučala delovalo je primamljivo. manje naporno od zviždukanja. tapšanje šake o butinu je isto manje zahtevno od pucketanja prstima. O DA.

desna ruka pisala je sledeće:
"sedi, lezi, progovori.
prestani da sanjaš frule i klovnove sa tužnim liccima, belom ćelom i crvenim kovrdžavim uvojcima.
lalalalalalalala
saharoza koja povećava šanse za uspehom. odlično je prošlo po lošem vremenu.

jedan dva, dva jedan dva, koraci po kiši, jurnjava po kiši, pogledi na kiši, dodir na pljusku.
držanje za ruke. mokra kosa. vertikalne kapi. krupne kapi
drži se za ogradu. pašćeš ako pogledaš preko.

... ... . ........ .. ... ...
blah. nezadovoljan. prekini. da.s.t.alno radiš ovo kad.a pišeš
dosta. stani"


tišina je ponovo preuzela.
ruka je stala. noga takođe. suva su mi usta.
kosa gusta maštanja pusta.
dosta. skoči sa mosta.
rima prosta.
dosta dosta dosta dosta.

šta je ritam uopšte? može li se bilo šta bez njega?
verovatno ne.
sve ima svoj ritam.

Ko si ti?

Ko si ti? Senka čiji miris sanjam svake noći?
Zašto me mučiš svojim tihim šapatom koji mi se kao privid već isuviše dugo prikrada iza leđa?

Ko si ti?

Iako menjaš obličje znam da si oduvek bila samo jedna. Kako je moguće da nemam hrabrosti sebi da priznam?

Tvoji udarci su hitri i bolni. Svaki pogađa pravo u metu. Sam ih sebi nanosim mnogo pre nego što možeš postati svesna njihovog prisustva.

Tvoje reči me bole, iako nisu zlonamerne. Tvoj pogled me ubija, davajući mi nadu koje se nikada do sada nisam ovoliko plašio.

Kontradikcija tvojih dela i mojih shvatanja nikada nije potvrđena. uvek sam između ja koji odlučujem o svemu. Vrelina koja me obuhvati kada i samo pomislim o tome. Znaš, ja zapravo ni sada ne znam o čemu se tu radi. Imam predstavu, ali sam osećaj dolazi mnogo pre spoznaje samog imena. A onda ime nije ni bitno.

Nisam ni sanjao koliko mogu biti sam, koliko mi ta samoća može biti divna i odvratna, u isto vreme.

Voleo bih da znam više, voleo bih da umem bolje, da smem dalje, bliže.

Nikada do sada nisam shvatao da sam sve vreme osećao, iako to nisam hteo da prihvatim. Mislio sam da sam lutka koja tupo prima udarce. Sada znam bolje. I znam veoma dobro da nisi prva, a u momentima očaja ili ekstremne radosti želim da budeš poslednja.

tup

već si to rekla, hiljadu puta.
na mnogo raznih načina, od kojih nijedan nije bio dobar.

a ja pričam. govorim ti. na hiljadu jezika, ali nijedan se ne čuje.
i to je ljubav. jel to ljubav? ovo je ljubav? ovo je ljubav. da, ljubav. ljubav?
kiša je padala glasno. zvuk mojih cipela se sakrio. kada sam otvorio vrata, bila si iznenađena, rekla si nešto, a ja sam pokušao, ali glasa nije bilo u meni.
znaš, pametnija si od mene. na pravi način. ti razumeš bolje.
ja shvatim tek kad se desi. nemoj me kriviti zbog toga.
moja noga.
a najgore od svega je što ne mogu da znam da li me čuješ.
mene niko ne čuje.
zašto onda ja slušam?
znaš kako glumci uvek deluju tako veseli, a kad ih upoznaš shvatiš da i oni imaju bore, noćne more...
moj dodir nestaje.
nisam u stanju da dodirnem. pipao sam zid. nije me osetio. moja šaka kao da je pipnula gomilu elektrona na površini.
tvoj dodir nije takav. ti razumeš. kako si naučila? kako umeš? kako naizgled nikada ne grešiš? kako i kada tuguješ, tuguješ onako kako samo glumci rade, ne veštački, već kao iz knjiga, nekako. sve što ti radiš je definicija toga.
ne osćaš moj dodir, ne čuješ moj glas, ali moje oči te sanjaju. danju. osetićeš ih na svojim ramenima možda za koji dan.

možda.


*inspirisano jednom pesmom jednog benda koji volim

besmisleno povrće

ljudi se menjaju. nisam želeo da se i meni to desi, ali verovatno je bilo neizbežno. možda je besmisleno osvrtati se na već učinjene postupke, ali to ipak činim. često.
siromašni duhom su oni koji pronalaze siromaštvo u duhu siromašnih. i gde sam ja u svemu tome?

šta sam ja? ja zapravo i nisam ja, već ljuštura napunjena osećanjima koje prima od mnogo ljudi. kada bih bio sam, ovakav kakav jesam, sigurno bih bio nepostojan.

isuviše vremena provodim sam. zabrinjavajuća je činjenica da ja mnogo volim samoću. kada sam isuviše u prisustvu drugih ljudi, na neki način se zasitim. to je verovatno loše.

voleo bih da umem sa ljudima. bilo kako. kad god pokušam, u najmanju ruku zabrljam.

nemam to nešto u sebi što drugi imaju. nemam tu moć da sam po sebi budem dopadljiv. nisam sposoban da funkcionišem bez drugih, a opet sa njima nisam funkcionalan.

ono što bi zapravo trebalo da bude neto što želim ovime da kažem jeste da mi strahovito smeta činjenica da sam svestan grešaka, ali da ih i dalje pravim. strašno je što iako ne želim, i ne samo to, već i ne mislim neke stvari, ja ih izgovaram u datom trenutku, bez aktivne saradnje razuma sa ustima.

to je kao kada deca u prvom razredu čupaju devojčice za kikice. želeli bi nešto, a rade potpuno suprotno. još kada sam vukao za kike, nisam to želeo, i patio sam zbog sebe, na neki način koji mi je jasan ali sam nesposoban da ga izgovorim. naravno da je to delimično i strah.

strah je stvarno veoma jak u meni. to sam rekao isuvše često da bi sada moglo da ostavi neki jači utisak. strah je taj koji mi ne dopušta da se ponašam onako kako bih želeo.

nisam više siguran šta želim da napišem. čini mi se da se toliko bojim da sam sebi pismeno predstavim istinu da jednostavno samo grebem po površini nekog eventualnog otvaranja.

vređam ljude. razne, mnoge, na ovaj ili onaj način. uglavnom to radim nesvesno.ono što je zanimljivo je to što patim zbog toga. zbog najmanje psovke nekome ja bukvalno izjedem sebe iznutra. glupo je, ali takav sam. sa greškom. nekad je slučaj, jednom sam dobio i potvrdu pa sam siguran da sam barem u tom slučaju u pravu, da patim zbog nečega što zapravo toj osobi nije ni delovalo kao uvreda, ili kao nešto sitno, preko čega se lako prelazi.

problem je taj što mislim da me ljudi stalno slušaju, i ne samo to, konstatno imam osećaj da ljudi razumeju sve što govorim. realnost je drugačija. nije problem u tome što me ne slušaju. problem je u tome što ne čuju ono što govorim, ili barem jedan od problema...
činjenicu da razumem sebe u ovom trenutku neću pokušavati da osporim pošto mi se čini kao zdravorazumska. ne krivim ljude zbog njihovog razumevanja mene. i ja da sam neko drugi sebe verovatno sigurno ne bih razumeo. barem u određenim situacijama.

ono što me muči jeste da kada pokušam da nešto bitno objasnim na način koji mi se čini prikladan, to jest razumljiv, to uradim smotano i ili zvuči kao neka debilna priča koju su svi već znali, ili jednostavno isuviše otegnem pa izgubim poentu.

kao sada, na primer.
o ovome neki drugi put.