Neko mora

-Ja ću Rakolovca, evo tebi Buško.
-Okej. Ali onda ja uzimam i Cepka.
-Ne može, Cepku se pokvario štap. Možeš ti Čoveka od Oružja.
-A, a... dobro.
-Super, a sada na posao. Ti uzmi dovoljno zemlje, a ja ću da donesem kese za padobrane i mislim da znam gde sam ostavio mačeve. Nađemo se za deset minuta kod drveta, tamo ću sve da ti objasnim.
-Ali...
-Nemamo vremena. Požuri!

Izvadio je rukohvat umotanih plastičnih kesa iz mamine fioke i krenuo napolje zaboravivši mačeve. Mačevi nisu bili bitni, jer je u džepu imao plan. Ispod velikog drveta ga je čekao Duško, ne preterano siguran koliko mu se čitava stvar dopada. Marko je, sa druge strane, bio ubeđen da je plan savršen i da moraju uspeti.

-Okej, slušaj me pažljivo.
-Okej.
-Ti kreni da gomilaš sneg ovde, a ja ću ovde. Najbitnije je da ga baš nagomilamo pa ćemo od njega posle lako da napravimo sve. Evo su kese, njih napuni snegom isto, da se otopi.
-Okej. Ali kako znaš da je ovo pravo mesto? Šta ako ne dođu sutra? Šta ako se otopi sneg?
-Moraju da prođu. Danas je sreda, ide se u školu do petka i oni u pola 2 prolaze ovuda. sve sam isplanirao, video si plan?
-Da, da, ali šta ako ih bude više? Šta ako nas stignu?
-Neće. Iznenadićemo ih. Takođe, mi to moramo uraditi, moramo da spasimo svet!
-Marko, pretućiće nas ne možemo mi da spasimo svet.
-Neko mora.