Čudno

Tebi sve ima smisla.

Čini mi se da ti se možda samo čini.

Onda kada me kao baš briga šta radiš.

Onda kada me baš briga šta radiš.

Tada me je stvarno baš briga.

Baš me briga šta radiš.

Sećaš se poslednjeg puta?

Prvog puta.

Našeg.

Kako tebi ovo može da ima smisla?

Nemoguće je da ovo ima smisla.

Ovo stvarno nema smisla.

Izgleda kao da imaš toliko raznih načina,

načina na koje možeš da provodiš vreme.

Čini se kao da ja imam samo jedan.

Gde si večeras?

Hej!

Tebi sve ima smisla.

Čudno.

A opet i nije toliko.

melanholija

Kao izgovor. Kao pogled. Kao tišina.

Gledao sam u tvoja stopala. Sitna, hladna stopala.

Nedostaju mi. 

Prekrštene ruke, lažna iskrenost, pogled u pod.

Udisao sam tvoj miris dok si prolazila pored mene,

praveći se da me ne poznaješ.

I dalje je isti. 

Očešao sam se o tebe, kao slučajno.

Juče, na žurci kod Darka.

Učinilo mi se kao da si zadrhtala, kao da si se izvila prema meni, leđima.

A onda si me ledeno pogledala i sela preko puta. 

Postavljanje pitanja mi je sada isuviše poznato.

Naročito zato što me odgovori ne interesuju.

Melanholija?

Laž.

Grad

Grad. Kao svaki. Sa ljudima i ulicama. Sa izlozima i pokretnim stepenicama. Sa poslastičarnicama. Sa svim ostalim što je grad.

I ljudi. Stranci. Robovi verovatnoće. Svi gaze istim asfaltom. Svi posećuju ista mesta. Niko nikoga ne poznaje. 

Svi slepi, gluvi i nemi. A grad odzvanja svakog trenutka. 

Lažna nezainteresovanost. Lažna zainteresovanost. Laž.

Da li si znala da nas dvoje možda svakog dana kupujemo u istoj pekari, ponekad i u istom trenutku? A? Nisam ni ja znao, ali je verovatnoća da barem nekoliko puta jesmo prevelika, a opet poprilično beskorisna pošto je možda čak i očigledno nepotrebna. Ali nije li to onda greh? Ta naša nesposobnost, čak i pored toliko uređenosti i mogućnosti?

Znaš, grad je veliki samo za dvoje. 

Pokušaj da ne odeš sutra u onu pekaru, možda ni ja neću biti tamo. 

Srešćemo se negde između. Između mene i tebe. U gradu.

Vetar prošlosti

Ranije, pokušavao sam da poletim i završavao na zemlji svaki put.
Onda sam pokušao da nateram drugaricu iz komšiluka da levitira i opet podbacio.
Drugovi su mislili da sam blesav. Dok su oni ganjali loptu ja sam pokušavao da napravim kućicu na drvetu kako bih bio gore. Oni su se izigrali, a moja kućica se srušila na prvom vetru.
Prošlost koja me prati, ta senka neuspeha koja je sve veća, kao da me vuče u rupu sopstvenog zaborava. Kako očekivati da te se neko seti ako sam sebe zaboraviš?
Ko sam ja? Jel moj nastanak bio isto toliko izvestan kao nestanak koji je nesumnjiv? Da li je moje postojanje samo po sebi značajnije od jednostavne činjenice mog prisustva i konstatnih pokušaja i promašaja?
Pucam ćorke. Blefiram samog sebe. Najgore od svega što to sve unapred znam.
Prošlost nikada ne duva u leđa, uvek me vraća nazad. Prošlost koja me definiše. Prošlost bez koje kao i da ne postojim.
Prošlost koja nikome više nije bitna, ali opet znači sve.