Jabuka u magli

Magla može da se seče nožem. Vrelim nožem za ledeni puter. Ukoliko je udišem čitav dan, znam da ću uveče sanjati, zbog ukusa u ustima. Čađava magla za tren pretvori ljude u duhove, a grad u spostvenu senku. Stojim pored bandere i čekam te. Nikako ne mogu biti siguran da li ćemo se pronaći ili ćeš i ti mene čekati, tu, pola metra od mene. Zato smo se dogovorili da kada stignemo pojedemo jabuku, jer, ko još jede jabuku po magli, a to će biti siguran znak da smo to mi.
Sa desne strane čuo sam te da si zubima odlomila komad i da žvaćeš, usisavajući sok obrazima. Stao sam ispred  jabuke, još uvek nesiguran u postojanje tvoga lica i kada si podigla ruku da još jednom zagrizeš, hitro sam odreagovao vratom i ukrao ti zalogaj. Vrisnula si, ispustivši voćku na trotoar, te kada sam ti se uneo u lice, da proverim da li si to stvarno ti, i shvativši da nisi, instinktivnim trkom od minimum 3 do 7 metara, osetih strašno olakšanje što je magla tu, da me čuva od tuđih pogleda.

Isečci na ulici

Kada hoda, često sluša isečke razgovora ljudi na ulici. Prolazeći pored autobuske stanice kod zgrade tehničkih fakulteta dva suvonjava momka pričaju o Košijevoj teoremi. Par koraka dalje, uhvatio je par reči kao što su "kolokvijum", "15 poena" i "Stanković", kao i "valjda neću pasti". Dve devojke spominjale su budžet, bodove, nepravdu.
Bilo mu je super da misli o magičnoj povezanosti svih tih ljudi koji su baš u tom trenutku bili na istom mestu. Studenti ispred fakulteta pričaju o fakultetu, kakva spontanost. Na stanici tramvaja kod Vukovog spomenika visoka žena duge plave kose u cipelama crne boje pričala je telefonom nekome kako joj dete ima temperaturu 38 sa pet, neki klinci su se grlili, ljubili i kikotali pored dok je sedi uglađeni gospodin u sivom odelu pretrčavajući ulicu gadno opsovao krv taksisti koji je legao na sirenu.
Vetar je baš jako duvao i počela je da ga boli glava. Ušao je u stan, skinuo jaknu, seo u stolicu i ćutao. Onda je poželeo da se vrati nazad na ulicu i da sluša isečke tuđih razgovora  kako ne bi morao da bude izolovan u tišini samoće.

Poklonjen dan

Unuci su toga jutra ustali ranije nego što je navikao. Nasmejanih lica baciše mu se u zagrljaj te u izlivu nežnosti dade obećanje da popodne idu po sladoled. Na ulici su svi bili nasmejani, čak se i gospođa Aleksandra nežno javila i poželela lep provod. Cvrkut ptica sa obližnjih grana plesao je sa toplim kikotanjem dve glavice koje su trčkarajući ispred njega veselo hitale ka poslastičarnici. Na ulaznim vratima pisalo je da je otvoreno, ali dečaci ni zajedničkim snagama nisu uspeli da ih otvore. Onda je on pokušao, ali ruka kao da je prošla kroz uglancano staklo. Pokušao je još jednom i pomalo uplašeno zastao na trenutak. Nikola je počeo da plače, a dekina ruka u pokušaju da mu pomazi nestašnu kosu nestade kao da je od pare. 

"Pa dobro, ovo i nije bilo tako loše", pomisli i zaklopi oči.

Drvo

Tu je to jedno drvo. Graja iz školskog dvorišta pored prija. Klinci trče za loptom, devojčice ogovaraju na tribinama, a svakih par minuta prođe tramvaj i zatrese podlogu. Volim da držim šaku na hrapavoj kori. Koliko li je debela, ta kora? Koliko ožiljaka krije ispod? Sigurno ne malo. Žuta skitnica, neki veseli mešanac, prišao je i ne obazirući se na mene obeležio drvo kao svoju teritoriju. Pomazio sam ga i pogledom pokušao da mu stavim do znanja da je u velikoj zabludi. Tu je to jedno drvo. Drvo sa dovoljno debelom korom da voli buku grada.

Radni dan

Zimi mrak pada pre nego što uspe da završi smenu. Kod kuće večera, opere zube, pošalje joj imejl na koji zna da neće dobiti odgovor i leže u krevet.
Poslednjih 7 meseci sanja kako ide na posao. U odelu, sa kravatom, kako prelazi nerazdanjenu ulicu trčeći. Svi na pločniku ga gledaju sa gađenjem, jer užasno kasni dok mu u trku papiri izleću iz kožne tašne. Dok spava, srce mu se ubrza do te mere da u trenutku kada uđe kod šefa u kancelariju, spreman da se pravda gužvom u saobraćaju, oseti oštar bol i trgne se iz sna obliven ledenim znojem. Onda se umije, obuče odelo, namesti kravatu i trčećim korakom, pre svitanja, kreće ka radnom mestu.
Zimi mrak pada pre nego što uspe da završi smenu. Kod kuće ponekad večera, najčešće opere zube, pošalje joj imejl i leže u krevet.
Najčešće pre spavanja popije par piva kako bi lakše zaspao, jer zna šta ga čeka u snu. Ujutru je novi radni dan. Dan koji živi u nadi da će te večeri, kada proveri poštu, možda pronaći njen odgovor u sandučetu. Može i u snu.
A zimi mrak pada pre nego što uspe da završi smenu.

Potkožna bubuljica

Zveckaju ti kovanice u džepu. To je zato što ti je korak hitar, nervozan i tvoj. Imaš cvetnu haljinu, crveni lak i ja te mrzim. Pošto ne znam gde spavaš, pretpostavljam da menjaš krevete kao raspoloženje - isuviše često da bi se  vodila evidencija. Ti si jedna bezobrazna kurva koja ne obraća pažnju na mene. Ti si jedna hladna, nesrećna žena za koju znam da izmišljam gluposti samo zato što ne umem bolje. Ti si jedno mekano klupko zadovoljstva u mojoj glavi. Ti si, ti si moja potkožna bubuljica, pokušavam da te se rešim, ali u procesu zauzmeš još više mesta i boliš. Znam da spavaš u istom krevetu, svom. Mislim, ne znam, o tome se zapravo i radi, ne znam.

Nešto fali

Krem sir, viršle, voćni jogurt musli kajsija, sutlijaš. Trebalo bi da joj se javim. Verovatno će se namrgoditi ako zaboravim, njoj je to sve bitno. Hleb, 100 grama pečenice, jaja i dve jetrene paštete. Treba da odem da razvijem film, baš me zanima kakve će fotke ispasti, sto posto neke bezveze, ali opet, to je super. Sapuna dva, od meda i mleka, veliko pakovanje toalet papira i pasta za zube. Uverenje o studiranju, za vojsku, da otkažem ručak sredom, da se nađem sa društvom. Par limenki soka, boca vode, banane. 'Halo? Evo u prodavnici. Da. E, ne mogu sutra, moram da, ma imam nešto. Da, da. Ajde javiću ti se ja kasnije, važi? Da, ajde ajde'. Hmmmmm napolitanke i čajni keks. To je sve. Sve je tu.

Opet, kad legnem uveče u krevet, osećam da nešto fali.

Samo pravo

Drndavi Reno 4 koji smo na gurku upalili pozajmivši ga iz dedine garaže trucka se kao blesav, sigurno grabeći ka moru. Još samo 200 kilometara. To je oko 4 sata. 4 sata i tu smo. Ona i ja. prepunjeno zadnje sedište stvarima i karirano ćebe preko njenih nogu. Šator i vreće u gepeku i prelep dan za put. Ako bih sada odmah morao da definišem sreću, verovatno bi to bilo ovo. Za nekih pedesetak kilometara neću znati tačan put. zaustavićemo se pored nekog starijeg gospodina sa štapom i sedim obrvama, ona će skloniti naočare za sunce sa očiju na čelo, spustiti prozor i stidljivo pitati za pomoć. Reći će nam 'Samo pravo, do raskrsnice, a od raskrsnice isto samo pravo'. Dala mi je sendvič i ukrala jedan griz. Sunce zalazi za nekih pola sata.

Bez mene

Želim da ti poklonim cvet. Cvet koji ne znam gde da uberem. Koji nemam gde da uberem. Tražim te po poljima dečačkih snova, tražim se po prašumama tinejdžerske samospoznaje. Nema. A onda te osetim u mraku. Tvoj miris prkosi vetrovima nade.
Lepo mirišeš i imaš žutu glavu. Udisao bih tvoj kiseonik po ceo dan. Volim kako se njišeš na vetru i kako si me prihvatila, zato što sam sam. Zbog toga znam. Znam da si cvet koji želim.

Dolazi zima i pašće sneg i plašim se. 

Plašim se da će ti biti hladno, jer, jer da sam sa tobom, moje telo bi te grejalo, siguran sam.

Još više se plašim se da će ti biti toplo.
Bez mene.

Bukurešt

Ja sam čovek koji se budi sa prekrštenim nogama. Kada se probudim dovoljno kasno da znam da nemam baš nekih obaveza tog dana, volim da dignem noge na zid, a zabacim glavu unazad da visi sa kreveta. Pogled nije sjajan, ali smiruje.Najčešće ne pijem kafu za doručak, ali danas sam popio jednu tursku i baš mi je prijala. Ljudi na ulici su standardno mračni, red u pošti, gužva u pekari, dim u kladionici, kerovi u parku. Kada sam seo došla je ona. Pitala me je nešto što me nikada do sada nije pitala, što je u meni izazvalo neočekivanu erupciju nepoznatih emocija. Mislim, nije njeno 'Imaš upaljač?' bilo toliko neuobičajeno za ljude oko nas, ali za mene, za nju, bilo je nešto sasvim novo. Pošto sam doručkovao kafu, rešio sam da zavučem ruku u džep i dam joj jebeni upaljač koji inače nemam. Dopalo mi se zaprepašćenje koje sam izazvao, te pošto je zapalila cigaretu koju inače ne puši i izduvala dim iz pluća, zgrabio sam je oko struka i pitao da pobegne sa mnom u Bukurešt, da ofarbamo kosu, pijemo limunadu i držimo se za ruke.

Golman

Fudbal se u ulici igra ili oko 3, ako se ide ujutru u školu, ili oko 7, kad se ide posle podne. Svi se okupe i onda Lazar i Petar biraju svoje timove. Denis je uvek prvi izbor, pa Vule. Rade,Joca i Buca su sledeći na redu, a u zavisnosti od toga ko je prvi birao, onaj drugi odabere mene, kao poslednjeg, da branim na golu. Stative su nam četiri kamena koja krijemo kod čika Ljube u garaži i imaju bele tačke na sebi kako bi se znalo da su naši. Ne znam da li sam to ikada rekao, ali ja stvarno ne volim fudbal, naročito ne volim da branim. Uvek me napucavaju loptom, smeju mi se kad me boli, ako primim gol svi su ljuti na mene i uvek sam ja kriv.
Sinoć sam sanjao da igram u napadu, a da Denis brani i ja mu dam gol kroz noge. Haha, kako bi bilo super da to nije bio samo san.

9 ujutru

Voli da šeta svoje kuče onda kada bi on možda mogao da izlazi iz svoje zgrade, ili da čeka autobus na stanici. Svakog dana, oko 9 ujutru, ona zna da on ide na fakultet i ponekad ga i sretne. Ponekad čak i pređe ulicu, pa se pozdrave, kaže mu 'ćao' i on se osmehne i mahne. Nekad je i pita kako je, šta joj radi brat i možda još nešto. Ispušta divne tonove iz grla koje ona mora što pažljivije da osmotri, pa nema vremena za razumevanje. To radi ponekad jer kada bi to bilo stalno, verovatno bi postalo jasno ono što ona želi da bude jasno, a to je ipak možda previše stresa za 9 ujutru.
On nekad i ne ode u 9 na fakultet. Ne može da zna, jer nekad jednostavno reši da ne ode, a nekad možda ima i drugačiji raspored. Utorkom i petkom je u 9, kada reši da ode. Utorkom i petkom je i ona tu sa svojom kucom, preko puta autobuske stanice. U 9 ujutru, čeka.

Kameleon

Probudio se namršten. Doručak nije jeo, jer mu nije bilo do hrane. Hodajući do škole rešio je da ostane još malo na kiši pošto je sivilo neba lepo kamufliralo sivilo njegove duše. To mu je prijalo. Posle nekog vremena ušao je prvo u školu, a zatim i u svoju učionicu, ostavljajuću vlažne tragove svojih nezainteresovanih stopala za sobom. Profesorka matematike je na njegovo 'ne znam', rekla da je to neopravdani izostanak i da sedne na svoje mesto, a on, on je bio spokojan jer zbog mokre kose koja je ovlažila lice, ona koju nije smeo da pogleda u oči nije mogla da vidi da plače.

Bez prošlosti

(ovo da se prepravlja dosta)

Ti si moja devojka,
moja devojka bez prošlosti.
Ne sećam se držanja za ruke,
ni kada si mi u mraku
malo jače stisnula šaku,
stavivši mi do znanja
da si moja,
da sam samo tvoj.

Ti si moja devojka,
moja ljubav bez prošlosti.
Ona čiji osmeh sanjam,
da se sa mojim smeši.
I ležimo na krevetu sećanja.
A nikada nismo bili
nismo bili samo ti i ja
sami, sa osmeha dva.
Nikada nismo pili crno vino,
sami, sa svećama po podu
i nekim rižotom, ili štagod.

Ti si moja devojka,
samo moja devojka bez prošlosti.
Ona sa kojom bih voleo da,
da mogu da se sećam mora,
prošle godine, ili pre tri godine,
ili izleta do Novog Sada prošlog vikenda.
Znaš?
Tako bi bilo mnogo lakše.
Za oboje.
Ovako, nemamo ništa,
samo pogled preko stola.

Ti si samo moja devojka.
Devojka bez prošlosti.
Toga moraš biti svesna!
Jer ti se smeješ kad me vidiš,
samo ti, kao nijedna druga.
Iako nemamo sećanja,
i danas je verovatno jedno novo juče
koga isto tako neće biti,
Ti se ipak smeješ,
očima, stomakom, meni.

Ti si moja devojka,
San i želja bez prošlosti.
Ti si ta za koju znam,
da baš zato što nemamo juče,
i zato što sad ležimo sami,
svako u svom krevetu,
znam da je sutra tu,
samo za nas.