Zlombulo

Soja sos

2011-12-27T12:33:00.002+01:00

Kažu da smo u sosu.
Pa šta?

Ja mislim o tome.

Najgore je kada te niko ne tera. Teranje je dva, tri puta godišnje, koliko već, tako nešto valjda. Ali to je totalna dominacija hormona, gola strast. Bez lepka za snove. Nalepnice za osmeh.

Ofarbala si kosu.
Pa šta!

Ja mislim o tome.
Pa šta.

Pa ništa. Videćemo se onda kada ogladniš, pored frižidera. Soja sos je frižideru. To je valjda nešto kao stanje u državi i tako. Ali volimo mi to sve, taj soja sos i to. Pa šta ako smo u sosu? Namazani, ali ipak zajedno. Pa ništa. Klizavi smo i tuđi. Klizavi i tuđi.

Pa šta ako mislim o tome?
U sosu smo. Jer smo fini.

Krčkamo se na blagoj vatri dok ne izgoriš. Najgora je blaga vatra. Ja se topim ti izgoriš. Sranje u državi, soja sos. To.

Definisala si to.
Pa šta?

Osim što je totalno bezveze.

Sve biće u redu

2011-10-05T12:42:00.002+02:00

Ništa neće biti bitno ako sve bude u redu.
Ako me razumeš.
A ako me ne razumeš, onda je sve jasno.

2011-09-14T22:06:00.001+02:00

Bliskost je problem. Tišina i izolacija su savršen recept za prenatrpanost dragih ljudi u životu. Koliko god da volim ljude, toliko ih i mrzim. Mešaj mi se u život onoliko koliko je normalno. Ukoliko želiš još, pitaj. Ili nemoj, ali samo da znaš da mi nije baš superprijatno. Nemoj ovo shvatiti kao patetiku, izuzetno me nije briga. Zlombulo je umro, jer je otkriven. Sada se polako vraća, jer je konačno instalirao šetardu u penis. Samo za tebe ;)

Priča za novine

2011-06-21T01:05:00.000+02:00

Budilnik zvoni već nekoliko minuta sklonjen u fioku noćne komode dok se mladić sa negodovanjem i jastukom preko glave polako diže iz kreveta. Raščupana kosa i krmeljav pogled bili su dovoljni da ga odvuku u kupatilo. Sveže obrijan, uzima pištolj sa fotelje, prazni pepeljaru punu pikavaca, skida šešir i mantil sa ofingera u hodniku i istrčava iz stana. Lepo jutro. Crna kiša oprala je ulice preko noći, a crno sunce ogleda se u baricama na trotoaru. Tramvaj je stigao na vreme tako da niko na stanici nije imao vremena da primeti da mu je pištolj virio iz futrole. Sva sreća pa je u tramvaju bilo puno, pa se od gužve i sveopšteg guranja njegov veliki previd zakamuflirao u gorčinu svakodnevice. Imao je ozbiljan zadatak toga jutra, toliko ozbiljan da mu je šaka desne ruke podrhtavala do te mere da se to videlo na njegovom sveže obrijanom licu u vidu nekoliko svežih posekotina. Ništa što jeftina kolonjska voda ne može da reši. Hitar pogled na ručni časovnik, pa kroz prozor. Nervozno cupkanje nogom, škripa zubima i podrhtavanje šake. Trenutak istine se bliži. Na sledećoj stanici izlazi i tamo ga čeka, tamo ga čeka "ON". Nije amater, već je imao posla sa propalicama i lokalnim siledžijama. Zna kako da se nosi sa uličarima, sitnim lopovima ili dementnim ženama, ali sada nije znao šta ga čeka. Kako će ga prepoznati? Šta da radi? Kako da se postavi? Predstavi? Ma, biće sve u redu.
Na stanici ga je stvarno neko čekao. Brkati gospodin sa ogromnom kesom spuštenom na ugljenisani trotoar.
Niste morali da je spuštate na zemlju, isprljala se, rekao je oštrim, što dubljim glasom, dok je izlazio iz tramvaja.
To nije vaš problem, dobio je hitar i odlučan odgovor.
Da li je sve tu? Mogu li da pogledam?
Naravno da ne. Smatrate me za budalu? Da gledate na sred ulice, kakva neozbiljnost!
U tom trenutku naš mladić hitro vadi pištolj iz nezakopčane futrole i uz trzaj ispaljuje dva metka u misterioznog čoveka sa brkovima. Uzima kesu i otrčava u senku najbliže sporedne ulice.

Koje smeće. Nikada, ali nikada neću moći da napišem nešto istinski dobro, nešto, nešto što će možda objaviti neke novine ili će se pročitati na radiju. Oh, da li je moguće da nisam u stanju da se fokusiram, da pronađem sebe u nekoj od ovih priča? Sramota me je, sa mnom je gotovo. Ubiću se!

Mladi pisac je tragično zgužvao papir sa pokušajem poslednje priče koju je pokušao da napiše za konkurs dnevnih novina. Rok ističe sutra, a kanta prepuna zgužvanih papira bacala ga je u depresiju.

Mora da bude nešto posebno! Nešto potpuno, potpuno novo, ali zamaskirano u više slojeva već oprobanih žanrova. Potrebna mi je mlada devojka koja je odrasla bez roditelja, sa rođacima koji je maltretiraju, ona beži od kuće iz predgrađa donjeg Novog Vršca za svoj 18. rođendan i upoznaje Vladisrba, drumskog razbojnika na letećem motoru koji je prvobitno kidnapuje, ukravši joj sve kredite koje je uspela da prikupi tokom višegodišnjeg prikupljanja novca za planirani beg, ali je kasnije polako pušta u svoj svet, pokazavši joj svoje skrovište iza jonskog vodopada, u grafitnoj dolini električnog zaborava. Ubrzo postaju ljubavnici i saučesnici u kriminalu. Nekoliko uspešnih akcija i ona u potpunosti menja svoj karakter. Od naivne, nevine devojčice pretvara se u kivnu, ludo zaljubljenu ženu, željnu razvrata i bluda. Njih dvoje dane provode u pljačkanju i seksu, sve do kobne noći kada svetlost mraka postane toliko jaka da probudi mrtve. Naime, radijacija je toliko iskristalisala zemljinu koru da sunčevi zraci u određenoj meri zapravo prolaze kroz nju, stvarajući prividnu atmosferu večnog svetla. Ogromne migracije pred hordama zombija ugroze ušuškanost naših golupččića i ubrzo njihovo ljubavno gnezdo postaje utočište za stotine izbeglica iz grada. Blagostanje ne traje dugo i svađe među ljudima su sve češće, tako da Vladisrb i Malina (mogla bi tako da se zove) ubrzo napuštaju svoje skrovište, svesni da toliki stepen agresije ne može da izađe na dobro, naročito zato što jonski vodopadi ne trpe samovolju. Hitaju prema severnoj ćeliji nove gigaSubotice gde ih čeka svemirska stanica i eventualno izbavljenje iz ovog košmara. Odlučuju se za put kroz olujne pustinje Slobodne Bačke koji je opasan, ali znatno kraći. Na putu do tamo Vladisrb će prevariti Malinu sa dve kiborg mašine za zadovoljavanje. Malina će to saznati i otrovaće se prekomernom dozom pilula za regulisanje pritiska i, i...

Koje govno. Ubiću se! Ne postoji teoretska šansa da napišem nešto do jutra. Zašto nikada nisam u stanju da završim započeto?

Uhvatio se za glavu i zapalio poslednju cigaretu. Prepuna pepeljara puna spaljenih nedogorelih opušaka pulsirala je na slabom svetlu sobne lampe njegove sobe. Uhvatio se za glavu čupajući masnu kosu i cupkajući nogom poželeo je da iskoči iz kože. Nije želeo još jednu tužnu priču o promašenim ljubavima. Nije želeo još jednu bljutavu razvodnjenu limunadu koja je više nego išta služila kao sunđer za njegovu neutešnu dušu. Želeo je hit. Akcioni triler, međuratnu palp avanturu u alternativnom svemiru, sa dinosaurusima, magijom i lava-ljudima. Želeo je pažnju. Pažnju mase, u nadi da kada bude imao afirmaciju grada, nacije ili sveta, možda privući i deo njene pažnje. Pogrešni motivi, lažni motivi, lažan život i lažna nada. Laž je nešto sa čime se odavno pomirio. Potrebno je tako malo. Tako malo, samo jedna prava iskra, znao je to. Uhvatiti momenat za gušu i onda ga cediti i cediti i cediti do iznemoglosti. To je bio plan. Plan koji nikako da se ostvari.

Gledao je neki film na televiziji pre par noći gde jedna devojka, žena, nije baš sigurna šta želi da uradi sa sobom i sa svojim životom i onda tako pita poznanike kakav je njihov plan. Na svaki njihov odgovor postavljala bi to jedno jedino pitanje "I šta onda?" I šta onda? To ga je toliko deprimiralo da nije smeo dublje da se upušta u razmišljanje. Šta da jebeno radi posle objavljivanja te glupe priče u novinama? Da joj odmah javi? Da sačeka malo pa da joj javi? Da joj već sada pošalje pismo gde će joj ispričati svoje planove? Da čeka da je slučajno sretne pa da je pita, ili da se možda nada da će ona pokrenuti tu priču? Da čeka da mu se ona javi kada nekako sazna? Da... Pa čak i kada se i to sve ostvari, šta onda? Uh, šta jebeno onda? Bravo, svaka čast, uspeo si u životu. Lupio je pensicama o sto i prosuo malo kafe iz šolje koja se slila do pepeljare i napravila mulj od pepela okolo. Počeo je da razmazuje tu masu, dosipa pepeo i zgušnjava je u neku supstancu koja je otelotvorenje svega zlog u konzumentskom društvu. Malim prstom iscrtavao je spirale po stolu i papirima. Nepravilne spirale koje su počinjale i završavale se isto. Krajem gde više nije moglo dalje, uz konstantnu rotaciju.

"Sve se vrti u krug" - ispade mu iz usta, manje više nekontrolisano. "Sve je jedan veliki krug!"

Uzeo je olovku i energično počeo da ispisuje redove i redove. Pisao je o amebi koja sanja zmajeve, koja sanja vatru, balone i oblake. Amebi koja tone u san nezadovoljna svojim monotonim životom, ali se budi puna radosti zbog snova o slobodi. Iako je bila okružena milijardama mikroorganizama, ona je imala viziju progresa i nije prihvatala jednostavnost življenja koje joj je silom prilika nametnuto. Nije želela da bude deo lanca života, lanca ishrane, lanca jebenog katanca. Želela je više. I kako je svakoga dana Zemlja pravila krug oko Sunca, ameba je čekala divan san, da zaboravi na patnju života. U isto vreme, u drugom vremenu i potpuno nepovezano, živeo je jedan čovek koji nije verovao u revoluciju. Revolucija kao takva za njega je predstavaljala jednu notornu glupost, u svakom smislu reči. Zemlja se okreće oko Sunca? BEZVEZE! Pa to je onda jedan besmileni put koji obesmišljava i samu suštinu postojanja svega na Zemlji. Takođe, bio je veoma protiv revolucija na samoj planeti, pa zbog prezira prema samoj reči, verovatno je pronašao razloge da mrzi kosmos. Dan i noć za njega su bili samo još jedna zavera američke vlade te je iz protesta danju spavao, a noću ostajao budan. Kupovao je novine, ali je uvek čitao one od pre tri dana, kako bi dao svetu vremena da se smiri. Kaže, vremenom se čovek navikne i čitav život živi u raskoraku sa realnim vremenom. Tri dana možda deluje malo, ali je sasvim dovoljno. Imao je veliki problem da natera ženu da se prilagodi njegovom načinu života, naročito za vreme ravnodnevica, u periodu kada je trebalo pomerati sat napred ili nazad. Njegova žena bila je jedna veoma tačna žena koja nikada u životu, sve do promene režima življenja, nije nigde kasnila. Nikako nije mogao da je nauči da pokuša da zaboravi da je u vremenskom raskoraku. Ona mu je činila, ali je uvek zapravo znala tačan datum. Pokušavao je eksperimente gde bi sve satove u stanu potpuno promenio, recimo za 5 sati i 13 minuta i onda bi pokušavao tako da živi mesecima. Njegova žena to jednostavno nije mogla da podnese i uvek bi uspevala da ga izmoli za milost i dozvoli joj da podesi tačno vreme. Deca su im odavno porasla i dobila sopstvenu decu i ona su porasla i u kući je imao gomilu kasetica na kojima je snimao unučad. Naučio je da koristi programe za montažu slike i provodio je dane uživajući u kompiliranju idealnih, vremenski savršenog trajanja, snimaka. Bili su zabavni, vešto snimljeni i što je najbitnije, vanvremenski. Mogao je da posmatra svoju decu i njihovu decu, onakve kakvi su bili onda kada je hteo da ih gleda.

Uh, ovo ne vodi nikuda. Ustao je istavio glavu u frižider. Dok je tako blejao između paštete i majoneza, rešio je da odustane. Vadeći glavu napolje uhvati prezrivi pogled gospodina punomasnog jogurta, te brže bolje zatvori vrata frižidera i leže da spava.

2011-06-17T14:48:00.000+02:00

istina je da sam se ponovo zaljubio u papir.

Početak

2011-05-10T19:10:00.001+02:00

U suštini, to je prilično jednostavno. Kao monotona melodija koju ne možeš da prestaneš da vrtiš u glavi.
Nije bitno da li je trenutak pravi ili lažan, da li uopšte želiš ili osećaš da bi trebalo, činjenica je da je lako. Prašina se skuplja svuda, ali je uvek ima najviše na onim mestima kojima posvećuješ najmanje pažnje. Negovana prašina koju bez razmišljanja očistiš u nekoliko hitriih zamaha rukom. U suštini.

Jednostavnost mi nikada nije bila bliska. Nikada nisam imao dovoljno hrabrosti da se upustim u proučavanje njenih vrlina, koje su, istina, svima dobro poznate. Kao kapi kiše posle pljuska. Cirkularno, oštro, jasno i nedvosmisleno. Sada razumem.

Ali, nije li, nije li to baš ono što sam oduvek želeo? Šta onda? Šta posle želje?
Početak.

Beatrisa

2011-01-21T15:07:00.001+01:00

Mlada Beatrisa ove jeseni krenula je u prvi razred gimnazije. Želela je da se uklopi i da bude omiljena u društvu, te pošto je sebe uvek smatrala drugačijom od ostalih, rešila je da se ofarba u crveno, kako bi još više štrčala i tako se uklopila. Tinejdžerski, nema šta. Plan joj je divno prošao jer su sve devojke bile oduševljene njenim hrabirm iskorakom i stalno su je zvale da zajedno izlaze na trg u šetnju, u park, na balove i igranke. Otac joj je kupio belu čipkanu haljinu, baš onu koju je želela i bila je divna.
Njen otac, inače poznati poslastičar iz stare porodice poslastičara, nije imao nikoga na svetu osim nje, njegove male Beatrise. Voleo je beskrajno i beskompromisno, ali od kada je krenula u gimnaziju, nikako nije mogao da pronađe miran san. Plašio se da će, zbog njene razuzdane prirode koju je inače nasledila od majke, završiti kao obična lutkica oko vrata nekom od savremenih plemića koji nisu marili ni za moral, čast ili nešto treće.
Često je posmatrao kada izađe sa prijateljicama u park. Ogroman, prostran, sa redovima četinara i širokim stazama. Tamo se nalazila sa jednim skorojevićem napuderisanog lica. Sitnog plemića sa lažnim mladežom i sedom perikom, u lakiranim cipelicama i smešnim haljinama. Držala ga je za ruku dok se on, vidno stariji od nje, šepurio kao kakav petao podignute glave. Nije mogao da razume devojke koje su, sve kao jedna, vodeći se istom logikom, služile tim mladićima, tim ljudima, kao igračke koje će prošetati parkom. Na desetine, stotine devojaka, mladih, baš kao njegova Beatrisa, šetale su se tim istim parkom, polako, u stopu sa svojim nazovi mladićima. Drhtao je od gneva i straha, ali nikada joj to nije rekao jer nije želeo da se meša u njen život na taj način.
Odnos koji ima sa njom od kada joj je majka preminula je nešto, za njega sveto. Sve mu je govorila i u svakom trenutku mu se poveravala. Nije morao da je proverava, ona bi mu uvek sve ispričala. Ali je ipak jeste proveravao i jeste se plašio, o kako se samo plašio za nju.
Jedne večeri otišla je na veliki bal kod grofa. Znao je da ne ide samo sa drugaricama i to mu nije dalo mira. Dogovor je bio da je ne čeka budan, jer će se vratiti u zoru. Naravno, satima nije mogao da zaspi, prevrćući se sa kraja na kraj kreveta, nabijajući glavu u jastuk, znojeći se i iščekujući najgore za jutro. Bilo je prilično kasno kada je ustao iz kreveta. Gluvo doba noći, dva ili tri sata posle ponoći. Obukao se i krenuo ka groblju. Pošto se prekrstio na ulazu u crkveno dvorište, otišao je do groba svoga oca. Bio je mrak i samo slabo ulično osvetljenje koje je dopiralo sa prilično udaljene ulice, bacalo je nekakvu svetlost na tlo. Pozdravio je oca, kao da je živ i ispričao mu soju muku. Onda je pročitao natpis na nadgrobnom spomeniku koji ga je potpuno smirio. Vratio se u krevet i momentalno zaspao bez briga.

Srećna sreda

2011-01-21T10:47:00.003+01:00

Ja sam čovek kome se stvari retko dešavaju. Posle posla izlazim u Petrućijevu Kasinu, bar u bočnoj ulici nedaleko od zgrade moje korporacije. Zgrade koja uveče deluje kao da je iz neke Lavkraftove priče, naročito izlaz za zaposlene. Visok lučni toranj sa zastakljenim poslednjim spratom, masivni stubovi, isuviše sitni prozori i jedna jedina vrata. Sitna vrata izdignuta na svega par stepenika od večito vlažnog trotoara jer peru ulice desetak minuta pre kraja mog radnog vremena. Elem, Kasina sigurno nije omiljeni bar vaše majke. Do šanka vode stepenice tapacirane crvenom trakom koja je odavno poprimila boju koju nisam u stanju da okarakterišem postojećom. Nekoliko metara pod zemljom, zapah ustajalog dima i muškog znoja nadjačava sveprisutni jeftin bugarski parfem kojim Petrući časti svoje dame. Prigušena svetla i jedan bilijarski sto, barske stolice i Ogijev bezubi osmeh za šankom. Neke ženske u levom separeu se kikoću sa Petrućijem, sigurno ih je već počastio nečim, da ih razveseli. Naručujem burbon, iako znam da će mi Ogi sipati viski koji vraški podseća na vinjak. Naručujem burbon jer mi je to fazon ovih dana, slaže se uz mantil koji sam nabavio na rasprodaji prošlog meseca pa zato, osećam se lepše.
A ekipa mi je sjajna, sve sama klasa. Miki, Jezivi i Stef, tri mangupa sa posla i sveprisutni Gorčin, dežuran za šankom. Gorčina znam iz škole, tada je bio prilično popularan, sećam se da je furao sa devojkom u koju sam u to vreme mislio da sam smrtno zaljubljen. Imao je zalizanu kosu i još tada, opasan ožiljak preko usne i levog obraza. Bio je, što bi rekli, opasan. Počeli smo da se družimo prošle godine, kada sam dobio posao u firmi i kada sam prvi put sišao ovde dole, u leglo zaraze i tužnog bluda. Tada je još uvek imao malo dostojanstva pa je ranije večernje sate provodio igrajući bilijar, navatavajući neke od Petrućijevih devojaka, ali se još tada, do jutra uvek voštio od neke rakije mučenice. Jednom prilikom me je izazvao na partiju bilijara, kada je primetio da ga posmatram. Pobedio je, a ja sam ispoštovao opkladu i plaćao mu ture celo veče. Od tada pijemo zajedno. On se mene zapravo ni ne seća iz škole. Možda je tako najbolje. Miki i Jezivi su stara banda. Uigrana ekipa sitnih prevaranata što rade na utovaru robe. Dane provode u motanju duvana, komentarima dnevnih vesti i ogovaranju sekretarica sa dvadeset sedmog sprata. Nikada ih nisam video razdvojene. Stef je posebna priča. Momak od nekih dvadeset i tri-četiri godine, krhke građe i tuberkuloznog lica. Bio sam ubeđen da je na nečemu dok ga nisam bolje upoznao. Najčešće ćuti i čkilji zlobnim očima, dok levom šakom gladi minđušu na nozdrvi kojom se iz nekog razloga ponosi. Radi u mom sektoru, na šestom spratu, i važi za jednog od čudaka. Verovatno zato što je zgrada prepuna budala, ne znam.
Bila je treća sreda u mesecu, takozvana "srećna sreda", najpopularnije veče u Kasini gde posle ponoći sav šljam koji je naručio preko 5 pića učestvuje u velikoj nagradnoj igri. Prva nagrada je besplatan celovečernji provod sa jednom od Petrućijevih devojaka, a druga, utešna, otvoren račun. Petrući pobednike bira izvlačeći im imena, ni manje ni više, nego iz svog masnog šešira što me uvek rasrdi jer razmišljam o raznim mogućnostima za nameštanje rezultata. Naravno da je opet neki levak izvučen. Naravno. A i nije me briga toliko, dovoljno sam već naduven da mi je svejedno. Uostalom, devojke su mu toliko jeftine da često pomislim kako bih se više obradovao drugoj, a ne prvoj "nagradi". Štagod. Miki i Stef su igrali bilijar dok smo Jezivi i ja pričali o standardnim temama, situacija u zemlji, plate, tuga, glad, gradski prevoz, štagod. Prilazi nam Lidija i žicka za pljugu. Jezivi joj sa smeškom daje, ona mu šalje poljubac. Lidiju svi sasvim dobro znaju ovde u podzemlju. Lice joj je odavno utrnulo od Ogijevog džina i sada baulja od stola do stola u nadi da će se ogrebati za još koje piće i pljugu. Odmah sam primetio da je Jezivi želi za sebe. Sklanjam se u stranu jer ne mogu više da izdržim. Često mi se dešavaju ti nagli prekidi koncentracije. Koncetracija, kako smešno, čovek bi se zapitao kakva je to koncentracija potrebna da bi sedeo u baru i cirkao jeftin alkohol. Opet, to mi se dešava. Puknem. Ne mogu više da sedim i moram napolje. Sutra ću ionako verovatno ponovo biti tu. Zaboravio sam Gorčina. Hah, kao da je bitno, svejedno se neće snaći sam, ne moramo da se ne snalazimo zajedno. Nemam para za taksi. Ulica je puna mašinskog dima i isparenja iz šahtova. Hladno je. Zavlačim bradu u mantil i brzim korakom idem, nadam se, u krevet. Toliko o srećnoj sredi i stvarima. Nikada se ništa dešava. Evo je i magla.

Tiha vatra

2011-01-19T01:18:00.000+01:00

Upoznao sam je potpuno slučajno. Na nekoj nasumičnoj žurci.
Ja sam došao relativno kasno jer nisam mogao da spavam pa sam se naterao da ustanem iz kreveta i odem do kluba, a ona je bila tu sa nekim društvom. Te večeri smo igrali zajedno i dopala mi se njena energija, njen pogled dok se smeši, a dopalo mi se i moje polu-opijeno polu-umorno stanje i strob i šarena svetla i tada sam znao da ćemo se lepo slagati. Kretala se u ritmu, ali sporo, kao da je pazila da ne pretera. Možda ju je bio stid od mene, možda nije želela da se previše umara, a možda je jednostavno to bio njen stil, kao ona je kul i slične priče. Sve u svemu, bilo nam je lepo. Zajedno smo se vraćali prevozom kada mi je priznala da me "zna" od ranije. Tada mi to nije mnogo značilo jer sam već bio prilično odvaljen i pevao pesmice iz osnovne škole, na opšte oduševljenje. Obećala je da će me zvati da ponovo idemo u zezanje i uzela mi broj. Kada sam izlazio iz tramvaja poljubila me je u obraz. Ja sam joj se nasmejao. Te večeri sam lepo spavao, znajući da sam napravio pravi potez kada sam ustao iz kreveta i otišao na tu žurku.
Sreo sam je nekoliko dana kasnije, naleteo sam na nju na ulici. Imala je svetlo plavu jaknu sa nekim slončićima, a kosa joj je slobodno padala preko očiju. zagrlila me je kao da smo stari prijatelji i iz petnih žila se trudila da se pokaže u pravom svetlu, da me na neki način ne razočara. To mi je imponovalo, ali sam znao da će se situacija vremenom menjati.
Leto, a pre leta i proleće, je prošlo, a da nisam ni primetio. Sada smo se već sasvim lepo upoznalii i više nisam onaj isti ja koga se pomalo stidi, pomalo plaši, koga pomalo previše poštuje i koji joj se barem mrvicu sviđa. Ne. Sretali smo se sve ređe, a i tada kao da su se neki sporedni ljudi stalno gurali između nas. Teme za razgovor su skoro skroz presušile, a i one koje bi nam inače bile interesantne, kao da smo čuvali za neke druge ljude ili bolje prilike. Ubrzo je sve bilo jasno. Moglo je da prođe i nekoliko nedelja, možda čak i meseci, a da ne dobije potrebu da mi se javi. Druženja su se pretvorila u uzaludna dogovaranja o potencijalnim viđanjima, ali kao da smo oboje unapred znali da je to samo prazna priča, izgovor za odlaganje u nedogled.
Sećam se da je bio Decembar. Nisam se osećao najbolje, pa sa rešio da odem ranije sa neke žurke. Ona je bila tu sa njenim društvom i javio sam joj se kada sam odlazio. Napolju je bilo oštro, imao sam veliku kapuljaču i kapu i nisam je čuo kada mi je dotrčala iza leđa i okačila se za vrat. Bila je vidno zagrejana, nasmejana i puna energije za koju se nisam trudio da tražim razlog. Rekla mi je kako je i njoj bilo mnogo dosadno i kako je shvatila da je prošlo isuviše vremena od kako smo samo nas dvoje bili zajedno. To je bila istina. Prošetali smo se do moje zgrade prisećajući se nekih ranijih druženja, smejali se, kao nekad.
Ispred zgrade sam rekao da ću je ispratiti još malo u njenom smeru, ali je odbila, jer je navodno bilo mnogo hladno. Stajali smo ispred znaka za zabranjeno parkiranje ukopani u zemlju i upetljani u neki tada bitan razgovor. Zasuzile su joj oči jer je isuviše osetljiva na ljudsku zlobu i nemar, a baš smo pričali o ne znam sad čemu vezanom za prijateljstva i slično. Videlo se da joj je bilo mnogo hladno, ali je nastavljala da priča i priča i da plače i to je bilo to. To je bio trenutak kada je trebalo da je pozovemkod mene na čaj ili topli radijator, štagod, ali nisam. Sada više ne znam zašto, ali sam ubeđen da sam tada imao savršeno racionalno objašnjenje. Znam samo da sam mojom dilemom potpuno isključio sebe iz našeg prvog pravog razgovora posle hiljadu godina i da je ona to osetila. Ponovo je odbila moju ponudu da je otpratim u otišla sama. Posmatrao sam je kako brzim ukočenim hodom zalazi iza ugla, ne znajući šta da mislim.
Te noći se nisam baš naspavao.

Jastuci

2011-01-19T00:52:00.000+01:00

Prošla si mi rukom kroz kosu dok sam čekao da provri voda za kafu i produžila do kupatila da namažeš ruke kremom. Kremom za ruke koju si mi ti kupila jer je ja nikada nisam imao kada si mi je tražila. Držim kafu u providnoj plastičnoj kutiji od smeđeg šećera sa crvenim kružnim poklopcem koji se šrafi i čuje se jedno klik kada dođe do kraja. Spremio sam nam šolje, za tobe onu sa klovnom jer je najviše voliš, a za mene onu sa Aston Martinom sa početka 20. veka. Smešno izgledaš u mom penjoaru tako raščupana. Posmatram te kako razmazuješ kremu trljajući šake i znam da ću sigurno prosuti kafu, barem malo.
Sedela si za kompjuterskim stolom kada sam ušao u sobu noseći dve šolje na kojima su se ocrtavali tragovi kafenih linija koje sam nespretno očistio salvetom nekoliko sekundi ranije. Uzela si je bez reči i prekrštenih nogu nastavila da čitaš nekakav blog udišući isparenja.

- Voleo bih da kupim projektor. Da ga stavim tu, i onda da bacam sliku na ovaj ovde zid, tako da mogu da gledam i sa ovog kauča, a eventualno bi moglo onda da se organizuje i neko češće i masovnije gledanje filmova kod mene.
- Mhm. To bi bilo strava.
- Da, i mislio sam, pošto su mi ove stolice dosta neudobne...
- Da, prilično su neupotrebljive za sedenje na duže staze.
- ... da, da, mislio sam da kupim neki kao tepih ili prostirku, ili tako nešto mekano što bih mogao da prostrem po podu i onda tu svi mogu da posedaju i gledaju. Jedino što mi je problem je što bi se to nešto mnogo prljalo ako bi mi služilo kao tepih, tako da mora da može da se nekako urola ili složi, pa da ga ćušnem ovde u stomak od kauča ili tako negde.
- Pa mogao bi to, ali zar ti nije lakše i praktičnije da kupiš neke jastuke za to? Videla sam baš pre neki dan neke super šarene, a i dosta su debeli pa bi bili udobni.
- Hm, jastuci? Ne znam...

Ali sam znao. Ne želim jastuke. Jastuci zauzimaju mnogo prostora, brzo se prljaju kada su na podu, a neki mekani tepih bi imao gornju i donju stranu i na kraju krajeva, na tepihu bi mogli i da ležimo. Potpuno je omašila poentu priče. Hoću da ležimo na mom novom mekanom tepihu pokriveni ćebetom i da gledamo neke stare francuske filmove sa mog nogo kul projektora i hoću da ona to shvati kada je pitam za mišljenje, a ne da mi priča o praktičnosti jastuka. Ne. Ali ona to ne razume, ili još gore, pravi se da ne razume. U svakom slučaju, zabada mi nož u srce i ovako i onako.

- Jastuci zvuče ok. Gde si videla te dobre? Koliko košta jastuk uopšte?
- Ne znam, nije mnogo, a i nije ti daleko. Blizu Đoletove gajbe.
- Aha, ok, hajde videću, ali prvo mi treba projektor, a to će malo da pričeka.
- Mhm. Inače, videla sam se juče sa Aleksadrom, sa Sani, znaš? Nisam ti rekla?
- Stvarno? Šta radi ona? Nisam je ni video ni čuo tipa 75 godina.
- Da, ni ja, i pazi znaš kako je htela da piše neke kratke priče za ekonomiste? Kao, lagana ljubavna proza za japije koja im je bliska terminološki i štagod?
- Pominjala mi je ona.
- Haha, nešto u fazonu...
- Čekaj, kao, upoznaju se dvoje u banci na šalteru haha i onda posle kratke diskusije o kursu eura reše da se kresnu iza bankomata?
- Hahaha, ne, ne kao pornić, više kao ljubavna priča, recimo sretnu se na berzi i on omađijan njenim pogledom reši da proda akcije neke svemirske kompanije, posao života, kako bi je izveo na najskuplje pićće u istoriji pića.
- Da, da, a ona pošto je svesna koliku je žrtvu podneo reši da se uda za njega, čim inflacija padne za 5% jer sada nije isplativno započinjanje porodičnog života, a i cena kvadrata u centru grada je previsoka, te se očekuje nagli pad sa početkom decentralizacije "via grad to selo".
- Tako nešto hihi. Ja sam joj rekla da počne da piše blog.
- Ti i tvoji blogovi, jebali te više blogovi, ko to čita?
- Pa da vidi neku inicijalnu reakciju na mikronivou, ali znaš ti nju.
- Šta, plaši se da joj neko ne ukrade tekstove, ili, još gore, IDEJU!
- Pa da, manje više njen difolt fazon.
- Sećaš se kako sam hteo da pišem ljubavnu priču u C++ -u?
- Da, odmah sam se setila toga kada je Sani pomenula njene ekonomske bestselere.
- A znaš...
- Čekaj, pusti me sekund molim te, da prokomentarišem ovaj tekst. Odlična studija. Bitno mi je.

Osećam se užasno u ovakvim situacijama. Želim da iskočim iz kože od količine apsolutnog nemanja pojma šta da radim u datom trenutku. Sedim tu i čekam je da otkuca njen komentar , blenem u tačku na njenom potiljku i hoću da se ubijem. Kad uopšte misli da krene svojoj kući? Razvlači se tu ceo dan i šta? Ništa. ubiću se.

- E idem ja da legnem malo, nisam lepo spavao sinoć.
- Važi, važi sad ću ja da krenem kući samo da završim, da pogledam još nešto.
- Okej.

Ubiću se.

Distanca

2011-01-13T08:50:00.003+01:00

Dva puža živela su, svaki u svojoj kućici, na dve trećine do vrha zelenog brda iznad mirišljave doline. Na pet (češće tri, a ponekad i sedam) metara ispod njih, živela je mlada gospođica krtica Olga koja je svakog leta redovno izlazila na površinu iz svog vertikalno prostranog, ali generalno prilično klaustrofobičnog krtičnjaka, kako bi održavala redovne komšijske odnose sa okolnim stanovništvom i malo osunčala svoj bledosmeđi ten. Puževi su, iako braća, bili prilično različiti, ali to nije bilo toliko očigledno ostatku komšiluka pošto su izuzetno ličili jedan na drugog i pritom vodili dosta povučen i miran život, naročito uzevši u obzir prirodu njihove sličnosti. Naime, oni su važili za naočite osobenjake, koji su posle smrti njihovih roditelja (u sada već istorijskoj petojulskoj kosidbi) jednostavno prekinuli svaki odnos sa ostatkom brdske zajednice. Petar, brat sa slabijim vidom (ali to niko osim njih dvojice nije znao) je razveden već dve ipo godine, ogorčen na život i ženu - čuvenu Milicu beskućnicu, kojoj plaća alimentaciju u vidu precenjenog apartmana na belom potočiću pošto je od golać soja i posle razvoda nije imala gde da živi sa iritantnim detetom za koje ponekad sumnja da je uopšte njegovo. Za sebe smatra da je probao sve što život može da mu pruži i opekao se na svakom koraku te je rešio da ostatak svojih dana provede u miru i komforu sopstvene kućice, posmatrajući nebo i gravirajući unutrašnjost zidova svojim filozofskim recitalom na kome radi već 4 godine svakog dana (jedan od glavnih krivaca za raspad braka). Zoran je, sa druge strane, iako likom veoma sličan bratu, imao savršen vid(ali to niko osim njih dvojice nije znao). Toliko savršen da je mogao da vidi sve do dna brda, a ponekad i do samog vrha, kada bi to položaj sunca dozvoljavao. Kao i njegov brat, važio je za namćora, asocijalnog drndoša i izgnanika iz društva, ali iako je to bila itekako istinita tvrdnja, za razliku od Petra, Zoran je jednostavno bio izuzetno stidljive, povučene i krhke prirode. Sklon raznim bolestima i čestom padu imuniteta, bio je primoran da dosta vremena provodi u kućici, te samo povremeno proviruje napolje, kako bi uživao u lepoti krajolika. Bio je zaljubljen u Olgu poslednje 3 godine. Prvi put je video kada je sunčala dlakavi trbuh u jeku letnje sezone, svega nekoliko stopa od njegove kućice. Bila je, kao i svaka krtica, prilično obnevidela i kada je pomolio glavu napolje pitala ga je da joj opiše okolinu. Niko nikada nije bio tako dobronamerno direktan prema njemu te je, uživevši se u ulogu, proveo čitavih trideset sedam minuta opisujući joj svaku travku, svaki cvet. Od kada se vratila pod zemlju toga dana, nije progovorio reč sa njom, jer mu se više nije obraćala. Nije ni on njoj, jer posle šesnaestog puta, kada je pomolio glavu napolje, a ona se sunčala u neposrednoj blizini i nije mu se javila, odlučio je da misli da je ona potpuno nezainteresovana. Istina je bila da ga jadna gospođica Olga, jednostavno nije videla, a želela je da ga sretne, jer on je bio prvi koji joj je tako detaljno i živo opisao okolinu. Svejedno, Zoran, postiđen, uvređen i sa bolom u srcu, rešio je da se do daljnjeg drži na distanci.

Rani mrak

2010-12-28T01:32:00.001+01:00

Zimi mrak pada pre 4. Pročitao sam to negde ranije. Zapravo, moguće je da sam to sam napisao ili sanjao, ne znam. Volim zimu jer se osećam sigurnije. Lakše mi je da spavam danju jer onda ne moram da se krijem od tuđih pogleda. Rani mrak je utočište za moju zbunjenu dušu. Na taj način nećeš moći da vidiš koliko mi je teško da te pogledam u oči. Koliko mi je teško da progovorim iz tame.
Provodim noći maštajući o tvom dodiru. Upadam u nekontrolisana bunila gde mi se javljaš u senkama, gde se držimo za ruke i smejemo kao deca. Gde smo srećni. Bdim satima nadajući se najmanjem znaku tvog prisustva. Volim da mislim da i ti to radiš. Ponekad se čak osećam kao da to i znam, ali se ubrzo obeshrabrim.
Mrzim zimu. Mrzim je jer sviće posle 6. To je previše vremena za razmišljanje o tebi, uzaludno čekajući da me se setiš. I sve je mokro i sivo i plače i nema nikog i mrak pada pre 4. Prezirem rani mrak. Zbog njega postojim.

Veliki čovek

2010-12-27T22:26:00.004+01:00

Veliki čovek sanja moćne padobrane. Šarene, crvene i bele, štraftaste i raširene, kako se vijore na vetru bez padobranaca. Sanja gvozdene kapije obavijene grožđem i čipkane haljine koje sede na ogromnim stolicama od pruća. Bundeve mraka i nekoliko sažvakanih, odavno ispljunutih i zgaženih žvaka. Sanja sebe kako drhti. Od straha ili možda hladnog vetra, sanja kako je sklupčan, nag, u betonskom ćošku rukama obavijenim oko kolena. I sanja Sunce. Daleko u svemiru kako eksplodira svake sekunde i pretače svoje noćne vodonike u svetleće helijume. Sanja novac i automobile koji trube, ljude koji užurbano gaze pešački prelaz i ptice koje u jatima nadleću krovove na kojima nikada nije bio sa njom.

Kada se probudi, uvek tužno izdahne, stisne zube, primoran da bude veliki.

Godišnja doba

2010-12-20T13:13:00.002+01:00

Uvek je bežao od samog sebe jer to je nešto na šta je odavno navikao. Te večeri su razmenili nekoliko reči i nasmejala mu se, iako je veći deo vremena samo nemo zurio u zid. Kada je odlazio, poželeo je da kaže nešto više, ali joj je samo pružio ruku i rekao "zdravo". I ulice i vetar i koraci koji prelaze u trk. Jastuk, nesanica i praznina u sobi.

Šraf

2010-12-18T17:20:00.001+01:00

Juče je toliko popio da kada bi ga neko pitao šta je radio, bez mnogo kolebanja bi mogao da kaže da se odšrafio k'o guzica. Ne seća se kako je došao do kreveta niti kada je to tačno bilo, ali je stigao. Pošto je isuviše kasno da bi uhvatio korak sa odavno raskoračenim danom, ostaje je da leži i čita. Slova uspavljuju, sklanja knjigu u stranu. Zimski dan je već uspeo da se oboji u crno, stiže poruka na moblinom, razvlači se u papučama, tuširanje, internet, jakna, kapa, alkohol.
Večeras će toliko popiti da bi bez previše kolebanja mogao reći da će se odšrafiti k'o guzica.

Dečak

2010-12-12T17:52:00.000+01:00

Jedan mali dečak sedeo je na ivici kreveta i grickao šiške koje su mu prekrivale oči. Nije imao drugare, a želeo ih je. Mnogo ih je želeo.
Onda je majka ušla u sobu i nežnim glasom rekla "Hajdemo u šetnju, drugar!"
Ustao je, tužno oborio glavu i krenuo za njom.

Možda je tako najbolje

2010-12-09T01:47:00.001+01:00

Pala je kiša i pošto je hodao sam i bio je mrak i duvao je jak vetar, došlo mu je da plače. Mokre patike, mokre čarape i mokri obrazi u tri ujutru. Mokre ulice, mokri krovovi i niko koga bi mogao da pozove. Prolazeći pored njenog bloka izvadio je telefon iz džepa i pronašao je u imeniku. Sa prstom na zelenoj slušalici dogegao se do svoje zgrade gde je opipavši sve džepove shvatio da je izgubio ključeve. Seo je na ivičnjak i obgrlivši kolena sačekao jutro. Možda je tako najbolje za sve.

Zaprška

2010-12-07T01:09:00.003+01:00

Posle posla otišao je do prodavnice i ispraznio novčanik. Na putu do kuće ušao je u kafanu i pošto nije bilo nikoga sa kim bi pio, pio je sam. Nekoliko tura kasnije, rekao je gazda Lokiju da ga upiše na crtu i sporim hodom krenuo kući. Ostavivši kesu sa namirnicama u kuhinji, odgegao se do kupatila gde je masturbirao, te se, očistivši znoj sa čela, polako na prstima ušunjao u spavaću sobu. Legao je pored žene koja je osetivši miris zaprške u nozdrvama znala da ne mora ništa da ga pita.

Tinejdžer

2010-12-04T10:38:00.000+01:00

Juče je napunio 13 godina, a danas se razboleo. Pošto je sada veliki, majka je rekla da bi trebalo da ode sam kod lekara.
Ubrzo se našao ispred rđavih vrata zlonamernog doma zdravlja, ušuškan u perjanu jaknu, sa šalom oko vrata i usta i debelom, vunenom kapom sa ćubom. Duboko je udahnuo vazduh i zakoračio u leglo zaraze, smrada i starosti. Predao je zdravsvenu knjižicu i tražeći mesto gde da sedne, gurajući se kroz masu starog mesa koje je smrdelo na ustajalu tkaninu, mrtvu kožu i iskonski znoj naleteo je na Petra. Sedeo je sa njegovom mamom i čekao na red. Umesto da bude ponosan na sebe i da likuje što je on sam, a Petar sa majkom, osetio je užasan stid.
"Otkud ti ovde?", gotovo iznenađeno ga je upitao Petar, brišući nos rukavom.
"Čekam dedu, bolestan je. Eno ga tamo, aj' ćao!" i užurbano se proguravši do izlaza, sa obe ruke gurajući teška vrata istrča napolje, na ivici suza.
Sa Petrom unutra sigurno ne može da se vrati nazad, a bez zdravstvene knjižice ne može kući. U tom trenutku se osetio toliko bespomoćno, toliko izgubljeno i toliko usamljeno, da je poželeo da nestane sa lica zemlje. Iako tada nije bio toga svestan, postao je tinejdžer.

Broj sa zarezom

2010-12-02T21:18:00.002+01:00

Toga dana u školi, na času fizike, učila je o gravitaciji. Nastavnica je pričala o jabuci koja pada sa drveta, pisala neke jednačine na tabli i pominjala brojeve sa zarezima. Naime, sve na planeti Zemlji je pod uticajem sile gravitacije. Sve. Na dvočasu srpskog jezika je lomila glavu oko kiše. Bilo joj je sumnjivo kako kiša pada, a oblak ne. Kako je to moguće? Na kraju je odustala i čvrsto rešila da na sledećem času fizike skupi hrabrost i uprkos užasnom strahu od nerazumevanja brojeva koji imaju zarez, postavi pitanje. Zvono je probudilo iz sanjarenja i kada je izašla iz škole u mrak koji je odavno pao odmah joj se samo od sebe postavilo logično pitanje - Kako mrak pada? Šta to pada? Odakle to on pada na zemlju svake noći?
Majka je poljubila i ustanovila da ima temperaturu. Visoku, trideset osam sa osam, kaže skočila joj je vatra.
U krevetu, je u polu bunilu pričala o padanju mraka i skakanju temperature, zalaženju sunca i padanju jabuka. Majka je zabrinuto pokušavala da joj spusti temperaturu mazanjem rakije po tabanima i leđima, a onda je konačno zaspala. Sanjala je kako maže rakijom dan i spušta noć na zemlju, sanjala je zapaljene zvezde koje skakuću nebom i mesec koji gori u plamenu. Sanjala je nastavnicu fizike koja joj se smeje, čitavo odeljenje koje joj se plezi i sebe kako plače od stida.
Ujutru se probudila i bio je dan, a temperatura je nestala i to sve uprkos gravitaciji, rakiji i brojevima sa zarezom.

Plišane igračke

2010-12-02T10:57:00.000+01:00

Na petom spratu sedmospratne zgrade živi devojka sa posteljinom na šarene kružiće. Ima debelu zavesu i moderne roletne koje spušta noću, pretpostavljam zato što joj se ujutru vidi krevet sa prozora i terasa zgrade preko puta. Majka joj ulazi u sobu, diže roletnu i budi svakog dana oko 9, verovatno kako bi joj rekla da uči ili da ide na, fakultet, posao ili nešto slično, ne znam. Uveče do kasno sedi, sa prekrštenim nogama, ispred kompjutera i najčešće pije nešto iz jedne ogromne šolje. Nikada nisam video da joj je neko od prijatelja dolazio u sobu, niti sam prisustvovao njenom večernjem odsustvu. Desi se, ovih dana sve češće, da pred spavanje ne spusti roletnu. Ne znam šta to znači, mogu samo da nagađam, ali primetio sam da je sklonila sve plišane igračke sa kreveta.

Ti i ja

2010-12-01T04:47:00.000+01:00

Bliži se zima, lepo doba. Zimi se češće viđamo, uz kafu, čaj ili kuvano vino. Pašće sneg, stvoriće se crna bljuzga po ulicama i jedva ćemo naći mesto u nekom od kafića. Znam, pošto je tako bilo i prošle zime, i one pre nje, i one pre nje.
Pričaću ti lepe stvari. Zanimljive sitnice, hobije, akcije i druženja. Ti ćeš mi se žaliti na ljubav, porodicu, posao, prijatelje i samu sebe. Gledaćeš me i možda ćeš pući, a ja ću te gledati i možda ću pući. Reći ćeš mi da si ljubomorna na mene, a ja tebi? Haha.
Mrak će već negde posle 4 popodne osvojiti ulice, a ja ću te pogledati i očima ti reći ono što i sama znaš, a to je da se ljudi žale na stvari koje imaju, a žele bolje. Reći ću ti pogledom kako ti pričam sve te lepe stvari, jer, osim priča, ja i nemam ništa drugo u životu. I znam da ćeš me čuti. Tada će postati neprijatno i poželećemo da nismo potezali tu temu, ponovo.
Opet, dobra stvar kod zime, tebe i mene koji sedimo i ćutimo zajedno je što to sve znamo unapred i ne smeta nam.
Zato si mi baš ti - ti, i zato sam ti baš ja - ja.

Jabuka u magli

2010-11-30T10:31:00.001+01:00

Magla može da se seče nožem. Vrelim nožem za ledeni puter. Ukoliko je udišem čitav dan, znam da ću uveče sanjati, zbog ukusa u ustima. Čađava magla za tren pretvori ljude u duhove, a grad u spostvenu senku. Stojim pored bandere i čekam te. Nikako ne mogu biti siguran da li ćemo se pronaći ili ćeš i ti mene čekati, tu, pola metra od mene. Zato smo se dogovorili da kada stignemo pojedemo jabuku, jer, ko još jede jabuku po magli, a to će biti siguran znak da smo to mi.
Sa desne strane čuo sam te da si zubima odlomila komad i da žvaćeš, usisavajući sok obrazima. Stao sam ispred jabuke, još uvek nesiguran u postojanje tvoga lica i kada si podigla ruku da još jednom zagrizeš, hitro sam odreagovao vratom i ukrao ti zalogaj. Vrisnula si, ispustivši voćku na trotoar, te kada sam ti se uneo u lice, da proverim da li si to stvarno ti, i shvativši da nisi, instinktivnim trkom od minimum 3 do 7 metara, osetih strašno olakšanje što je magla tu, da me čuva od tuđih pogleda.

Isečci na ulici

2010-11-29T01:40:00.000+01:00

Kada hoda, često sluša isečke razgovora ljudi na ulici. Prolazeći pored autobuske stanice kod zgrade tehničkih fakulteta dva suvonjava momka pričaju o Košijevoj teoremi. Par koraka dalje, uhvatio je par reči kao što su "kolokvijum", "15 poena" i "Stanković", kao i "valjda neću pasti". Dve devojke spominjale su budžet, bodove, nepravdu.
Bilo mu je super da misli o magičnoj povezanosti svih tih ljudi koji su baš u tom trenutku bili na istom mestu. Studenti ispred fakulteta pričaju o fakultetu, kakva spontanost. Na stanici tramvaja kod Vukovog spomenika visoka žena duge plave kose u cipelama crne boje pričala je telefonom nekome kako joj dete ima temperaturu 38 sa pet, neki klinci su se grlili, ljubili i kikotali pored dok je sedi uglađeni gospodin u sivom odelu pretrčavajući ulicu gadno opsovao krv taksisti koji je legao na sirenu.
Vetar je baš jako duvao i počela je da ga boli glava. Ušao je u stan, skinuo jaknu, seo u stolicu i ćutao. Onda je poželeo da se vrati nazad na ulicu i da sluša isečke tuđih razgovora kako ne bi morao da bude izolovan u tišini samoće.

Poklonjen dan

2010-11-22T20:26:00.000+01:00

Unuci su toga jutra ustali ranije nego što je navikao. Nasmejanih lica baciše mu se u zagrljaj te u izlivu nežnosti dade obećanje da popodne idu po sladoled. Na ulici su svi bili nasmejani, čak se i gospođa Aleksandra nežno javila i poželela lep provod. Cvrkut ptica sa obližnjih grana plesao je sa toplim kikotanjem dve glavice koje su trčkarajući ispred njega veselo hitale ka poslastičarnici. Na ulaznim vratima pisalo je da je otvoreno, ali dečaci ni zajedničkim snagama nisu uspeli da ih otvore. Onda je on pokušao, ali ruka kao da je prošla kroz uglancano staklo. Pokušao je još jednom i pomalo uplašeno zastao na trenutak. Nikola je počeo da plače, a dekina ruka u pokušaju da mu pomazi nestašnu kosu nestade kao da je od pare.

"Pa dobro, ovo i nije bilo tako loše", pomisli i zaklopi oči.

Drvo

2010-11-15T20:41:00.001+01:00

Tu je to jedno drvo. Graja iz školskog dvorišta pored prija. Klinci trče za loptom, devojčice ogovaraju na tribinama, a svakih par minuta prođe tramvaj i zatrese podlogu. Volim da držim šaku na hrapavoj kori. Koliko li je debela, ta kora? Koliko ožiljaka krije ispod? Sigurno ne malo. Žuta skitnica, neki veseli mešanac, prišao je i ne obazirući se na mene obeležio drvo kao svoju teritoriju. Pomazio sam ga i pogledom pokušao da mu stavim do znanja da je u velikoj zabludi. Tu je to jedno drvo. Drvo sa dovoljno debelom korom da voli buku grada.

Radni dan

2010-11-14T01:19:00.002+01:00

Zimi mrak pada pre nego što uspe da završi smenu. Kod kuće večera, opere zube, pošalje joj imejl na koji zna da neće dobiti odgovor i leže u krevet.
Poslednjih 7 meseci sanja kako ide na posao. U odelu, sa kravatom, kako prelazi nerazdanjenu ulicu trčeći. Svi na pločniku ga gledaju sa gađenjem, jer užasno kasni dok mu u trku papiri izleću iz kožne tašne. Dok spava, srce mu se ubrza do te mere da u trenutku kada uđe kod šefa u kancelariju, spreman da se pravda gužvom u saobraćaju, oseti oštar bol i trgne se iz sna obliven ledenim znojem. Onda se umije, obuče odelo, namesti kravatu i trčećim korakom, pre svitanja, kreće ka radnom mestu.
Zimi mrak pada pre nego što uspe da završi smenu. Kod kuće ponekad večera, najčešće opere zube, pošalje joj imejl i leže u krevet.
Najčešće pre spavanja popije par piva kako bi lakše zaspao, jer zna šta ga čeka u snu. Ujutru je novi radni dan. Dan koji živi u nadi da će te večeri, kada proveri poštu, možda pronaći njen odgovor u sandučetu. Može i u snu.
A zimi mrak pada pre nego što uspe da završi smenu.

Potkožna bubuljica

2010-11-14T00:21:00.001+01:00

Zveckaju ti kovanice u džepu. To je zato što ti je korak hitar, nervozan i tvoj. Imaš cvetnu haljinu, crveni lak i ja te mrzim. Pošto ne znam gde spavaš, pretpostavljam da menjaš krevete kao raspoloženje - isuviše često da bi se vodila evidencija. Ti si jedna bezobrazna kurva koja ne obraća pažnju na mene. Ti si jedna hladna, nesrećna žena za koju znam da izmišljam gluposti samo zato što ne umem bolje. Ti si jedno mekano klupko zadovoljstva u mojoj glavi. Ti si, ti si moja potkožna bubuljica, pokušavam da te se rešim, ali u procesu zauzmeš još više mesta i boliš. Znam da spavaš u istom krevetu, svom. Mislim, ne znam, o tome se zapravo i radi, ne znam.

Nešto fali

2010-11-09T02:19:00.000+01:00

Krem sir, viršle, voćni jogurt musli kajsija, sutlijaš. Trebalo bi da joj se javim. Verovatno će se namrgoditi ako zaboravim, njoj je to sve bitno. Hleb, 100 grama pečenice, jaja i dve jetrene paštete. Treba da odem da razvijem film, baš me zanima kakve će fotke ispasti, sto posto neke bezveze, ali opet, to je super. Sapuna dva, od meda i mleka, veliko pakovanje toalet papira i pasta za zube. Uverenje o studiranju, za vojsku, da otkažem ručak sredom, da se nađem sa društvom. Par limenki soka, boca vode, banane. 'Halo? Evo u prodavnici. Da. E, ne mogu sutra, moram da, ma imam nešto. Da, da. Ajde javiću ti se ja kasnije, važi? Da, ajde ajde'. Hmmmmm napolitanke i čajni keks. To je sve. Sve je tu.

Opet, kad legnem uveče u krevet, osećam da nešto fali.

Samo pravo

2010-11-09T02:09:00.000+01:00

Drndavi Reno 4 koji smo na gurku upalili pozajmivši ga iz dedine garaže trucka se kao blesav, sigurno grabeći ka moru. Još samo 200 kilometara. To je oko 4 sata. 4 sata i tu smo. Ona i ja. prepunjeno zadnje sedište stvarima i karirano ćebe preko njenih nogu. Šator i vreće u gepeku i prelep dan za put. Ako bih sada odmah morao da definišem sreću, verovatno bi to bilo ovo. Za nekih pedesetak kilometara neću znati tačan put. zaustavićemo se pored nekog starijeg gospodina sa štapom i sedim obrvama, ona će skloniti naočare za sunce sa očiju na čelo, spustiti prozor i stidljivo pitati za pomoć. Reći će nam 'Samo pravo, do raskrsnice, a od raskrsnice isto samo pravo'. Dala mi je sendvič i ukrala jedan griz. Sunce zalazi za nekih pola sata.

Bez mene

2010-11-07T09:00:00.004+01:00

Želim da ti poklonim cvet. Cvet koji ne znam gde da uberem. Koji nemam gde da uberem. Tražim te po poljima dečačkih snova, tražim se po prašumama tinejdžerske samospoznaje. Nema. A onda te osetim u mraku. Tvoj miris prkosi vetrovima nade.
Lepo mirišeš i imaš žutu glavu. Udisao bih tvoj kiseonik po ceo dan. Volim kako se njišeš na vetru i kako si me prihvatila, zato što sam sam. Zbog toga znam. Znam da si cvet koji želim.

Dolazi zima i pašće sneg i plašim se.

Plašim se da će ti biti hladno, jer, jer da sam sa tobom, moje telo bi te grejalo, siguran sam.

Još više se plašim se da će ti biti toplo.
Bez mene.

Bukurešt

2010-11-04T19:00:00.004+01:00

Ja sam čovek koji se budi sa prekrštenim nogama. Kada se probudim dovoljno kasno da znam da nemam baš nekih obaveza tog dana, volim da dignem noge na zid, a zabacim glavu unazad da visi sa kreveta. Pogled nije sjajan, ali smiruje.Najčešće ne pijem kafu za doručak, ali danas sam popio jednu tursku i baš mi je prijala. Ljudi na ulici su standardno mračni, red u pošti, gužva u pekari, dim u kladionici, kerovi u parku. Kada sam seo došla je ona. Pitala me je nešto što me nikada do sada nije pitala, što je u meni izazvalo neočekivanu erupciju nepoznatih emocija. Mislim, nije njeno 'Imaš upaljač?' bilo toliko neuobičajeno za ljude oko nas, ali za mene, za nju, bilo je nešto sasvim novo. Pošto sam doručkovao kafu, rešio sam da zavučem ruku u džep i dam joj jebeni upaljač koji inače nemam. Dopalo mi se zaprepašćenje koje sam izazvao, te pošto je zapalila cigaretu koju inače ne puši i izduvala dim iz pluća, zgrabio sam je oko struka i pitao da pobegne sa mnom u Bukurešt, da ofarbamo kosu, pijemo limunadu i držimo se za ruke.

Golman

2010-11-04T16:59:00.000+01:00

Fudbal se u ulici igra ili oko 3, ako se ide ujutru u školu, ili oko 7, kad se ide posle podne. Svi se okupe i onda Lazar i Petar biraju svoje timove. Denis je uvek prvi izbor, pa Vule. Rade,Joca i Buca su sledeći na redu, a u zavisnosti od toga ko je prvi birao, onaj drugi odabere mene, kao poslednjeg, da branim na golu. Stative su nam četiri kamena koja krijemo kod čika Ljube u garaži i imaju bele tačke na sebi kako bi se znalo da su naši. Ne znam da li sam to ikada rekao, ali ja stvarno ne volim fudbal, naročito ne volim da branim. Uvek me napucavaju loptom, smeju mi se kad me boli, ako primim gol svi su ljuti na mene i uvek sam ja kriv.
Sinoć sam sanjao da igram u napadu, a da Denis brani i ja mu dam gol kroz noge. Haha, kako bi bilo super da to nije bio samo san.

9 ujutru

2010-11-03T19:16:00.001+01:00

Voli da šeta svoje kuče onda kada bi on možda mogao da izlazi iz svoje zgrade, ili da čeka autobus na stanici. Svakog dana, oko 9 ujutru, ona zna da on ide na fakultet i ponekad ga i sretne. Ponekad čak i pređe ulicu, pa se pozdrave, kaže mu 'ćao' i on se osmehne i mahne. Nekad je i pita kako je, šta joj radi brat i možda još nešto. Ispušta divne tonove iz grla koje ona mora što pažljivije da osmotri, pa nema vremena za razumevanje. To radi ponekad jer kada bi to bilo stalno, verovatno bi postalo jasno ono što ona želi da bude jasno, a to je ipak možda previše stresa za 9 ujutru.
On nekad i ne ode u 9 na fakultet. Ne može da zna, jer nekad jednostavno reši da ne ode, a nekad možda ima i drugačiji raspored. Utorkom i petkom je u 9, kada reši da ode. Utorkom i petkom je i ona tu sa svojom kucom, preko puta autobuske stanice. U 9 ujutru, čeka.

Kameleon

2010-11-03T18:58:00.003+01:00

Probudio se namršten. Doručak nije jeo, jer mu nije bilo do hrane. Hodajući do škole rešio je da ostane još malo na kiši pošto je sivilo neba lepo kamufliralo sivilo njegove duše. To mu je prijalo. Posle nekog vremena ušao je prvo u školu, a zatim i u svoju učionicu, ostavljajuću vlažne tragove svojih nezainteresovanih stopala za sobom. Profesorka matematike je na njegovo 'ne znam', rekla da je to neopravdani izostanak i da sedne na svoje mesto, a on, on je bio spokojan jer zbog mokre kose koja je ovlažila lice, ona koju nije smeo da pogleda u oči nije mogla da vidi da plače.

Bez prošlosti

2010-11-02T23:08:00.002+01:00

(ovo da se prepravlja dosta)

Ti si moja devojka,
moja devojka bez prošlosti.
Ne sećam se držanja za ruke,
ni kada si mi u mraku
malo jače stisnula šaku,
stavivši mi do znanja
da si moja,
da sam samo tvoj.

Ti si moja devojka,
moja ljubav bez prošlosti.
Ona čiji osmeh sanjam,
da se sa mojim smeši.
I ležimo na krevetu sećanja.
A nikada nismo bili
nismo bili samo ti i ja
sami, sa osmeha dva.
Nikada nismo pili crno vino,
sami, sa svećama po podu
i nekim rižotom, ili štagod.

Ti si moja devojka,
samo moja devojka bez prošlosti.
Ona sa kojom bih voleo da,
da mogu da se sećam mora,
prošle godine, ili pre tri godine,
ili izleta do Novog Sada prošlog vikenda.
Znaš?
Tako bi bilo mnogo lakše.
Za oboje.
Ovako, nemamo ništa,
samo pogled preko stola.

Ti si samo moja devojka.
Devojka bez prošlosti.
Toga moraš biti svesna!
Jer ti se smeješ kad me vidiš,
samo ti, kao nijedna druga.
Iako nemamo sećanja,
i danas je verovatno jedno novo juče
koga isto tako neće biti,
Ti se ipak smeješ,
očima, stomakom, meni.

Ti si moja devojka,
San i želja bez prošlosti.
Ti si ta za koju znam,
da baš zato što nemamo juče,
i zato što sad ležimo sami,
svako u svom krevetu,
znam da je sutra tu,
samo za nas.

Na pivu

2010-10-31T12:21:00.000+01:00

- Znaš, ne moraš uvek da kriješ sve od mene. Možeš ponekad recimo da se javiš na telefon i da ne odeš u drugu sobu.
- Ne verujem šta pričaš. Pa sklonim se jer neću da smaram ljude svojim razgovorima. Plus, u krajnjem slučaju, moji razgovori su moji razgovori, ne vidim zašto, šta, kao, bolji smo drugari ako ne odem u drugu sobu?

Rekao bih ti da me strašno nervira kada očigledno ne podnosiš moje glupe priče, moje sulude ideje koje pričam isključivo radi zabave. U ovom trenutku, rekao bih, ne, udario bih te po sred nosa.

- Ma ne bre, nema veze. Dva točena! Da, da! E, znaš, sinoć sam opet sanjao.
- Šta? Ček, evo je Marina. Alo, des?
- Hej.
- Ćao momci, šta se radi? Pivo a? Meni jedan čaj, ako nije problem. Voćni, bilo koji, jagoda? Da, može, ok. I? Pivo znači? Bezveze vam je to, prerano je.
- Marina, otkud ti? Mislim, zar nisi...
- Pa Jova mi rekao da ste tu, čekaj, šta, kao jel me to pitaš kao onako ili...
- Ma onako, opusti se, mislio sam da si već zapalila.
- Nisam, nisam, hu hu, kako sam uzbuđena, u sredu krećem i to je to!
- Sjajno. Baš se radujemo, zar ne Marko? Skroz je super sredila sama sebi narednih mesec dana.
- Da.
- Inače, nas dvojica tako malo pričamo nešto i, da te pitam, šta misliš ti, da li kada mi zvoni telefon treba da ostanem da sedim ili da se sklonim u stranu da vas ne smaram?
- Pa to zavisi ko te zove... zar ne?
- Upravo, vidiš?
- Ne, zavisi sa kim sediš, o tome ti pričam, lobanjo jedna.
- Ponašaš se kao neka riba.
- Vou, sad si mi rekao, jea!
- Šta je sa vama dvojicom? Samo se peckate. Hvala.
- Marku došli oni dani.
- Marko?

Huh, ne mogu jebeno verovati koliko me nerviraju. Šta je ovo, koji kurac? Došla je Marina, jej, hajde da sada šaljivo prepriamo svaku jebenu do sada izgovorenu rečenicu, predstavima mene kao imbecila i malo se smejemo. Ha ha ha. Jebote, aaaaaaaa, nikada se neće opametiti. nikada se neću opametiti. Za neke stvari, u nekim situacijama, jednostavno, grghh.

- Marko? Alo, pajseru?
- Da, da.
- Šta?

Pa ja ne mogu da verujem kako me gleda. Likuje, ladno likuje i misli da ga nisam čuo pa sad kao da ispadne štagod.

- Šta šta? Pa krvarim, eto šta. Ulošci, žilet, štoljpi. Idem da se upucam.
- A Makii šta je sad biloo? A reci nam, molim te reci nam, znaš da će ti biti lakše ako ispričaš.
- Pusti ga, znaš da ne voli da...

Lalalalalalalalalalalala možda postaje isuviše problematično ovo bežanje iz razgovora. Ipak oni, na kraju svi samo misle dobro i sve to.

- Drugi put.
- Drugi put.
- Da.

- I, khm, ovaj, hoćemo možda večeras do Pere?
- Pere?
- Sećate se, iz gimnazije lik onaj?
- U da, LIK! Gimnazija, jea! Obavezno, idemo.
- Jebi se, navodno će biti super žurka.
- Super žurka, Pera, gimnazija... čuješ li ti sebe?
- Što?
- Ubijate me.
- Ma crkni više, koga briga.
- Može još jedno?
- E, i meni. Hoćeš ti nešto drugo?
- Ne, imam ovaj čaj, dobar mi je. Nego, hoćemo da idemo? Hajde, bezveze mi je sama da se pojavim.
- To je zato što si matora usamljena baba koja je oterala sve ljude od sebe pa se sad kešaš na nas dvojicu pičkopaćenika koji ne mogu da srede čak ni stan, a kamoli sopstveni život.
- Šta? Opet ti nešto, nego, HAJDE bre, hoćemo?
- Ne.
- Naravno da ne.
- Kakvi ste homoseksualci.
- Marina, hajskul rijunioni baš i nisu moja voćka rakije.
- A šta je tvoja voćka rakija?
- Koja.
- Dobro, koja. Pa koja je?
- Ma njegova voćka je žilet, vena, kada i neki Džared Leto rok.
- Hahha, Džared Leto. Džared Jesen.

Mislim da nemam snage više da učestvujem u ovom razgovoru. Ne mogu ponovo da pričam o gimnaziji, o tome kako je neko bio kul, a neko nije. Kako je neko bio onakav, a sada je ovakav. Ko je sa kim, koja boja kose je sada aktuelna među 'jačim ribama'. Šta? Kakve žurke okupljanja? Štagod, svi nešto rade, sigurno nisu prestali da postoje. Samo, koga to zapravo zanima? Mislim, zašto ubijati vreme na taj način? Nije kao da imam bolju ideju, ali i ćutanje se čini normalnije. Kakve gluposti, jebene gluposti. Bole me noge.

- E bole me noge. Idem ja.
- Čekaj, a pivo?
- Poklanjam ti ga.
- Aj čujemo se kasnije.
- Ajde.
- Ćao Marko!

pih poh šubidubidoh

2010-10-24T18:42:00.003+02:00

gastronom si moje soli, dodir peče, ugriz boli.
degustator moga mesa, akrobata živca besa.
dok plešemo nagi, ti me kobajagi.
dok ležimo goli, hajde me zamoli,
jer je moja žučna kesa, utočište tvoga stresa.

ti si slikar moje duše, drugi ljudi samo guše.
baletanka mojih muda, arabeska slatkog bluda.
spavamo u tami, volim što smo sami.
ćutimo u mraku, milujem ti dlaku,
i dok sunce pravi luk, ja ti grlim mekan struk.

astronom si mog stomaka, moje telo, tvoja žvaka,
istraživač moga srca, kad te nema ono štuca.
mirišem ti kosu, sreća je u nosu.
osećam tvoj znoj, kada ližeš moj.
kičma krcka, mozak drema, sada kad te nema.

horoskop

2010-10-17T13:29:00.000+02:00

-Šta si u horoskopu?

Ja nisam 'šta', ja sam 'ko'. Kad bi mogla da me čuješ kako mislim verovatno bi mi rekla da mi je ego veličine omanjeg sažvežđa. Omanje sazvežđe, to omanje sazvežđe, olako grupisano i nazvano nekako, te spomenuto u neobaveznom razgovoru sa samim sobom u ovom trenutku za mene predstavlja totalnu suprotnost onome za šta zapravo mislim da bi trebalo da se zalažem, tj. baš se razlikuje od onog mene koji bih želeo da jesam, ili mene koji mislim da jesam ili nekog takvog mene.
I neke stvari nikada ne naučim. Neke stvari kao taj neobavezni razgovor koji uključuje omanja sazvežđa, omanja sažveđa sitnija od belega na mojim leđima. Neke stvari koje nikada neću naučiti. Nikada, mahom jer ne želim i smatram da su neiskrene, lažne i sa nekim nazovi zadnjim namerama, koje su u mom svetu, pa makar to zvučalo odvratno na koliko god želim nivoa, ali u mom svetu su to prednje namere. Neću naučiti neke stvari jer ne želim, a ne želim jer ne umem, a ne umem jer prosto nisam taj. Neću da upoređujemo naše životinjske ukalupljene osobine. Ne želim da ja, recimo budem bik, a ti vaga, pa da mi ti onda pričaš o tome kako se mi slažemo ili ne slažemo, kako je moj mesec drugačiji od tvog meseca i kako su tvoje zvezde neke druge zvezde, te kako i ja imam neke zvezde koje su nazovi moje, a one nisu u dobrom odnosu sa tvojim, čijim god. Ne želim to. Ne želim. Ne želim i boli me. Sedim i gledam te. Mnogo si lepa. Lepa si sama po sebi. Ispucala koža na tvojim prstima i izgrebani nokti i neuredna, a čista kosa koju kao da paziš da ne dodiruješ prečesto kako ja ne bih pomislio nešto. Možda nešto zadnje, haha.

-Kako ništa? Pa kad si rođen?

Kako ne znaš? Mogla si da zapamtiš jer si me to već pitala, a mislim i da sam ti drugom prilikom i rekao jer smo pominjali nešto drugo, treće. Znam da ćeš mi reći da sam težak. Teška osoba, tvrdoglava i dovoljno zadrta da kad stanem na tebe, vago, da ću te smrviti. Hej, ali ja sam niko i ništa u horoskopu, odbačen sam,izopšten iz tog horoskopskog društva, iz popularnih krugova i popularnih trouglova i popularnih krema za ruke. Pa ja ni ne želim da stanem na tebe. Stanem na tebe. Kada mi pričaš o svemu tome, ne mogu da prestanem da te gledam u oči, jer znam da igraju od sreće, znam da mi to pričaš jer je to neka neobavezna tema koja može da popuni naše vreme, prisvajajući ga i davajući mu neko značenje, pružajući izgovor za neosnovano provođenje.
Želimo da provodimo vreme zajedno. Kada kažem želimo, to znači da ja želim i da volim da mislim da i ti možda barem malo želiš. Pa makar pričali i o horoskopu. Horoskopskom svetu gde sam ja životinja, a ti predmet. Svetu gde ne postoji previše filozofije i gde su nam sudbine unapred određene. Kako koji je moj dragi kamen? Moj metal? Pauermetal.

-Znaš, tvoj znak i moj...

Ne znam. Da znam, verovatno bih bio u stanju da te slušam. Ne znam, ali da znam, verovatno bih bio u stanju da te uhvatim za ruku. Da znam, a ne znam, verovatno bih bio stanju da te, pa, da spustim moju šaku na tvoju nadlanicu, ili na tvoj dlan, koji je pomalo grub, jer ga ne štediš. Da spustim moj dlan na tvoj dlan. I onda bih voleo da tako držim ruku, barem pet minuta. Barem šest minuta.
I imam grozan osećaj da se udaljavamo jer nam je previše stalo i jer se previše plašimo. Ovde mene i tebe naravno ponovo predstavljam kao nas, zato što tako volim da radim, jer je to jedini razlog. Jedini razlog za život, u ovoj mojoj novopronađenoj tinejdžerskoj zaljubljenosti ili opsesiji, ili...

-... pa se čujemo ovih dana ili tako nešto.

I onda odeš i nema te. I onda te gledam u mojim mislima i na ekranu mog kompjutera i onda pričamo, a ja ne mogu da verujem da to zapravo radim jer meni je baš to ono što me baca u očaj, ali u isto vreme pruža neku eventualnu nadu da ćemo se ponovo videti. Ti si ponekad mnogo hladna. Nekad si možda samo nesvesna količine mraza kojim si u stanju da mi zamrzneš srce. Možda to namerno radiš, kako bi bila sigurna da će tako smrznuto da čeka na tebe kada me se ponovo setiš. Možda je horoskop samo još jedna od tvojih metoda kojima me čuvaš za sebe, odbacujući me u stranu. A meni samo treba neka sigurnost, neka potvrda da ću te ponovo videti. Neko uverenje da ću ponovo moći nespretno da se pozdravim sa tobom, da ću možda dotaći tvoju kosu, da ću spustiti šaku na tkaninu na tvom ramenu. Da ću, pa da ćeš biti tu.

I da, imam zadnje namere. Imam i zadnje i prednje i srednje namere i sve su one vezane za tebe. Sve. Nazovi to opsesija. Nazovi to pita od višanja. Želim da te gledam stalno i uvek. To je sve. Znači li to da sam loš čovek? Znači li to bilo šta, ha? Šta može horoskop da kaže o tome? Želim da budem u istoj prostoriji sa tobom, stalno i uvek. Da dišem vazduh koji si ti izdahnula i da se nadam da ćeš ti udahnuti moj. Da će taj vazduh u nekom trenutku postati naš vazduh, pomešan. Da ćemo imati nešto naše, nešto samo naše i to je to. I da te gledam. Eto.

-Kako si? Kako se osećaš?

Grozno, odvratno, prljavo, smrdljivo, posrano. Nikako se osećam. Ne osećam se. Ne ukoliko moraš to da me pitaš, a da nisi tu, pored mene da te gledam dok ti odgovaram ili ne odgovaram. Dokle god si ti u svojoj sobi, a ja ovde gde sam, u krevetu ili gdegod, dokle god je tako, ja se ne osećam kako treba.

I ne može biti da mi je ova učmalost našeg razgovora dovoljna. Ne može biti. Ne može. A opet, ako je to ono što je izvesno, hajde da pričamo, pa makar i o horoskopu.

2010-10-06T01:29:00.001+02:00

šta želiš da pročitaš?
šta ti želiš da napišeš?

luftiraš dušu na drugom mestu pa ti je sada bezveze, a?
nije samo to, vremenom mi ništa više nije dovoljno dobro.

pa to je baš sranje. znaš?
da, znam.

i?
pa smisliću, daj mi još malo vremena.

Park bleja

2010-08-23T17:30:00.001+02:00

Desi mi se često da, kao danas, sednem na klupu u parku i da mislim. Sam. To je možda zato što se osetim kao da nemam nikoga na svetu, a možda je samo zato što nemam određenu osobu prisutnu u trenutku. Nedefinisane misli koje uglavnom nemaju većeg značaja za mene, a naravno, ni za druge, često pokušavam da oblikujem u neku formu dovoljno konkretnu da mogu sam sebi da kažem svrhu svega toga. Nikada nisam bio preterano sistematičan, niti sam razumeo potrebu za svrhom bilo čega, ali često mi se desi da istu tražim, iako nesiguran u značaj svega toga. Maštao sam, da sam sanjao, to bi bilo isuviše apstraktno i označavalo bi neko nedovoljno prisustvo moje slobodne volje, maštao sam kako te u subotu pitam da mi pružiš ruku. Kako tačno ja mogu da kažem sebi da ne mogu negde da idem? Odakle mi pravo da kažnjavam samog sebe ili da propuštam stvari zato što moram bolje da razmislim o njima. I gde piše da uvek mora sve da se završi tako što ja sebi ubacim u glavu da njoj nije dovoljno stalo do mene i da je uopšte nije briga. Hteo sam na tu žurku u petak i, moj glas unutar glave govorio mi je da ona meni kaže kako ja ne mogu da dođem, a rekla je da dođem. I kako to misliš, ne možeš da ideš? Kada mi niko ne brani da se pojavim bilo gde, makar se osećao neprijatno u tom čudnom sosu, zašto moram da branim sebi? Teško je pretvarati se i kriti stvari od mene, to znaš. Ja čujem zvuk koji mi odzvanja u glavi, čujem ga i pored žubora fontane, čujem ga i pored pasa koji trče i laju, pored dece koje vrište i koja se smeju. Čujem te. Čujem se. Misliš naglas unutra i ne kriješ se, ne zato što što želiš ili ne želiš, već zato što nisi u stanju da uradiš bilo kako drugačije. Zato što nisam u stanju da uradim bilo kako drugačije. Ko sam onda ja, da pokušavam da se napravim gluv na zvuke u glavi koje sam proizvodim. Ali ja ne odem, ja ne odgovorim, ja samo razmišljam o onome što ti nisi stigla da mi uradiš. To su te potencijalne rane koje su bolnije od bilo koje stvarne rane, jer ih sa sebi nanosim, iznutra, okrivljujući podsvesnu tebe, pa onda zbog toga mrzim sebe. Svakog dana slušam iste priče, svoje, i muka mi ih je više.
Desi mi se često da, kao i danas, sedim na klupi u parku i razmišljam. Sam. To je možda zato što želim da pobegnem od svih ljudi koje imam na svetu, a možda samo zato što želim da pobegnem od tebe.
I onda mi na um padaju skroz nedefinisane misli, bez značaja, koje oblikujem u neku nekonzistentnu formu sa svrhom koja je pogrešna, jer sam je izmislio samo da bi postojala, pa najčešće kada ne znam šta da radim od muke i prevelike želje da ti se samo isplačem na ramenu, samo vrtim staru dobru priču, jer znam da mogu. Jer znam da sam dovoljno veliki ološ da te pustim da čekaš i to me ubija.
I onda sednem na klupu u parku i mislim, sam, bez igde ikoga, svestan da kada se stvari pojednostave, iako to ne želeći sebi da priznam, samo o tebi i želim da mislim.

koprcanje prošlosti

2010-08-20T13:36:00.001+02:00

- ...uhvatio tako odvratan kadar, da nemam reči. Čak mu je i u levom ćošku utrčalo neko dete kada je Vesna trebalo da počne da priča, a znaš i sam kakav je, sve hoće odjednom, nema ponavljanja...

Zašto ona uvek mora da oseća neku obavezu za nebitnim razgovorom? Ona zna da me stvarno ne zanima pokušaj snimanja čegagod. Ne može protiv sebe. Kao.

- Mira je rekla da više nikada neće ići na posao, nikada. Meni je t užasno smešno, znaš? Njioj čim se desi jedna glupost, jedan blam, odmah pobegne, odmah se skloni. Nevinost njene gluposti me u neku ruku iznenađuje, pošto, jelte, svi znamo Miru. Sinoć mi šalje poruku i zahteva da se nađemo. Ja joj kažem da ne mogu, a ona nastavlja sa onim njenim 'Nemoj da sereš, dolazi, svi su tu' ustaljenim tekstom i ja dođem i bude sranje, Bane se opet uvoštio u nekoj fotelji, čim sam ušla jasno sam mogla da vidim kako je lepo naslonio obe ruke na naslone, nesposoban da ih pomeri. Veljko, isto skroz ošamućen, sluša neka Mirina trabunjanja oko zelenih...

Ne može protiv sebe. Mnogo je jače od nje. Uvek mi prepričava svoj dan pomoću drugih ljudi. I sija, ne, ne sija, ali ona živi kroz njih. Pravi štit. Ženska glavo, pa mene zanimaš ti, ne razvaljeni Bane, koji je inače bio razvaljen svaki put kad sam ga sreo, tako da i nije neka vest. Mira koja je najveća veštica, ona koju apsolutno baš briga šta će Kiki uopšte da pomisli posle svega što joj priredi, kučka koja sebično troši njeno vreme, samo zato što zna da ne može drugačije da privuče pažnju. Prokleta Kiki, koja uvek popusti i uvek dođe. I ja uvek izvučem deblji kraj. Ali stvarno me ne zanima šta je radila kod Mire na sedeljci. Super, svi su bili tu, ali me ne zanima. To su sve neki lažni ljudi, ti sa kojima se druži. totalno nebitni ljudi za bilo koga, oni se zapravo trude da sami sebi budu dovoljnon ebitni kako bi ispali nonšalantno neuredno kreativni. Ljudi koji stiču reputaciju stajlingom, svi ti njeni prijatelji. Jaki prijatelji. A sa druge strane ja, kome stalno smeta nešto što ona priča. Što se ja uopšte i nerviram oko toga što mi priča? Nije li dovoljno što mi zapravo priča nešto? Nije.

- ... kriza identitea, bila je kod savetnika i rekla joj je da prestane sa lekovima, a ona nema nameru, kaže, bez njih bi joj se život pretvorio u olovnu loptu, koja se kotrlja niz strmi, izrovani zemljani put. A ti? Šta si ti radio?
- Ništa spec. Gledao neki film...
- Koji?
- Ma neki, Duck season.
- Koji?
- Sezona pataka, neki iz Meksika. Predobar je.
- Neki tvoj a? Super.
- Aha, dao mi David pre par dana, to je jedan od njegovih omiljenih filmova. Moraš da vidiš kako sipaju kokakolu u čašu, isto kao ti, oduševila bi se. Sve u svemu baš mi je bilo lepo.
- Što me nisi zvao, nismo gledali ništa zajedno hiljadu miliona milijardi godina?
- Sećaš se da sam te pitao šta radiš, a ti si rekla kako imaš 'nešto, negde, sa nekim'. Nisam hteo da ti remetim planove filmom.
- Haha, da, kao Pavle, stalno nešto radi negde. Pa da, verovatno bi te ispalila, ali opet, mogao si da pitaš.
- Mogao sam.
- E pa to sa nekim što sam bila bilo je zapravo sa Milenom, Mir...

Jebote, koliko me ponekad smara da je slušam, a opet samo bih to radio zauvek. Kako joj se lepo rasplamte oči kada naglašava neku, njoj super, stvar. I kako joj se nakupi malo pljuvačke na rubu usta, pa kako pokupi, potpuno instinktivno. Ona niikada nije bila svesna moje apsolutne nezainteresovanosti za te njene 'negde, sa nekim, nešto' radnje. Isto ko što me je baš briga i za originalne 'negde, nešto sa nekim' Pajine radnje. Da me interesuje, pitao bih. Mene trenutno preplavljuje osećaj spoznaje zanimljivotsi njenog pogleda, toplote njenog pogleda. Razmišljao bih o pogrešnim tajminzima, o nepotrebnim spojkama, vezama i svim onim što ide uz to, što nam je uvek stajalo kao hladan tuš u uzajamnoj slatkoći gledanja u oči. A pogledi umeju da nam se stope, kao med koji se sliva sa kašike u teglu. Sa moje kašike u njenu teglu, pa zaroni i promeša sve. Umorim se od svega toga. umorim se od uzaludnih veza. Umorim se od skakanja sa teme na temu, umorim se, umorim se od toga što nisam u stanju da je slušam sa razumevanjem, već mi je dovoljno da slušam melodije koje proizvodi njen glas. Tananana Titititi, lalalall lal lala i tako dalje. Na trenutke postanem svestan koliko je to zapravo sebično.

- Kako? Da? Evo sedim na kafi, mogu u 5 da budem tu. Ok, aha, dobro, važi. Evo, odmah krećem, vidimo se za pola sata, važi? E super, ćao!
- E, Moram da idem da radim nešto, mnogo mi je drago da smo konačno uspeli da se vidimo. Hajde ovih dana opet. Super je bilo, jurim!

Eto je, ide da radi 'nešto'. Kako je volim zbog toga. Totalno zadovoljstvo i odsustvo duha. Ljubi me u obraz, šta sam rekao? Nešto sam joj rekao. Ma sigurno je ok. Njoj je drago što smo ipak uspeli da preomimo i da se vidimo, a meni se čini da je ovo bila najgluplja stvar koju sam mogao da uradim ikada zauvek. Prošlost u prošlost, nejna priča je prošla, imala je svojih momenata, što je super, ali dosta je bilo, koliko god mi prijala ili ne.
Zvao me Petar na basket, možda i odem. Nije da mi se igra, ali ni ne gleda mi se u onu mrlju od bivšeg komarca na zidu iznad kreveta. Ne znam.

2010-08-01T22:17:00.002+02:00

ima nešto totalno kul, ali me danima užasno mrzi da se svrtim pa da napišem. efekat leta, efekat bilo čega.

2010-07-31T14:54:00.000+02:00

Tupo se počeše po potiljku i baci jedan iskren osmeh. 'DAJ!' sa osmehom. I ja dam. Inače, jutarnja ispijanja kafe prilikom kojih najčešće popijem cedevitu prijaju. Dule je juče rekao da je divno što i najgluplje stvari mogu biti interesantne, ukoliko imaš sa kim da ih radiš. Ume on ponekad da ubode u srž.

Znaš, ima taj sajt yogabbagabba koji je totalno kul, prekul, ma najprekuljskiji. Toliko je dobar da čoveku dođe da plače jer i sam nije bio deo toga.

Problemi počnu da se javljaju kada poželiš da budeš deo svega što ti se baš sviđa, umesto da uživaš u tim istim, super stvarima. Muzika je jedna, generalno, prosta stvar. Najbliža matematici. U muzici je uglavnom uvek 2 i 2 jednako 4, sa dodatkom neophodnog sastojka koji jednu pesmu čini posebnom. Matematika plus malo tebe i eto muzike.

Vuhu, reči su smešne dok se ne izgovore. 'VAU!' sa osmehom. I ja kažem 'vau', totalno nesposoban da se i ja ne osmehnem. Postoji jedna linija koju ljudi prelaze bez ikakvog udela razuma u odluci.

postoji trenutak u životu svakog čoveka kada isti mora da stane i da kaže dosta, ne više.

Stagnacija

2010-05-28T11:06:00.001+02:00

je rezultat uglavnom lenjosti, ali ima veze i sa ovim.
Tu su okačene neke video reklamice koje na nedeljnoj bazi pravim za nešto što je nadam se objašnjeno u samoj reklami :D

neopravdani izostanak

2010-05-24T02:55:00.000+02:00

Neka Raletova metaksa i pola vinjaka što sam "ćapio" sa žurke us ubotu jer sam bio mnogo lud se hlade u frižideru. Imam i jedno parče hladne pice od danas, gleda me i ja ga gledam. Nju, picu. Pijem sok od jabuke umesto vode pošto mi je danas Velja prosuo flašu akva vive na Adi, one akva vive koju sam planirao da posedujem nakon ispijenih desetak piva od podne. Malo sam i spavao, 3 sata. Dovoljno. Net bleja. I tako, sve nešto radim, a na kraju kad me Junior pozove na fiksni u ponoć i pita šta ima, ja sve što mogu da kažem je jedno veliko NIŠTA.

Iz sna u san

2010-05-17T14:06:00.002+02:00

Pričaš kao da to stvarno misliš.
Onda kada zatvorim oči.
Kao ranije, vatrenim očima,
rafalne rečenice. Hajde i večeras.

Budim se iz sna u san,
Protrljam lice dlanovima...

Sećaš se srednje škole? Kako ja nikada nisam hteo sebi da priznam neke stvari. Neke, sada banalne stvari. Kao što je recimo istina. Iz laži u laž. Kad ste vas dvoje pušili na klupici u parku, a ja se mrštio na sve to, ne zbog cigareta, već zbog tebe i njega. Kada je on bio sve ono što sam ja pričao, a ja bio sve ono što ne želim da budem, kako bih bio sušta suprotnost njemu, sušta suprotnost sebi. Sećaš se slobode? Ja ne. Sloboda je samo reč. Tvoja reč. Ti si mislila da je sloboda da popiješ pivo na malom odmoru pa mi posle pričaš kako ti je bilo super. Mislila si da je sloboda da radiš ono što ne želiš, samo zato što je to izgledalo kao da možeš da radiš šta hoćeš. Pa tvoja škola koja je rokerska, i moja škola koja je štreberska. Sećaš se? Sećaš se moje slobode? Slobode koja se ispoljavala u nekom samokažnjavanju? Ja sam živeo u sopstvenoj izolaciji, samo zato što sam mislio da sam dovoljno slobodan da ne budem deo grupe, zato što sam toliko slobodan, toliko samodovoljan da imam hraborosti da zapalim sa žurke pre 12 jer svi ostaju do 3-4, moja sloboda, sloboda nade da će neko primetiti moj kontrabunt. Čoveče, kontrabunt u mojoj glavi ili mamin dečko u očima svih drugih.
I onda ti mene zoveš da mi pričaš, na fiksni. Ja ležim na krevetu, ćutim i drhtim, a ti pričaš.

vatren jezik,
rafalne rečenice.
Kada zatvorim oči,
kao ranije, hajde i večeras.
vodiš me iz sna u san,
iz ludila u ludilo iz...
i onda umijem lice dlanovima.

I onda ti mene zoveš da mi pričaš, da mi plačeš, ali nisam ja taj kome si plakala, plakala si samoj sebi. Ja ćutim, a ti pitaš i ti odgovaraš. Ja sam tebi bio ti, zato što smo bili isti. Totalno suprotni u svakom smislu da istost očigledna. Lažno različiti, ali opet i stvarno različiti. Ne samo ja od tebe, već i od svih drugih, što je na neki način isto kao i biti isti kao i svi drugi, ali mi to tada nismo znali. Ti pričaš o njemu, govoreći meni koliko ti značim. A ja slušam tebe kako mi pričaš o njemu, shvatajuću da ti služim samo da te slušam. I onda se nađemo, u parku, na kafi, na torti, u mojoj priči ili na tvojoj probi. I onda me zagrliš, ja te zagrlim i sve bude lepo. Samo mi.

I kreneš da pričaš,
lalalalalalalalalalala,
blablablablablabla,
iz sna u san.
i onda izudaram lice dlanovima,
iz ludila u ludilo,
kao ranije, kao večeras.

Prođu dani, nedelje, nekoliko meseci. Ti, ja, zaboravimo, setimo se, odložimo, ne odložimo. Neprijatne tišine, prijatne tišine. Neprospavane noći, lude noći, žurke, zezanja, učenja, obaveze, mučenja, jurnjava, bolesti, putovanja, drugi ljudi, novi ljudi, emesen, more, pa se vidimo. Pa sve bude lepo. Gledamo se pa nam srce iskače iz usta. Pa sednemo, pa se prošetamo. I nikada ne kažemo ništa, jer, jer, jer to je prevelika pauza. A vreme leti. Pa se onda setimo kako smo ranije provodili dane svađajući se, kako sam te ja ignorisao i kako si ti na silu pokušavala da se družiš sa mnom. Kako sam onda ja radio isto to kada si ti ignorisala mene. Ali nikada ne kažemo ništa.

Besne violine, potpuno lude violine,
paraju vazduh , totalno šizofreno.
I ti kreneš da pričaš,
vatrene rečenice i da me gledaš,
ispaljuješ rafalne poglede,
iz sna u san.
I onda pokrijem lice dlanovima,
kao ranije, kao večeras.

I često sanjam, sanjam kako ti pričaš, kako ne prestaješ da pričaš. Nebitno je šta, čak se i ne sećam šta, ali sanjam. Ti sediš, sveže nasmejana, sediš i pričaš. Pričaš onim žarom kao kada tek spereš tugu, kada ti se naprave rupice na obrazima. I mlatiš rukama, i žmuriš i smeješ se očima, ne hvataš vazduh. A ja te slušam, sedim i slušam. I besne violine, potpuno lude violine, dok pričaš, činele, talasi o grebene i vetar kroz ledine. Na drvenoj stolici, na vrhu zelenog brda, sediš ti, a na tmurnom oblaku iznad, na nebu, sedim ja, prekrštenih nogu i gledam dole. Ti pričaš, besnim violinama, dok se vetar igra sa tvojom nemirnom kosom i mene, na mom oblaku, vrti oko tebe. Nikada ne prestaješ, nikada ne prestaješ, u mom snu. I često ga sanjam. Ali onda u jednom trenutku vetar počne jače da duva. Svaki put krene tako jako da duva oduva moj oblak od tebe. Toliko daleko da mogu da te vidim samo kao tačku za koju ja znam da si ti. I onda puknu žice na violini i ja se probudim znojav.

I ti kreneš da plačeš.
Najkrupnije suze,
i da me gledaš.
rafalnim pogledom.
I onda stavim ruke,
moje dlanove na tvoje lice.
I ti zažmuriš. Zažmuriš i plačeš,
ali se smeješ.
I lice ti preplavi neka sigurna tuga,
jer znaš da sam ja uvek tu.

A ja samo želim da nestanem,
jer znam da sam ti uvek tu.
Iz sna u san.

2010-04-25T04:41:00.002+02:00

ne mogu da pišem od goribora. prekini. prokletstvo.

7 novih zlih

2010-04-21T21:31:00.002+02:00

Imam 7 današnjih pesama na zlim pesmama.
http://zlepesme.blogspot.com/

Trenutno sam baš zadovoljan njima. Kasnije možda neću biti, ali sada jesam.
Eto.

Možda

2010-04-06T14:28:00.001+02:00

A ti si pričala o januaru, mesecu toliko fiktivnom da sam morao pomisliti da ga spominješ kako bi, prvo sakrila stvaran mesec koji je zapravo bitan jer se pomalo stidiš, a kao drugo, izmenila si avgust zato što je to nešto samo naše. Glupi avgust, čak ni ja ne želim da ga imenujem kako treba. Trenutak u svemiru ništa manje običan od bilo kog drugog, ali opet, magičan taman toliko da nas dvoje osećamo neprijatnost prilikom spominjanja istog. Koje godine? Uveravam vas da koja god godina bude spomenuta od strane mene, to može biti i prava i lažna godina, a motivi su isti. Kao da je i bitno za bilo koga osim za nas koji je to bio mesec, da li je padala kiša ili mrak, da li smo ušli u pekaru sa zelenom ili crvenom svetlećom reklamom ispred ulaza i jeli loš žu-žu ili bajate pogačice sa jogurtom ili bez ičega, zato što smo kasnije planirali da odemo na pivo, vino ili možda milk šejk, u kafić, kafanu, restoran ili možda park. To stvarno nije bitno. Meni jeste, a mislim da je i tebi, ali stvarno nikome drugom izmena sitnih detalja neće predstavljati nekakav bitan obrt u samom spletu događaja koji se jesu ili nisu odigrali. Spletu događaja koje sam ja žeeo, koje si ti želela, onako kako ih ja vidim ili kako ih ti zamišljaš, ili pak onako kako sada mislimo da je tada trebalo da se ponašamo kako bi kasnijim vremenskim osvrtom bili zadovoljniji ishodom.

Smešno je uopšte i misliti o tome na neki način koji je drugačiji od onoga koji je bio kada je to bilo potrebno. Neko od nas se nasmešio, neko možda nije. Ja sam možda poželeo da uhvatim tvoju ruku dok su nam se ramena dodirivala na ulici, možda sam poželeo, ali da li sam ili nisam to uradio, znamo samo mi. Znaš samo ti. Napišem li sada ovde da sam te dodirnuo, ili da te nisam dodirnuo, nedvosmisleno bi značilo da ću lagati ili reći istinu, ukoliko ne želim da kažem istinu zbog nekog lažnog osećaja čuvanja naše, sada već nepostojeće intime, baš zbog prisustva potencijalne konfuzije koju uvod u samo pojašnjavanje stvari može da stvori.

Pričao sam vožnji vozom, koji je mogao biti i autobus ili možda crveni automobil moje majke. Pričao sam o neizvesnosti koja mi je golicala dlanove kada je trebalo da ti kažem zbogom, ili možda ipak nisam pričao o toj neizvesnosti? Lažem, jesam. Ili lažem da jesam, možda nisam pričao nego samo pomislio, ili jednostavno nisam ni pomislio nego sam želeo da pomislim, ali to niko neće znati osim mene. Prokomentarisali smo kako su niske zgrade lepe, zato što čuvaju ono evropsko u nama, u smislu umerenosti, kulture i uopšte načinu ophođenja prema ljudima, stvarima i svemu ostalom. Dublje razmatranje toga verovatno dovodi do nekih potpuno drugačijih zaključaka, ali naše površno čavrljanje bilo je izuzetno slatko u tom trenutku, ili možda nije, a ja samo želim da mislim da jeste, ili ga nije ni bilo, ali ja sada pišem kako jeste, no možda smo samo ćutali, hodali i odbrojavali minute našeg neprijatnog susreta zbog prevelike tenzije koja je postojala, ili možda nije među nama. Ti si želela da te poljubim, ili možda nisi, ja to ne mogu da znam, iako bih verovatno želeo kada bih bio siguran da je mogućnost za to postojala, a ja sam isto možda poželeo da te poljubim, ili nisam, ili jesam a nisam imao hrabrosti, zbog nesigurnosti.

Onda sam te poljubio, dok smo sedeli i pili piće, ili jeli tortu, okruženi petougaonim ili osmouganim ogledalima i okruglim ili četvrtastim stolovima. Ili možda nisam. Ali sam želeo, o da, kako sam želeo. Ili možda jesam. Jesam.

Javi se

2010-04-06T13:54:00.002+02:00

Mogu li da spustim glavu na tvoj stomak? Samo malo. Samo malo. Možeš, a i ne moraš da prođeš šakom kroz kosu. Ne moraš, ali ako želiš, mogla bi. Šta radiš sutra? Hajde da odemo negde. Misliš da je to u redu? Dopusti mi da makar na tren odmorim glavu na tvojim butinama. Teška je od čekanja. Teška je na ramenima. Spusti ruku na moja leđa. Želim da osetim toplinu tvoga dlana, kao onda. Kao ranije. Ranije. Javi se ponekad. Počinjem da ne volim neprijatne razogovre koje vodimo kada se ja ne javim tebi, a ne spavam zbog misli da si me potpuno zaboravila. Javi se.

2010-04-04T15:56:00.001+02:00

Danas sam kod mojih. Roditelja, brata, dve babe i jednog dede. Svi su tu. Zameraju mi kako premalo dolazim.
Mama i baba spremile su fin ručak i čokoladnu tortu. Brat je pušio, pa se malo svađao oko toga treba li da puši za stolom ili ne. Jeli smo, a deda mi je zamerio kako i kada sam tu, slabo pričam šta mi se dešava. Moj odgovor da pričam mnogo više nego kada sam bio stalno tu bio je dovoljno ubedljiv da me ostave na miru, ali opet nedovoljno prihvatljiv za dedu da se pomiri sa činjenicom da ja ne pričam mnogo. A ručak je bio stvarno dobar. Naročito meni, pošto se mesecima hranim samo nekim instant proizvodima. Pričalo se o procesu pravljenja ručka, baba Zorka je pričala kako je po prvi put u životu gledala Žikinu dinastiju i kako joj je bilo interesantno. Postaje sve kontradiktornija godinama. Druga baba pričala je kako prati neku tursku seriju. Majka je uputila par dobronamernih kritika koje izuzetno iritiraju. Meni je rekla da jedem sporije, ocu da skine džemper da ga ne isfleka, pošto je nov, a bratu rekla da mora da jede čorbu, te kasnije kako mora da pojede više mesa nego što je želeo, iako je ona ta koja ga je naterala da pazi na ishranu. Baba je onda rekla kako želi da sluša onu pesmu "Maria" iz kraljeva mamba. Deda je prvo slučajno polomiojednu čašu i njen sadržaj prosuo po stoljnjaku, a kada je ustajao, zamalo nije oborio saksiju sa cvećem. Ja sam ispričao gde sam sve bio sinoć, pošto sam bio na par mesta. Naravno, nisam bio previše detaljan. Kada smo završili ručak, seli smo na neka mekša sedišta. Pomogao sam ocu da namesti klavijaturu tako da može da svira iz fotelje, pronašao je nekakvu rumba pratnju i svirao Mariju iz kraljeva mamba. Baba je bila zadovoljna, ali je tvrdila kako ne sme da pravi toliku pauzu na jednoj deonici. Otac i ja smo tvrdili da je dobro, te da ne mora da vrši korekcije. Baba i deda su se držali za ruke i zaljubljeno gledali u njihovog sina dok svira, druga baba je sekla tortu, a majka i brat su se negde izgubili. Ja sam tražio adapter za slušalice među gomilom kablova, kako bih omogućio da otac svira i ne smeta drugima, kada drugima smeta. Nisam našao, a i da sam našao, sećam se da je nešto gubio kontakt, tako da nema veze. Pojeli smo tortu. Onda je baba uzela malo da svira, a deda je hteo da peva neke ruske pesme, ali nije. Ja sam ubrzo otišao u svoju sobu, koja je sada zapravo babina soba. Brat je već bio u svojoj, pričao telefonom. Majka je prala sudove. Baba i deda su se zahvalili na ručku i otišli. Došao mi je drug kako bi se tucali. Onda sam ga odbacio do autobuske stanice, uglavnom zato što je trebalo da bacim neku veću količinu smeća kojom sam napunio gepek automobila. Brat je krenuo sa nama da kupi cigarete. Kako sam izlazio iz garaže video sam komšije u dvorištu kako mi mašu. Zatrubio sam. U drugom dvorištu ista slika. I njima sam trubnuo, dva puta. U trećem, na ogradi, dve drugarice su pričale sa nekim ko je bio na ulici. I njima sam zatrubio. Ostavio druga na stanici, kupili cigarete i bacili smeće. U povratku trubnuo drugu koji je i dalje čekao autobus, a niz ulicu i jednoj drugarici i njenom bratu koji su išli negde. Sunce je bilo prilično prijatno i nebo bez neprijatnih oblaka. U automobilu bilo je toplo.

Pajac sa obrazom

2010-03-28T14:48:00.000+02:00

I onda tu dođem ja. Napunim obraze vazduhom do granice bole, znate ono kada ne može više, e tako. Nadvuam se. raširim ruke, isravim kičmu i sa stisnutim pesnicama i metlom u dupetu, krenem da se gegam. Kao pingvin. A oni se smeju i meni je to jedino bitno. Možda sada zvuči malo lažno, ali jeste tako.
Često me natera da izađem napolje. Na vazduh. Voli da komanduje. Ako joj se šeta, ja znam da ćemo otići u šetnju, koji god meni bili planovi.
To ume malo da iritira, taj stav gde sam ja marginalizovan do te mere da se moja uloga svodi na zadovoljavanje njenih povremenih potreba. Napeta je, ima mnogo obaveza i sve to, ali ne moram baš uvek ja da budem taj koji će da trpi udarce u pleksus, onda kada se najmanje nadam. Figurativno, naravno. Haha, pa ne znam šta smem da kažem. Te stvari se tumače zar ne?
Pa da. Inače, mnogo mi je čudno da pričam o svemu ovome, nisam navikao. Ne radim ništa. Danima. Sednem i klikćem na kompu rifreš, rifreš, rifreš. Ume da umori, depresija i sve to. Ne prava, naravno, ona autosugestivna. Ne znam. Ako se osećam depresivno pa još to i negiram, ali na taj način da kao ja to želim, ali nije zapravo, već samo onako, to je verovatno još veći problem. Naravno ništa što ne može da se reši tek tako verovatno ne treba da se definiše kao problem, već kao neko stanje stvari. Sve u svemu, ja mislim da sam potpuno okej prema njoj. Znam da ne umem na pravi način da kažem ono što osećam, ali mi je super što ona to shvata, pa nekim trenutnim nepisanim pravilom ona mene razume, ali isto tako i ja nju. Mnogo je kruta. Stegnuta. Totalni manijak što se kontrole tiče. Isuviše joj je stalo do stvari, do nekih viših ili nižih ciljeva da ponekad zaboravi na ljude. Brinem se za nju, a najsmešnije je što se i ona brine za mene. I mi tako, brinemo. Ne umem ovo da radim.

Recimo, ja se zatvorim u stan i ne izlazim nedeljama. Ne bih uopšte imao potrebu da izlazim da me ona ne natera. Sedim, pokušavam da pišem, uglavnom dangubim besmisleno. Besmisleno. Čudna reč. Besmisleno kome? I tako, pokušavam da pišem. Desi mi se jednom u par meseci da stvarno mogu da pišem čitav dan. To su lepi momenti, ali toliko retki da je nervoza koja se gomila između tih eksplozija inspiracije najčešće nepodnošljiva. Onda osetim kako krenem da trokiram, kako je svaka treća reč ponovo usiljena, svaka druga. Pa se istresem na njoj. Što je ona kriva što se meni ne pali lampica onoliko često koliko bih želeo? Fora je da ne čekam, nego da naučim sam to da radim, ali to su već problemi neke druge prirode.

Ona misli kako trošim život na nebitne stvari. Trošiti život je zanimljiva formulacija. Ja smatram da sam dosta dobrog uradio do sada. Ona je ta koja stvara konkretno, a ja sam taj koji teži nekom postizanju univerzalne sreće i zadovoljstva alternativnim metodama. Ne zato što ne mogu na klasičan način isto da postignem, već zato što se to ne može postići na klasičan način. Tu se vraćamo na onu priču sa početka. Onu gde ja naduvam obraze i deca su srećna. To su bitne stvari, razumete?

Svež vazduh

2010-03-28T13:15:00.001+02:00

- Izađi malo napolje. Udahni svež vazduh.

- Pih, prokleti idealista. Nadobudna feministkinja. Izađi ti napolje, kolaborantu jedan nijedan.

- Lažni moralista. Tvoja feministkinja ide da ti spremi doručak, svinjo jedna.

- Lepše je kad se kaže prase, nekako je isto, a manje uvredljivo. Možda.

- Slušaj, izađi napolje. Sediš tu danima, nije zdravo.

- Pišem, pusti me!

- Pročitaj šta pišeš. Tvoje priče su zatvorene između 4 zida. Pišeš o lažnom sebi, lažnoj meni. Pišeš o tužnim ljudima, ljudima zatvorenim u ćelije koje si sam zaključao. Zašto ne bi isti razgovor bio recimo, recimo u parku.

- To je ta potreba za nepotrebnim detaljisanjem. Kao da je bitno gde su. Važne su reči. Važno je ono što će on njoj da kaže i ono što će ona njemu reći i kako će oboje to razumeti, protumačiti. Meni je bitan taj spoj, taj odnos između ljudi koji je različit kod svakoga.

- Da, ali nemaš pojma. Izvini molim te, ali ne može više da upali običan dijalog. Daj, izvedi ih malo napolje. Da udahnu svež vazduh.

- Jao bre ti i tvoj vazduh, idi malo prošetaj se, organizuj neki protest da naprave ergonomske metle ili četke za ribanje.

- Mica moja duhovita. Ozbiljno ti kažem. Stvaraš nepotrebno depresivnu atmosferu koja će te pojesti. Poješće te.

- Poješće me pošto ja očigledno nemam ništa da pojedem. Hajde marš u kuhinju napravi sendvič!

- Odmah gazda. A ti diži to dupe, idemo napolje.

- Da pretpostavim, na vazduh a?

- Mhm na vazduh. Svež!

- Ajde de, poneću sveščicu, da malo i lažni mi vide sveta.

- To je sve što se traži.

Obavezna

2010-03-28T12:58:00.001+02:00

Bila sam na poslu. On je i dalje spavao kada sam se vratila. Ne mogu da razumem to. Legli smo zajedno, a on spava 9 sati duže od mene. Nije mi jasno. Kaže kako voli san. Ja ga, kao, ne volim? I nije da mi smeta taj neki odnos gde sam mu ja nekakav roditelj. Opet, lepo bi bilo da znam da i od njega svet beneficira na neki način. Mnogo voli da se pravi pametan u trenucima kada nema argumenata. Obožava žvaku kako je svet ovde radi njega, a ne on tu radi sveta. Kako osoba mora ubirati plodove prirode, prestati sa lažnim poboljšanjima komotnosti i destrukcijom same planete u cilju neke lične koristi. I onda se zavali u fotelju, upali kompjuter i klikće satima ispijajući kafu koju sam ja spremila, čitajući internet sadržaj koji je neko drugi napisao, razumete me? Ali ne žalim se, stvarno je to sve okej, mora da ima neku svoju žvaku kako bi ostao normalan jer, na kraju krajeva, nije on taj koji je u potpunosti odgovoran za svoju trenutnu situaciju. A ja moram da počnem da mislim i na sebe. Nervira me kada je dobar prema meni, osetim se još bespomoćnije da mu pomognem. Kaže mi kako volim da komandujem. Kako sam ja jedan veliki oficir u duši i volim da sve bude po nekom mom pravilu, počev od ćase za novčiće na kuhinjskom pultu preko nedeljne reorganizacije njegovog radnog stola, koji je uzgred uvek u užasnom haosu, pa sve do nekih bitnih životnih pitanja kao što su odnos sa mojim roditeljima, stav koji zauzimam na poslu i tako dalje. Kaže mi kako ne treba toliko da podmećem svoja leđa zbog drugih, a ne shvata da je za mene najbitniji kolektivni uspeh. Bitan je cilj. I ubeđena sam da bi on isto uradio da je na mom mestu. Da je na svom mestu, samo da mu se pruži prilika. Ja opet o njemu, haha. On je jednalenja buba, ali dobra, u suštini. Šta je smešno? Pa kad jeste. Ume da bude nepromišljen, ali nikada grub. To ja volim da se napravim dama pa da ga nerviram, čisto malo onako. A na poslu mi je stvarno haos. Niko ništa ne radi kako teba, a rokovi moraju biti ispoštovani pošto je konzistentnost najvažnija. On kaže kako ću biti loša majka pošto moram sve da nadgledam i ispravljam. Kako ću ugušiti decu, ne bukvalno, naravno. Molim? Pa prvi put mi je, ne znam šta smem, a šta ne smem da kažem. Malo sam napeta. Da, juče. Juče, juče, jeste. Inače, što se tiče njegovih roditelja i društva, tu ne želim ni da počinjem priču. Bitno da je njemu tu ekipa sa kojom se druži, a ni sam više ne zna zašto. On kaže da zna, ali ja znam da ne zna. Sto posto, pazite šta sam rekla. Svi imaju koristi od njega, a on samo jaše na tom plimskom talasu, nesvestan svog potencijala. Kaže da mu se povraća kada mu ljudi trljaju te reči u facu. Reči kao što su potencijal, talenat, lenjost... A stvarno je tako. Ja opet o njemu. Ko o čemu, ona o svemu. Njegove reči. Bila sam pre neki dan kod ginekologa. Dobro, nećemo o tome. Aha, razumem. Ne, ne, u redu je. Ne, naravno. Sledeći utorak? Važi. Vidimo se tada onda, oko 6.

Vulkanizerka

2010-03-28T12:32:00.002+02:00

- I onda se pojavi sunce, greje ti lice kroz staklo, mršti oči.
- Gospodin naracija. Bitno da on sve ispriča.
- Gospođica verbalni šamar ponovo u akciji, a?
- Ma izvoli, pričaj, kao da je od tišine ikada išta dobro bilo. I ne počinji mi sada sa pametovanjem kako jeste!
- Pa kad jeste.
- Buuu "pa kad jeste..." hu hu hu! Sami smo, prekini da se pretvaraš.
- Zašto bih se pre...
- Jao evo ga opet! Jaoooo... Pa ti si nesnosan!
- Ha ha, smešna si kad tako kreneš da mlatiš rukama iznad glave, kao neka vetrenjača.
- Dečko, nije ništa smešno ovde, razumeš. Prekini da me imitiraš, haha, prekini, spusti ruke dole budalo jedna!
- Evo ga, evo ga, evo ga, to je bio osmeh, video sam ga ne laži me sad. Džabe se sad mrštiš. Hajde hajde, da vidim!
- Heee, ma beži bre, ludaku, teraj se u pizdu materinu.
- Hamhmhaha bhahabbham a vrati se! Hej! Hajde, neću više, hajde vrati se.

Nije da je ne volim, ali je stvarno mnogo vulgarna.

heroj (2)

2010-03-19T19:40:00.003+01:00

-Dodaj plavu od 4.
-Neću, treba meni, traži sam.

U kutiji sa lego kockama rovareći u potrazi za delom koji fali, setio se plana.

-Znaš, plan je gotov.
-A da, rekao si preko telefona.
-Tu mi je štek, unutra je, sad ću da ti pokažem.
-Marko, to će biti zajednički plan, je l' tako?

Iz tišine vrištala je neprijatna neodlučnost. Nije znao da li je Dušan dovoljno pouzdan da mu poveri baš sve.
Opet, Dušan mu je najbolji drug i zasigurno nije bilo alternative.

-Da! Naravno...
-Pa hajde onda, pokaži mi, ioanko su dosadni roboti.

Iz šteka, metalne kutijice koju je poneo sa sobom, Marko je izvadio mapu, papir ispresavijan u kvadratić. Odvio ga je i položio na tepih. Uperio je prstom.
-Ovde. Tu mi čekamo. A ovamo će oni proći, oko pola 2, tako nešto.
-Aha. A šta je ovo?
-To je zaseda. Tu sam već ostavio svu potrebnu opremu.
-Koju opremu?
-Tajnu opremu.
-Dobro. A šta ćemo posle?
-Kad posle?
-Pa posle misije. Šta ako ne uspemo?
-Moramo uspeti. Imamo tajni plan. Spasićemo svet.

Onakvi kakvi jesmo

2010-03-19T18:41:00.004+01:00

Hodam preko puta.
Bez pogleda.
Vidim obris.
Čujem korak, jasno.

Buka grada, nebitna.
Gledaš izlog. Stanem.
Zabaciš kosu pozadi.
Zadrhtim, naježen..

Naočare. Gledaš?
Na staklu, glupost.
Znam da gledaš. Mora biti!

I uvek završimo ovako.
Bez dodira.
Paralelni kakvi jesmo.

Pesma o banderi

2010-03-16T02:04:00.000+01:00

vraćam se danas kući, peške, kad mi pade na pamet ideja za pesmu. možda je to više kao neki motiv, ne znam.
sve u svemu, u pitanju je neodlučnost. imaj jedan poremećaj u mozgu koji ljudima utiče na centar za orjentaciju pa su neodlučni. Mislim da isuviše frljam terminima i nemam pojma o čemu pričam, sada ću prvo malo da izvikipedišem, pa da probam da napišem koncept za pesmu. inspirasno, jelte, šetnjom.

i nisam bio previše zainteresovan da tražim, te nisam našao, ali nema veze.

tu je ta ideja da kada ja hodam i ispred mene je bandera, pošto sam neodlučan, ne mogu da presečem i kažem sa koje strane ću je zaobići. hodam pravo prema njoj i razmišljam da li levo ili desno i tako udarim u nju, zaboli me pa nastavim da hodam. i fora je što je na svakih iks metara ista takva bandera i svaka boli, a svaka je vrlo verovatno jedna te ista. eto, to je ideja.

a sada mogu i da probam da napišem pesmu, iako mi je stvarno glupo to da radim sada, pošto sam upravo rekao sve što sam zapravo hteo.

a možda ideja za kratku priču? možda bi ipak kratka priča bila bolja od ove dosadne usiljene pesme. Da.

nema veze, ajde sada pesma za početak.

-

PESMA

Viđam te po gradu.

Stojiš, čekaš.

Kako samo ti umeš.

Gledam te, hodam.

Uvek si ispred mene.

Gledam te pravo,

ne skrećem pogled, jer...

tvoj pogled vrlo dobro znam.

Prilazim,

svakim korakom rasteš.

Možda se ja to smanjujem,

ne znam.

I onda ti se bacim u zagrljaj.

Tup. Uvek udarim glavom.

Trljam šakom čelo, mrštim se.

Pogledam te, a ti ćutiš.

I onda ustanem, krenem dalje,

ali ti su opet tu, ispred nosa mi.

Tup. Glavom. Na zemlju.

Na isto mesto. Protrljam da prođe.

Ustanem, kad gle, eto te opet.

Probam levo, probam desno.

Ali ja stvarno želim pravo.

Želim tebi, ne želim okolo.

Tup. Udarac. Boli.

Protrljam oči. Vlažne.

Ustanem, vidim te.

I nikad ne zaobiđem.

Mislim da je do mene.

Uvek mi srce ispuni neka radost,

neka nada,

uvek,

jer si ispred.

Ti si ta koju želim da vidim,

a onda pogledam i eto te.

Tup, na dupe.

Mislim da je do tebe.

Ti si ta koja dođe,

ti si ta koju ne mogu da prođem.

I onda mislim kako,

mislim kako i ti to želiš.

Ti si ta koja je tu,

tvoja je poslednja,

tvoja je prva reč.

A tu si.

Tup. Ponekad krvarim.

Sve prođe.

Nekad sam ljut.

Iz besa skrenem desno,

Gnev me tera levo.

Uvek ka tebi. Tup.

Na nos.Moj, tvoj.

Ti ne moraš da budeš,

da budeš uvek ispred mene.

Ja ne moram da budem,

da budem onaj koji ti prilazi.

Baš je to fora.

Da si ti uvek tu, i da sam ja uvek tu.

Baš je fora kako ja uvek prišem,

I baš je fora kako si uvek ti ta koja zada udarac.

I baš je fora kako si uvek ispred mene.

Kako ja uvek naletim na tebe.

Kako ti uvek poklanjam osmeh,

Kako me ti samo tupo gledaš.

To je, baš fora.

A često se umorim.

Poželim da te ne gledam.

Dođe mi da te gurnem u stranu,

da ti u lice saspem poneku manu.

Jer ti ih imaš dosta, znaš.

Ali uvek bude isto.

Ti si uvek tu,

Ja uvek uhvatim zalet...

Znaš, to baš i nije neka fora.

Kod Nađe

2010-03-10T03:40:00.003+01:00

Juče je polomila prst kod Nađe tako što joj je Nađina mama dok je ulazila u sobu slučajno priklještila vratima.
Rešila je da više nikada ne kroči u tu kuću pošto ju je bilo mnogo sramota. Pege su joj se bile zacrvenele od bola i suze pokapale omiljenu bluzu.
Onda je zazvonio telefon. Ona. Zaboravila je roze rajf i zove je da dođe da uzme.
Jedva dočekavši otrčala iz sobei.
Kada je baka upitala gde žuri, rekla je - kod Nađe.

Na svakih .. 5, 6, 7

2010-03-09T16:52:00.000+01:00

Ima ta jedna pesma.

Idem sad malo da...

Dve reči.

jedan, dva, tri, četiri... hhhssss

Opet

2010-02-28T22:06:00.002+01:00

Ponovo.

Distorzija u glavi,

šugejz pogled,

letargija.

Nevino se smeješ.

To me peče,

unutra.

Kao nemaš pojma.

Ma ja sam dobro,

nema ništa novo,

ispiti standardno,

društvo isto,

moji svi ok,

radim to i to,

viđam te i te.

A ti si isto dobro.

Kod tebe sve isto.

Nema ničeg novog,

Isti ljudi, ista lica.

Iste radnje, isti osmeh.

Ista si kao i ranije, kao onda.

Zar vreme nikada ne može da bude povoljno za mene?

Kako to da vremenom ne prestaneš da mi pržiš dušu?

Da li je moguće da i dalje nesvesno gaziš po mom srcu?

I onda mi pričamo.

Ti se smeješ, gledaš.

Ti pričaš i pričaš i pričaš.

Gledam ti usta, oči, grudi.

Gasim mozak, nema potrebe.

Ništa drugo, samo gledam, to je to.

A svaki sledeći put je sve gori.

Umara me tvoja dobrota.

Budi kučka, želim to toliko.

Daj mi razloga da budem đubre.

A opekotine peku tek sutradan.

Sve dublje i dublje, i dublje i dublje.

I onda opet ti.

Opet ti.

I ja.

.
.
.

A na kraju,
sve što želim je, i dalje,
samo da te gledam kako se smeješ.

Seti me se u oktobru

2010-02-28T21:45:00.001+01:00

Hej, seti me se u oktobru.
Znaš da želim. Znam da želiš.
Seti me se i danas i sutra i u petak!

Seti me se, seti me se u oktobru.
Kao da i sama ne znaš da jedva čekam.
Seti me se, kao što si to ranije radila,

Seti me se, pa mi javi, u oktobru.
Imaš još vremena da nađeš reči.
Seti me se, molim te, treba mi to.

Oktobar je dobar, reci mi da se sećaš,
Šapni mi na uvo, pusti mi poruku, mejl.
Sećaš se te hemije? Samo nas dvoje..

Seti me se, potrebno je tako malo.
Evo vidiš, ja se setim tebe, mila.
Seti me se, barem u oktobu.

Srce jače lupa kad se setim tebe,
Nešto u stomaku želi da se i ti setiš mene
U istom trenutku. U oktobru. Molim te.

Seti me se danas. Javi se što pre.
Znam da je teško i da se plašiš,
ali ako ne možeš ranije, molim te,
seti me se u oktobru. Ja ću čekati.

tata

2010-02-07T06:28:00.000+01:00

(gtalk)

- Tomo?
- Da li si budan
- Budan
- Sta radis?
- Zašto si budan sine?
- Ne znam, probudio se.
- Da li si u stanu?
- Dada
- Mi u 7 krećemo i vozimo v. i t. na avion a mi produžavamo ka kući
- Kad misli da stižete otprilike?
- Ako se ne zadržavamo oko 4 popodne, ali ako budemo u nekom šoping centru onada malo kasnije
- Okok da znam kad da dođem
- Ovde opasan led uhvatio, po ulicama i sve, a tu mi je suzuki. Videću, valjda će popustiti malo danas.
- Ako led popusti dođi kad popusti led a ako ne popusti ne diraj kola ako je led videćemo se sutra
- Aj videćemo
- Ajde ćao
- Ajde ajde... Ćaos

Crni plus

2010-01-11T01:50:00.000+01:00

U zgradi levo živela je devojčica koja je pisala crno.

Jednoga dana, dok je jela supu od slova i brojeva, slučajno nalete na jedan plus. Malo se zamislila, ustala i zatvorivši usta pogleda gore levo, u jedan od ćoškova sobe. Rešila je da napiše jednu pozitivnu priču, crnu ili belu, svejedno.

Uzela je papir i olovku, naoštrila pogled i nepuna dva sata kasnije pred sobom imala je divnu priču o jednom velikom crnom plusu koji je išao kod tetke većeilijednako na ručak.

Onda je pao mrak i devojčica uze svoj set tempera, umoči četkicu u crnu boju i prefarba svoju pozitivnu priču.

Ujutru, kada je svanulo, oseti neku tugu, ali nije mogla da se seti zbog čega.

Svetsko cveće i cvetne sveće

2010-01-11T01:43:00.000+01:00

Bio je jedan cvet. Imao je svoju braću cveće i sestre cveće.

U osnovnoj školi, kada je naučio latiniciu (ćirilicu je naravno naučio pre škole), cvetu pade na pamet da on skoro pa lako može da postane свет, i da njegove sestre cveće mogu postati свеће.

Nije mu bilo jasno kako tačno to može da izvede, mešajući latinicu i ćirilicu, ali shvatao je da je nepravedno da on postane ceo свет, a sestre samo свеће, te je prećutao.

Onda je došla zima i sneg je prekrio njegovog brata cveta. Tada mu je bilo žao što od sestara nije načinio свеће, pošto bi sada one mogle da ugreju njega cveta, i njegovu braću cveće.

Supermoć

2010-01-11T01:37:00.000+01:00

Levo od desne bandere čekala je noćnu liniju 56. Često je to radila.

Imala je jednu igru koju je volela. Kada neki slučajni prolaznik prođe pored nje, ona se ugasi, pa se opet upali kada se prolaznik odalji, ali opet nedovoljno daleko da ne primeti kako se svetlost vratila.

Možda, ali samo možda, neko od njih misli da se to samo njemu ili njoj dešava.

Možda misli da nesvesno snagom svoje volje pali i gasi bandere.

“To bi stvarno bila zanimljiva moć”, mislila je gospođica bandera sa osmehom, dok je čekala noćnu liniju 56, bacajući žućkastu svetlost na mračni asfalt.

Sebična

2010-01-11T01:31:00.002+01:00

Moram da ostanem na promaji, hajde da šetamo.

Na taj način vetar će biti odličan izgovor za moju neurednu frizuru.

A onda mi kažeš kako je bolje da sednemo unutra. Unutra, gde će se svi smejati mojoj kosi.
Ma odakle tebi uopšte ideja da ja želim da sednem bilo gde?
Ti si jedno veoma sebično stvorenje, naročito kada sam ja u pitanju.

Danas levo

2010-01-11T01:26:00.000+01:00

Često ustaje na levu nogu. To je jedan regularan pokret, običan.

Danas je ustala na levu nogu.

Danas je naučila da koristi fino podešavanje slike LCD monitora.

Danas, kao i svakog dana njenog života, ona će počešati prćasti nos za koji misli da raste ukrivo.

Danas, kao i svakog dana njenog života, neće pomisliti na mene.

Sutra možda ustane na desnu nogu, a moje je samo da se nadam da će to promeniti bilo šta.

Kosidba

2010-01-11T01:21:00.000+01:00

Jednom, bio je kovač koji je voleo da kosi travu više od kovanja potkovica.

Bio je decembar mesec, neki sneg napolju, sve belo, ne baš idealno za košenje.

Baš tada je odlučno uzeo kosu i svezao je u punđu. Bio je srećan.

Srneća leđa

2009-12-22T12:09:00.002+01:00

Bila je jedna bambi srna koja je imala srednje ime.
Zvali su je Bjanka, zato što je imala smeđu tufnu na svojim mekanim braon srnećim leđima.
Kada je njena majka osetila miris čokolade, krenula je da je liže.
Kada je to video otac Jelen, nasmejao se očima, znajući da je pred Bjankom blistava budućnost i otišao da popije malo sveže vode sa izvora.

Crtanje

2009-12-20T19:36:00.000+01:00

Mislim da sam pronašao vezu između pisanja i crtanja.

Kada crtam, uglavnom prvo počnem.
Znam šta želim da nacrtam i krenem to da crtam.
Pošto u crtanju nisam vešt, logično bi bilo da moji crteži budu naivni, te barem pokažu ono što sam želeo, ali ne. Moja ruka pokušava da izvede de pokrete, te pokrete koje nisam u stanju da napravim. Moj čovek nije čiča gliša, moj čovek je mona liza.

Ali čekaj, taj crtež nije mona liza! Niti na nju liči, niti je dovršen, niti liči na bilo šta. To je običan zgužvani papir!

Zašto nisam nacrtao čiča glišu?

Zašto sam zgužvao papir?

E to je veza između pisanja i crtanja.

mala stvar? baš je mala.

sporać

2009-12-07T03:42:00.002+01:00

Ne pišem dovoljno. Pored činjenice da sam lenj i prazan, razlog je i započinjanje sumanute akcije "recenzija dnevno" koju sam sebi zacrtao za decembar na zlim filmovima.

Znači svakog dana novi film. Ima ih već 9 (počeo 29. novembra :D)

odoh tamo...

Zviždanje u snu

2009-11-29T09:12:00.000+01:00

Sasvim normalna stvar. Kao pevušenje dok žvaćeš omiljenu hranu.
Prepoznaćeš me u masi kada korakom zastanem pre nego što krenem.
Ono što ne umem.
Truba.

Kao lou faj vrisak, onaj nečujni. Jeza od koje ti dlake na ruci...
Jeza od koje...

Proleće. Ono koje je proletelo pored mene kao i pored tebe.
U sredini zvuk.
I kuda onda?

Kružim korakom. Levim.
Nestani. Što te više gledam, više te ne gledam.
Oko skriva pogled, a?
Sasvim normalna stvar, hodanje u krug.
Ono što ne umem.

I onda, kuda?
Zviždanje u snu.

dragi dvonedeljniče..

2009-11-05T21:21:00.000+01:00

Krajnje je vreme da priznam da mi se dosta loših, napornih i tužnih stvari desilo u poslednje vreme. Naravno, bilo je i divnih trenutaka, ali krajnje je vreme da prestanem da farbam samog sebe u zeleno i priznam da je moja nevoljnost, utučenost i evidentna tuga zapravo opravdana stvar. Koga imam ovde da lažem?
Zašto bih rekao da je sve u redu kada nije? Nije mi to baš najjasnije, ta potreba da ubeđujem sebe da sam ok, iako stvarno baš i nisam. Vremenom to maskiranje, prikrivanje neizbežnog usiljenim zadovoljstvima prestane da pije vodu. Neko bi rekao da onda krenem da pijem sok, ili rakiju, ali nekako osećam da je krajnje vreme da prestanem. Barem na blogu, hm?

Elem, da, jebiga, ne ide mi. Budim se noću, sa tolikom tugom da mi pisanje u tim renucima stvarno ne bi teško padalo. Ali onda pokopam sebe samoubeđivanjem da to nije ono što bi trenutno trebalo da radim, da postoje bitnije stvari, da postoji neki drugi, paralelni Marko kome moram da posvetim mnogo više vremena, mnogo veći deo kolača. Zašto je sve to bitno ovde na ovom blogu?
To je bitno zato što je krajnje vreme da onaj gladni Marko, onaj Marko koji želi da jede taj kolač, uzme jedno parče, a ne da se budim noćima gurajući onom anoreksičnom, nezainteresovanom sebi u usta nešto što ne želim da jedem. Piši jebote, piši.

Inače, moj fond reči znatno je opao u poslednje vreme. Broj pročitanih knjiga se znatno smanjio i sa nedeljne baze prešišao je onu mesečnu, i sada slobodno mogu da počnem da razmišljam kvartalno. Želim da pišem, ali nekako kao da me više nema tamo, tamo gde sam zapravo imao šta da kažem, tamo gde sam bio sam sebi zanimljiv.

Idem večeras malo da putujem. Vraćam se u nedelju uveče. Nadam se da će do tada biti nešto zapisano u sveščicu, ili će se u galvi barem motati nešto iole interesantno. Recimo neka miniminimini priča kratka krarka kratka. Bilo šta. 2 stiha.

Jučerašnja senka neka
molim čašu sveže vode.

jedan pravi dnevnički zapis

2009-10-22T19:53:00.000+02:00

Prekštenih nogu kucam. Umoran od trošenja vremena na odmaranje. Odmoran od čekanja prestanka ponavljanja. Danas sam baš umoran, a noć još nije počela. Otići ću negde, najverovatnije sam. Da sretnem neke poznate ljude, a možda i neke nepoznate. Neke sigurno neću sresti. Oni će to znati po tome što me se neće setiti kada ih ne budem video. Vredan sam. Na neki način. Stvarno sam aktivan na nekim raznoraznim poljima, dobri moj nepostojeći dnevniče. U poslednjih 6-7 meseci napisao sam 3 nacrta za 3 scenarija, kupio sam foto aparat i fotkao fotkao fotkao fotkao... Trenutno sam u procesu pravljenja naopakog seta slika. Uzmem slikam nešto, i onda to rotiram za 180 stepeni, eventualno isečem neki deo nečega i dobije sasvim drugačije doživljenu fotografiju. evo primera sa foto-aparata mog telefona :)

evo i par sa novog digitalnog:

e pa, eto, toliko o tome.

Drugi roman, kao takav poprilično stagnira, a soneti, kratke priče i ostala piskaranja takođe čekaju u kanalu.

Sa druge strane, baš sam se cimao oko pokretanja kulturnog centra u klubu studenata tehnike. Nalazim ljude koji na nedeljnoj bazi imaju izložbe, popunjavam rupe u vremenu jeftinim časovima salse, crno belom foto radionicom i mračnom komorom, nekakvim kursevima, prezentacijama i otvaranjima zatvaranjima lalala. Sve u svemu, nedelju dana je malo da se sve to postigne. Sva sreća pa nisam bio potpuno sam. Bilo nas je dvojica, a sada nas ima troje. He. Sve u svemu, dragi dnevniče, iako mi je oduzimalo isuviše vremena, cimanja, fizikalisanja i koštalo me dosta nerava, sve je vredelo, i i dalje vredi samo radi onog osećaja kada se sve završi, ti stojiš u ćošku i gledaš neke ljude kako nešto rade, što inače nisu bili u stanju, barem u tom obliku, a tebi lepo. Neko zujanje u stomaku, pulsiranje u žilama. Sreća jebote.

Bio sam vredan i u školici, a i u drugoj školici, ali to su dosadne teme, za razliku od ovih tema, koje su dosadne.

E da, imam plan da do leta 2010 ili 2011 oformim 5 bendova. Sa 5 različitih postava. 5 bendova koji sviraju 5 različitih žanrova. Pusti snovi, ali neke pesme sam već osmislio. Imam i jedan bend koji je prvo imao fotosešn, pa onda nešto drugo što još uvek nije imao. Sa tim bendom već imam 2 hita, ali i to je sve optpuno hipotetički neverovelantno.

I tako, dragi dnevniče, ne radim ništo osim toga. Planiram da pokrenem jedan sajt pomoću koga ću zgrnuti milione, ali to je poslovna tajna. Letos sam putovao dosta, ali o tome sam već negde pisao, kreće sezona super svirki u gradu, bojkotujem novu godinu u najavi, i dalje sam isti, samo malo dosadniji, malo manje nasmejan, malo manje prženica puna nebitnih ideja, malo manje ja. I dalje sam isti ja, večito sve više i više nezadovoljan sobom i pravcem u kome moj pravi život ide, ne ovaj moj, koji sam uredio da bude relativno najbolji ikada.

Puštaću muziku verovatno 2 puta mesečno u jednom kafiću sa jednim drugarom. Biće tu kuvanog vina i domaće rakije po super cenama. Dolaziće mi drugari i zajedno će biti finog druženja. 29.10. je premijera. Još uvek nemamo ime, ali eto, imamo veče.

Vratio sam se posle 11-očasovnok fakultetisanja pre sat i nešto kući. Oko 10 pola 11 bi mogao da odem na tu Kajinu FIST žurku. Volim da je vidim u akciji. Čitaću te, dnevniče moj nepostojeći. Čitaću te, sigurno barem još par puta. Budi mi pozdravljen.

Juče i danas

2009-09-28T02:56:00.003+02:00

Leto je zakasnilo. Da li je to moguće? Čoveče, kako su samo sećanja čudna stvar. Ne setiš ih se pre nego što ih uradiš već su oduvek dolazila kao, u fazonu "jooj je l' se sećaš kako smo ovo ono". Enivej.

Žal je uvek prisutna. To nije onako dosadno melanholično ili nešto slično, već pozitivno prenemaganje u stilu nekoga ko to radi potpuno prirodno. Kao da je nedostatak jasne budućnosti krivac za repetitivnim prisećanjem prošlog, koje je onda moglo biti, ako ne bolje, a onda drugačije.

Ono što je suština je da, iako je bezrazložno usledilo slučajno, sećanje je to koje me vraća na početak nezapočetog kruga. Krug je tu kao nekakav simbol, valjda, nadam se. Neodlučnost, večiti šlag na torti moje prekinute metafore. Znaš da volim da prekidam metafore?

Setio sam se danas kako sam sanjao nekakav lucidan san koji je generalno nebitan. Setio sam se i kako sam planirao da uradim nešto što do sada već jesam, kao i nešto što neću verovatno nikada. Takođe sada vidim da je planiranje bilo uglavnom gubljenje vremena pošto bi stvari kao takve uradile ono što najbolje rade i bez planiranja, tj. desile bi se.

Samo sam želeo da kažem, ali sam to ipak ukucao, ovaj, da kažem da sam želeo da napišem nešto što sada nisam siguran da tačno znam na koji način, tako da ću sačekati do povoljnijeg trenutka. Možda treba da sačekam da danas bude dovoljno daleko kako bih se setio šta je pisac hteo da kaže.

Dokle?

2009-08-11T14:59:00.002+02:00

Dokle?

Dokle ideš?

Šta kažeš?

Dokle?

Pitanja.

Pisanja.

Sećaš se dotlea?

Kako su to mirisne lokne bile, ej!

Uzdržani dotle, e moj dokle.

Uzdrž uzdrž uzdrž

To je zdravo za nešto,

sigurno, ili barem.

Dokle. Pozdravi mi ga puno.

Pitanja.

Pisanja.

Sanja

vreme

2009-08-11T14:47:00.004+02:00

Došlo je i to vreme koje je kaskalo. Vreme hoda. Da li je toplo ili je petnaest do četiri? Nikada ti i nije bilo važno. Iza vremena uvek ostaje žuti prašnjavi oblak pun prošlosti. Zašto ti nikada nemaš vremena za mene? Kao da je tvoje vreme neka vekna hleba koju drugima deliš u kriškama dok meni serviraš mrvice. Bekhendom. Volim mrvice, ali kada bih probao, možda bi mi i ta kriška prijala. Znaš kada ti smeta sunce pa spustiš roletnu, a gore pri vrhu kroz one proreze šiklja prenaglašeni snop svetlosti? E pa to je to. Blokada, ali neuspešna pošto problem ostaje u svesti.

Juče je bilo juče, a danas mi isto deluje kao juče. Sutra će možda biti danas ili prekosutra, nadam se. Nada. Tačka.

mrak

2009-06-29T03:19:00.005+02:00

Mrak. Taj vrli čovek mekanog hoda. Obavija ti srce šakama tišine i unosi jezivi spokoj u umorno telo. Mrak.

Osetiš ga kada zažmuriš i pokriješ se preko glave. Miluje ti svest drhtavim šapatom. Širi se tvojim krvotokom dok miruješ i poigrava tvojim receptorima unoseći spokoj ili nemir, duboko unutar svesti.

I uvek dođe nepozvan. Kao blagi penasti krem kojim ti filuje snove. Čak i dok si budna. Tišina.

To je on. Mrak. Onaj koga nema kada misliš da ti je potreban, ali koji je tu kada je najvažnije. Tvoj zaštitnik u borbi protiv sebe. Heroj noći.

Čuvaj ga se preko dana pošto baca nepostojeću senku na dušu. Osetićeš ga ispod kože kada te oblije hladan znoj. On je taj koji mora da čeka. Ti si ta koja bira.

Mrak. Onaj pre tačke. Onaj koga ne vidiš iako gledaš u njega. Želi da te dodirne svojim tupim pogledom punim straha. Mrak. Onaj posle tačke. Onaj koji čeka na tebe da batališ zareze.

Probaj da ga dozoveš. Možda se i javi u vidu usputnog osmeha slučajnog prolaznika. Možda ga prepoznaš u nekom dragom oku.

Želiš li da okusiš lepotu noći? Primi Mraka, jedinog vrednog tvoje beskrajne svetlosti.

par ideja

2009-06-24T17:28:00.002+02:00

polsednjih nekoliko dana nije bilo toliko loše. u smislu da su bili očajni i baš zbog toga nekako sam uspeo da svašta nešto smislim. emoboy u akciji.

plan za leto

2009-06-18T23:37:00.002+02:00

voleo bih da nađem vremena i inspiracije da barem počnem kratku priču/priču/roman štagod o okupljanju starih prijatelja na nekoj lokaciji. prisećanja, trenutna stanja i nagoveštaji budućeg. međusobni odnosi, ono što se ne pominje, ono što se pominje, ono očigledno, ono neočekivano. sve to na placu/vikendici na nekom potpuno rendom mirnom mestu.

dnevnik u pola 11

2009-06-14T22:34:00.004+02:00

Najnovije vesti:

Nešto sam se malopre baš iznervirao bez razloga. Sitnice. A i danas sam prespavao veči deo dana zbog neprospavane noći i jutra. A i sport mi nije bio preterano uspešan danas. I tako, u poslednje vreme na ovaj blog dođem samo kada ne znam šta drugo, baš me nešto stislo...

Pisao sam neke pesme ovih dana, ali su i one bezveze. Baš mi ništa ne ide.

A vreme? Sutra će biti, definitivno bolje nego danas.

šta?

2009-06-01T14:25:00.003+02:00

vreme mi samo škodi. svakom sekundom osećam da sam procentualno lošiji nego malopre. ne zanima me to uopšte.

duvanski dim mi ne škodi, ali opet nemam neku pretaranu želju za istim. jebite se nezanimljivi ljudi. tako će vam biti lakše da potrošite svoje dosadno vreme.

ja sam zanimljiv? pa naravno. ooooo da.

čitajte o meni u dnevnim novinama. ja sam onaj koga ne pominju.
nije li to samo po sebi dokaz?

Problemi

2009-04-20T22:41:00.004+02:00

Prljavština svuda. Ne mogu joj pobeći. Moja stara fleka je prljava. To, kao, meni govori kako i ono naizgled prljavo može postati još prljavije. Da ono raspalo može biti raspalije? Da i od lošeg ima gore. Da. Meh.

Dole. Gledao sam u pod nadajući se da me neka mudrost zvekne iz vedra neba po sred potiljka. Džabe. A sve je skupo. Dokle više? Starke koštaju 4.500 dinara... Koliko to ima smisla?

Sreća je najskuplja izgleda. Verovatno zato što joj sami unapred podižemo cenu.

Slepo sam jurio kroz snove hvatajući se za svetleće strune izgubljenih sećanja. Uvek prolaze kroz šake kao da su šuplje. Zakrpljeno srce je puno čak i kada je naizgled prazno.

Zadovoljstva su ta koja se zaboravljaju čim dođe sledeće. Hoću psa. Imam mačku. Neću pticu.

Slušam neku za mene čudnu, čudnu muziku. Lažem, nije baš čudna, možda ova trenutno. Večnost je iza mene. Večnost je ispred mene. Prevedi mi te reči, molim te, ne razumem šta želiš da mi kažeš.

Ruka na ramenu. Moja na tvom, tvoja na mom. Perverzija koliko je to dobro, a opet nekako nedovoljno. Sam? Jok.

Muka

2009-04-18T23:03:00.003+02:00

Radost je ta koja me obuzima kada osećam da sam ispunjen. Nije li to toliko očigledno da je u neku ruku možda usiljeno? Osetiti očekivanu reakciju verovatno je samo projekcija, fabrikovana stvarnost. Govorim li ja to sebi da budem nešto samo zato što znam da tako možda treba? Bronhikum. Slatki porok koji mi se vraća kada se najmanje nadam.

Umor, još jedno stanje svesti. Nisam li sada umoran? Jesam li umoran?

Kapljice, kapljice, kapljite nežno, kapljite silno, pljuštite svom silinom koja vam je po volji. Grejpfrut je možda prava stvar. Strip. Kapi za nos. Svetlomer. Dosta je. Nije kao da nije dovoljno. Sasvim dovoljno. Poruka je uvek ista. Jedi kada si gladan, spavaj kada si umoran. Da jedem kada sam umoran? Da.

Diskovi. Svi ti nosači zvuka koje plaćam više nego što mogu samo zato što želim. Nije da su mi potrebni. April. Mesec koji je uvek bio pravi. Mesec u kome sam uvek mogao sve. A vreme?

Vreme koje mi je naizgled uskraćeno. Nema ga dovoljno. Nema ga uopšte. I ja sam krivac. Jednostavno je nevidljivo.

Želim dve stvari istovremeno. Tri. Pet. A mogu da imam samo jednu. Dobro, možda dve. Imam tri. To je muka.

Ono što već dugo nisam osetio u pravom smislu te reči. Smisao muke i smisao osećaja. Oba.

I šta sad? Spava mi se zato što je mrak, a i umoran sam zato što nisam odmoran. Umoran i spava mi se, kao u Čehovljevoj priči. Zašto je muka ta, koja me tera da činim stvari? Ponovo.

jutro

2009-04-04T12:31:00.004+02:00

Ležao sam jutros bez nade da ću ikada ustati. Utonule u mekani zagrljaj dušeka, moje noge nisu davale znake života. Znao sam da nema šanse da ustanem, nikada više, jednostavno mi je to mozak govorio. Onda sam protrljao oči i otišao do kupatila.

Pogled kroz prozor pokazao je moje bledo lice slučajnim prolaznicima. Kasno je za bilo šta. Vreme je za novu četkicu za zube. Dlan na staklu ostavlja trag koji se iz daljine ne vidi. Počešao sam potiljak.

TV gori, na njemu neka vatra. Radio radi, kaže dama herc je jača od dame tref. Engleski rečnik oblepljen sličicama moćnih rendžera i danas stoji sa strane, na istom mestu kao i juče.

Neka žena se sprema da usisava. Mislim da mi je to majka. U ovom trenutku, za nju sam samo još jedan pokretni objekat koji treba ukloniti kako bi se tepih lepo usisao. Sada je takva, a kasnije će biti drugačija. Svi smo mi čas ovakvi, čas onakvi.

Volim da čistim prašinu u hodniku klizajući se u čarapama po pločicama. Moj brat isto to voli. Seo sam na neku random stolicu. Prekrštenih nogu, zagledan u sopstvene gole butine ne vidim ama baš ništa. To je dovoljno što se tiče pogleda. Svi bi nešto samo da gledaju, prokleti preambiciozni vizionari. Ja znam da dok gledam u sopstvene butine, ne vidim mnogo štošta. I šta sad? Ne vidim čak ni butine, potpuno su van fokusa.

Pijem čaj. Volim crni, indijski, cejlon štagod čaj je čaj. Volim crni, a pijem neki bljutavi voćni od pomorandže. Mogao sam staviti kesicu crnog umesto ovog narandžastog u uzavrelu vodu. Mogao sam, ali nisam. To je izbor koji je već deo istorije.

Krevet deluje tako privlačno. Mislim da ga volim. Idem da zagrlim jastuk, jastučnicu, štagod.

Nenaslovnjeno

2009-04-03T18:41:00.002+02:00

-Da li si ikada cenio male stvari?

-Molim?

-Male stvari. Misliš li da su važne?

-Pa sve je važno u neku ruku.

-Koliko stvar mora da bude mala? Kolika je njena važnost? koji je odnos između veličine i važnosti?

-Odnos ne postoji, zato što niti je veličina u pitanju niti bilo šta drugo.

-Nego?

-Pa ili jeste ili nije. Jednostavno znaš.

-Da, to sam i mislio.

Pitanja su ta koja volim da postavljam kada želim da čujem tuđ odgovor na nešto već odgovoreno od strane mene. Volim kada je različitost odgovora opet u neku ruku povezan. A to baš i nema nekog preteranog smisla. Ta želja. Pronalaženje sličnosti u namernim različitostima ili pronalaženje različitosti u očiglednim istostima. Opet, to je tako uvek bilo, ali možda neće uvek biti. Barem meni. Sve je to do trenutnog stanja svesti.

Virtuelno i vizuelno

2009-03-30T23:54:00.002+02:00

Kao vremenska prognoza. Miševi odjednom izađu iz svojih skrovišta. Signali. Signali koji bi trebalo da postignu nešto. Takozvani samozvani specijalisti. Krenem i stanem. Nesigurno ili možda isuviše pretenciozno. Nezadovoljan samim sobom i onim što imam da ponudim. Svestan nekih verovatno nepostojećih činjenica.

Ludilo?

Šta je to uopšte?

Uopšte je senzacija koja ne jenjava.

Dobro je da je uopšte, pošto da je nešto drugo, verovatno ne bi bilo ovo prvo.

Proba.

fest

2009-03-02T09:49:00.002+01:00

gotov je fest i moram priznati da sam zadovoljan.

Prvo sam izgubio prva dva dana, prvi vikend zbog nekih obaveza, a onda sam izgubio i četvrtak/petak zbog puta, ali sam preostale dane maksimalno iskoristio.

17 filmova u poređenju sa prošlogodišnjih 28 možda deluje mršavo, ali uzevši ove mini raspuste, sasvim je zadovoljavajuće.

o filmovima ću pojedinačno pisati na filmskom blogu.

(zlifilmovi -> baci pogled na linkove sa desne strane)

najjači utisak je po meni moderni realizam, hvatanje stvarnosti i njena neverovatna zanimljivost bez ikakvih stilskih primesa. Takođe interesantno mi je kako evo već dve godine za redom festival u kanu uspeva da dodeli glavnu nagradu zaista najboljem filmu te godine, filmu koji iako ima izuzetno jaku i kvalitetnu konkurenciju, svojom minimalističkommegalomanijom uspeva da se izdvoji, iako je običan, a opet, sve samo ne običan.

dakle, kada se skrasim, zlifilmovi.blog381.com

2009-02-20T10:52:00.002+01:00

Lavina dosade.

Cunami splina.

Zemljotres učmalosti.

Promene?

2009-02-15T01:04:00.004+01:00

Majke šalju decu u škole, igre na sreću, poledica, uvek je isto. Ne menja se sama promena, pa mi se čini da je i sama njena pojava nekako učmala. Kada se dogodi, promena, uvek je očekivana i predvidiva. Usamljene adolescentkinje maštaju o mašti, pričaju u zagonetkama, pitaju svojim jezikom, egocentričnim, na neki način, ali opet neodoljivo zanimljiim.

Planetarne promene, kosmičke promene, promene u porodici, u kraju, zemlji, na kraju sve je to isto. Promena je očekivani sled događaja ustaljenosti i samo nosi taj naziv radi etiketiranja dve različite istosti. Kao i ovo. Pisao, ne pisao, isto je. Pročitati tekst koji sam već napisao i pročitati novi, u poslednje vreme, a verovatno i oduvek, meni nešto deluje potpuno isto. Verovatno je do mene, ali opet, možda je i do tebe. I zašto bi bilo "do" bilo koga? Relativno ili ne, dešavanje je to koje je takvo kakvo je.

hajfen sou wut?

2009-02-10T02:16:00.002+01:00

-Interesantno je pitati "Dokle više?" kada unapred znaš odgovor i hvataš ljude u laži.

-Reče meni jedan lažov.

-Nego, dosta o meni. Gde ručaš kada pada kiša?

-Ti uvek postavljaš ta nezanimljiva pitanja? Kao posebna su, šta? Ko se još prima na to, a?

-Ma daj bre.

-Nego pitaj lepo, šta si hteo?

-Tramvaj ceo, i oblaka jedan deo.

-Budalo. Evo ti je Saška, samo nemoj opet Puškina da izigravaš, ubiće te.

-Ako me ti ne ubiješ prva...

-Molim?

-Da, da, ajde briši.

Jebene sestre i konverzacija. Mora li uvek meni da bude moral iznad strasti? napad ispod časti? gluposti. A Saška koja je oličenje moje sposobnosti da unesem splin u stomak. Saška koja se smeška upravo sa svojom čupavom šargarepa frizurom.

-Des'?

-Eo ti?

-Ša raiš?

-Eo niša mnogo sam zledi, razumeš?

-Đido da divim ša ti je to tu?

-Gde?

-Tu, tu za vratom.

-Ovde?

-Aha.

-E mico, ajmo negde?

-Neću, imam nešto.

-A ajdee...

-Ne mogu danas, stvarno, idi sa Ducom.

-A ja otu sa tobom!

-E pusti me, treba da stignem za pola sata do Arene.

-Smaraču.

-Aj ča.

-Č :(

Hej, greška?

2009-02-03T03:26:00.002+01:00

Zdravo, sunce ili vetar?

Sećaš li se, sećaš se kada je bilo samo da ili ne?

Ma moja je ruka mogla biti i gore i dole, mogla je da klizi, da se skuplja. Može i dalje.

Znaš da više ne radimo stvari koje su nas ranije ispunjavale finom dozom čistog zadovoljstva. Zašto? Hranljiva je ova gorka polovičnost moga bića. Kažu da se dosta proteina unosi tugom. Misliš li ti o tome? Hej, ugojićeš se. To stvarno ne bi imalo smisla, uvek sam ja bio onaj sa viškom kilograma.

Ovih dana, ovih godina, ovo vreme koje kao da stoji, a opet, nekako kao da zahteva tu melodramatičnost i kenjkavu grozotu uvežbanih laži upućenih samo tebi. Samom sebi. Meni.

Nešto nedostaje. Nije li se uvek čula muzika u pozadini. Nisi li uvek svirala, o muziko krasna, muziko bolesna, zlobna, kruško moje jagode? Breskvo moga kupusa? Smislu mojih cipela. Stopala.

Vremešno je napolju. Vreme, i tako to. Zatvori se još malo, prija ti ljuštura nezadovoljstva. Slađa je od kiselog prijateljstva neshvaćenih pojedinaca koji nisu krivi za tvoju grižu savest prema celom svetu. Zeznuo si se. Ali nisi jedini.

top10 2008

2008-12-12T00:10:00.008+01:00

Opet si bos! Koliko puta sam ti rekla da prestaneš da se glupiraš? Molim? Top 10 albuma ove godine? dvehiljadeosme? Sa last.fm džurnala? ajde dobro idem ja pa ti kad to završiš tvoje dođi...

10. Mogwai - The Hawk is Howling

09. Beck - Modern Guilt

08. A Silver Mt. Zion - 13 Blues for Thirteen Moons

07. Death Cab for Cutie - Narrow Stairs

06. The Verve - Forth

05. Jason Mraz - We Sing, We Dance, We Steal Things

04. My Morning Jacket - Evil Urges

03. M83 - Saturdays = Youth

02. Sigur Rós - með suð í eyrum við spilum endalaust

01. Spiritualized - Songs in A&E

reci mi šta si video?

2008-11-27T18:39:00.005+01:00

Napolju je savršeno vreme za nešto. Unutra je zagušljivo i dosadno. Stari, nekada skupi digitalni good-for-nothing foto-aparat skuplja prašinu u fioci. Sveščica u koju ništa nisam zapisao skoro 2 godine je na polici. Olovka koju sam izgubio. Aparat nema baterije, sveska nema olovku. Iskopao sam neki diktafon. Sve neka pomagala. Zazvonio mi je telefon. Napolju vetar, niska temperatura, taman dovoljno da se vidi dah. Nije li to pametno uhvatiti na kameri? Nije li to pametno zapisati? Zar ne bi bilo sjajno kada bih to snimio na diktafon?

Važne stvari. Bitne. Nekako su uvek tu. Smetaju. Važne žvažne. Opet, i ove manje bitne se nekako nameću. Stil. Dosada na koju su ljudi navikli. Kakav stil? Zašto bi mene trebalo da bude briga za tuđu zatucanost? Za tuđe nerazumevanje. Tuđe je tuđe. Tuđini. Ako se osećam bolje nazivajuće sebe jednim otuđenikom onda neka bude tako, ali mislim da mi ta titula ipak ne stoji najbolje.

Prijatelji. Ljudi koji su tu kada ti trebaju. Ljudi koje ne želiš da cimaš kada ti trebaju zato što su ti isuviše dragi. Prijatelji. Ponavljanje reči, kao da na neki način uvećam prvobitno značenje.

Sestra mi se javila pre par sati. Kaže da je kupila one rukavice bez prstiju. Narandžasto crne šare bez vrhova prstiju. Kaže da se šetala ulicom, kada je išla da kupi rukavice, i da je naišla na jednu ženu koja je počela da joj govori te neke čudne stvari. Da joj priča kako je poznavala njenog, našeg, dedu, i kako su njih dvoje bili zajedno i kako je ona zapravo njena baka. Inače, "ludnica" (zvuči malo oštro) je na svega par stotina metara od njenog stana tako da su ta presretanja na ulici česta pojava, pošto se pacijenti sa blažim oblikom "bolesti" slobodno šetaju gde god žele da idu. Ali nebitno je to, meni je bila interesantna ta sposobnost da neka žena izmisli takvu priču. I motivi? Očigledno je da samo želi da popriča sa nekim.

Priče. Ti doživljaji koje želim da znam. Doživljaji mojih poznanika, doživljaji mojih prijatelja. Doživljaji koji mi znače, ni sam ne znam zašto. Naracija. Glupost. Inspiracija je jedna laž koju ljudi upotrebljavaju kada žele da budu lenji. Kišni dani. Hladni dani. Dobri dani.

Tramvaj. Uvek se nađe neki ljubitelj tramvaja. Priča o tramvajima, priča o papagajima, priča o ovome ili onome. Sve je to samo priča. Sve je jedna priča kojoj nema kraja. Priča bez realnog početka u vremenu i bez nekog bitnog cilja. Priča veća od zvuka, od sreće, od života. Priča koja služi tu kako bi sakrila stvarnost, kako bi potrošila vreme, kako bi nadoknadila čulo vida. Priča koja nema smisla.

Povedi me sa sobom napolje, želim da ti snimim topli dah po ledenom vremenu na diktafonu. Kladim se da je to neki sasvim novi oblik tišine. Snimiti zvuk slike toplog daha, koja besmislica. Gomila gluposti.

Zbog čega ne volim stereotipe? Toliko je popularno mrzeti ih da mi je prosto neprijatno što ih ja ne volim. Ispričaj mi priču. Molim te. Želeo bih da čujem jednu. Tvoju. Ako želiš.

4 na 4

2008-11-17T00:39:00.004+01:00

-Ti shvataš da je ona u parvu?

-Pa to sam i ja skapirao, sad ću da ti kažem šta sam uradio sve. Rešio sam da umesto nekog restorana napravim kao piknik na reci. Postavio sam sto, Marta je sredila da sve bude kako treba, naručio da bude tačno na vreme gotovo i dostavljeno, unajmio konobara.

-Zadovoljan sam.

-Čak sam se setio i našao nekog violinistu na ulici, nije neki, ali računao sam da nije bitno kako svira, bitan je sam čin. Marta mi se stvarno našla, bila je tamo sve vreme i samo nestala kada je videla da dolazimo.

-I?

-Dovezao sam nas do obale, skinuo joj povez sa očiju, jeli smo, sve je bilo super, smejala se, vino, sećanja, čak smo i tebe pominjali...

-Carski.

-I onda ona meni kaže kako joj posvećujem premalo pažnje! Ej! Ne ide mi u glavu stvarno. Kada se trudim onda se ponašam veštački a kada se ne trudim onda sam stoka.

-Veštački? Pobogu.

-Zna ona tačno šta me nervira i onda kada joj treba samo krene... Ali dobro.

-Žene.

-Da.

-Znaš... ja sam budala.

-Znam.

-Imam želju da pričam sa tobom, ali ne i da ti zapravo kažem bilo šta, razumeš?

-Pa...

-Pa? Pa razumeš?

-Mhm.

-Nije kao da ona ne vidi, nije kao da se ja pravim blesav, nego jednostavno sam budala.

-Pa šta želiš?

-Ne znam. Stvarno.

-Mislim, očigledno je da znam, ali razumeš, način na koji... Nijedan mi se scenario ne dopada. Hoću da je sve već gotovo, da to postoji već godinama, kao što bi i trebalo. Kao što bi i trebalo, jer to je ono što je trebalo da bude, zar ne?

-Da, svakako.

-Slušaš me ili te smaram?

-Slušam, slušam, a i smaraš me.

-Znaš da ne volim da pričam o ovim stvarima, ali zašto mi onda ona šalje sve te signale? Sve te proklete signale, te neke sitnice koje je počela da radi, kojih nije bilo ranije?

-Kao recimo?

-Pa nebitno je, kao način na koji me gleda u poslednje vreme. Kako me dodiruje, kako me hvata za ruku, kako mi prolazi rukom kroz kosu. ZAŠTO? Mislim, ona mora da zna, više puta je bilo očigledno sa moje strane, ali ja sam se bio pomirio... Ali ona je počela da me zove svaki dan, potpuno bezveze, onako iz dosade, da ćaska. Zove me napolje, svuda. To me ubija.

-Stani.

-Ne mogu da stanem, razumeš li ti šta ona meni radi? Ja sam to uspeo da zakopam, i onda je ona došla i samo oduvala sve, sve. Jednim potezom ruke. Go sam. Ne znam šta dalje, stvarno ne znam.

-Smiri se, popij čaj, ne razmem šta želiš. Pazi meni je sve jasno. Ti si pička. Brate, skupi hrabrosti i jebeno reci šta misliš, i kako stoje stvari i gotovo.

-Ja sam pička i stvarno ne znam kako da jebeno skupim jebenu hrabrost sa njom. Ona je ona. Ona nije neka tamo, ona je ona i nemoj mi sad sa tim mačo proseravanjima.

-Ne znam šta da ti kažem. Mislim, rekao sam ti već.

-Ma...

-Pusti to sad, reci mi šta si uradio za salu?

-Ma ništa, kažu da može samo vikendom. Bio sam da je vidim, mala je, ali savršena.

-Pa šta da radimo? Vidim ja da neće biti ništa ove zime.

-Kako stoje stvari verovatno neće.

-Šteta. Baš sam se naložio bio.

-Videćemo šta kažu ostali. Možda da tražimo drugu ekipu koja može vikendom? Sala je taman za 4 na 4 na dva koša.

-Ne znam. Možda.

-Idemo večeras?

-Gde?

-Ma mislio sam bleja neka u parku, pa da vidimo da zovemo nekoga da upadnemo negde?

-Jebeš to, ajde bre na neki rejv, neko ludilo, malo da se naskačemo.

-Nisam raspoložen stvarno.

-Ti si rođen neraspoložen.

-Jebi se.

-Vidi ga. Ja se nudim da se žrtvujem za tebe, da te vodim da se malo iživiš, da skreneš misli, a ti tako.

-Ma nije potrebno, ok sam samo malo sluđen.

-OK, ja samo znam da te nikad nisam video ovakvog.

-Dobro de, ajde može glupi rejv.

-Aj sad ću da vidim sa ostalima...

reklama nezavisni prostor

2008-11-10T19:36:00.006+01:00

evo jedne reklame

“U toku je izrada internet stranice ,,Nezavisnog Prostora” na kojoj ce biti objavljeni literarni, naucni i novinarski radovi koje nam vi posaljete.
Svoje radove mozete slati na adresu nezavisni.prostor@gmail.com pod punim imenom i prezimenom.
Duzina i tema rada zavisi iskljucivo od vas.
Izbor radova nece biti podlezan polnoj, vjerskoj niti nacionalnoj diskriminaciji te mogucem nepodudaranju stavova.
Ukoliko vas rad bude objavljen, obavijesticemo vas po zavrsetku stranice, kao i o promociji koja ce se odrzati povodom pocetka projekta.
Javite se!

Tvoj Nezavisni Prostor”
http://www.myspace.com/nezavisniprostor
http://www.facebook.com/profile.php?id=1236729342

Čudno

2008-10-29T23:42:00.004+01:00

Tebi sve ima smisla.

Čini mi se da ti se možda samo čini.

Onda kada me kao baš briga šta radiš.

Onda kada me baš briga šta radiš.

Tada me je stvarno baš briga.

Baš me briga šta radiš.

Sećaš se poslednjeg puta?

Prvog puta.

Našeg.

Kako tebi ovo može da ima smisla?

Nemoguće je da ovo ima smisla.

Ovo stvarno nema smisla.

Izgleda kao da imaš toliko raznih načina,

načina na koje možeš da provodiš vreme.

Čini se kao da ja imam samo jedan.

Gde si večeras?

Hej!

Tebi sve ima smisla.

Čudno.

A opet i nije toliko.

melanholija

2008-10-26T18:15:00.005+01:00

Kao izgovor. Kao pogled. Kao tišina.

Gledao sam u tvoja stopala. Sitna, hladna stopala.

Nedostaju mi.

Prekrštene ruke, lažna iskrenost, pogled u pod.

Udisao sam tvoj miris dok si prolazila pored mene,

praveći se da me ne poznaješ.

I dalje je isti.

Očešao sam se o tebe, kao slučajno.

Juče, na žurci kod Darka.

Učinilo mi se kao da si zadrhtala, kao da si se izvila prema meni, leđima.

A onda si me ledeno pogledala i sela preko puta.

Postavljanje pitanja mi je sada isuviše poznato.

Naročito zato što me odgovori ne interesuju.

Melanholija?

Laž.