dobar dan. jel slobodno? nastavak

3

Znaš, nisam razmišljao o tome na taj način. Nikada mi nije delovalo kao nešto što može da podnese taj pritisak.

I tebi? Meni se isto čini da se desilo tako iznenada, tako neočekivano, a uvek sam osećala neku napetost, kao da će se desiti svakog trenutka.

Da, i onda baš kada si se malo opustila, jednostavno je i ono popustilo...

Da.

Da.

Inače, vidim da se baviš muzikom. Jel sviraš negde?

Pa i ne baš, nosim violinu samo da bih prilazio devojkama i započinjao razgovor.

Započinješ razgovor sa violinom? Pa nisi tako započeo danas...

Danas? Misliš sa tobom? Pa jesam...

Kako? Znam da nisi, sigurna sam... pa desilo pre svega par minuta...

Ako te baš zanima, violinu nosim zato što znam da devojke vole muzičare. Uvek su im se dopadali takvi tipovi, znaš, sviram, pa ću možda postati poznat jednog dana...

Ali ti sviraš violinu... od kad se devojke primaju na momke sa violinama?

Pa računao sam, i violina je instrument, i to veoma lep. A, znaš, nije mi baš praktično da vucaram gitaru svuda sa sobom... violina je lakša, manja, a instrument je, tako da valjda obavlja posao...

Ne bih rekla. Isto tako si mogao da poneseš i zvečku. Ili usnu harmoniku!

Mogao sam, ali imam violinu pa mi je delovalo kao razuman izbor. A vidiš da je upalilo sa tobom.

Pa nije. Mi pričamo samo zato što sam te videla da sediš pored, sav tužan, i bilo mi je čudno što si poneo violinu ovde. Nije kao da je pritisak dotukao instrument. To bi bilo baš blesavo, da ti se to desilo, otišao bi kod nekog majstora za violine, sigurno ne ovde.

Ali, vidiš da je upalilo. Ja imam violinu, a ti pričaš sa mnom. Ti si devojka, a ja... razumeš?

Hehe, verovatno si u pravu. Opet, čudno mi je da nosimš baš nju, a ne nešto normalnije.

Oprosti, ali ona je savršeno normalna.

A zašto je braniš, ti je čak ni ne sviraš, samo je nosiš i koristiš da bi prilazio devojkama. Ne znam zbog čega nas dvoje i dalje razgovaramo. Da ne moram da čekam ovde, sigurno bih odavno otišla od tebe.

Verovatno. Zato ja idem samo na mesta gde ljudi nešto čekaju. Inače, ko ti je rekao da je ne sviram?

Pa ti.

Ne. To je bila šala. Kad si videla da nosim sa sobom violinu i pitala me da li se bavim muzikom, mislio sam da ti se sviđam i da želiš da započneš neki razgovor, pa sam se šalio i odgovorio da je nosim da bih prilazio devojkama... naravno da sviram violinu. Ko je još video violinistu koji prilazi svakoj devojci u čekaonicama...

Sad se vadiš. Ajde baš sviraj ako si pravi violinista.

Zar ti se ne čini da je malo čudan trenutak za mene da te poslušam?

Zašto? Nema nikoga, hajde!

Pa ne ćelim. Ti od mene tražiš da ti dokažem da umem da sviram samo da bi zadovoljila svoju sujetu. Ja smatram da je to nepravedno prema meni.

Baš nije.

Slušaj. Ako ja izvadim violinu i krenem da sviram, ako ti dokažem da umem, hoćeš li izaći na večeru sa mnom?

Molim?

Pa, pošto nisam siguran šta želiš, mislim, možda se nadaš da ne umem, kako bi se ispostavilo da sam ti stvarno prišao sa unapred osmišljenim namerama, i onda bi ti bilo drago, i poželela bi da izađemo zajedno , u tom slučaju, pošto ja umem da sviram, bilo bi glupo sa moje strane da ti sviram, zar ne? Tako da je bolje da unapred zakažemo sastanak, a kao poklon dobićeš kratki dokaz mojih muzičkih sposobnosti, pošto ipak nije prikladno svirati duže na ovakvom mestu. Ipak ti je razlog dolaska dobro popustio, visoki tonovi mogli bi da pogoršaju stvari... i? Jel se slažeš?

Dobro. Izaći ću sa tobom. Izaći ću u svakom slučaju. Nema pametnija posla večeras.

Ali, opet me bacaš u dilemu. Reci mi, iskreno, da li je bolje da ti nešto odsviram ili ne.

Pa zašto sad to?

Pa možda se ipak nadaš da ne umem, tako bih ti možda delovao kao opasan momak, i bilo bi ti uzbudljivo da izađeš sa mnom. Ako ja pak, umem onda ćeš se razočarati i osećati se pomalo neprijatno pošto sam ipak bio u pravu, i ispoštovaćeš dogovor i samo jednom izaći sa monom i nikada me više ne kontaktirati...

Ti si lud! Jel znaš? Umeo ili ne umeo da sviraš, volela bih da izađem na večeru s tobom večeras. Veoma si mi simpatičan i bilo bi mi drago da te bolje upoznam. Samo mi malo ideš na živce sa ovom pričom!

Pa dobro. Ako ti nije bitno moje umeće sviranja, možda je bolje da to samo preskočimo?

Molim? Jel si ti normalan?

Pa zašto? Zašto bih svirao ako ti je svejedno?

Pa zato.

Ali tij jeste svejedno?

Da.

Pa dobro. Onda i ne moram da sviram. Hajde uđi unutra, ti si na redu... čekaću te ispred...

....

PA TI SVIRAŠ?

Da.

Na ulici?

Pa da, od toga živim. A pošto treba večeras da izađemo, mislio sam da malo radim prekovremeno dok te čekam da izađeš.

Ti sviraš na ulici?

Pa ne, znaš, ovo mi je samo hobi, inače sviram u u jednom džez bendu, „crveni hodočasnik“, možda si čula za nas?

Ti sviraš u „crvenom hodočasniku“, a u slobodno vreme prosiš na ulici?

Ne prosim, sviram.

Ti stvarno želiš da poverujem u to?

Ne moraš. Inače, ako se premišljaš o večeri, ne brini, moji roditelji su dobrostojeći, imam obezbeđen život.

Ti si jedan lažov.

Zašto to kažeš? Vidiš da umem da sviram! A nisi verovala. Zašto i ostalo ne bi bilo istina?

par lakih komada

trebalo je da bude zanimljivo. ali nije.
možda će postati? ali znam da neće.
želim da bude interesantno. zaista želim. voleo bih da može da te odnese baš u sam centar zbivanja, da ti dočara atmosferu i omogući ti da osetiš svakid elić. svaku sitnicu. da možeš da omirišeš sveže krastavce koji su se slučajno prosuli, istrčavši ispred ogromnog rteretnog kamiona koji ih je nenamerno izgazio. ljudi koji su to samo posmatrali i starija gospođa koja se od muke hvatala za glavu. i oni koji su se pravili kao da ih ne zanima. samo su prošli pored, ne nisu priznali ni da su omirisali taj zgnječeni krastavac. samo su produžili dalje, jer, oni imaju svoje brige, svoj svet.
voleo bih da sam u stanju da predstavim taj trenutak. da i ti budeš tamo. da shvatiš šta ćelim da kažem, da razumeš moje reči, baš onako kako sam ih i sam zamislio. da nemaš dilema. želeo bih da sakrijem tu neku očiglednost, tu sirovost i nedorađenost, da deluje uglačano, ali da ti budeš svesna te stvarne neuglačanosti, baš samom prividnom uglačanošću. razumeš? da iako znaš, vidiš da sam ipak uglačao, u pokušaju da sve napravim da bude kako treba. znaš o kome pišem. naravno da znaš. e pa ja sam jedan. verovatno jesam. biti jedan ne mora da znači pripadati njima. ne verujem čak ni da moram da radim iste stvari koje oni rade, niti da poštujem iste običaje. ali, razmisli malo, ja zapravo jesam jedan, zar ne? pored svega ostalog, svih nenamernih i namernih maski, pored situacije i spoljašnjih uticaja, ja sam verovatno jedan. a mouse. i sama znaš koliko su oni puta ismevani, koliko je neprilagođenost čudna stvar, koliko ljudima smeta, a opet intrigira, tajanstvenost, zatvorenost, povučenost.
da, on je igrao na sred ulice. koje je poreklo njegovog plesa? koji je poriv? zbog čega je to uradio? da li je trebalo? da li je morao? šta je želeo da postigne? znog čega? zašto to, a ne nešto drugo? zašto nešto drugo? čemu potreba za tako nečim?
da li se on ponosi time što je drugačiji. jedan miš? što on svira harmoniku na ulici, i hladno je, i ljudi prolaze i nemaju nameru da mu udele malo para. i oni koji to urade, samo u prolazu ostave sitniš i produže dalje. retki su oni koji zapravo ostanu da slušaju njega kako svira, oni koji zapravo žele da vide šta on ima da im ponudi, kojima je stalo i da ga ispoštuju kao ljudsko biće, a ne samo kao nekoga ko nešto moli, kao psa koji cvili za već oglođanom koskom. razumeš?
i arzmišljao sam, ali ne umem. pokušavam, ali svakim slovom sve više zapadam u zapetljane čvorove misli. i želim da kažem, ali ne umem. znaš, možda sam tek juče, u subotu, shvatio kako sam i ja jedan od njih. naravno, ne direktno, ali, kao da smo povezani istim tuđim pogledima. da li si razmišljala, ili možda znaš već, šta oni koriste kako bi očistili ono o čemu smo toliko besmisleno pričali. o onome što ja često pominjem iz meni nepoznatih razloga? šta oni koriste? seno? ne. ne ćelim to da pišem. znaš li kako sam se čudno osećao kada sam došao kući. legao sam u krevet, umoran, i nisam mogao da zaspim. a ljudi ne razumeju. jednostavno im nije jasno. i više ih interesuje zbog čega ja to radim nego ono što zapravo radim. uglavnom ih interesuje motiv. kao kad prolaze pored našeg harmonikaša i dobace mu kovanicu. njih nije briga šta on svira. krajnji cilj je da to radi u nadi da će nešto zaraditi, i oni mu daj pare i odlaze, i tako mu pljunuvši u facu ga ostavljaju da se jede u sebi. ovome fali forma. nije osmišljeno kako terba. počeo sam sa jednom idejom, ali sam ubrzo prešao na drugu, ali to i jeste ono što treba da bude, zar ne? to je ono što treba da uradim. ovo je deo mene trenutno. sada je 1,11am.
ljudi su ljudi. i harmonikaš, pored svega ostalog, ipak želi samo pare. teško je govoriti o nekom umetničkom naboju čoveka koji je u obavezi da dođe sa veknom hleba svojoj porodici sledećeg jutra. teško je govoriti o želji koja mora da bude sekundarna, zato što je preživljavanje uvek na prvom mestu. crne ovce su crne zato što su tako rođene. i one su ovce. i crna ovca je ista ko i bela. ali je crna. a sve ostale su bele. i da je bela niko je ne bi ni primećivao. bila bi samo još jedna bela, ali u stadu, uvek neko kaže:"one je crna ovca!" a potpuno nepravedno. od crne ovce se u startu očekuje da bude posebna, kao da je vuna čini drugačijom od ostalih. a šta radi crna ovca? pase travu. a opet je zanimljivija od ostalih belih koje isto pasu travu. i više ni sam nisam siguran ko sam ja, pošto mu je prilično teško da se izrazim. ne čitam dovoljno knjiga. koristim se prostim jezikom. neću reći feces ili fekalija. a nervira me što nisam sposoban da sve prikažem kako želim. a želim da prikažem kako treba. frka.
jedan miš, crna ovca, marko, ista stvar. stalno nešto pokušavam, i uvek mislim kako sve treba i zbog koga i zbog čega, a onda vidim da je samo cilj bitan. recimo primer: potrošim 3 dana da napravim baš lepu tortu, sa za ljude, prelepim šarama čudima, šlagom. sa nekim svećicama i nije bitno sa čim, shvataš poentu, i svi će reći:"JAO KAKO JE LEPA!" a onda će je pojesti i neće je biti. i biće bitna samo torta u stomacima. nikome zapravo nije stalo da samog izgleda torte. svi su došli da je pojedu? da li me razumeš? mislim da i dalje sam sebe razuimem. mislim.
i cela poenta koju oni, oni o kojima govorim, on o kome pišem. cela fora je u kontriranju. možeš li da zamisliš celokupnu njihovu zajednicuu, koja eli isto, i ne želi ništa novo? ja mogu. ja mislim da je i cela poenta i razlog zbog kojeg oni i dalje rade to što rade upravo primer torte. reimo, oni rteba da obrade neku zemlju kako bi posejali nešto što će da izraste i donese im hranu ili nešto što će im koristiti. to mogu da urade na njihov, ili na lakši način. oni će ga raditi na njihov način baš zbog samog procesa dobijanja rezultata. nije im bitan samo cilj. bitan im je i proces. oni to tako rade. ali, treba znati granicu. sigurno je to sad postalo toliko marketinško proseravanje da ni ne smem da pomislim...
ja nisam kao oni. ne želim da budem. u krajnjem slučaju, siguran sam da moj cilj, ono na kraju, neće biti isto kao nešto njihovo. imam druge želje.
bilo mi je izuzetno drago ne jedenje eklera sa tobom, i moram da priznam da sam prilično zadovoljan.
amiš.

pomoć

ljudima je u prirodi da traže prijatelje. u prirodi im je da im je prijatnokada pored sebe imaju nekoga. bilo koga. urođeni strah od samoće uvek je prisutan. sad, kod nekih manje, kod nekih više izraženo, ali strah od samoće svi mi imamo. zamisli, čitav život provesti sam, bez ikoga. ako bih tako završio, verovatno bih društvo tražio po nekim prodavnicama, pričao sa prodavcima čisto radi priče, zato što ne bih imao sa kim. a i šta će mi priča? pa mislim da mi treba. ili će mi trebati barem.

recimo. ovde ja pričam sam sa sobom. isto to radim i svakim sekundom dok smišljan šta ovde da napišem. nije li to duplo obraćanje sammom sebi? šta ja tačno želim da postignem ovim?
činjenica da ne znam šta ću sledeće napisati je super, ali opet, činjenica je da je to što ne znam da ću napisati već prošlo par krugova u mom mozgu i unutrašnji marko 1 je to već rekao unutrašnjem marku 2, koji je preneo dalje unutrašnjem marku 3. koliko je verodostojna originalna misao? koliko puta ja obrnem istu stvar u glavi pre nego što mi izađe kroz usta ili prste?
mnogo. ali to se dešava izuzetno brzo ako vreme posmatramo u nekim recimo sekundama.

samoća.
biti sam je paradoks.
svi smo mi sami. a opet nikada nisamo sasvim.
retki su oni koji imajui više ličnosti u jednoj glavi, a i to je diskutabilno, pošto je ta druga osoba možda samo čist plod imaginacije.

kad smo kod toga. imaginary friends. nikada nisam imao jednog, ali pretppostavljam da ih je većina usamljene i one manje usamljene dece imalo. ja sam oduvek imao brata, tako da nikada nisam bio apsolutno usamljen. ali, generalno, bio sam veoma povučeno i stidljivo dete.

nisam siguran da li sam zbog stida počeo da volim samoću, ili se stid pojavio sa mojom otuđenošću od okoline. naravno da nisam bio neki skroz čudak, igrao sam se ja sa drugarima na ulici, igrao sam neke glupe sportove kojima i dan danas ne vidim svrhu. igrao sam se sa ostalom decom, ali, glupo mi je da to kažem, ali, nikada ih zapravo nisam razumeo. vremenom se broj prijatelja, drugova, poznanika, kako god, povećavao, i moj stepen razumevanja, kao i moć uklapanja u sredinu, ali i dalje nekako mi je sve čudno i strano. nikada nisam odbacio činjenicu da svima sve deluje strano, ali, primećivao sam da sam ja uvek delovao drugačije. u negativnom smislu.

samoća. kako god sve bilo, na kraju uvek ostanemo sami. imali hiljadu lica, osmeha, pogleda pored nas, opet, smo sami.

a želja je prevelika, želja je izvan nadležnosti razuma. to je nagon. naravno da razumom odbijamo neke ljude ili bla, ali u mislima nam se stalno mota neko, nešto. uvek iznad nas lebdi neka nada, mogućnost ili želja za nekim, barem razgovorom, barem blizini.

marko, kasniš. ustani, stavi tačku. ovo je nedovršen tekst i nedovršena misao. zapravo samo je načeta, i sve što sam želeo da kažem nisam stigao. neću ovo nastavljati.

gaaa

-proklete tapete. ko još voli tapete? dođavola sa njima!

kroz zube je mumlao navlačeći pocepanu trenerku i spremajući se za skidanje starih, odavno pocepanih tapeta u svojoj sobi.

ZUM!

skinuo je papirno sranje sa jednog dela zida. nikada ranije nije imao iskustva u uklanjanju ovakvog tipa obloga, ali je smatrao da ne može biti teško. ipak je to samo nalepljeno preko zida.

ZUM!

još jedan komad je pao na pod. sada nepravilno pocepan, jedan dobar deo ostao je prilepljen za zid koji je inače očajno izgledao. nije pretpostavljao da je lepak tako snažan.

-a i ja sam budala. pa kakav bi bio nego snažan? sigurno nije lepljeno da otpadne za par dana. jebene tapete stoje u sobi od kad znam za sebe. jebene dečije tapete, ne dečije, bebeće.

medvedići i neki polumeseci, zvezdice, magični štapići, jedan set fluorescentnih plastičnih zvezdica i kometa izlepljen sa njegove desne strane. setio se kada ih je lepio. raspravljao se sa bratom koliko komada ko dobija. tvrdio je da on trba da dobije višr, pošto je stariji, a brat je plakao zbog beravnopravne podele. vešto se izvukao iz problema tako što je bratu uvalio nekoliko većih kometa, a za sebe prigrabio gomilu zvezdica. setio se i kako je odmah posle toga otvorio neku veliku knjigu, gde je između ostalog bilo objašnjeno kretanje meseca u odnosu na zemlju i gde su bila nacrtana neka bitna sazvežđa. pokušao je da istovetno sazvežđe iz knjige, prebaci na sopstveni zid, ali se prevario na jednom mestu i odustao. ostatak zvezdica zalepio je nervozno i nasumično.

ZUM! ZUM! ZUM!

froncle tapeta visile su na sve strane, oguljen kreč i zaostali komadići ulepljenog materijala nervirali su ga.

ZUM!

- FILIPE! - prodrala se njegova majka sa vrata od sobe. - da li si ti normalan? šta radiš to? juče farmerke, danas zid,šta pokušavaš da uradiš? šta sad da radimo? ovo sad mora da se kreči!

- ovo je moja soba. moja. imam pravo da je sređujem kako ja hoću!
- dokle god si u ovoj kući, dok god ne budeš imao 18 godina možeš da se pozdraviš sa takvom slobodom. živimo zajedno i neka pravila se moraju poštovati. jednostavno moraju.
- e idem ja. - proškripa kroz zube, zgrabio je farmerke, koje je dan ranije bacio na ulicu i čekao da preko njih pređe 42 automobila.
zalupio je vrata sa sobom i u hodniku zgrade krenuo da ih navlači.
- jebene tapete. koji kurac sam ih cepao uopšte kad mora da mi sere za svaku jebenu stvar...
vremešna komšinica prolazila je pored i uhvatila ga polu golog kako izgovara 5 psovki u sekundi.
- dobar dan, Filipe...
- koji kurac!

zabezeknuta gospođa posmatrala ga je kako silazi niz steenice, uzimajući par trenutaka da se povrati iz šoka, a onda je i sama nastavila svojim poslom.

- kurva prokleta, šta mi se javlja koji moj? matora baba smrdljiva...

izašavši iz zgrade, ugleda druga. doviknu mu, i zajedno odšetaše negde tamo...

kuda i odakle?

blagi šum vetra dolazio je iz daljine. sedeo je na klupi i posmatrao svoje ispucale cipele. sivo nebo, suvo polje iza njega. on sam, jedna klupa, ledeni vazduh. prešao je prilično kilometara. cipele su baš ispucale. sedeo je sada već duže vreme. kosa mu je upadala u oči, nije je sklanjao, samo je žmirkao. ruke su bile u džepovima. bolele su ga noge.
poželeo je da pogleda oko sebe, ali je unapred znao da nema ničega. nepregledne goleti bile su na sve strane, jedan put, zemljani, i klupa na kojoj je sedeo. nije se ni sećao kada je krenuo, nije ni pokušao da se seti, zapravo, retko je i mislio o samom uzroku kretanja. bolele su ga noge.
ledeni vetar probijao je njegovu jeftinu jaknu. trebalo bi da krene.
još malo.
vreme je prolazilo sporo. nije bio siguran da li je želeo da mu sekunde traju ili da se gube u svojoj monotonoj sigurnosti. sve su samo sekunde. sekunde su ono čega se sećao, što je mogao da uhvati, što je ostajalo, sekunde.
podigao je glavu. prašnjava kosa letela je na sve strane, prošao je rukom preko nje u pokupaju da je namesti. bez većeg uspeha. ustao je, polako, nesigurno. vetar mu je duvao svom snagom u lice. okrenuo se. put je vodio nekuda. to je sigurno. poželeo je da tako okrenut produži dalje, ali to bi bilo samo vraćanje nazad. nazad? nije znao gde je to nazad bilo. znao je samo da je odatle došao, i da bi trebalo da produži tamo gde treba da stigne. okrenuo se. pogledao levo. suve oranice i neko drveće u daljini. desno je bila poljana suve trave. u nju je gledao dok je sedeo na klupi. jedno drvo bilo je tamo, ne tako daleko. usamljeno, veliko, kao bedem. sekunde su prolazile. vreme je bilo njegov prijatelj. nije mu pomagalo, ali je barem uvek bilo tu. znao je da nije sam. ako je nešto sigurno, siguran je kraj, a taj kraj je samo pitanje vremena. osetio je potrebu da ode do drveta. onda je zakoračio. imao je dalek put pred sobom. nije video odredište, ali trebalo bi da je negde tamo. verovatno će ga prepoznati kada na njega bude naišao. kada bi samo vetar duvao u suprotnom pravcu. kada bi se malo utišao. kada bi ga ostavio na miru. skoro da je skroz zatvorio kapke na sasušenim očima i polako krenuo dalje. Noge su ga bolele. cipelama je gazio i mrvio džombastu suvu zemlju pod nogama. povio je glavu pod gospodinom koji nije prestajao. skupio se, zgrbio i što je bolje mogao koračao u nepoznato.


u daljini ugledao je konturu koja bi mogla biti čovek. odavno nije sreo nikoga. ispred bilo je raskršće. jedan putokaz, drveni, bez ikakvog teksta. kontura je sada već sigurno bila čovek. tačnije žena, ili muškarac sa veoma dugom kosom. žena. imala je crni kaput i veliki šal koji je obavila preko lica. vetar je svom silinom duvao suprotno od smera njenog kretanja da mu je bilo veoma čudno kako je i njemu vetar duvao u lice a bio je okrenut prema njoj. sačekao je. kako je kročila na raskrnicu vetar je stao. pogledi su im se na trnutak sreli i brzo razišli.
- vetar je stao. - rekla je.
- da. - odgovorio je.
stajali su blizu jedno drugog. prijalo im je odsustvo tog veoma dosadnog gospodina. gledali su u zemlji. izvadila je ruke iz džepova. imala je divne crvene kožne rukavice. onda je pogeldao u svoje pletene, sa odsečenim prstima, već ućebale i prljave. ona je gledala čas levo, čas desno, tražeći neki znak, tumačila putokaz. bilo mu je neprijatno. vetar je stao kada je ona došla. fino je. ali zbog čega ništa ne progovara. trebalo bi nešto da kaže. šta? lomio je prste na rukama. pogledao je krajičkom oka. nije ga videla. zakašljao se, time je skrenuo pažnju na sebe. okrenula se. rešen da joj kaže nešto, bilo šta, progovorio je:
- grozno vreme. - skrećući pogled prema nebu.
- da. - tužno je odgovorila mahinalno podižući glavu da vidi šta to on gleda.
- gde si krenula? - promuca.
- pa... tamo. - pokazujući kažiprstom desne ruke prema jednom od puteva. - ti?
- ja idem ovamo. - pokazujući na drugu stranu.
- imaš nekoga tamo? kod koga ideš? - brzo i tiho ga upita.
- nemam. nemam nikoga. - uperivši glavu u zemlju.

kožnim čizmicama premeštala je prašinu i crtala krugove na putu. on je posmatrao u krugove i znojio se. vratila je ruke u džepove i pogledala ga. mučno je napravila blagi smešak i rekla da bi trebala da krene.
- naravno, naravno, i ja isto moram. već sam izgubio isuviše vremena. - smotano i tužno joj odgovori.
- pa, bilo mi je drago da smo se upoznali, doviđenja! - reče.
- da, doviđenja.

ona produži dalje svojim putem, a on je i dalje stajao, posmatrajuću svoje cipele. onda naglo podiže glavu i povika:
- da li znaš odakle si krenula?

zastala je, sporo se okrenula i gotovo plačnim glasom rekla:
- NE! A ti?
- NI JA!

produžila je dalje, pod silovitim naletima vetra koji su joj mrsili dugu tamnu kosu i ledili žile.
on je posmatrao još nekoliko trenutaka i produžio svojim putem, i sam se suprotstavljajući tom oholom gospodinu koji je, izgleda, bio jednako neprijatan svima.
dve senke koračale su jedna od druge, iza sebe ostavljajući samo prošlost.

worth the effort

Ležiš na mom krevetu? Zašto? Mislio sam da si otišla. Ne? Pa dobro, ne smeta mi, samo sam mislio da ste otišli zajedno.
Znaš, pre neki dan, zaboravio sam da ti kažem, pre neki dan sam te se setio u tramvaju. Jel se sećaš prošlog leta kako si se ljuljala na onoj stolici na terasi iznad plaže? Znaš? Pa ono veče, kad sam se ja zagrcnuo u sred priče, a ti se zasmejala i pala sa terase u blato? Sećaš se?
E, i tako sam se lepo nasmejao na sred punog tramvaja. Ma daj, kakve veze ima što si ispala glupa, smotana... Baš nisi, baš je bilo nekako iskreno. Dobro, neću.
Molim? Ne, reci mi, reci mi molim te. A gde je on otišao? Zašto? Vas dvoje? E, stvarno ne želim da pričam o tome.
Jel si razmišljala nekada o nama? Kako šta o nama? Pa, vidi, znaš, poznajemo se evo već dosta dugo, 4-5 godina, i za to vreme nikada nismo vodili neki ozbiljan razgovor. Kako misliš to? Šta da pojasnim? Pa, hoću da kažem, znamo se dosta dugo, a zapravo nikada nismo razgovarali. Samo ti i ja, nikada nismo pričali o problemima, o željama, o nečemu što nisu zajednička sećanja ili neki planovi ili nešto što se desilo nekome ili što smo gledali na tv-u, ili možda ako smo neku knjigu prepričafvali, ili film... Ali nikada nismo pričali, baš pričali. Molim? Sad? Pa zar ne misliš da je malo glupo da sad pričamo o tako nečemu o čemu nismo do sada? Mislim da neću moći, nekako mi se čini kao da je isuviše usiljen, kao da hoćeš da ga "obavimo". Pa dobro, hajde, hajde ti počni...

---

Hajde, pokušaću...
Znaš zbog čega nas dvoje nismo nikada razgovarali? Sami, vodili pravi razgovor? Znaš zašto? Kako si samo blentav trenutno... Hoćeš da ti kažem šta sam radila na tvom krevetu pre nego što si ušao? Mirisala sam ga, nabila sam lice u tvoj jastuk i pokušavala da osetim svaki trag tebe. Nemoj tako da me gledaš. Želeo si otvoren razgovor. Evo, otvaram ti se. Jel znaš ti da sam ja sa njim samo da bih bila blizu tebe? Odavno je umrlo sve što je moglo biti među nama. A ti si uvek bio tu, uvek tu da me braniš kada ostali krenu da me zezaju, kada ispadnem glupa, kada ispadnem trapava, ti si jedini bio taj koji se nikada nije iskreno smejao, jedini koji je osmeh nabacivao samo ztbog drugih, i uvek si se nadao da ću ja primetiti, i svaki put si mislio da nisam, a veruj mi, jesam. I kada sam ovde, kada je on tu...

---


STANI! NE! Ovo je pogrešno, nisam ovo želeo. Sve je bilo dobro, sve je bilo dobro, razumi me, jednostavno ne mogu to da slušam. Nazovi me kako hoćeš, ali ja to njemu ne mogu da uradim. Zvučim kao neki lik iz latino sapunice, ali stvarno ne mogu da te slušam. Govoriš mi kao da sam blesav, kao da ne znam, kao da ne vidim. ZNAM, razumeš li, ja znam. A šta da radim? Izgleda da su nam suđeni plitki razgovori... Oprosti, moram da idem...

---

Dobro, idi! Pričaćemo ponovo na ovu temu za jedno 4-5 godina, možda se nešto promeni... Budalo!

mr smarač

- izvinite, rekli ste da je počelopre svitanja...
- da, lagao sam!
- pa zar nije došlo vreme da se završava?
- tek je počelo!
- ...ali rekli ste...
- LAGAO SAM!
- ali...
- dosta! ćuti. gledaj. nastavlja se.
-----

mislio sam o poreklu žaba. govorio, a žuljevi na prstima pokazivali drugačije. krajnje nezadovoljno odnosio sam se prema svojoj odeći, sve dok nisam ponovo prestao da mislim na reprezentativnost i ta sranja.
hladnoća ume da bude baš neprijatna. stotine pokušaja koje nabacujem na leđa ne pomažu, niti doprinose nekom konačnom preokretu fizičke agresije nad mojim mislima. a ti? šta si ti radio? igrao fudbal? žvakao žvaku dok si posmatrao ptice selice, čiji je prirodni kompas poremećen zbog promenjenih naelektrisanja zemljinih polova, pa lete na severe-zapad, umesto na jug. dokle više?

razumem ja sve to, ali ko preduzima bilo šta? znam, svi treba malo, pa će onda sve kao da bude... budalo.

i da, a gusenice, i papirni avioni, i šarenilo koje se u vidu zraka prelama nebom, halucinacija koja je toliko stvarna da oči nisu u stanju da prepoznaju razliku. mogućnost letenja bez pomeranja, ili promene oblika usled pada kiše, rekreativnog razmišljanja na klupi pored neke balege, sveže. posmatranje procesa raspadanja iste, usled rađanja života miliona drugih potpuno drugačijih, a opet toliko povezanih.... leopard je životinja koja se mnogo ređe pominje od lava ili tigra... isus je toliko često ime. adolf je nepravedno izbačeno iz upotrebe... samo zbog prevelike važnosti koja je pridata tom imenu. zbog čega ima toliko puno isusa na planeti a tako malo adolfa? zbog čega ime povezivati sa delima? ko uopšte i zna šta je taj isus radio?

čestitka je toliko retka stvar u poslednje vreme. sms, email, poserem se. hoću jebeno pismo.

deset karata u špilu nije dovoljno ni za jednu igru. verovatno bi mi i tih 10 bilo dovoljno da već nešto smislim. a ti? gde si ti? šta si ti radila ovih dana? maštala o dijagonalnim skokovima, raketnom gorivu i jajastim plafonjerama. razmišljala o nastanku hlorofila i opuštala se uz zvuke uvek prisutnih vrabaca. čučala pored klupe, samo zato što ti je glupo da sedneš. možda neka baka naiđe. ako ne sediš, sešće, ako sediš, moraćeš da ustaneš, pošto ako ne ustaneš sraće ti kako si nevaspitana pa ćeš da se iznerviraš, a ako ustaneš pizdićeš zato što si tek sela... likovala si pored trafike zato što je baš tebe poprskao autobus koji je prošao kroz baru, baš tebe, a ne neke tamo druge...
šta radiš, šta si smislila? a ti? ti i dalje samo igraš fudbal? ne igraš? sad gledaš? a posle? posle ćeš opet da igraš? a ti? još uvek nisi skislila ništa što bi mogla sa ponosom da kažeš, a da budeš sigurna da ćeš moći da budeš shvaćena. da će to nešto bti na vreme, ni prerano ni prekasno za tuđe mozgove koji to isto moraju prihvatiti...

patke koje kljucaju semenke za ptice, verovatno kad tad moraju poleteti...

oh, gospodine mr smaraču, hoćete llli završiti više?

ne? šteta, čuo sam da se ranije gase svetla danas? juče ste skitali? sram vas bilo! prekinite sa upotrebo tih odvratnih sivih ćelija, ničemu ne doprinosite!

ali baš se lepo osećam!

to mene, uopšte, ali uopšte ne zanima. doviđenja mr smaraču...

crnilo

fizičko iživljavanje došlo mi je glave. ponovo. ne osećam noge. bolestan sam. glup. smaram.

rekao je da ne želi u bioskop.

jedna kašičica sirupa biće dovoljna. svi problemi biće rešeni.
---
-Miloše Osam Ultra! pristupi...
osmica se gega i prilazi mi pospanim pogledom
-e,ćao ultralikse, daj da ne dužimo ovo smaranje, šta misliš da upališ mašinu, čisto da se zagreje...
-da, dobro.
-e, Miloše! STANI!
-molim?
-isprazni džepove.
-dobro gazda zlombulo.
-baci to sranje jebote, prži ti mozak... baci ga ovde, tako, ajde sad idi pokreni potrebne mehanizme, treba da idem, hladi mi se ručak kod kuće...
... MILOŠE! jel gotovo?
-da šefe.
-spusti polugu, pokreni snove
-razumem
-sačekaj par minuta, za svaki slučaj... ja moram da idem sad, ajde srećno!
-doviđenja.
------

crnilo.

šššššššššššššššš

grok blabla

ko?
ležiš na podu? ostavila si hranu na stolu?
kada si rekla da vreme ne postoji, na šta si tačno mislila?
zbog čega ćutiš?

kada si poslednji put izašla napolje? pogledaj me! ustani, bori se, jebote!

ne želiš da pričaš?
-----------------

i sedim ja tako sam, gledam tv, i dođe trevor i kaže da idemo u neki kao klub, a ja ono, kao, glupo je, ali ajde, može, nisam odavno. i kao gde? a onpriča kako se otvara neki novi, skroz fensi kao, biće ona trendi muzika, biće puno, ajde, i to da vidim, ali ipak kažem kako će biti neprijatna gužva i sve to, a on isto, kao, pa da, hoće, ali ima on vezu pa će da nam sredi barski sto. i onda zove, a mene zove jedan drug i kaže kako i on ide sa nama i vodi sa sobom još par nekih nemam pojma koga, i mi dobijamo sto, ali saznajemo da je toliko karata prodato da neće imati mesta za sve... ostajemo kod kuće i gledamo tv. trevor se posvađao nešto sa ženom, oko klinaca, i hoće da spava kod mene. ja mu kažem da ide u moju staru sobu, a ja ću na bračnom, od roditelja... a on tom trenutku hara po mom frižideru, proždire sve što je sveže... ne želi on u moju sobu, hoće on na veliki krevet, kao mnogo mu je mala ona soba... ja kažem kako može i ovde, u dnevnoj, tu sam ja spavao celo leto pošto je tu klima. ne, on hoće tamo, E NEĆE! u sopstvenom stanu ja da spavam u dnevnoj sobi, ne može!
ali on je već legao tamo, rvemo se, izbacujem ga iz sobe i zaključavam vrata, on psuje i leže na trosed kod televizora.
negde oko 4-5 ujutru mi lupa na vrtata i kaže kako se ukočio.
onda ga čujem kako otavra frižider.

ujutru, sedimo za stolom, pijemo kafu, sve je pojeo, nema doručka. on odlazi da kpi neko pecivo, žena ga zove i on se vraća kući, javlja mi se tek posle sat vremena da kaže kako je zaboravio da mi donese pogačice... u redu, nije bitno.

---------------------

- hahaha, ti mene pobedio? čekaj, čekaj, poslednji put, koliko je bilo? 6-0?
-6-1
-u 6-1 ajde dobro, jednom si me pobedio... bravo, opet si puk'o k'o zvečka...
-pa poedio sam jednom.
-da, da, bravo bravo... u svemu te perem.
-a u amerima juče? bila ti je frka.
-frka?, e slušaj, on meni kaže kako je bila frka,ej, pobedio sam ga 21-0 prvu...
-izgubio si drugu, bilo gusto, treću na razliku...
-da, ali pobeda je pobeda...
-dobro.
-pa jeste, a posle pikado, jao pa sakrij se beži tamo molim te... u svemu sam bolji
-u svemu?
-u svemu
-a u kartingu?
-ahaha e slušaj išli nas dvojica na karting, i on je bio od mene brži znaš koliko, jednu onu milisekundu, za 0,001, to je milisekunda? e za toliko je bio brži-
-pa da, ali pobeda je pobeda?(ceri se)
-dobro ajde, pobedio si za delić sekunde u kartingu... bolji si u kartingu!
-čekaj, ne za delić sekunde, ja sam bio prvi, a ti si bio šta? šta si ti mogao da budeš ako sam ja prvi?
-drugi.
-da, da, drugi... to sam hteo da čujem...
-jao, ajde, ajde ustani idemo na stoni tenis, hajde, sad se pokaži...
-ok, vidiš, nisam se prejedao, nisam pio, pa posle da mi kažeš kako se žalim na ovo ono...
-uper. idemo... ja sam bre najbolji u svemu...

kikes

možda je trebalo da pišem o nečemu drugom ali sada želim da pišem samo ovo

tuga.
ne tuga, nego, nezadovoljstvo.
znaš kad si svestan nečega, a to isto odbijaš?
znaš onda kad moraš da povrediš, a sama pomisao da ćeš svesno nekoga povrediti izaziva fizičku mučninu?
emotivni raspad, pocepaću mozak na 2 hemisfere i samleti ih u blenderu!

tuga je glupa reč.
nikada nisam tugovao...
moje dupe nisam, govorim sebi da ne znam šta je to, a sigurno znam, ai i sam znam da sam više puta.

ili jesam li?
nervira me što sam glupi zatucani balkanac.
a šta da radim kad jesam. budala.
samo budala može da bude svesna nečega pogrešnog i da, opet, svesno deluje suprotno.

nervira me što ne prepoznajem, nerivira me što ne vidim, nervira me što se kriju... kako da vidim ako se kriju?

jebeni jebeni osećaj.
zbog čega ja razmišljam o ovome?

znaš kada ništa ne zunaš? znaš ono kada sve znaš i onda ti je još gore nego kad ne znaš?

znaš onda kada ako ne povrediš, tu osobu apsolutno zabole treger za tebe, a ako to uradiš onda ti se popne na glavu i sere i neprijatno te ubija, a ti umireš unutra iako ti do dotične nije stalo ama baš verovatno ni malo?

znaš?
znaš, verovatno.

zbog čega trpim ljude do kojih mi nije stalo, zbog čega pazim da ne povredim ljude koji su mi neprijatni, odvratni.

zbog čega nesvesno povređujem drage osobe, ali kada to shvatim uvek je kasno?

zašto? jel znaš?

ja nisam čovek. samo imam ljudske osobine koje ne umem da koristim kako treba.

poješću jedan snikers.
izaćiću napolje da kupim i pojedem jedan snikers... ili dva!